Оно што се на основу старих налазишта код нас може закључити је то да је динарски тип одавно присутан на овом простору. Динарци су сами по себи веома робусни и груби и у оно време су вероватно били високи за Грке нпр. (иако нису били високи као што су данас, сасвим природно. просечна висина је последњих 100 година скочила за 10цм а не од периода Илира).
Живко Микић наводи да су у то време овде били присутни чисти Динарци, без икаквих примеса, али можда не треба занемарити кромањонску компоненту које је сигурно било у одређеном проценту. Наиме, Кун балканске Динарце ставља негде између Bell Beaker Динараца и оних са Кипра. Bell Beaker-и већ имају унеке кромањонске утицаје, па није искључено да их је било и на Балкану.
Ту је и она "кромањонска" лобања из бронзаног доба из ЦГ (по Куну, управо је на том простору највише Кромањонаца).
Кун је приметио да на простору БиХ, када је динарски тип у питању, постоји континуитет од 6. века пре н.е., па све до данас.
Оно што морамо узети у обзир јесте то да су многи домаћи антрополози били у потпуној заблуди око динарског типа, јер су га сматрали већином изведеним од кромањонца. Њихови описи динарског типа често одговарају боребију у свему сем у том "кукастом" носу.
Динарац је у суштини брахикефализовани (атланто)медитеранац. Кромањонски утицај код чистих динараца је веома ограничен, и потиче од алпида, који, опет, служи само брахикефализацији, а готово све остале особине динарац повлачи од атланто-медитеранца.
Чудно ми је како доказују то да је кромањонски тип старосједилачки уз помоћ лобања из мезолита и палеолита. То је доба прије неолитских и индоевропских миграција када је цијела Европа припадала кромањонском типу.
И даље се не види јасно да ли постоји веза између кромањонског типа и сеобе Словена (на шта су многи овде указивали). У то је једноставно веома тешко поверовати зато што тај расни тип готово да и не постоји у крајевима одакле Словени долазе (Украјина, Пољска, Чешка).
Такође, то што га код нас има највише на простору Црне Горе и на северу Албаније (по Куну), не иде у прилог сеоби Словена и високој концентрацији I групе. По тој логици би овај тип највећу концентрацију морао имати у Далмацији и на простору БиХ, где I група прелази 70%, а не у ЦГ и на северу Албаније где не прелази 30%.
Можда се пре може повезати са сеобом неких Германа (више основа има за ту теорију). Мислим да ћемо и ми данас тешко открити порекло овог типа код нас, као што је и Кун имао проблема са тим пре 80 година.
Хаплогрупе се често не поклапају најбоље. На примјер, по тој логици би највећа концентрација кромањонског типа на сјеверу била у Шведској, гдје је I хаплогрупа најјача. Али управо је супротно, јер највећу концентрацију има у Ирској, на западу Норвешке, и на Исланду, гдје је R1b знатно јача од I.
Но, југозапад ЦГ, који је по Куну језгро бореби типа са најмање динарских примјеса, има прилично доста I, или се барем мени тако чини.
Такође, колико ја знам, Кун није забиљежио значајну концентрацију овога типа на сјеверу Албаније. Јесте ту и тамо у неким фисовима, али као главни продужетак овог црногорског језгра кромањонског типа наводи БиХ, а не Албанију.
Оно што је мени посебно занимљиво, осим размјера лобање, јесте и пигментација у ЦГ коју је Кун описао. Забиљежио је велико одсуство пепељасто-плаве косе, која је карактеристична за Словене и сјевероисток Европе, али је забиљежио веома изражену склоност ка риђости (пјегавост, повећану концентрацију црвенкасто-смеђих и златно-плавих коса и брада), која је карактеристична за кромањонце и сјеверозапад Европе. Нешто слично је код Црногораца забиљежио и италијански путописац Тимолеоне Ведови у књизи "Биљешке о Црној Гори": "Предњи дио главе је најчешће лијепо обликован, лице помало широко, што се посебно види код жена; коса је кестењасте боје, понекад тамне, ријетко је црна[...]"
Ово ми је занимљиво зато што је један византијски писац (сад се не могу тачно сјетити који, Прокопије можда) забиљежио да су Словени који су упадали на Балкан били управо овакви, риђо-смеђе (кестењасте) косе.
Но, онда се поставља питање зашто оваквог типа и овакве пигментације уопште нема код данашњих сјеверних Словена.
Што се тиче могућег германског поријекла, мислим да је Кун за Готе рекао да су били више робусни нордиди (нешто попут "трондер" типа) него што су били кромањонци, тако да и код те теорије има неких недостатака. На интернету сам успио да нађем само једну источногерманску лобању (реконструкција Бастарнке) и по мени више личи на кромањонски-алпидски тип (
https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/dc/28/89/dc28897b13dd90cabc97e75b36465808.jpg - ал су јој пигментацију промашили за километар
) .
Оно што се такође може приметити код нас је то да та кромањонска компонента постоји управо у крајевима где је највећа концентрација динарске расе (север Албаније, Црна Гора/Херцеговина).
Онако лаички би се могло рећи да је то нешто што једноставно иде уз динарску расу расу код нас. Да је последица нпр. сеобе Словена, било би га свуда где су они продирали, али видимо да то није случај, већ је он практично ограничен на динаркси појас и то баш тамо где је најгушћа концентрација Динараца.
Мислим да се ово може преуредити, и рећи да кромањонски тип најчешће имамо у (најмање приступачним) предјелима динарских планина. Јер је већа концентрација чистих динараца забиљежена у Србији, дијеловима Босне и Далмацији, него у Црној Гори, гдје је скоро немогуће наћи динарца без кромањонских примјеса.
Тако бих на први поглед закључио да је кромањонски тип старосједилачки, и да се повукао у планине. Међутим, кад се ствар дубље сагледа, та могућност је тешка.
Требала би нам барем једна хаплогрупа карактеристична за кромањонце, а да није I2a1b "Динарик" или I1.
На примјер, већина Ираца су кромањонци и R1b, али чак и они имају по многим крајевима 15 и више посто I2a1b Ислеса+Дислеса+I2a2, а ми немамо ни једну хаплогрупу у мјерљивом постотку коју би могли повезати са кромањонцима у случају да су опстали на југу Европе.
Мислим да је веза овог типа са сјеверозападом очигледна, али имају двије могућности. Или су носиоци тог типа и I2a дошли међу Словене веома рано и учествовали у њиховој етногенези (а ипак на неки начин остали издвојени по мушкој линији и антрополошком типу), или су се словенизовали у Украјини, непосредно прије доласка на Балкан, или кад су већ били на Балкану.
Ако је до већине словенизације дошло на Балкану, онда претпостављам да је мањи дио већ био словенизован и да је она добро текла управо због суживота Словена и источних Германа од 300 и више година на простору Украјине.
Заиста тешко за одгонетнути. Волиo бих видјети какав би закључак Кун извео да је данас жив и да упореди своје истраживање са генетиком.
