Аутор Тема: Стари занати и занимања  (Прочитано 12592 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #40 послато: фебруар 11, 2017, 06:24:07 пре подне »
                                                                                                                  УЛИЧНИ ОШТРАЧИ НОЖЕВА

                                                                                                                               (Шлајфери)

                                                                                                                                                                                                                   “Оштар ко мутав на тоцило”

Пролеће је већ давно загрејало сеоске сокаке. У свакој кући можеш чути: Маказе су се отупиле, па секу рецкаво (од много исечених крпа потребних за ткање крпара) или Нож је туп, можеш га узјашити јер су се њиме секле и кости...
Сада деца добијају задатак да пазе на оног уличног оштрача, који на сав глас виче - Оштри маказе! и полако гура велика дрвена колица, а за њим, обично, трчкарају деца.
На тим великим колицима био је постављен дрвени сандук са алатом и тоцилом. Помоћу повећег дрвеног точка и каиша, који се кретао ножним погоном, окретало се тоцило. Са стране су имала суд са хладном водом којом се хладио материјал за оштрење: ножеви, маказе и маказице, бријачи и брисе...
Та колица са алатом гурао је мајстор, а понекад и његова жена, мајсторица, по свим сокацима, застајао би на виднијем месту код цркве, на рогљу, код дућана и ту је свет долазио да оштри...а посла је увек било. Јер крајем јесени, кад се село зажути, поново се оштре ножеви, бријачи, маказе пошто ће зима бити дуга, а мајстор ће нестати у непознато... одакле је и дошао.
Једно знамо - да више неће доћи...
...Али ове сам га године нашла испред темишварске пијаце Јозефин, био је сам са алатом, мајсторица се преквалификовала...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #41 послато: фебруар 11, 2017, 06:26:09 пре подне »
                                                                                                                           ТРАКСЛЕРИ

                                                                                                             (ТОКАРИ, ДРВОСТРУГАРИ)

                                                                                                                                                                                                                “Не може ти ни тракслер угодити ”

Тракслерај је један од старих заната за прераду дрвета.
Назив тог знатлије, тракслер немачког је порекла, иако нису само Немци били тракслери.
За човека вечито незадовољног говорило се: “Не може му ни тракслер угодити!”, а то значи да су ти мајстори могли угодити сваком укусу.
Багрем је дрво које успешно расте у Поморишју, а тракслери воле багрем јер његова влакна су чврста и густа, па не пуца. Обрађено, то дрво има жуту боју, а када се излакира добије лепу боју бронзе. Добро се и глача и то својим тринама.
Тракслери су увек могли да изразе своју креативност, да осмисле нешто посебно, те отуда њихови производи јесу уникати. Радионица је била скромна, а главни алат звао се дребанг. То је машина која се састоји од погонског дела и погонског вратила на чијем се крају налази шиљак. Шиљак, који може бити облика виљушке или звездастог, тим се алатом режу у дрвету шаре, украси.
Тракслери су израђивали: рамове за слике и огледала, дрвене свећњаке, чивилуке, рамове за пешкире, маљке и коленикe, лепе и добре преслице или само делове тих, оклагије и даске за резанце, пракљаче, које су служиле при прању кудељног веша. Израђивали су по наруџбини и дрвене разбоје за ткање, ступе у које се лупала црвена осушена паприка, бућкалице (бућкала) у које се тако лепо бућкањем издвајао путер из милера.
Тракслер је сарађивао и са тишлером за којег је израђивао украсне делове за намештај као: рамове за завесе, столичице, дечја колица, ноге за столове и столице...
Па ето, тракслер је могао и угађати... али је давно нестао из нашег видокруга јер се сви поменути предмети сада израђују у фабрикама.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #42 послато: фебруар 11, 2017, 09:07:22 пре подне »
Кад сам се одлучио за ову збирку са старим занатима и занимањима, није то било без разлога, јер су многа презимена, имена и надимци, настали из њих. А ми се тиме бавимо и то проучавамо. На крају, књига је писана тако питким језиком а те цртице и записи о ондашњем времену и начину живота, остављају утисак највише код нас старијих, који то све памтимо и помало носталгично доживљавамо.
Сва признања ауторки Јаворки Марков Јоргован

