У Влашку Срби су се досељавали са подручја Србије, и са банатске стране. Узроци сеобама били су турски прогони, јер је Влашка сво време отоманске владавине на панонским и балканским просторима, одржала унутрашњу аутономију.
Историјска ВлашкаСрби почињу да се насељавају у Влашку, крајем 14. века, после Косовске битке. Њихово досељавање организовао је Никодим Грчић, који је изградио прве румунске манастире Водицу и Тисману, уз помоћ кнеза Лазара Хребељановића. Срби се насељавају на поседе властелина Првулескуа, на подручју манастира Тимане у Олтенији. Насељавање Срба на ово подручје наставило се и после Никодима Грчића. Тада на поседима Првулескуа, настају насеља Србшор, 1444. године и Србешти, 1459. године. Тада је имањем управљао Барбу Првулеску.
У области Бузеу 1459. године помиње се српско насеље Облучица, у време влашког војводе Александруа. Срби су се населили на поседе жупана Ивачка, у близини Букурешта. На позив влашког војводе и митрополита Серафима, Срби се 1585. године досељавај у насеље које је названо - Срби. Почетком 17. века, после епохе Михаја Храброг, Срби насељавају Меротин. Војвода Радул, 1614. године Србе насељава на подручју реке Јеломице. Тада настају насеља која добијају имена по Србима. Влашки војвода Александру насељава 1625. године Србе око манастира Св. Тројица, крај Букурешта. Војвода Матија Басараба, 1614. године насељава Србе на имање Хризеа, када настаје село Србени. Георгије Гика, влашки војвода на посед Свентешти, у диструкту Олт насељава српско становништво у насеље које је названо Срби.
У 17. веку у Влашкој, помињу се бројна насеља, која су носила називе: Срби, Србеаска, Србешти, Срби, Србун. Налазили су се у већини влашких дистрикта: Дамбовица, Арђеш, Илфов, Влчеа, Олт, Горж.
Не постоје прецизни подаци о присуству Срба у Влашкој, у ранијим вековима, јер су пописи вршени на конфесионалној основи. С обзиром да су Срби, као и Румуни, припадници православне вере, није могуће утврдити њихову бројност у средњем веку. У вишемилионском румунском окружењу, Срби су се брзо румунизирали, па су у 19. веку остале само етничке базе, које су ишчезле до краја века. Зато постоје само фрагментарни подаци који говоре о Србима на тлу Влашке у 19. веку.
У насељу Епурешћи Срби, забележено је да су Срби овде живели од давнина. Све до друге половине 19. века задржали су језик, обичаје и ношњу из старог завичаја. Изградили су, 1866. године, нову цркву.
У југозападној Влашкој, на подручју Крајове, забележено је да су Срби живели од средњег века. Током 19. века су се румунизирали. У близини Дунава, у мешовитом насељу Пољана које је бројало око 8.000 становника, другом половином 19. века, живели су Срби и Бугари. У суседној Деси, живело је око 3.500 Срба и Бугара. Срби су живели и у Броштенију, источно од Турн Северина.
Јужно и југозападно од Букурешта, према Дунаву, налазило се у 19. веку неколико српских насеља.
На путу од Букурешта према Ђурђуу на реци Арђеш, налази се насеље Херешти, а у његовој непосредној близини Милошешти и Извореле. Овде је књаз Милош на својим поседима првом половином 19. века населио српско становништво. Тамо су подигнуте српске православне цркве. У граду Александрији, осамдесетак километара југозападно од Букурешта, међу десетак хиљада Румуна, живело је око хиљаду Срба. У близини овог града, у Бузеску и Мамродину, живело је српско становништво. У Жилави, јужно од Букурешта су од давнина живели Срби, који су имали своју цркву. Обновили су је у 19. веку. Срби су живели у насељима: Бурдушани, Алба Поставари и Тиргу Баршци. У њима су постојале српске цркве.
Клежањ, седиште поседа капетана Мише Атанасијевића, 40 km јужно од Букурешта на реци Нежлов, поред Румуна и Бугара, насељавали су и Срби. Овде су имали своју цркву и школу. У непосредној близини Букурешта Срби су живели у селу Удени, где су изградили своју цркву.
Источно од Букурешта Срби су живели на подручју реке Јаломице. Живели су вековима у насељима: Циканешћи Срби и Урзићени, где су изградили своје цркве. Живели су и у Манасији, где су подигли цркву као и у Албештију и Андрашештију. Другом половином 19. века забележени су и у Чокини, где су подигли цркву.
Српско становништво на подручју Влашке забележено је и у насељима: Кокомеанк, Морсилена, Ограда, Стелник, Таламадере.
Када је реч о Србима у Влашкој, посебно место припада Турн Северину, географски најближем насељу према Србији. Другом половином 19. века, овај град на Дунаву, постао је значајан индустријски, тровински и саобраћајни центар, који је привлачио бројно становништво из панонске низије и са балканског полуострва, међу којима и Србе. Тада је овде другом половином 19. века настала бројна српска колонија, па је 1882. године основана српска православна црквена општина и основна школа, а издаване су и новине. Према попису из 1992. године у овом граду живело је 97 Срба.
Током 19. века Срби се почињу насељавати и у главни град Влашке, Букурешт, који је после стварања Румуније, постао главни град ове земље. Овде се развила бројна српска колонија. Према попису из 1992. године у овом граду је живело 314 Срба. На подручју Трговишта живело је 231, Крајове 39, Плоештија 33, Арђеша 28 Срба итд.
Другом половином 19. века у Влашкој је живело десетак хиљада Срба. На подручју Влашке, 1992. године пописана су 827 становника српске националности.
Извор: Љубивоје Церовић, Срби у Румунији, Нови Сад, 1997, стр. 501-503
