Порекло становништва > Црна Гора

О Србству Црногораца

(1/142) > >>

Nebo:
Подстакнут неким писањима на теми “Новинарски текстови о генетици”, ево да напишем пар речи о Србству Црногораца. Сабирао сам нека своја размишљања и историјске податке неко време, па их саставих у једну целину. Овде ћу, ради целовитости онога што желим написати, поновити неке туђе и своје цитате које сам већ написао на неким темама.

Nebo:
Србство Црногораца је данас једна од најспорнијих тема међу Црногорцима. Док једни пренаглашавају своје Србство, други одричу не само припадност Србском народу, већ и словенству уопште, и своје корене траже у предсловенској Дукљи. И међу научним радовима могу се наћи овако екстремни ставови. А званична Црна Гора се труди на све начине да докаже да њени поданици нису Срби.

До краја Првог светског рата, Србство Црногораца било је conditio sine qua non. И, иако данас према резултатима днк испитивања видимо да преци једног доброг дела црногорске популације нису били Срби, већ Власи, Македо-Словени, Албанци, па чак и Готи и Нормани, те популације су се током векова стопиле у један народ, а национално србско опредељење до скора није довођено у питање.

Истина је негде на пола пута. Црногорци јесу Срби, исто колико су Срби и Србијанци, Херцеговци, Босанци или Крајишници. Али, свака ова популација има своје особености, услед којих се оне међусобно у неким особинама могу чинити веома мало сродним.

Земља Дукља, касније Зета, а најпосле Црна Гора, од својих почетака била је по много чему особена област, и другачија од свих осталих србских земаља на западном Балкану (Србије, Рашке, Босне, Херцеговине, Далмације). Зета се јесте у једном историјском раздобљу налазила у оквиру старе србске државе, али то не значи по себи да је она сасвим србска по свом етничком саставу. Зета никада није постала Србија или неодвојиви део Србије, већ је, у склопу историјских околности, постала Црна Гора. С друге стране, не може се оспорити и одрећи Србство Црногораца, имајући у виду да је током векова у њу пристизало много досељеника који су били јасно опредељени као припадници Србског народа, и њихови потомци чине данас неодвојиви супстрат црногорске популације, исто колико и они други, који потичу од дукљанских и зетских староседелаца.

"Црногорци су, без сумње, нарочита врста Срба... Пуних пет стотина година, историја и географија одвајале су Црну Гору од Србије, али... није било тренутка када црногорске вође себе нису сматрале Србима и када нису видели своју борбу за независност као део целокупне српске борбе" (Томас Флеминг).

Nebo:
Заговорници става да Црногорци нису Срби, често наводе тезу да су родоначелници Србства међу Црногорцима били владари династије Петровић, и то тек у 19. веку (владике Петар I и Петар II, књаз Данило, краљ Никола), а и да то њихово "србовање" није било искрено, већ срачунато са прагматичним циљем да њихова држава, пропагирајући идеју Србства, обухвати што више територије отимане постепено од пропадајућег Турског царства, у својеврсном такмичењу са препорођеном Србијом. С друге стране, они истичу још један аргумент: да се нико од средњевековних зетских династија – Војисављевића, Балшића, Црнојевића, у својим повељама и другим документима није декларисао Србином, нити титулисао господарем какве србске земље.

Оба су тачна. Петровићи јесу "србовали", нарочито владика Петар I – Свети Петар Цетињски, а за њим и владика Петар II, чији "Горски вијенац" и остала дела величају Србство и србске јунаке. Тачка 92. Општег земаљског законика Црне Горе, кога је донио књаз Данило, каже изричито – "... у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске ...". Песме су писали и краљ Никола и његов отац велики војвода Мирко, из којих пршти од Србства. Родољубива србска песма је и ранија црногорска химна коју је написао сам Никола (мада има и других мишљења), "Онамо, 'намо" - сва је у духу Косовског боја и тежње за обновом силног србског царства.

А средњевековни владари Зете заиста нису истицали неко своје Србство, што није необично, с обзиром да национално опредељење у та времена још увек није било нити јасно дефинисано, а ни нарочито значајно. У својим документима, господари су у већини случајева истицали области којима управљају. Ни други србски господари онога времена најчешће нису у својим повељама изричито наводили своју народност, него којим народима (областима) владају. С обзиром да у време речених зетских династија постоји земља која се зове Србија, тешко је очекивати да се неко од зетских владара декларише господарем Србије или Срба уколико том земљом (односно целим корпусом србске популације) не управља.