                                     ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА

...Део бивших граничара добија земљу у западном Банату, где се настањују на новим локацијама, док је онај мањи део остао овде и то је тај српски елеменат, остатак остатака, како је то дефинисао почетком 20. века Милош Црњански или је то још болније речено: Мртва стража српства, синтагма коришћена још 1880. године у часопису Даница из Новог Сада.
Тај остатак Срба ја тражим и налазим још у петнаестак насеља са једне и друге стране Мориша, овде у Поморишју, где се породице још презивају: Поморишки, Батањац, Арађан (Арађанин), Гајин, Сараволац, Липован, Надлачки, Шајтинац...
Последица Мировног Уговора (Париз 1919) била је стварање нових националних држава и померање дотадашњих граница. У Румунији је остало да живи око 50.000 Срба у 60. насеља. Последњи попис становништва Румуније бележи само 18.000 Срба (!).
Еволуција сваког друштва, па и овог поморишког, доноси развитак заната као и разноврсност занимања.
У Средњем веку познате су занатлије, произвођачи пољопривредних алатки као и оруђа потребних у домаћинству, али и израђивачи оружја и коњских запрега толико потребних за њихов статус граничара и противотоманских бораца.
У овом делу Моришке низије били су веома познати мајстори: табаци, ћурчије, чизмари, опанчари, терзије, ткачи. Посебну категорију сачињавали су: златари,    резбари (пр.браћа Јањић из Арада), везачи књига и преписивачи (у манастирима Бодрог-Ходош и Арад-Гај) као и иконописци (пр.Алексићи из Арада).
Циглари, зидари, дунђери градили су куће, док су колари и ковачи обезбеђивали превозна средства за друмове, а на Моришу превоз су обављале скелеџије или компаши (а то је тако детаљно описао Јоан Славић у роману Мара).
Житарице су се млеле у примитивним млиновима као: воденице на Моришу и Аранки, ветрењаче (и сада се виде рушевине једног таквог млина у Варјашу) и суваче (у понеким местима било их је и пет-шест, пр.Варјаш). Једна таква сувача која се налази под заштитом може се видети у Кикинди.
У више села ове равнице радиле су уљаре (олојнице), али и ваљаонице где се ваљало сукно од којег се шило зимско одело. Било је и казана где се пекла ракија. Било је и сапунџија, воштинара, медљара, алвара, пекара, кувара (сокача).
Путујући мајстори били су: бербери, пенџераши, амбрелџије, оштрачи ножева, коритари, резачи купуса...
Први писмени докази деловања занатлија у местима где су живели и Срби у овом поднебљу јесу доста касни, средина 17. века....
...Овде су били и познати велики вашари (Арад, Печка) као и пазарни дани.
Други документ који сведочи о постојању поморишких занатлија јесте Попис становништва Угарске, почетком 18. века; прва књига, Поморишје, 1715. и 1720. година.
Ево примера:
У Араду: Милутин Терзија, Живан Лончар, Јован Ћурчија, Пинче Воденичар, Петар Кочијаш, Радосав Чобан, Јован Чизмаш, Скелеџија Јован, Живан Алас, Табак Никола, Илија Сокач, Вијат Капамаџија, Јаков Штрангар, Остоја Шербеџија, Милић Говеадар, Ирцко Сапунџија, Ђорђе Сабљар.
У Радни: Мато Дунђерин, Томо Колар, Петар Терзија, Ћуро Ћурчија, Новак Воденичар.
У Батањи: Стојан Палинкаш.
У Чанаду: Вујица Пиваров, Рако Мајсторовић, Стојан Алваџија, Милован Цревацки.
У Надлаку: Остоја Ковачачки, Радосав Коњушар, Стојан Терзија.
У Шајтину: Марко Чизмаџија.
У Печки: Жива Воденичар, Илија Ћурчија, Јован Свирац, Митар Колар, Ђурађ Терзија, Михо Алас, Милош Палинкаш, Живан Чизмаџија.
Закључујемо да се често као презиме узимао назив заната или занимања.
Примећује се да осим заната који се изучавао код мајстора у верштату јављају и занимања специфична за ову пребогату регију као: говедар, чобан, волујар, чикош, ајгирџија, горник, баштован, пудар, бирташ, казанџија (палинкаш), скелеџија (компаш), дережа, џамбас, алас...
Како за време турске тако и аустријске власти, занатлије и трговци били су еснафски уређени. Због тога се по неким местима дућани и тргови називају еснафски као у Чанаду и Карловцима.
У Араду је еснаф крзнара основан 1725. године а радио је на темељу царске повеље, исписане ћирилицом и увезане у кожне корице.
Сабовски (кројачки) еснаф основан је 1740. године. О томе говори еснафски барјак на којем стоје три натписа.
Еснаф арадских ћурчија основан је у другој половини 18. века. То се може закључити по икони чији је аутор био Стефан Тенецки. Барјак је обновљен 1846. и 1925. године.
Удружење арадских земљоделаца основано је 1851. године, доказ да су се и земљопоседници могли удруживати по угледу на традиционално удруживање занатлијских цехова.
Индустријски начин проиводње у Хабзбуршкој монархији почиње да потискује занатство. Због тога, с првом половином 19. века занатство и занатски еснафи почињу да одумиру. Коначно, законским актом из 1872. годнине, укинуто је еснафско удруживање занатлија.
У та десет-петнаест места Поморишја пратила сам и породична имена као и надимке који произилазе из назива заната и занимања.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #43 послато: фебруар 11, 2017, 09:09:33 пре подне »
Наставак горњег текста:

Породично име АДНАЂ наилазимо код Срба и Мађара у: Араду, Наћфали, Семиклушу, Сенпетру и Чанаду, АЛАС (ХАЛАС) код Мађара и Срба у Араду и Печки, ЧОБАНОВ код Срба из Моноштора и Чанада, ЧОБОТИН код Румуна и Срба у Моноштору, Кетфељу и Араду, ЧИЗМАШ код Срба, Мађара, Словака и Румуна у Араду, Варјашу, Надлаку и Сараволи, ГОРНИК код Срба и Румуна у Арад-Гају, Кетфељу и Моноштору, КОЛАР (-ОВ) код Румуна, Срба, Словака и Немаца у Араду, Арад-Гају, Варјашу, Перегу и Семлаку, КОЛУНЏИН код Срба у Сенпетру, САБЉАР код Словака и Мађара у Надлаку, Семиклушу и Шајтину и САБЈБИЋ код Срба у Сенпетру, САБО (-В), код Румуна, Срба, Мађара у Араду, Кетфељу и Малом Бечкереку, САПУНЏИН код Срба у Чанаду и Семиклушу, САРАОР код Румуна и Срба у Кнезу, Моноштору и Фенлаку, ТАБАК (-ОВИЋ) код Срба и Румуна у Араду, Мунари и Сараволи, ПАЛИНКАШ код Срба, Румуна и Мађара у Араду, Семиклушу, Семпетру и Чанаду, СКЕЉАН код Срба и Румуна у Араду, Калачи, Кнезу, Моноштору, Песку и Торњи.
Мноштво заната и занимања оличено је и у надимцима ових људи, као: Ајгирџија, Берберин, Бирташ(-ица), Визман, Говедар(-уша), Дунђер, Дућанџија, Кочиш, Ледер, Обермилер, Олајџија, Опанчар, Пенџераш, Сараор, Свињар, Сувачар, Фарбар(-ка), Хусар, Цукер(-ка), Чикош, Џамбас, Шинтер, Шнајдер, Штрангар, Шустер...
Често се примећује и немачки елеменат (визман, обермилер, цукер, шнајдер, шустер) зато што почевши од 1752. године у Банату су били колонизовани имигранти из Лорене, први талас био је насељен у Мерцидорфу (данас Карањ) а то је 20 км од Арада...
...До недавно су наша села била места свих могућих заната: од ћурчије до чизмара и од сапунџије до сајџије јер је Занат златна наруквица од којег се могло добро живети, па чак и неко имање стећи.
У сваком месту у живој причи и успомени остала су имена чувених мајстора: - Био неки Ханци кован, Рада колар, Ката јорганџика, Иван сајџија, Јова тракслер, па Милан шнајдер и Зорка мајсторица, Штева ледер, Марјан штрикерка... А сећаш се, а како да не, Маринка мобана, па Раде чикоша, па Братића теомара, Смиље лецедарке?! Сви су се преселили у вечност, њих више нема... А нема ни њихових заната, ни поменутих занимања. Разлог њиховог нестанка била је технолошка еволуција, која је истиснула занатлију или предмете израђивача. Или можда је некадашња сеоска заједница више бринула о својој данашњици реално гледајући и у скору будућност - Како ћемо и шта ћемо сутра?
Остали су занати да живе у пословицама које су део мудрости народа:
Свако је мајстор своје среће, Руке занатлије злата вреде, Сваки посо на свог газду личи, Шустер носи најгоре ципеле.
Историчар, Милан Мицић у свом раду Банат белог хлеба записује: Добрим делом сећање је варљива ствар. Ако се сва памћења не запишу, онда су она осуђена на нестајање. Један народ, који не записује, осуђен је да престаје да памти и код њега нестаје колективно сећање.
Ја сам записала мало, трунку немереног времена којег још и сада запљускују воде Мориша, којег пеку ужарена лета и којег још и сада беле торњеви наших манастира.
Некад је тако било...

