Род Соколовића

[Amicus]

Увиђам да немамо једну збирну тему о знаменитом роду Соколовића, а с обзиром да се ради о једном од најзначајнијих српских родова XVI века, предлажем да овде саберемо грађу и податке о историји овог рода и његовим најзначајнијим представницима.

СОКОЛОВИЋИ су српска породица пореклом из села Соколовића (Општина Рудо, Република Српска), позната још од средњег века, када се помињу као ситно сеоско племство.

Доласком Османлија на ове просторе, један део Соколовића ће прећи у ислам, а од тих Соколовића потераће једна грана која ће ускоро дати неке од највиђенијих личности Османског царства тог времена.

Амбициозношћу једног таквог изданка, цео род ће бити прослављен, а његово име је било Мехмед-паша Соколовић.

Захваљујући њему Соколовићи ће посести неке од најважнијих функција у румелијском делу Царства, а православни Срби у Османском царству доживеће обнову Пећке патријаршије, чиме ће се у великом маниру један расточен народ поново вратити на велику историјску позорницу.

Ово је прича о том амбициозном изданку нашег народа и људима и догађајима који ће бити покренути његовом појавом.

[Željko]

Хвала Amicus'e, баш ме занима ова тема!
Опчињен сам каријером Мехмед-паше Соколовића, то је да се неможе вјеровати.

Обустављао је непријатељство у замјену за плаћање трибута..
Млетачка република и Аустрија су плаћале нобац право њему у џеп.
У своје вријеме је сигурно био најмоћнији човјек у свијету.
Погледајте само шта је све прошао да би се попео до самог врха, направио "отмицу" те управљао царством као са неким породичним бизнисом.
Преживио је три Султана и дуго је година био број један..
15 година ("de facto" како пише Википедија) владао Османским царством!

"Преко два метра висок што је неуобичајено за Османлије"..
Па видите да заиста нема бољег Турчина од потурченог Србина 

[aleksandar I]

Лично сматрам да је најбоља књига-биографија о Мехмед паши Соколовићу Радована Самарџића. Књига је писана у облику историјског романа, веома је читљива, али обилује и вема важним фактографским подацима о приликама у Османском Царству у том периоду.
Посебно је интересантан онај дио како је више дана скривао од војске вијест о смрти Сулејмана Величанственог приликом опсаде Сигета. Књига није тешка и чита се у "једном даху". Издавач СКЗ.
За оне мало мање амбициозне, може послужити и Душан Баранин са историјским романом Мехмед паша Соколовић

[Синиша Јерковић]

Род Соколовића је обрађивао и Шобајић у свом раду о Корјенићима гдје је навео предање породице Мастиловић из Гацка који славе Мратиндан о заједничком поријеклу са Соколовићима. Шобајић наводи и један млетачки извор гдје се спомиње поријекло Мехмед Паше. Шобајићева расправа је заправо о роду који слави Мратиндан ,а поријеклом је из Корјенића. У сваком случају, интересантне тезе.

Знам да сам негдје читао да Соколовић и није било право презиме Мехмед паше и да се презивао Ненадић (Бајица Ненадић), чак су тврдили да је доскора постојала православна породица у вишеградском крају која је била од ових Ненадића.

И треће, колико се сјећам било је неког повезивања пивских Гаговића са Соколовићима.

[Сол]

Сведочење Архимандрита Арсенија Гаговића о пореклу пивских Гаговића и Саватија и Макарија Руђића-Соколовића.




http://www.eparhija.me/casopis-svevidje/11/svevidje-67.pdf

[Јовица Кртинић]

Ево шта је Шобајић написао о пореклу Соколовића:

