Аутор Тема: Tитуле и звања српских владара средњега века  (Прочитано 728 пута)

На мрежи vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1249
Tитуле и звања српских владара средњега века
« послато: фебруар 17, 2018, 05:30:56 поподне »
АРХОНТ - појам наслеђен из антике, где је првенствено подразумевао магистратуру. Као термин универзалног карактера, имао је у Византији веома раширену употребу, која је оставила трага у писаном материјалу различите садржине и тематике. Најчешће је својим општим, дословним значењем требало да се односи на онога који је на почетку, онога који влада, води или управља, дакле првака, односно вођу, старешину или владара. Употребљаван је и да као део техничких термина, а понекад и сам као технички термин, означи службу или титулу.
У градској управи у доба Јустинијана I архонт је грчки синоним; бирала га је курија.
У време изграђивања тематске организације, надлежности цивилне управе ограничаване су у корист већих овлашћења тематских стратега. Међутим, у неким периферним деловима Царства, по правилу приморским или пограничним, који још увек нису постали теме, власт Византије почива на локалним архонтима градова, од којих неки имају надлежност над читавим областима, које се, аналогно, називају архонтијама (архонти Херсона, Кипра, Крита, Далмације, Драча; архонтија Далмација). Положај неких од поменутих градских архоната је несумњиво последица континуираног развоја античке муниципалне управе. Протевон или протополитис а у латинском говорном подручју, јесте појам који означава градског старешину, односно најважнијег међу архонтима. Са подизањем области на ранг теме, функције протевона, односно приора ограничене су на послове цивилне управе. У Далмацији, међутим, у одређеним ситуацијама централна власт препушта приору Задра сву провинцијску управу, и даје му одговарајуће титуле (проконзул, стратег, катепан).
Релативан успон византијског града током X и XI века, као и промене у административној организацији Царства доводе до појаве бројних архоната градова и области (Девелт, Теба, Атина, Коринт, Патрас, Синопа, Палермо, Солун, Ефес, Смирна и др.) потврђене обилним документарним, претежно сигилографским изворима, из времена пре пада Цариграда 1204. Архонт града или области обједињавао је службе цивилне управе, које је тешко у потпуности дефинисати. Појава ових архоната карактеристична је, како изгледа, најпре за приморске градове (у којима су имали надлежности у вези са организацијом морнарице) и средишта трговине која превазилази локални ниво.
Термин црквени архонти употребљаван је да означи црквене старешине уопште, без обзира на ранг; међутим, у црквеној терминологији појам архонта употребљаван је у техничком смислу и као родни појам за различите службе. На исти начин архонт је родни појам, у значењу старешине, за разне службе цивилне управе, наведене у званичним списковима чиновника.

На мрежи vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1249
Одг: Tитуле и звања српских владара средњега века
« Одговор #1 послато: фебруар 17, 2018, 05:31:41 поподне »
2.