                                                                                                        Аутор
                                                                                ЈАВОРКА  МАРКОВ  ЈОРГОВАН



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #44 послато: фебруар 11, 2017, 11:17:19 пре подне »
                                                                                                                    ПАПУЧАРИ

                                                                                                                    (папуџије)

                                                                                                                                                                                            “ - Дај ми, Сосо, шешир и папуче, па да се оправим!”

Темишварска, Фабричка пијаца и стари папуџија Богосављевић...две тезге препуне папуча: велике кожне мушке, оне тешке, па лаке папуче “за унутра”, а тек женске папуче (!) само да гледаш, а да се нагледаш, никако: сомотске разнобојне, кожне са штиклицом, те оне најтраженије, црне сомотске с легованом пришивеном свилом која обрубљује део до ноге... То су биле благдашње!
Седамдесетих година прошлога века семартонске папуче продавале су се као удобне и лепе по целом северном Банату. То су биле папуче једноставно израђене, али лаке и привлачне произведене од дебелог шареног штофа за таписерије. Користиле су се као свакидашње, носиле су се ван собе, на улици све док се не захлади и почну дуге јесење кише.
Ко је само једном ушао у папучарску радњу сигурно се загледао и у алат, првенствено у калупе које виђаш и код шустерa.
            Ретко ко памти да су калупи по величини имали своја имена: мали ортајак, зегреде, а највећи калуп звао се “два попреко” за мушке папуче.
Интересантно је било гледати како се калуп повлачи из већ израђене папуче. За то је мајстор узимао извлакало, а то је тањи каиш који се стављао између лица и калупа на горњем делу, те повлачењем извлакала повлачи се и калуп из папуче.
Папуча, та лака обућа није се носила само по кући, него и по селу. Оне свечане обувале су се и у таквим приликама, док су старији тражили да им се обују папуче кад се буду сахрањивали да “по оном свету лакше ходају.”
Женских папуча било је више врста јер су се разликовале по облику, по материјалу од чега су израђиване и по украсу.
Обично су се правиле од: коже, плиша, штофа, свиле и сомота са везом и без њега.
Мушке папуче старијег типа, којих се још и сада сећамо да су их наши стари носили биле су знатно теже од ових сада. То су биле тешке папуче зато што је између ђона и табана стављено сено умешано у глину, а биле су и трајније.
Папуче, ове нове, које ми носимо, гумене, нездраве, естетски недотеране неће наши стари примити ни “задушу” да “тамо, где су сада, ходају лакше...”

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                               Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #45 послато: фебруар 11, 2017, 11:19:17 пре подне »
                                                                                                                   ШУСТЕРИ

                                                                                                                 (ОБУЋАРИ)

                                                                                                                                                                                                    “Код шуштера је најгора ципела”

Пролазим поред обућарске радње са излогом...увек је у излогу била једна огромна ципела и, евентуално, напрашена стаклена ваза са лажним цвећем.
Шустер је седео погрбљен за својим малим, јако малим сточићем, обавезно је носио кожну кецељу на груди и радио или нове ципеле или оправке.
Мајстори су били добри познаваоци коже јер се њихов занат састојао од кројења коже за ципеле као и ушивања ове коже за ђон, који је јако тврд те су шустерски дланови и прсти били тврди, баш као ђон. Налазио си у њиховим радњама чак и стране часописе са моделима ципела. Знам да смо бирале модел за лаговане беле ципеле са штиклом, па су све пет муштерије наручиле други модел у некој радњи Великог Семиклуша. А то је било за матуру!               
           Шустер се договара, има предлога и најзад узима мере од муштерије на папиру заокруживајући дебелом оловком, а та мера је и те како важна. Следи затим: кројење, шивење, калупи, лепак и наравно алат: шустерска шивећа машина, мали чекићи, шила, калупи, конац и...нова ципела, сандала, чизма и - Срећан био да их носиш и подереш! Али су ти мајстори вршили и оправке као: ударање нитни, наглавак, по ђона, замена шнала, ширење на калуп, ударање блакеја на штикле, закуцавање ексера у ђон...
Тражим некад цењене шустере који су од добре коже израђивали и биргер чизме за штрукс чакшире “нашунке”5, тражим их у породичном албуму Шепецанових, Ширија, Златића и налазим само успомене.
Неко је у бившим излозима шустерских радњи убрисао прашину и уклонио ону ципелу број 56...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #46 послато: фебруар 11, 2017, 11:21:00 пре подне »
                                                                                                                                    САПУНЏИЈЕ

                                                                                                                                                                                                                    “Сапун и вода — најбоља мода”

Некада се масноћа и отпаци од масноће нису бацали у ђубре као данас. Није тада било ни детерџената а ни веш машина.
Прљав веш и кошуље прали су се у дрвеном или лименом кориту. Обично су жене прале понедељком. Вода се доносила с артерског бунара ако у авлији није био бунар са кишницом или дубоки бунар са бистром водом. Огризином и чапурјем грејала се та вода у тучаном котлу.
Веш се прво стављао у насапуњену воду кишницу ил цеђ да вода буде што “мекша” па се после прао увек из две воде. За такво прање користио се бели домаћи сапун.
А тај се сапун кувао од преосталих чварака и од масних отпада, окрајака који су се скупљали преко године. Кувао се са масном содом (штајнсодом) у тучаном котлу.
Кување сапуна обављале су домаћице код куће или би звале мајстора сапунџију да им сапун скува, јер је овај знао да спреми и миришљави сапун за лице, па чак и сапун са биљем против перути.
А када ј е тај мај стор радио само у Перјамошу и Печки, тада су му материјал допремале муштерије из околних места, тамо су наплаћивале за услугу и узимале готов сапун.
Добар бео сапун требао је да буде “као стакло” а то је био гарант за добро прање и блиставо рубље.
Прибележила сам један стари једноставан рецепт за спремање домаћег сапуна: “5 кг масноће, 1 кг соде изручи се у казан и измеша. За сваки кг масноће дода се по 1,5 л кишнице или цеђи. То се промеша и кува на врло тихој ватри 2 сата од када је почело да ври. Када избацује горе црно, готов је.”
Додала бих да у цеђи али и са црним, преосталим сапуном искувавали су се сви кухињски судови пре почетка Великог поста, а исто са тим добро се прала и дрвенарија: врата, рагастови, столови и столице, ормани па чак и прагови и степениште.
Домаћи се сапун ређе виђа јер се више не кува, него се купује из радњи, значи нестао је и сапунџија.
У нашем крају остало је само породично име - Сапунџин, које подсећа на некад познатог мајстора сапуна.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #47 послато: фебруар 11, 2017, 11:23:06 пре подне »
                                                                                                                                   САРАЧИ