Од интереса је наведено предање гатачких Мастиловића, да су они од Соколовића и да је од фочанских Соколовића мратинаца био Мехмед-паша Соколовић. Ниједан од писаца који су се бавили истраживањем порекла везира Соколовића не спомиње ово предање. А оно како се мени чини, заслужује пуну пажњу. Garzoni, савременик Мехмед-паше Соколовића, написао је о њему и ово: „Mehemet pacia, primo vezir, a nato a Tribigna, villa vicina a Ragusi, de sangue basso“. Ово би ишло у прилог наведеном предању, да фочански Соколовићи воде порекло из Корјенића (из Требиња) и да је Мехмед-паша изишао из овог рода. Да наведемо и оно што је, Ragazzoni, млетачки амбасадор на Порти чуо из уста самог Мехмед-паше Соколовића приликом једног пријема амбасадора код Везира: »Per guanto disse lui stesso una vita a bouon proposito, discende dalli decpoti di Servia, sebbene alcuni tengono altrimenti«. Зашто се везир Соколовић издавао за потомка ,,деспота од Србије” и зашто Рагазони ставља примедбу, да неки о пореклу везирову држе друкчије, говорићeмо доцније. Тамо ћемо видети да би и овај писани споменик могао послужити у прилог томе, да су Мехмед-паша и његови Соколовићи били заиста пореклом из Корјенића.

Међу властеоским родовима у зборнику Неорића-Корјенића налазе се и Соколовићи. По свој прилици да су то ови корјенићки Соколовићи, који су негда давно, како би из свега излазило, иселили у околину Фоче и од којих је вероватно био и везир Мехмед-паша Соколовић.

[aleksandar I]

Податак да је породично презиме Мехмед паша Соколовића било Ненадић може се наћи на интернету, тачније у једном чланку Вечерњих новости.
Ево линка: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:476914-Mehmed-pasa-Sokolovic-sazidao-crkvu-na-majcinom-grobu
Укратко према народном предању, цркву у селу Поблаћу код Прибоја, подигао је Мехмед паша на мјесту гдје се налазио гроб његове мајке Анђелије, а даље се у тексту наводи да је то урадио Бајица Бајо Ненадић када је био велики везир.
Наравно Балкан не би био Балкан када се одређени историјски факти не би фалсификовали. Тако извјесни предсједник Меџлиса ИВЗ Вишеграда Билал Мемишевић, тврди да је у тренутку одвођења Бајица већ био муслиман, односно да  није био Србин. Дакле негира се "девширма" као потпуно доказан историјски процес.
Свима препоручујем да прочитају "Јаничареве успомене" Константина Михаиловића из Островице, апсолутно аутентичну мемомарску литературу о систему регрутовања у "јаничарски оџак". Најспособнији су напредовали до највиших функција, укључујући и великог везира, а Мехмед паша Соколовић, је на одређени начин прекинуо низ великих везира који су били поријеклом из данашње Албаније. Тај систем напредовања назива се КУЛ-СИСТЕМ, или у слободном преводу систем ропства. Због тога, а у циљу спречавања јачања племства ови, у суштини робови, су напредовали до највиших функција, под сталном пријетњом "свиленог гајтана". Све је то лијепо описано како је султан из скривеног прозора пратио сједнице "дивана".
Што се тиче тезе да није био Србин, или православни у тренутку одвођења,  зашто је онда Макарије Соколовић, који је био сродник Мехмед паше, био први патријарх обновљене Пећке патријаршије за његовог "мандата". Наравно из рода Сокловића је и Ферхад паша, чија је задужбина у Бања Луци.
Радована Самарџића сам читао прије 30 година, што значи да нисам можда сигуран у одређене фактографске податке, али кроз цијелу књигу провејава теза да је Мехмед паша, који је промијенио три сулатана захваљујући својим државничким способностима, увијек био свјестан својих коријена и да је помагао колико је могао свој родни крај и рођаке, али је до краја живота био предани муслиман. Мислим да се у задњем дијелу књиге, прије оног о смрти у атентату, обрађује како је дошло до исламизације његовог родног села, па чак и родитеља.
Такође, интересантан је његов коментар након битке код Лепанта 1571. године и катасторофалног пораза турске флоте ( у тој бици је учествовао Сервантес), да од "Османског Царства није отпао ниједан ивер". Овог цитата се добро сјећам.
У сваком случају препоручујем Радована Самарџића, научно верификовану књигу, а све остале новинарске "рекла-казала чланке" узети са великом резервом.