Посебан вид званичне употребе термина постојао је у дипломатији. У адресама царске канцеларије X века владари извесних земаља називани су архонтима. Према Књизи о церемонијама, архонтима Дукље, Србије, Травуније, Захумља, Паганије, Хрватске и Моравије цареви су се обраћали тзв. наредбама, а архонтима Русије и Бугарске упућивана су писма.
Смисао терминологије, која се није обазирала на стварне титуле месних владара (жупан, кнез), као и смисао различитог нивоа на коме се одвијао дипломатски саобраћај, био је у наглашавању како самог хијерархијског устројства васељене, тако и идеалне супрематије ромејских царева над осталим владарима. У другим срединама употребљавана је другачија терминологија, која је подразумевала другачију хијерархију.
У текстовима који нису документарног карактера, појам архонта је у средњовизантијско доба изричито или прећутно изједначаван са појмовима   великаша, односно моћника, добијајући тако, поред других значења, и конотацију јасно одређеног друштвеног слоја. Према Симеону Богослову, архонти су они који имају част и власт; стратези и архонти су цареве слуге и пријатељи, који, за разлику од обичног света, имају лични контакт са монархом. Истовремено, назив архонт се, лишен стриктног техничког значења, односио на људе који врше било коју јавну функцију, војну или цивилну, тј. на различите врсте старешина и управника. Михаило Хонијат помиње тематске и поседничке архонте, дакле, великаше који положај дугују служби и (или) имању. Извори бележе и друге врсте архоната: Постоје грађански, одн.   цивилни, војни, већ поменути црквени, као и још неке друге групе архоната. Теофилакт Охридски теоријски дефинише аристократију као власт већег броја архоната.
У наративним изворима појам је понекад замењивао техничке термине (доместик Схола Запада је архонт Запада; судија; протонотар. У делима писаца из доба позног Царства архонт је често синоним за обласног управника. Кантакузин шефа локалне администрације (техн. дукс, кефалија) понекада назива архонтом. Вероватно је сличан смисао и Григориног израза архонти градова, као и синтагме архонти који врше дужност кефалија из Душанове повеље Зографу, међутим, бројна су и друга значења термина.
Када се помињу у контексту позновизантијског града, архонти су представници трговачког, односно управљачког слоја, и више црквене управе (архонти Царства ми и пречасни црквени архонти у Серу, из времена цара Душана). У званичном протоколарном приручнику, као што је спис Псеудо-Кодина, појам архонт добија значење племића у ширем смислу, за шта је у речнику византијских писаца постојао знатан број синонимних израза.
У Византији није постојала институција наследног племства, али се у доба позног Царства правила разлика између архоната одређеног рода и других архоната. Сведоци једног акта сачињеног у Серу 1375. за цареве адресате из приближно истог времена, разликује архонте цареве рођаке и остале архонте. Важан дериват овог појма - архонтопул, половином XIV века представља сведочанство о фактичкој наследности друштвеног положаја. Појам се није ограничавао само на поданике византијског цара. У наративним изворима свих епоха употребљава се да означи стране владаре (архонти Хуна, Аланије, Вавилона, Срба, Влаха, Турака итд.) или стране великаше, и уопште, људе од угледа. У неким случајевима се старост појма показала као погодна за архаизирање, један од омиљених стилских манира византијских писаца. Тако је за Теодора Метохита, Милутин архонт али и краљ  Трибала.

Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ,  Београд , 1999.


На мрежи vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1249
Одг: Tитуле и звања српских владара средњега века
« Одговор #2 послато: фебруар 17, 2018, 05:32:41 поподне »
ЖУПАН - назив за најстарије представнике власти код Срба још у периоду досељавања на Балканско полуострво. О пореклу речи постоје подељена гледишта. Сматра се да је реч жупан позајмљеница из алтајског (аварског) језика, која је прихваћена у свим словенским језицима на подручју аварског каганата, или да потиче од индоевропског (прасловенског) корена, од којег је настала и реч жупа. Жупан се појављује на широком словенском простору, код Западних и Јужних Словена, Бугара, Угара и Румуна, са различитим значењем и значајем. Једино код Срба жупан се уздигао до владара целе државе.
Константин VII Порфирогенит забележио је да словенска племена Хрвата, Срба и других, у залеђу Далмације, немају архонте, већ само старце жупане, као и остале Склавиније, што ствара слику племенског друштва расцепканог у већи број територијално--друштвених заједница са жупанима на челу. У првим српским државним формацијама, средином IX века жупани се појављују као господари већих области (Травунија), који, по византијском узору, женидбеним везама са владарском кућом, постају самостални архонти у својој области (Крајина, син травунијског жупана Белоја). Жупани, као важни представници народа, позвани су да преузму архонта Србије из бугарског заточеништва, око 920. године. Посредно се може закључити да је од њих зависила одбрана земље, јер су Бугари, смакнувши их, успели да поробе сав народ и опустоше земљу. Од средине XII века владар Србије носи титулу вепики жупан, све до крунисања Стефана Првовенчаног за краља 1217. године. Титулу жупана носили су многобројни чланови властеоских породица, потомци и сродници владајуће династије, локална властела и моћни господари великих области. Сматра се да је та титула била наследна јер се често јавља међу члановима исте породице.
Жупани, као имућна локална властела, по угледу на српског владара, подижу задужбине, где су свој друштвени положај могли да изразе и ликовним језиком. Портрети породичне поворке жупана Петра Брајана, ктитора Беле цркве Каранске (1340-1342), пружају слику велможа локалне управе, у богатом и помодном руху, као и портрети ктитора Добруна (1343), међу којима су жупан Прибил, зет протовестијара Стана, и његови синови, жупан Стефан и велики жупан Петар. Алтоман, син војводе Војина (+ око 1359), носио је, такође, титулу велики жупан, а његов син, моћни жупан Никола Алтомановић, ковао је свој новац, као и охридски велики жупан Андрија Гропа (друга половина XIV века).
Жупани у залеђу Дубровника, чији су људи често пљачкали дубровачке трговце, обављали су локалне управне и судске функције 1278. у Конавлима; Твртко, син жупана Богдана 1319, господар жупе Попово.
У грчким земљама, које су укључене у српску државу цара Стефана Душана, међу жупанима се издвајају они са посебним управним функцијама, везаним за градска насеља, као жупани који врше службу кефалија, хрисовуља цара Стефана Душана манастиру Ватопеду, 1346, као својеврсна симбиоза српског и грчког управног система.
Титула жупана постојала је код Срба и у другој половини XV века. Турски попис Херцеговине из 1476. године бележи појединце као жупане који су одговорни за убирање пореза од ситне стоке већег броја села, а подручје њихове надлежности назива се жупанлук.

Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ,  Београд , 1999.

На мрежи vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1249
Одг: Tитуле и звања српских владара средњега века
« Одговор #3 послато: фебруар 17, 2018, 05:33:36 поподне »
ВЕЛИКИ ЖУПАН - 1. Титула српског владара у XI и XII веку. Гласила је велии жупан и била превођена одговарајућим    терминима. Из XI века нема изричите потврде о употреби, јер Вукан, „човек који је држао сву власт у Далмацији" (Ана Комнина), никад није споменут са титулом. Међутим, Ана Комнина описујући Вуканово потчињавање цару Алексију Комнину (1093-1094), каже да је повео собом рођаке и изабране жупане, и да је предао као таоце своје синовце Уроша и Стефана Вукана, који се код писаца XII века спомињу са титулом архижупана. Архижупан се употребљава уз имена појединих личности, али код Јована Кинама и као општа титула српских владалаца: Босна није потчињена архижупану Срба. И у Немањиној повељи за Хиландар титула великог жупана се повезује са његовим прародитељима и земљом српском. Као што је Бог поставио Грке за цареве, Угре за краљеве, тако је његове претке поставио за велике жупане.
Порекло води од титуле жупана, познате од VIII века и употребљаване на далеко ширем словенском простору. У Бугарској у X веку у једном натпису се јавља титула, везана за словенске територије. У Летопису Попа Дукљанина сусреће се етиолошка легенда којом се објашњава постанак титуле великог жупана код Срба. После погибије Часлава, који је код Дукљанина један у низу краљева, Тихомиљ, његов прослављени јунак и зет бана Рашке, завладао је земљом после смрти таста, али се није усудио назвати ни краљем, ни баном него само великим жупаном јер је био на челу другим жупанима. Стварни ток догађаја вероватно је омогућио жупанима неког дела некадашње Крштене Србије да се уздигну над друге жупане и загосподаре њима, што је имало као природну последицу промену титуле. Титула великог жупана ограничена је на српске владаре, једино је Вакхин, заповедник угарских помоћних трупа у рату против Византинаца (1150) код Јована Кинама титулисан као архижупан, иако није познато да је био владар.
Документе о великим жупанима имамо само из две генерације, од Стефана Немање и сина Стефана Немањића који је титулу напустио крунисањем за краља 1217. У симболици којом су окружени велики жупани нема доследности. Немања има печат какав су употребљавали византијски чиновници, али од злата, потписује се у крсту као у византијским приватним документима, али његова акта животописци називају хрисовуљама као царске повеље. У односу на великог жупана писци и животописци каснијих времена примењују симболе, атрибуте и метафоре везане са царством.
2.   Крунисањем Стефана Немањића за краља, звање великог жупана изгубило је владарско обележје, али се одржало. Природно, ранг и углед ове титуле је опадао, посебно у време поплаве високих византијских достојанстава. На двору краља Милутина налазио се велики жупан Драгош, угледни велможа непознатог порекла. Управо због њега постављало се питање да ли је бивша владарска титула остала у владарском роду Немањића. Титулу великог жупана носио је Алтоман Војиновић, савременик цара Стефана Душана и цара Уроша. Поред византијских царских достојанстава кесара, севастократора и деспота, бивша владарска титула делује више него скромно. Ово звање присвојио је мало познати арбанашки властелин Андрија Гропа, господар Охрида. Гропа се осамосталио после слома краља Вукашина и деспота Угљеше на Марици. Ковао је новац као жупан и велики жупан.

Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ,  Београд , 1999.

На мрежи vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1249
Одг: Tитуле и звања српских владара средњега века
« Одговор #4 послато: фебруар 17, 2018, 05:34:35 поподне »
КНЕЗ - старешина, поглавар, владарска титула. Константин Порфирогенит јужнословенске владаре назива архонтима у којима је могуће препознати и кнежеве. Иначе, звање архауу византијски писци су употребљавали у различитим значењима. Код Срба као и код Руса, цар и кнез постали су појам врховништва. Искони створи Бог небо и земљу и људе на њој... постави ове царевима, друге кнезовима, ине владарима, читамо у повељи Стефана Немање манастиру Хиландару. Међутим, звање кнеза није се усталило као владарска титула. До 1077. године носили су је дукљански, односно зетски владари. Кнежеви су били и господари осталих приморских крајева. Звање кнеза губило је владарска обележја јачањем српске државе, где се знатно пре Немањића усталила владарска титула великог жупана. Страцимир и Мирослав, старија браћа великог жупана Стефана Немање, управљали су удеоним областима као кнезови. Септембра 1186, уговор са Дубровчанима, поред великог жупана потписао је и кнез Мирослав. Титула кнеза красила је синове владара. Прворођеног Вукана Стефан Немања поставио је за великог кнеза у приморским крајевима. Кнез је био Стефан, син Стефана Томаша, краља Срба и Босне, син кнеза Мирослава. Титула кнеза стицала је владарска обележја, када су наследници кнеза Мирослава, користећи погранични положај хумске области, иступали самостално. Почетком XIV века, доњи ток Неретве, Стон и Невесиње држао је кнез Константин из цетинског властеоског рода Нелипчића. Област којом су краткотрајно самостално управљали наследници кнеза Мирослава, званично је названа Кнежевство Хумско, а много касније исти назив, употребљава и Мавро Орбин.
Мада су га често носили Немањићи, међу њима и Вуканов потомак Вратко, војсковођа Стефана Душана, звање кнеза је девалвирало јер се веома раширило на јужнословенским просторима, посебно у Босни. Током времена по рангу је постало ниже од војводе, кефалије, понекад и севаста. О томе сведочи и звање кнеза жупског.
Достојанство и владарски ранг титули кнеза повратили су обласни господари Војислав Војиновић и Лазар Хребељановић. Они су своје феудалне области образовали у старим српским земљама, где великаши нису носили звучна византијска звања. Настојећи да од Дубровника поврати Стон, Војислав је истицао да је хумски кнез. Повеље је потписивао прикладнијом титулом кнеза, без територијалних ограничења, јер се његова област простирала од Рудника до Дубровника и Котора. Од цара Уроша, са којим је био у добрим односима, добио је право да убире светодмитарски доходак. Он је први обласни господар који се јавља са владарским придевком Стефан. На надгробном натпису забележен је као велики кнез Воислав све српске, грчке и поморске земље.
Углед кнеза још више је уздигао Лазар Хребељановић, господар Моравске Србије. Све исправе, без изузетка, потписивао је као кнез, што је у складу са натписима на његовим печатима. У дубровачким документима он је сотез. Његовој званичној титули оновременици понекад придодају атрибут велики, али чешће у списима који су настали после 1389. године. Звучна достојанства нису оптерећивала господара Моравске Србије који је са скромном титулом остваривао замашне политичке циљеве. Укупна државничка делатност у складу је са осталим деловима интитулације. Присвојио је владарски придевак Стефан и иступао као самодржац свих Срба. Титулу коју је носио коначно је уврстио у владарска звања. Оба његова сина, Стефан и Вук, започела су политичку делатност као кнежеви.

Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ,  Београд , 1999.

На мрежи vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1249
Одг: Tитуле и звања српских владара средњега века
« Одговор #5 послато: фебруар 17, 2018, 05:35:28 поподне »
ДЕСПОТ - највиша титула у Византији изведена од царског епитета који је у одређеним случајевима (новац, печати) придаван царевима до краја византијске историје (1453). Због таквог порекла спадала је у царска достојанства, па су њени носиоци имали право на употребу формуле царство ми, а на својој одећи и опреми имали су извесне царске символе. Титулу деспота увео је цар Манојло I Комнин (1163), доделивши је свом зету, угарском принцу Бели Алексију, који је, будући да цар није тада имао мушких потомака, одређен за наследника престола. Нова титула стављена је у врх хијерархијске листе достојанстава у царству, потиснувши за степен ниже титуле севастократора и кесара. После првог пада Цариграда (1204) титула деспота донекле мења своје значење: сада се у обновљеном царству под Палеолозима (1261-1453) додељује млађим синовима или браћи владајућих царева, блиским рођацима царске породице, али и неким страним владарима. То је био случај са српским владарима из кућа Лазаревића и Бранковића (деспоти Стефан, Ђурађ и Лазар) који су после 1402. године титуле деспота добијали од цара Ромеја. Титулу деспота додељивао је само  цар, у посебној одаји царске палате (триклинијум), уручујући носиоцу деспотски венац украшен драгим камењем и бисерима. Достојанство деспота у Византији није било повезивано са одређеним дужностима у управном и војном апарату.
У српској средњовековној држави титула деспота јавља се тек од царског крунисања Стефана Душана (16. априла 1346), јер су ранији српски краљеви добро познавали строго правило да у Византији титулу деспота додељује само владајући цар. Доњу временску границу за постојање титуле деспота у средњовековној српској држави одређује смрт цара Уроша (1371). Уколико постоје подаци о деспотима из времена пре 1346. године, као на пример о извесном деспоту Драгославу, порекло њихове титуле треба тражити у суседним царствима: Византији или Бугарској. После царског крунисања у Скопљу Стефан Душан је стекао право да додељује титулу деспота која је и у Српском царству била на челу листе дворских достојанстава. За његове владавине титулу деспота добили су: моћни великаш Јован Оливер, царев полубрат Симеон (Синиша) Палеолог, шурак Јован Асен и рођак Иваниш. Душанов син и наследник цар Урош (1355-1371) доделио је титулу деспота: угледном великашу и царском рођаку Дејану и сину му Јовану Драгашу, као и браћи Мрњавчевићима Вукашину и Јовану Угљеши. Достојанство деспота је и у Српском царству сачувало титуларни карактер, што значи да није повезивано са одређеним дужностима у цивилној и војној управи или са поседовањем одређених територија - деспотата. Деспоти Симеон (Синиша) Палеолог и Јован Асен били су намесници у Епиру и Албанији, али су они те положаје стекли као поверљиви људи цара Стефана Душана.

Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ,  Београд , 1999.