                                                                                                                        (ременари, седлари)

                                                                                                                                                                                                 “Тешко коњима и колима у српским сватима"

Један је од најстаријих заната, јер израда одговарајуће опреме је почела од када људи користе коње за јахање и вучу.
Основну сировину тог заната представља кожа. Сарачи су за своје производе користили добру волујску, крављу, телећу, ређе овчију или свињску кожу.
Реч сарач је арапског порекла и назив је за занатлију који прави и продаје разне предмете од коже.
У том прошлом времену није било камиона и трактора, а послови превоза, орања, сејања обављали су се коњима.
Сарачи су од коже израђивали амове, радне и парадне, оглавнике, кајасе, седла за јахање, бичеве, израђивали су и ловачку опрему као: торбе и ташне, опасаче и футроле, каишеве за псе, али и ремење за вршалице, круњаче...
Мајстор сарач је увек имао врло озбиљну радњу јер је његов рад изискивао и велико умеће а и велику одговорност пошто су његови производи били вредни, па, према томе, и скупи.
Сарач се служио специјалним алатом као: сарачка клупа на којој сарач седи и ради. На њеном предњем делу је стега која учврсти кожу да се шије. Овде се та клупа звала коза или магарац. Ту су биле и разне врсте кривих сарачких ножева за кројење коже, па шестари, шила, маказе, шнирач, игле, цолштук, сарачка машина за шивење, разна врста клешта, канапи, нитне и... чега још није било.
Ти су мајстори били прави уметници свог заната јер су коњи имали радну опрему, али и парадни серсам са француским кајасом и звечкама.
Тога се само сећамо гледајући старе фотографије на којима видимо искићене коње упрегнуте парадно о славама, прошњама ил свадбама, на праћењу Божића, санкању или ношењу младиног штафира.
Некад било...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #48 послато: фебруар 11, 2017, 11:25:09 пре подне »
                                                                                                                           СОДАРИ

                                                                                                       (содароши, содаши, содаџије)

                                                                                                                                                                                                         “Масни ручкови, посни тестаменти”

Сода, или сода - вода (сода - васер) је мешавина чисте добре пијаће воде и угљене киселине, то је освежавајуће пиће, свима добро познато и много коришћено.
То се пиће производило у содарама (содарницама), тамо где су сваког мамиле те шарене и слатке краклe.
Сода - вода киси и кипи те олакшава стомачну пробаву. Са њом се газирају сокови а и вино се разблажује у оне наше чувене банатске шприцере.
Последњи залогај печења ил папкрикаша тражи шприцер. Зар не?! А то је и као народни лек.
Домаћице су том содом месиле и тесто за кифлице са салом или за кремпите, за сковерце да би та теста била лакша, ваздушаста.
Соде су се продавале у содарама, али и улицом је содарош нудио сифон - флаше носећи их на малим колицима.
Трошиле су се у сваком бирцузу, на славама, свадбама, баловима...
Сода је била флаширана у зеленим, плавим, розлим и жутим сифон - флашама од 2 литре и 1 л. У мојој кући чувам једну такву плаву флашу од литре са оловном главом из радње И.Фекете - Темишвар, 1934. година...
Флаше су често прали и прегледали содари, буре у којем се доносила питка вода било је увек чисто, радионица уредна, содари весели и расположени.
Нема више содара, нема кракле са мирисом и укусом малина и лимуна... а сифон - флаше постале су музејски предмети (кракле, клакери = слатки миришљави напитак).

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                              Одабрао и обрадио: Војислав Ананић




Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #49 послато: фебруар 11, 2017, 12:55:53 поподне »

                                                                                                                               ЋУРЧИЈЕ

                                                                                                                                                                          “Уста Марко на ноге лагане, И пригрну ћурак наопако”

Ћурчија је био занатлија који је штавио јагњећу и овчију кожу али и шијо одећу од те коже.
Квалитетно штављење вршили су ледери (табаци), али су и ћурчије и опанчари често залазили у тајне чина коже.
Коже су набављали од сељака, али и од месара.
Да би им сашивени предмети били лепши и украшени и да би носили печат мајстора - израђивача, ћурчије су набављале разнобојну кожу викследер, иру и перваз у граду.
Кожуси и дуцини били су лепо ишарани, а шили су и дуге опаклије, кабанице, грудњаке, шубаре...
Главна алатка ћурчије било је шило за бушење рупа, затим велики дрвени астал где су се кројиле и опучавале  коже, игле са великом ушицом... Шегрти су користили мало шило док су израђивали петље и кожну дугмад за сашивено одело.
Ћурчија је израђивао дуцине, а то је сељачка бунда опшивена крзном по рубовима (у Арад-Гају назива се бундаш). Израђивали су неукрашене кабанице које су користили сточари, а и кириџије јер је то био заштитини огртач, обично са капуљачом.
Кабаница је имала рукаве које су се на доњем делу везивале дебелим кудељним канапом или су биле чак зашивене да би служиле и као торбе за ношење хране и флаше са водом.
Шили су и опаклије, обично од нестрижених овчијих или јагњећих кожа, а те су биле одлична заштита од хладноће и невремена. Било је опаклија без рукава или са врло дугачким рукавима у које се ноге завуку када се простре на смрзуту или мокру земљу као душек где ће чобан тренути.
Кожу(х) или грудњак био је скупљи хаљетак јер је обично имао украсе, а имао је и џепове. Младе жене носиле су богато украшаване грудњаке.
Ћурак се мало памти а изгледао је као кратки капут од крзна закопчаван на средини дугмадима, чак и сребрним (!).
Без шубаре била је незамислива наша цича - зима, а ћурчија је имао форму да лепо скроји и сашије капу од јагњеће коже са црном вуном. Код ћурчије су сашивене капе стајале наређане на дрвеним калупима све лепша од лепше.
Чувене су биле црне стреганске капе које су наши Срби тако поносно о свечаностима носили.
Та су се топла одела обично облачила у хладним зимским данима, те је према томе ћурчија пуно радио преко лета, док је у јесен на вашарима, који су се још одржавали продавао своје рукотворине.
Ретко се присећамо ћурчија, али зато породица Дуцин је живела у Кнезу, Табак у Мунари, Табаковић у Араду, а у Арад-Гају, Бундаш је био члан вертепа.
Успомене... лепе успомене, а и та кожна топла одела...остала у песми:
Киша пада, а шта ћемо сада,
Нас двојица, једна кабаница.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)           
                                                                       
                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #50 послато: фебруар 11, 2017, 12:58:10 поподне »
                                                                                                                                   ФАРБАРИ

                                                                                                                                  (бојаџије)

                                                                                                                                                                                                                “Јефтинија је фарба него нова даска”