[Сол]

Род Соколовића је обрађивао и Шобајић у свом раду о Корјенићима гдје је навео предање породице Мастиловић из Гацка који славе Мратиндан о заједничком поријеклу са Соколовићима. Шобајић наводи и један млетачки извор гдје се спомиње поријекло Мехмед Паше. Шобајићева расправа је заправо о роду који слави Мратиндан ,а поријеклом је из Корјенића. У сваком случају, интересантне тезе.

Знам да сам негдје читао да Соколовић и није било право презиме Мехмед паше и да се презивао Ненадић (Бајица Ненадић), чак су тврдили да је доскора постојала православна породица у вишеградском крају која је била од ових Ненадића.

И треће, колико се сјећам било је неког повезивања пивских Гаговића са Соколовићима.

За разоткривање загонетке порекла Соколовића, треба само да се тестирају Мастиловићи и Гаговићи. У случају поклапања би се могло на основу индиција прихватити њихово условно порекло од Соколовића.

[aleksandar I]

За разоткривање загонетке порекла Соколовића, треба само да се тестирају Мастиловићи и Гаговићи. У случају поклапања би се могло на основу индиција прихватити њихово условно порекло од Соколовића.

Одлично! Проф. др. Драга Мастиловић (историчар) је декан Филозофског факултета у Палама. Рођени Гачанин.

[Đorđo]

У пивском манастиру се налази осликана фреска муслимана, по народном предању Мехмед паше Соколовића, и сматра се да је он био један од двојице ктитора манастира

Оне две фреске око јужних врата су врло интересантне. То је место за ктиторе цркве, а да ове две фреске претстављају ктиторе, најбоље показује модел цркве, коју лева фреска држи на једној руци. Фреска с десне стране ових врата, кад им се лицем окренемо, претставља човека са неком врстом капе, као турбаном, на глави, округле браде, у ћурку до земље, постављеном лисичином, са рукавима до лаката засуканим, и у зеленој антерији (сл. 19). Овај је човек пружио десну руку ка фресци с леве стране врата, а леву руку држи на прсима. Фреска с леве стране врата претставља човека у владичанском орнату без ореола. Овај држи модел цркве на десној руци и пружа је икони Мајке божије са дететом која седи на трону, (а леву руку држи на прсима[63]. Између иконе Богородичине и врха модела цркве,- коју држи овај владика у десној руци, стоје остаци од натписа: прес(ве)та Б(огороди)це прими ... труд ... јакоже х ... он ва довици лепту ...

Више се од овога натписа не може прочитати, а другога каквог натписа изгледа није ни било.

Поставља се питање, чије су ове две фреске, што претстављају ктиторе цркве. Фреска у орнату владике, са моделом цркве на десној руци, бесумње је митрополита Саватија, који је Пивски Манастир подигао према натпису, а човек у ћурку са зеленом антеријом испод ћурка, у једној капи која личи на турбан - није свештено лице нити је православни. Чим се погледа фреска, види се да је то слика некога великог турског доглавника у оделу хоџе или муфтије. Богатство ћурка, богатства крзна, којим је ћурак постављен, зелена свилена антерија испод ћурка, капа на глави у облику турбана, округло потсечена брада показује човека и богата и од утицаја, који је омогућио подизање ове цркве. Истина је да је ово време било време патријарха Макарија и његова рођака Мехмеда Соколовића, великог турског везира, када се дозвољавало оправљање напуштених наших цркава и манастира, али се не зна да су се, у то време, и нове цркве подизале, нарочито оволике колики је Пивски Манастир. Пошто нема натписа над фреском да би се знало чија је, једини је податак о томе народно предање које вели да је то слика Мехмеда Соколовића, стрица митрополита Саватија, наследника Макаријева на патријаршиском престолу. До пре 100 година фреске су биле добро очуване и онда је и ова фреска била много јаснија, те је свако у њој познавао слику муслимана. Причају да је Смаил-ага Ченгић а нарочито његов син Дедага (Дервиш-паша), често долазио у манастир, улазио у цркву и пред овом фреском простирао серџаду и клањао. После молитве увек би оставили по жуту меџедију или дукат као прилог цркви. А Дедага је за време Стефана Ђачића, игумана овога манастира, око педесетих година прошлога века, давао манастиру годишње извесну количину жита, масла и воска, као царском вакуфу [64].

