У нашој цркви данас практикују се три начина певања: Мокрањчево, карловачко и византијско.
Најчешће се среће појање које је "кодификовао" С.С. Мокрањац, а у суштини је то начин појања који се временом као такав избистрио у црквеној пракси. Свакако је реч о мешавини стилова, где пресудну улогу има руски начин појања, који је у нашу цркву продро у 18. веку, заједно са руским црквеним књигама и црквенословенским језиком. Осмогласје потиче још из 6. века, али ја не знам како је то звучало тада ни касније, до Мокрањца, чији Осмогласник данас познајемо. Вероватно ту нема већих одступања. Ко иде на богослужења, зна како звучи који глас у осмогласју.
Карловачки стил с краја 18. и почетка 19. века је стилизација карловачке Богословије (са лаганим барокним утицајем), мени најмилозвучнији начин појања. Практикује га Дивна Љубојевић са својим хором Мелоди. По мени, најлепше литургијско појање, нарочито напеви "Достојно и праведно јест", "Свјат, свјат, свјат" и "Молимтисја". Пример - Дивна и Мелоди "Ангелский собор":
https://www.youtube.com/v/bDKIk9E2aUIВизантијски, Лаф је написао, је такође мешавина разних утицаја, а код нас се практикује по неким манастирима. Ковиљски монаси су носиоци овог стила појања у нашој цркви данас. Један од највећих поборника грчког начина појања био је митрополит Мојсије Петровић (по њему се данас зове један хор који практикује овакво појање).
Старо, средњевековно, србско црквено појање је овековечио Павле Аксентијевић. Примера ради, Херувимска песма:
https://www.youtube.com/v/YJDRsGGQVkwЈедан чланак о црквеном појању:
http://www.verujem.org/teologija/carkic_pojanje.htm