Када је вретено пуно, испредена нит вуне, кудеље или лана мота се уз помоћ мотовилa. Мота се у штренгле да би се могло офарбати.
Све до половине прошлог века наше жене су саме бојиле памук, вуну и пређу кудељну. Данас скоро нико више не боји вуну, кудељу, платна а некада је то био важан и сасвим домаћи посао. За то су најчешће биле коришћене биљне боје. Наши стари везови и ћилими показују до данас да су то биле и остале живе и трајне боје.
Најчешће се фарбало у црвено, црно, модро али и жуто и зелено. Да би неке штренгле постале што беље стављале су се у белиш или у прекрупу а кадиле су се и сумпорним цветом.
Неки од сељана су били добро упућени у тајне бојења, те су ови били на услузи осталих као фарбари.
До коришћења индустријских боја, фарбало се биљним бојама од: броћа, јасена, шафрана, црвене цвекле, труда од дудовине, љуском од лука...
Црвена се боја добијала из броћа, а броћ је биљка која дозре сваке треће године. Корени се осуше и истуцају у прах. Вода се угреје и у њу се потопи вуна и све се поспе прахом од броћа. За зелено се користила чорба од скуваних коприва, спанаћа и осушеног слезовог цвета.
За жуто се користио шафран, труд од дуда, љуске од црног лука, жута земља, коре од дивље јабуке.
Црно се бојило мешавином храстове коре и чађи. Биљне народне боје одликовале су се врло угодним тоновима и великом трајношћу. Њих не може ни сунце извлачити, ни вода испрати, ни године отети.
Фарбари су можда више од других занатлија чували тајну биљних боја.
Стари су причали да је сваки бојаџија имао и чувао своју мају (то је црвенкаста течност која остаје у ћупу када се из њега извади обојена пређа). А маја је фарбару исто што је пекару квасац за хлеб.
У Кетфељу, Варјашу, Сенпетру, Сараволи реч маја користи се за хлебни квасац.
Занат се преносио с колена на колено па је тако и маја од врло давног времена.
Видимо и сада да у старијим израђеним и офарбаним деловима влада нека умереност и елеганција, нека строга, фина лепота без шаренила оног дремавог, којег пак налазимо у новије доба. А све смо то изгубили губитком биљних боја, али и нашим нехајем да бар забораву отмемо те изванредне лепоте и нама тако лако доступне.
          Броћ, црвеиа цвекла, црни лук, шафран, мађ, камнлнца, дудов труд, кана, љубичаца, спанаћ...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #51 послато: фебруар 11, 2017, 01:00:00 поподне »
                                                                                                                             ЧЕТКАРИ

                                                                                                                          (парејцари)

                                                                                                                                                                                                       “Мајсторска рука злата вреди ”

Сва су наша села била увек чиста и уредна. Куће офарбане, стабла окречана, чак и она дуж пута од села до села којих сада нехатом надлежних више нема, посечена су!
Сва врата, пенџери, капије и ограде лепо офарбане. А без “парејца” то се не би могло урадити.
Четкари су правили и четке за чишћење одела, оног благдашњег, затим четке за гланцање ципела и кожних чизама. А биле су и грубије четке за чишћење коња и крава.
Парејце су се правиле од длака репова и грива коња, а могле су бити и од сирка...
Познати парејцар из Варјаша, сада већ покојни, чика Душан учио је школску децу на часовима практичних радова да праве “парејчице” и опонашао је правог наставника, те је родитељима овако прогнозирао:
- Твој син се не сналази с тим алатом. Неће од њега никад бити парејцар!
         Био је у праву наш чика Душан - тадашњи дечак постао је наш чувени писац.


ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                   Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #52 послато: фебруар 11, 2017, 01:09:13 поподне »
                                                                                                                     ШНАЈДЕРИ и ШНАЈДЕРИЦЕ

                                                                                                    (кројачи и кројачице; мајстори и мајсторице)

                                                                                                                                                                                                               “Седела сам за машином, шила сам... ”

Одувек смо тежили да се лепо и удобно обучемо, а ова наша равница нам је у томе радо помагала јер су се овде успешно гајили конопља и лан, а стада оваца давала су фину кожу и вуну дуге нити. Него, било је и дућана где се куповао: штоф, свила, сомот и кадифа, без, сатен ил патист... Е, али неко је требао да то сашије по мери и укусу потрошача, муштерија. Ту су главни били мајстори и мајсторице, јер су тако конвенционално називани кројачи.
Свако село је имало своје познате кројаче, а Срба кројача наћи ћеш и данас у скоро свим кројачким радњама Темишвара, Арада, Семиклуша.
Прибор тих занатлија састојао се првенствено од шиваћих машина Singer или Меитапп, неколико врста маказа, туце игала, лењира и метра, кројачких узорака тако значајних, пегле, која се раније ложила жеравицом из шпорета. Ту је био сто за кројење и онај ужи за пеглање, а ту си налазио и ону малу округлу креду-сапунчић, којом се зацртавао крој, па чиоде и магнет који их је сакупљао.
Било је ту у чикмежима разних шнала, копчи, конца, ластиша, шнирова, шарених дугмади и ко зна чега још...
А и кројачи су се разликовали по специфичним деловима која су израђивали.
Било је шнајдера који су имали леп крој, којег су строго чували. Ти су израђивали: мушке костиме, зимске јакне и капуте, мантиле. Други су се опредељивали за женска одела, а неки су предивно шили креветнину, чаршаве, столљаке, завесе, драперје... Раније су неки били познати по изради сукнених чакшира, чојаних прслука, јанкела...
За благдане као: Ускрс или Божић свако је желео да бар нешто ново обуче и тада су мајстори радили од јутра до сутра да би сваком удовољили.
Покушаћу да се присетим тих лепих метражних тканина, које су се под вештом руком мајстора претварале у лепоте које су нас одевале, док су нам друге улепшавале домаћинства.
Која девојчица није завирила у шнајдерај, послушала мајсторицу па стекла право да добије ситну парчад тканина од којих да сама кроји и шије рокљице за лутке ?! Прво ћу очима сећања завирити у радну собу баба Миланке или гонк сеја Неве, где се шила креветнина, чаршави, завесе, али и доњи веш за мушкарце и жене.
Ту су се још шиле и долњаке за јастуке и перине од инлета или од паргара јер је то платно било тврдо, круће, да перје лако не пробије.
Од канафаса шиле су се навлаке за сељачке јастуке и перине, простирачи и чаршави.
Имућније породице су бар за девојачки штафир спремале креветнину од дамаста. Од органдина, муслина и пуплина шили су се столњаци, чаршави, јастучићи па чак и комплетна креветнина. Често су украсне јастучиће шиле од блиставог сатена. Све се то шило бришимом исте боје са платном.
Карнери су обично красили засторе али и столњаке, док су цакне улепшавале јастуке и долње сукње.
Скоро у свим кућама жене су ткале мисирски без, а то је свиленкасто, уснивано платно, од најтање пређе од којег су шиле: женски доњи веш за младу, кошуље за момке, крзнице за новорођенчад, украсне пешкире.
Од глота, а то је било платно једноставне израде, једнобојно, без украса шиле су се женске кецеље и мушке кратке гаће, обично црне.
Фланер је мекана памучна тканина која је служила за топло рубље: долње сукње, женске кошуље, душанке, дугачке мушке гаће, дечје хаљинице. А за исту сврху служио је и онај меки пикет.
Ретко се сада користе они велики јастуци од метера и фртаљ и перине од девет кила, напуњене гушчијим перјем, не шију се више душанке, мисирске кошуље, долње сукње, а сва та платна од здравог материјала прелазе у заборав...замењује их нездрава, али за одржавање комотна и лака синтетика.