Неки мисле, да ова фреска у ћурку са капом на глави која личи на турбан може бити слика игумана Симеона, за чије се време црква "писала" (рађене фреске), као што се у натпису вели. Та је претпоставка немогућа из ових разлога: 1. Калуђер, игуман не може се у цркви зографисати у ћурку и са капом на глави. То нити где код нас има нити је где забележено.

Српски калуђери никада нису носили округло ошишану браду. То је манир муслимана кад мало остаре или дођу до великог положаја у чиновничкој каријери. Типове у истом оваквом оделу и са турбаном (фес, који се озго мало или види или не види, обмотан великим жутим хаџијским шалом, чалмом) мало истуреним, да се чело види, сретао сам пре тридесет и више година у Скопљу и по другим крајевима Македоније на сваком кораку.

Не може се Кир-Симеон, игуман манастира, зографисати на месту ктитора само зато што је у његово време манастир "писан".

(Светозар Томић - Пива и Пивљани)

[Amicus]

Поздрав свима који су се одазвали теми.

Жељко је овако укратко дао одличан пресек темперамента Мехмед-паше Соколовића. Нарочито је ту занимљиво да он не напредује у том свом успону сам, већ за собом вуче и остале Соколовиће. Доласком Мехмед-паше Соколовића на положај великог везира Османског царства 1565. године, уочавамо праву експлозију Соколовића на тадашњој политичкој сцени царства.

Област коју је за почетак можда најзгодине заокружити јесу Соколовићи као пећки патријарси. Као што је опште познато, а раније овде наведено, Мехмед-паша Соколовић је заслужан за обнову Пећке патријаршије.

За првог патријарха обновљене Пећке патријаршије поставиће свог брата Макарија, а после њега на престо пећких патријараха доћи ће још петорица Соколовића, што је вероватно јединствен пример у историји Српске православне цркве, да је један род дао чак шест патријараха. Навешћемо овде укратко који су то били патријарси и откад до кад су управљали Пећком патријаршијом.

Макарије Соколовић, патријарх пећки од 1557. до 1571. године

Макарије Соколовић је био први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557. године. Са трона се повукао 1571, а умро 1574. године.

Патријарх Макарије је од султана добио све повластице које је имао цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслеђивање имовине оних који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе.

За време патријарха Макарија обновљени су манастири Бања код Прибоја, Грачаница, Студеница, Пећка патријаршија, Будисавци на Косову. У манастирима је оживела иконописачка, златарска и преписивачка деталност. Уметности, књижевност и целокупна српска култура доживљавају тада својеврсну ренесансу.

Због болести повукао се са трона 1571. године предајући патријаршијски трон свом синовцу Антонију Соколовићу. Умро је 1574. године.

Српска православна црква га прославља као светитеља 30. августа по јулијанском тј. 12. септембра по грегоријанском календару.

Антоније Соколовић, патријарх пећки од 1571. до 1575. године

Антоније Соколовић био је српски патријарх у периоду 1571--1575. Познат је као братанац патријарха Макарија и близак сродник Мустафа-паше. Није познато да ли је постао митрополит херцеговачки одмах после митрополита Никанора. Као херцеговачки митрополит први пут се помиње 1570. године, иако је вероватно раније био на том положају.