На мрежи vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1249
Одг: Tитуле и звања српских владара средњега века
« Одговор #6 послато: фебруар 17, 2018, 05:53:21 поподне »
ЛОГОТЕТ - титула преузета из Византије. Логотет је на дворовима српских краљева и царева обављао дужност старешине владареве канцеларије и целокупног особља које је тамо радило. Отуда га многи истраживачи изједначавају са „канцеларом"   или владаревим „секретаром", што представља извесну модернизацију једног средњовековног звања. У надлежности логотета долазили су углавном сви технички послови везани за издавање и писање јавноправних исправа. Изрази логотет рече и логотет преручи, који се срећу при завршетку јавноправних аката, упућују на закључак да је логотет имао широка овлашћења приликом започињања писања, редиговања и стилизовања исправа које је издавала владарева канцеларија. За успешно обављање свих наведених послова било је потребно широко образовање, које подразумева добро познавање црквене књижевности и учења православне цркве, познавање црквених канона, световних закона, правних норми, судског поступка и дипломатске преписке, а свакако и владајуће идеологије.
Први по имену познати логотет био је Рајко, који се налазио у служби краља Стефана Дечанског, али уз његово име не стоји обавезно титула логотета. Сасвим је извесно да је службу логотета у доба краља Душана до 1337. године обављао будући српски архиепископ и патријарх Јоаникије. После њега поменуту службу вршио је Прибац (1340), отац кнеза Лазара, потом Хрс или Хрис, који је водио преговоре (1345) са Протатом Свете Горе, а касније Ђурађ Повика (или Повић) и Гојко, сви у служби Стефана Душана. За руковођење и рад у царевој канцеларији логотетима је припадала материјална надокнада. Приликом издавања хрисовуља у којима цар записује баштине, логотету је припадало по 30 перпера за свако баштинско село, а дијаку за писање 6 перпера, односно пет пута мање. Свакако да то нису били и једини приходи логотета.
У Душаново доба служба логотета уздигнута је на логотетство велико, које је у своју надлежност укључивало област или власт над црквама, што потврђује и 25. члан Душановог законика, који наређује: Црквама да облада (управља) господин цар и патријарх и логотет, а нико други. Власт или област логотета над црквама није се простирала на црквено учење или чинодејствовање, већ се односила на послове који су најтешње везани за потчињавање земљопоседа и других добара појединим црквама и поштовање старих или новостечених имунитетских права, као и на послове око потчињавања једне цркве са поседима неком угледном манастиру. Од Душановог времена па све до пада српских земаља под турску власт, постојао је само један логотет са логотетством великим, које је обухватало и власт над црквама.
Поред руковођења пословима владареве канцеларије, а делимично и поменутим црквеним пословима, логотет је био надлежан за поштовање старих закона и свих одредаба из јавноправних исправа, којима се регулишу односи између српских владара и поморских градова, било да је реч о градовима у саставу српске државе, било да су у питању аутономне комуне каква је био Дубровник. Из ових разлога логотети су били погодни за вршење дипломатских мисија, па је и део спољних послова долазио у њихову надлежност. За време цара Уроша његов логотет Дејан преговарао је са Дубровчанима о поштовању закона и свега другог што је постало спорно после рата са кнезом Војиславом Војиновићем. Регулисање односа између владара и поморских градова било је у надлежности и логотета деспота Ђурђа. Његов логотет Манојло помиње се као извршилац на повељи којом се утврђују обавезе становника Будве према деспоту и међе градског подручја.
Достојанство логотета било је високо уздигнуто у доба српских царева, па када се Царство распало, обласни господари су настојали да га уведу на својим дворовима. Први је то свакако учинио краљ Твртко, убрзо после крунисања, али у његовој држави логотету није могла припасти и област над црквама, пошто су поред православне, постојале католичка и знатно утицајнија црква босанска. У служби краља Твртка логотет Владоје водио је преговоре с Дубровником о поштовању старих закона, а утврђивао је и међе града Сплита, на сличан начин као што су то чинили велики логотети цара Уроша, а касније и деспота Ђурђа, но и поред тога Владоју из наведених разлога није могло припасти логотетство велико.
Ово достојанство, пред крај живота цара Уроша, настојао је да уведе на свом двору краљ Вукашин, али је трајнији успех изостао. После распада Српског царства није то могла да учини ни већина обласних господара, без неопходне подршке Српске православне цркве. Логотети велики не постоје на дворовима браће Драгаш, краља Марка, Балшића, Вука Бранковића, већ једино на двору кнеза Лазара и његових наследника. Кнез Лазар и његов син деспот Стефан високо су уздигли достојанство логотета. На њиховом двору припадало му је прво место међу достојанственицима, који су управљали цивилним пословима. Можда је то учињено из личних разлога, што је Прибац, отац кнеза Лазара, био логотет цара Душана. Личне побуде нису имале тако велики значај, као присна сарадња између Српске православне цркве и кнеза Лазара. За Цркву је он био настављач политике Немањића и од њега се очекивало да поново окупи српске земље. Област кнеза Лазара постајала је све већа и снажнија, а у њој се стално налазило најстарије седиште Српске цркве - манастир Жича, па је са-свим разумљиво што је на кнежевом двору уведено достојанство логотета са логотетством великим и правом да облада црквама, као што то предвиђа Душанов законик. Једном уведено достојанство великог логотета одржало се трајно код свих наследника кнеза Лазара - Лазаревића и Бранковића.
Логотетима или логофетима називају се понекад и старешине канцеларија обласних господара, а нарочито радо словенски писари у Дубровачкој канцеларији, али се на тим пословима углавном исцрпљују и њихове надлежности.

Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ,  Београд , 1999.

На мрежи vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1249
Одг: Tитуле и звања српских владара средњега века
« Одговор #7 послато: фебруар 17, 2018, 06:03:20 поподне »
СЕВАСТОКРАТОР - висока византијска титула која је изведена од царских епитета севаст и автократор, па је стога убрајана у тзв. царска достојанства, због чега су севастократори имали право на употребу формуле „царство ми. Њихов венац био је скромнији од царског, а одећа и опрема имали су извесне царске символе. Титулу севастократора увео је цар Алексије I Комнин (1081-1118), доделивши је свом старијем брату Исаку; нова титула стављена је на чело хијерархијске листе достојанстава, потиснувши за степен ниже стару титулу кесара. Титула севастократора потиснута је на друго место увођењем титуле деспота у време цара Манојла I Комнина (1163). Од времена цара Алексија I Комнина титула севастократора додељивана је браћи и зетовима владајућих царева, па је њене знаке добио и српски владар Стефан Немањић, будући да је био зет византијског цара Алексија III Анђела (1195-1203). У обновљеном царству Ромеја (после 1261) титула севастократора сачувала је своје високо место и додељивана је сродницима царске породице, али и неким страним господарима. Последњи познати севастократори потичу из друге половине XIV века. Знаке титуле севастократора додељивао је цар у посебној одаји царске палате (триклинијум), а она у Византији није повезивана са одређеним дужностима у управном и војном апарату.
У   српској средњовековној држави титула севастократора јавља се после царског крунисања Стефана Душана (16. априла 1346), јер су ранији српски краљеви познавали строго правило да у Византији титулу севастократора додељује само владајући цар. Доњу временску границу постојања титуле севастократора у Србији одређује гашење царства после смрти цара Уроша (1371). У Србији пре 1346. године познат је севастократор кир Нићифор Исак, војсковођа краља Стефана Душана и намесник Охрида, али је он ту високу титулу донео из Византије. За владе цара Стефана Душана титулу севастократора носили су: моћни Јован Оливер (касније је постао деспот) и Дејан, угледни велможа и царев рођак (за владе цара Уроша такође је постао деспот). За време цара Уроша (1355-1371) титулу севастократора добили су: Бранко Младеновић, отац Гргура и Вука Бранковића, као и великаш Влатко, ктитор цркве Св. Николе у Псачи. У Византији као и у Српском царству титула севастократора није била повезивана са одређеним дужностима у управном и војном апарату.

Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ,  Београд , 1999.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4890
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Tитуле и звања српских владара средњега века
« Одговор #8 послато: фебруар 17, 2018, 06:07:09 поподне »
Господине Ананићу, молим вас немојте копирати читаве пасусе из књига и потом лепити на форум. Раније смо вам скренули пажњу да то није сврха форума и да се то подводи под "спамовање", које је забрањено Правилником. Тему сам закључао како бих спречио ваше кршење Правилника. Хвала на разумевању.
Чињеницама против самоувереног незнања.