П
Шнајдери су шили мушке костиме, панталоне и јанкеле, пруслуке, зимске капуте, јесење мантиле, сомотске кошуљице.
Типичне за наше подручје биле су и оне чакшире од сукна, без украса, могле су бити беле, а и тамније, офарбане природним бојама.
До скоро су старији мушкарци носили и оне панталоне на брич, које су горе биле шире, а од колена се сужавају и припијају уз ногу. Звали су их и чакшире нашунке. Носили су их када су обували високе кожне биргер чнзме или са дужим плетеним чарапама на форме, обично од црне вуне и тада би обували боконџе добро увиксане и угланцане.
Те су се чакшире обично шиле од штрукса, чоје ил штофа, док су се од цајга израђивала радна одела свакидашња, на која је могла бити и закрпа зашивена преко поцепаног дела панталона.
За мушке костиме и мантиле користио се тергал, кангар и габарден, док су се зимски капути израђивали од пуније и теже вунене тканине ребрастог модела зване громби. Крагне тих капута обично су биле украшене стреганском кожицом исте боје са капом, коју је зими накривио и тако поносно носио наш Србин.
Постава тих делова одела шила се од тафта који је лепо свтлуцао када се раскопча сако, мантил, пруслук ил капут.
Полако али сигурно мали шнајдераји нестају, а ми се облачимо у супермаркетима.
Свако време носи своје бреме...

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #53 послато: фебруар 11, 2017, 01:11:28 поподне »
2.

                                                                                                                             III

Женска се гардероба шила у кројачницама, где је владао некакав шарени и миришљави мир, нека очекивана свечаност јер је тај толико захтевни женски свет одавде излазио у ново наручено одело, које је морало бити лепо и добро сашивено по мери и укусу да им се свако диви и похвали их.
- Слушај рођена, за тебе је само Зорка мајсторица, она је изучила у Перјамош па је донела онај фини крој. Немој шити код Лисике, она ишје здраво глот брез глокне, фалтне, брез ништа, а ти си рођена за лепо, а не за макаршта.
Овде су се шиле: рокље, сукње, блузе и кошуље, мантили, костими, жакети и јакне, прусле и кецеље, жипони, рекле, а све се то делило на благдашње и свакидашње.
Шнајдерице су бринуле да и то свакидашње одело буде лепо сашивено, да није глот него да буде нека фалтна или цвикла лега ил карнир, да је у струку нациговано или да сукња има лацер.
Летње хаљине, блузе, кошуље, кецеље шиле су се од шареног патиста док се за јесење хладније дане користио поркет и дифтин.
Лепе и лепршаве, дивно сашивене биле су хаљине од жоржета, крепа, крепдешина или крепсатена.
Шездесетих година прошлог века носиле су се и хаљине од црног шушкавог тафта, сашивене са крупним цвиклама и стварно деловале су свечано.
Свила, она природна од чаура свилених буба дуго времена била је краљица свих тих финијих материјала. Од свиле и умећа шнајдерки производиле су се прелепе хаљине, блузе и венчанице од беле свиле.
И кадифа та фина мешавина свиле и сомота красила је свечана женска одела. Чак се и брокат користио за свечаности, да се цакли у сребрним и златним протканим нитима.
Од танког воала шио се баш бели вео за младу, а служио је и као уметак на рукавима или грудима женских хаљина.
Кашмир, шифон, шетланд, плиш служили су шнајдерицама да израде топлије свечано одело. Тако су настајале либаде које су сада поново у моди, па кратке женске јакне, обично плишане, зване кули.
Од ребрастог сомота, плиша или штофа шиле су се сукње и прусле али и капутићи постављени јагњећом кожом, а споља опшивени цицом.
Иако нерадо шивене у кројачницама, кецеље су биле важан део женске сељачке гардеробе. Кецеља је била свакидашња, али било је и благдашњих. Носила се свакодневно да заштити сукњу било да је припрегача или по немачком моделу, нагруди.
Благдашња кецеља била је црна, глотана, украшена плавим или црвеним шујташом а везивала се на машљу. Било је и фарбарских кецеља као и фарбарских марама од грубљег платна али са штампаним биљним орнаментима: цвећем, гранчицама, лишћем.
Колико смо волели ново и лепо одело види се из лепих бећараца и сватоваца испеваних овде, у Банату:
Детељина листала,
нигде нисам пристала,
рекља бела,
а у мене нема.
Ајде да се бирамо које свиле имамо,
А ја немам ни чојицу, а љубим тројицу.
Носи цура кецељу фарбарску,
Бићеш моја, мајку ти бећарску.
Златне су руке шнајдерске!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)         
                                                                     
                                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #54 послато: фебруар 11, 2017, 01:14:00 поподне »
                                                                                                                  ТКАЧИ КРПАРА И ЏАКОВА

                                                                                                                                  (тикачи)

                                                                                                                                                                                                                         “У радише свега више”

То су биле углавном старије жене које су преко целе године имале у соби постављен дрвени разбој и зарађивале неки новац за изаткане крпаре.
Стари, изношени одевни предмети, нарочито шарени, кадгод се нису бацали. Жене су то увече, кад су порадиле све кућне послове лепо кидале на пантљике, шиле једну за другу и мотале у клупчад. Та се клупчад класирала по боји да би крпаре имале лепе шаре.
Ткало се на дрвеном разбоју...
Те нове крпаре простирале су се у велику, чисту собу где се никако и никада није улазило обувено. У тој су соби били вођени само гости и више је служила за показивање, него за коришћење.
За ово наше време ретко где видиш крпаре, али и велике собе. Крпаре су замењене теписима, а велике собе дневним и спаваћим собама.
Ткање није било само споредно занимање већ и занат који се изучавао.
Тикач је био занатлија који тка. Који тка врећe разних величина и дебљина (већ по намени њиховој), поњаве на којима су се тресле шљиве или дудиње, вејало се жито ил пасуљ, покривале се шатре приликом разних весеља, исти занатлија ткао је и покровце за коње и колски сиц, па...
Сваки је домаћин имао своје личне вреће, са утканим шарама, иницијалима или кућним бројем. Врећа је служила као амбалажа за све сељакове производе које је чувао у остави или носио на пијаце, те према томе била је и амблем свог власника.
Чувене и квалитетне су биле вреће тикача Шулца из Биљеда, где је била и кудељара...
          Остала су парчад од тих врећа, поњава и покроваца заденута на тавану иза неког рога, где их мишеви захвално чувају...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     

