Морам признати да сам од народних јела увијек највише волио: пршут и јагњеће печење.
А ово сурутка, цицвара, качамак, баса, може али кад нема печења...
Шалу на страну, споменућу оно чега се од крајишке кухиње сјећам из дјетињства, а то је сљедеће:
- колачићи- доручак се не може замислити без колачића, то су у ствари уштипци, али без квасца, нешто као мали комадићи прженог тијеста који су се могли јести са кајмаком, пекмезом, мада је моја омиљена комбинација била са еурокремом.
- полице- на пола пресјечен комприри са љуском који се пекао у рерни, па се на пресјеченој површини ухвати корица, јело се са кајмаком, сиром
- цицвара- углавном је била прво јело за Божић, мислим да је била повезана са неким култом чувања ораница од птица, јер је постојао неки обред за Божић гдје се узимајући први залогај цицваре изговарало: Глава у трње, реп на њиву. То се односило на птице. Мислим да сам негдје раније прочитао да је и сам назив цицвара настало од старе ријечи за птицу-циц, што је у преводу значило вариво за птице.
- бурек од јагњећих изнутрица- то вјероватно никад више нећу појести, јер је то правила моја покојна баба. Тај бурек је био нешто најбоље, мирис је био фантастичан
-љевача- то искрено не знам какос е прави, али имало је кукурузног брашна у себи и јаја, а спремало се у рерни.
- за славу се обавезно правила слагана пита од сира са корама печеним на плеху шпорета
- мисирача- бундева печена у рерни
- штрудла са орасима и пекмезом, то је био најчешћи слаткиш, нисам га баш волио у поређењу са чоколадом, али сад бих баш волио појести штрудлу какву је баба правила.
Ето то је укратко.
Што се тиче басе, сјећам се тог назива, али мени се то мало мијеша, ти млијечни производи, не знам ни данас шта је шта. Знам да се тврди сир из калупа звао сирац.