Nebo:
Истовремено, постоје документа која јасно говоре да су се сами Зећани (потоњи Црногорци) сматрали Србима и много пре 19. века и речених Петровића, а да су их Србима сматрали и други. Навешћу један број упечатљивих изјава које сам извукао из разних извора:

-   1520. године, чувени подгорички штампар Божидар Вуковић, у свом "Синаксару", штампаном у Венецији, каже да је желео саставити "наша сербскаја божанска писанија";
-   1600. године, римски папа назива барског архибискупа "старјешином српске покрајине";
-   1648. године, збор племена Морачког пише римском папи писмо где кажу како су то писмо написали у "земљи Србији" (!);
-   1711. године, општецрногорски збор и збор главара племена Старе Црне Горе, пишу руском цару Петру Великом писмо у којем подсећају на стара времена "нашијех благочестивијех и светопочившијех царевах српскијех";
-   1742. године, црногорски и брдски главари пишу руској царици и појашњавају јој да се они налазе у "српској земљи – Скендерији, Црној Гори и Приморју";
-   1752. године, црногорски главари пишу старешини Мале Русије писмо где кажу да су они " у далеким странама српске земље у предјелу црногорском";
-   1756. године, црногорски главари у писму которском провидуру, за себе истичу да су "рода честна и света славеносрпскаго";
-   1789. године, губернатор Иван Радоњић, пишући испред црногорских главара у писму руској царици Катарини II, за себе и своје земљаке каже: "ми Срби Црногорци";
-   1792. године, црногорски главари у писму млетачком сенату, за себе кажу: "ми смо, хвалећи Бога, цвијет од вјере и од закона православнога грчаскога, језика и славнога јунаштва српскога",
-   1852. године, бјелопавлићки капетани у свом одговору на претеће писмо Омер-паше Латаса, између осталог кажу: "свијету је познато да је та царевина свакоме с ким је била зло учинила, а особито нама Србима које сте скоро већ и уништили", итд.

Писмо губернатора Ивана Радоњића руској царици Катарини II из 1789. године значајно је још због једне чињенице. У њему, губернатор Иван каже даље: "Ми сви Срби из Црне Горе, Херцеговине, Бањана, Дробњака, Куча, Пипера, Бјелопавлића, Зете, Климената, Васојевића, Братоножића, Пећи, Косова, Призрена, Арбаније, Маћедоније, припадамо Вашем величанству", итд. Из овога се може закључити не само да су сви побројани крајеви србски, него и да Херцеговци, Брђани и остали које губернатор изричито наводи нису Црногорци, већ се ради о племенским и географским, а не националним одредницама. И иако данас многи Подгоричани, Никшићани, и људи из Приморја и са сјевера Црне Горе за себе кажу да су Црногорци, доскора није било тако. Под Црном Гором подразумевало се само подручје око Цетиња (четири нахије), а људи из Брда или Старе Херцеговине, када би пошли пут Цетиња, Вирпазара или Ријеке Црнојевића, говорили су – идем у Црну Гору. Тако је говорио и мој ђед, па то знам и из личног искуства. Јасно је да се доскора и географски под Црном Гором сматрала само Стара Црна Гора, а о некаквој црногорској националности није било ни говора. "Црногорска нација" је производ савременог доба, последњих 50-60 година, а нарочито од краја 20. вијека. У питању је политичка категорија, вештачки створена од одређених унутрашњих и спољних фактора којима је цепање Србског народа ишло (и иде и даље) у прилог. Постојање некакве црногорске нације нема упоришта ни у историјском нити у антрополошком и етничком карактеру црногорске популације.

Nebo:
Видимо из наведених примера да су се Црногорци у 16. веку и надаље (а сигурно и пре тога) осећали и сматрали Србима. Може ли се то приписати каквој "користољубивој" намери Петровића, или је у њихову свест било урезано нешто више од тренутних потреба властодржаца? Или можда савремени дукљански "научници" о етничкој припадности Црногораца 16, 17. и 18. века знају више од самих тих оновремених Црногораца?

Ако се Иван Црнојевић, како сматрају заговорници "дукљанске" идеје, није сматрао Србином (а, истине ради, нигде се није декларисао ни као етнички Зећанин или Црногорац, а понајмање Дукљанин), како један његов савременик из срца Зете (и не само савременик него и бивши службеник код истог тога Црнојевића) свега тридесетак година касније свој и језик свог завичаја којим жели написати "божанска писанија" назива србским? Или је двадесетак година (турске, а не немањићке, врховне власти) учинило толико да је Божидар Вуковић (иначе, веома добро образован човек) доживио невероватан преображај од Дукљанина до Србина? Или ове чињенице указују да се ни Иван Црнојевић није могао сматрати ничим другим него Србином, само што је он био (последњи) феудални господар у области Старе Црне Горе (Зете) који се није титулисао по етничкој или националној припадности, него по поседу којим је господарио. Док је Вуковић, захваљујући историјској чињеници да држава Зета више не постоји, почео испред свега другог истицати своју националну особеност по којој се он и његови сународници издвајају од других поданика турске власти.

Пре пар година, власти у Подгорици су уклониле плочу са натписом са бисте Вуковићеве у Подгорици, а натпис је гласио: „Првом Србину штампару и издавачу поводом 400. годишњице од његове смрти“. Стављен је други, „адекватнији“ натпис, где, наравно, нема речи „Србин“, већ се помиње „словенски југ“. Но, под великим притиском јавности, стари натпис је враћен. Не знам какво је сада стање (нисам свраћао тамо у последње време), шта је на крају остало на натпису...

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

Иди на пуну верзију