                                                                                                                                                                                                                     Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #55 послато: фебруар 11, 2017, 03:55:59 поподне »
                                                                                                     ОДГАЈИВАЧИ СВИЛЕНИХ БУБА

                                                                                                                                                                                                                 “Спава као свилена буба ”

Да, да и то је било занимање, понекад чак и уносно.
Дуд, свилена буба, одгајивачи и свила... А лепше платно од свиле природне нема и није га било.
Тешко се стиже до оне фине свилене чауре, која се скува, те се после из ње вади и испреде танка, фина свилена жица, која ткањем постаје прелепа свила.
Дуд (Мorus) пореклом је из Средње Азије где је познат од пре 3000. година. У Европи је стигао заједно са свиленом бубом.
Због погодне климе и земљишта сађење дудова у Банату почело је још пре три века (1718. година).
Путеви су били оивичени дрворедом дудова, улице су красили исто дудови, свако домаћинство је имало дудове, а на сваком крају села била је засађена дударница.
А то је све било осмишљено и ишло је у прилог одгајивачима тог корисног белог црва.
Свако место је имало неколико одговорних за одгој свилених буба. Дотични су делили семе, јајашца ситна као мак, које су одгајивачи односили својим кућама, где у чистој, топлој и сувој, али замраченој просторији за неколико дана на резаицима дудовог лишћа појављују се црвићи. Након неколико дана цело лишће се простире преко буба, температура се повећава а поставља се и суд са водом за испаравање. Свакодневно се бере свеже лишће јер буба много једе и брзо напредује. Одгајивач чисти простирку, пази да уклони болесне бубе, ставља им чист, бели избушени папир и свеже лишће. После шест недеља на сталажама се ставља суви коров (метле), где се бубе пењу и учауре.
Посао око њих ни сада није завршен. У више етапа чауре се сакупљају, класирају и предају фабрикама за прераду свиле.
Одмах после Другог светског рата велико бреме посла при одгајивању свилених буба, наредбом, преузеле су школе.
Најтежи део посла било је брање дудовог лишћа...
Улазимо тихо у просторију са бубама. Шушти... као кад у ноћи овце мирно пасу. Тетка Анка их брине и бединује, милује их... Најзад предаје чауре... и не купује ни парче свиле, оне природне од свилених буба јер су друге кућне потребе прече. Дудови су нестали из овог банатског видокруга, свилена буба је успомена, а свила је сада вештачка, лажна... али... јефтина!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                         Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #56 послато: фебруар 11, 2017, 03:57:58 поподне »
                                                                                                                              ПИНТЕРИ

                                                                                                             (улични бачвари, качари)

                                                                                                                                                                                                                     “Сестра сестру удаје, а каца кацу продаје. ”

Иако у равници, свака наша башта обилује шљивицима и шпалирима винове лозе, а дудови су красили сокаке.
За прераду шљива и грожђа сељани су користили и дрвене каце и бадање док су се ракија и вино точили у бачве и бурад. Најбоља бурад су била од дудовине у којима је ракија постајала жута као дукат.
Дрвени чаброви служили су за чување сланог сира, масти и олајa за сољење свињског меса, а и за кисељење купуса.
Мајстор се звао кад се буре расуши и спадну обручи, када треба да се славина удари у буре или да се пинтерском содом очисте и оперу сва бурад.
Бачвари су оправљали али и израђивали: чаброве, бурад, каце, бачве и бадање, бунарска ведра од 12 л које је окивао ковач, качице за кисели купус које су имале и дршке и шајтов и дашчице (данце) за притискивање, качице за сир у горњем делу уже и бућкала за путер израђиване од белог дрвета. И да не заборавимо чобању за ношење воде у пољу, без које ни сељак а ни коњ не би издржао ужареном дану.
Обично су ти мајстори били брђани, Ердељци, добри познаваоци дрвета али и мајстори свог заната. Они су ишли сокацима и смешно српски викали: “ - Шавоље, каце оправим...!”
И стварно, са мало алата: рендов, длета, чекић, маклице, снопић осушеног рогоза и гвоздени обруч, којег је домаћин спремио, каце су биле поправљене и постајале исправне за следећу јесен.
Одавно се глас бачвара у селу не чује јер је разнобојна пластика разних величина и облика заузела место чаброва, каца и бачви које сада леже распаднуте у неким закрченим шупама и напуштене жале за својом младошћу...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #57 послато: фебруар 11, 2017, 03:59:42 поподне »
                                                                                                                                           ПРЕЉЕ

                                                                                                                                                             “Коленике, коленике, вретено Пошла цура на прело Изгубила вретено... ”

Било је жена беземљашица, које су себе и децу издржавале на преслицу, а које су преле и вуну и кудељу и лан и од сваког повесма добијале накнаду у новцу и храни.
У дугим зимским вечерима када напољу није било посла, а кућни је већ био порађен, жене су крпиле хаљине и џакове, шлинговале, преле вуну и штрикалe, сведере, штринфле и фусикле кукичале рукавице на један прст за зиму као и чоче за своје укућане.
Вуне је било у изобиљу јер се држало доста оваца, које су се лети стригале и добијало квалитетно предиво за израду наведених предмета.
Кудеља је исто добро успевала у овом нашем поднебљу, а била је и дугог, квалитетног влакна те се и ова прела.
Прело се и шило по потреби, за лето од кудеље, а за зиму од вуне. Ишло се на диван с радњом. Жене су носиле са собом маљке са увезаним повесмом, које би заденуле с леве стране за појас и тако су причајући мавале. Преља придржава преслицу лактом и надлактицом. Са три прста леве руке извлачи вуну, развлачи је и по потреби десном руком чисти нечистоћу која се кушља. Кад и кад влакно кваси пљувачком и стално ваља међу прстима.
Вретено се држи у десној руци и на њега се сва та дужина нити намотава.
Средином XIX века појављује се немачка преслица на ножни погон као рукотворина тракслера. Тим се преслицама брже, лепше и уједначеније прело, а могло се и припредати, а то је значило увртати две или више пређе са два или више вретена да се добије једна дебља нит.
Те су преслице биле дрвене и састојале су се од: вретена, великог точка који се покреће притискањем ноге на папучу и који окреће вретено преко двоструког канапа или каиша. Сва преслица, цео тај механизам ослања се на три ноге.
Маљке, преслице као и дрвени разбоји одавно, тихо и неприметно су се преселили у историју и нашле неко тајно место у савременим музејима... А преље? Ко их се још сећа...?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #58 послато: фебруар 11, 2017, 04:01:13 поподне »
                                                                                                                           РЕДУШЕ

                                                                                                                                                                                                                 “У редуше пуне гуше ”

- Хеј, мож’ да каже ко шта оће, супу какву скува Лалица, то нико! А сос, онај црвени од парадајса...то је ствар укуса. Каже она добро да густ ко она ретко ко има! А види се по њу да ће све добро испасти јер она је увек весела и сигурна у себе и у онај мопор жена које бира да је помогну. До сад нико није боље куво од ње. То да се зна!
Редуше нису биле квалификоване куварице. То су биле само искусне сељанке, одговорне за спремање већих и обилнијих ручкова и то приликом свадби, крштења, помена, слава.
Оне су знале шта и како се кува за сваку прилику, а све је било тако спремљено да и прсте полижеш.
За такве прилике редуше би припасале беле кецеље, повезале мараме маџарски да им се влат косе случајно не нађе у неком чанку и чим сване почињале посао.
Није лако, а ни једноставно да спремиш ручак за више десетина па чак и стотина људи. А кувало се у зависности од догађаја, од дана, поста или месојеђа.
Свака редуша зна свој део посла а њима наређује главна редуша, коју сви слушају. Да не заборавимо, само се њој плаћало за уложени труд, док остале добијају симболичне поклоне као пешкир, кецељу, мараму или папуче.
Главна редуша је увек старија, искусна жена која се и до сада више пута доказивала. Сви је знају и поштују јер она не чува тајну нашег ручка, него до детаља преноси млађим женама: да остане бистра, супа се кува на тихој ватри, да је парадајз-сос укуснији полако се издинста на треници истривен црни лук, да уз говеђи ринфлајш добро пристаје сос од вишања, док уз слано свињско месо-сос од рена, па ситне тајне око спремања и кувања кнедлица од гриза и џигерице, па да печено месо добије румену, рскаву корицу, па која се салата уз какво јело служи и друге и друге кухињске вештине.
Знала је редуша да за поману спреми и посно јело: супа од кромпира са флекицама, скуван кромпир попрскан запрженим луком уз сос од копра или пасуљ-чорба и пасуљ-сунгалија, а то уз киселе краставце, затим парадајз-чорба, посна сарма и посне крофне умешене са кромпиром.
Осим стеченог умећа редуша није имала некакав посебан алат јер је она ишла да кува по позиву где су је чекали: бакрачи, лонце и шерпе, варјаче и кутлаче, чанци, тацне, авани и тучци, корпе, оклагије, вангла, модлице... миксера није било, само су веште руке руковале брашном, јајима и кромпиром.
А кувало се у импровизованим шатрама, у великим просторијама са привременом наменом кухиње или чак под ведрим небом.
Свашта се кувало: од кокошје супе изнад које се жуте масни дукати или миришљаве говеђе супе, па све до овчије за коју је требала умешност, па онда ринфлајш, сарма, паприкаш, печења, салате.
А дезерт? Е, то је већ био посао лецедара и тортарке. Ако су пре једног века теглили коре за гибаницу, месили укисело са маком и орасима пекли крофне и уштипке, сада се служе десетине ситних колачића и торте са нај необичниј им називима: Добош, Реформ,Сахер, Шварцфалд, Поларна...
Редушу, ону нашу полако су је одстранили кувари, који наређују, а не сарађују јер су и њихови помоћници обично школовани угоститељи.
А где је она наша супа на дукате, а где сос од рена и салата од целера?
Остало је записано у нашем сећању... да су наша јела најлепше кувале наше Лалице, Милеве, Добринке, Катице...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                           Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Стари занати и занимања
« Одговор #59 послато: фебруар 11, 2017, 04:02:56 поподне »
                                                                                                                                      ТРУКЕРКЕ

                                                                                                                                                                                                   “Где у чему можеш, другога послужи”

Назив тих радионица, трукерске радње долази од немачке речи vordrucken - правити отисак, узорак.
У тим су се радионицама, које су овде нестале или скоро нестале, као и на вашарима набављали папирни шаблони или већ одштампани мотиви на платну.
Познато је да је у сваком нашем селу постојала бар једна жена која се бавила труковањем, односно преношењем шеме на платно.
У Кетфељу је то амтерски, почетком прошлог века радила Ката Тшрић, звана Мама - Ката, док је касније трукерка била Жофа, у Семпетру била је позната Милица Радивој, у Араду Катарина Жикић, док је познату радионицу из центра Темишвара водила г-ђа Мија Јовановић.
Трукерске радионице су имале и албуме са мустрама, Мuster Album или Мuster Busher.
Труковање платна вршило се овако: на бело памучно платно рашири се и учврсти папирни шаблон са рупицама, по шаблону се посипа плави прах, који пролази кроз рупице и тако оставља отисак. Отисак се прска шпиритусом, да се не би избрисао. Иструковано платно се затим суши и спремно је за рад, само да се изабере боја конца и везилачка техника.
А био је познат још један начин да се платно трукује. Платно се добро развуче и учврсти на дрвеном столу или дасци, изнад се стави шема и добро причврсти те се наноси на платно помоћу пасте за труковање. Чвршћа крпица се умочи у петролеј, превуче се преко пасте и њоме се, у облику кружића прелази преко шеме и платна. На крају, шема се убрише сувом, меком крпом.
Најстарији начин пренашања модела на платно је преко дрвених калупа у које су укуцани листови танког лима у виду мотива.
Ја сам имала срећу да пре 30 година видим у једном трукерском ормару неке бивше трукерке из Орцишоаре, Лени Шер десетине таквих дрвених калупа, које је тако себично чувао њен рођак.
Труковало се на белим али и обојеним платнима од којих су везом постајале чувене банаћанске дозиднице: куварице, чешљаре, столњаци, пешкири за рам, салвети...
Радње трукерске су сада нестале, али има још ретких приватника где можеш наћи оне огромне каталоге са моделима, где мирише на шпиритус или петролеј и где се за тренутак враћаш у топлу мајкину собу поред прозора где се труковало и везло и маштало...
Ретко се ко присећа тих радионица, а још ређе покушава да разуме шта се у модерној свакодневници губи.
Модерни живот нам доноси и виртуелне трукераје...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                Одабрао и обрадио: Војислав Ананић