Бавио се резбарењем и сликањем. За пећке резбарене и сликане двери из 1570. године сматра се да су у целини његово дело, а приписују му се и двери у манастиру Дечанима. Уметнички радови патријарха Антонија говоре да је уметничка вештина представљала и део образовања више црквене јерархије православне цркве. То на неки начин потврђују турски берати с краја XVIII и почетка XIX века из манастира Дечана, у којима се каже да по старом обичају митрополити својеручно израђују печате за поједине манастире.

Иако су припадали биконфесионалној породици, православни Соколовићи су остали национално свесни истичући припадност српском народу. То се најбоље да осетити у заплетеном лигатурном натпису на пећким дверима, где митрополит Антоније подвлачи да их је направио за помен свој и свих православних сродника његових, ограђујући се тако од рођака који су, пошав за везиром Мехмедом, примили ислам и одвојили се од свог матичног народа.

Израда окованог крста од позлаћеног сребра с гравираним украсима и натписима трајала је од 1. септембра 1568. до 31. августа 1569. године и том приликом дата је информација да је крст, настојањем митрополита новобрдског Дионисија, окован за митрополита Антонија, а за украшавање велике српске цркве у Пећи.

Познато је да је патријарх Макарије велику пажњу поклањао манастиру Бањи где се одиграо један од изузетно важних догађаја, предаја престола обновљене српске патријаршије, из руку остарелог патријарха Макарија, његовом синовцу, херцеговачком митрополиту Антонију Соколовићу на сабору српских архијереја, одржаном у пространој припрати цркве Светог Николе. За успомену на овај изузетан догађај, стари патријарх је дао да се припрате цркве Светог Николе ослика фрескама међу којима се налази и приказ поменутог догађаја. Са њим су, као ктитори, насликани и његови рођаци, тада већ преминули Дионисије Соколовић, митрополит новобрдски и нови патријарх Антоније Соколовић.

Патријарх Антоније управљао је српском црквом до 1575. године, када је преминуо. На патријаршијскм трону наследио га је Герасим Соколовић, као нови патријарх српски.

Герасим Соколовић, патријарх пећки од 1575. до 1586. године

Герасим Соколовић је био патријарх српски у периоду 1575-1586. године. Близак рођак свог претходника патријарха Антонија и светог патријарха Макарија, пре избора за митрополита херцеговачког био је придворни монах у Пећи.

Све најистакнутије личности из патријаршијске династије Соколовића, који су у првом реду тежили да организационо учврсте Српску цркву и да је економски оснаже, искористили су благонаклоност турских власти да Српску цркву обнове у сваком погледу и да је организују.

Герасим Соколовић, је по ступању на патријаршијски трон енергично приступио реорганизацији Пећке патријаршије. Герасим је био први патријарх за кога се зна да се потписао као патријарх Срба и Бугара.

Из сачуваних записа о њему знамо да је био велики љубитељ књиге. По његовом наређењу преписивани су минеји за велику цркву у Пећи и за манастир Грачаницу. Такође је наредио да се о његовом трошку препише Панегирик који је поклонио цркви митрополије новобрдске у манастиру Грачаници.

За његово време је Георгије, митрополит сегединскога града бачке области, у манастиру преподобне матере Параскеве, под планином Цер, преписао свети и божанствени законик и приложио га поменутом манастиру у коме је примио и монашки постриг.

Није познато да ли се патријарх Герасим добровољно повукао са патријарашког трона и своје место уступио своме рођаку херцеговачком митрополиту Саватију Соколовићу 1586. године.

У време док је Герасим био патријарх српски у Пећкој патријаршији је било око сто монаха, а султан је годишње давао по две хиљаде дуката на име слободе вере.

Последњи помен о патријарху Герасиму пронађен је у једном рукопису Пећке патријаршије из 1587. године.

Саватије Соколовић, патријарх пећки од 1586. до 1589. године

Патријарх српски Саватије (Саватије Соколовић; ? — 1589) је био митрополит тадашње захумско-херцеговачке митрополије (1572), а касније и патријарх српски од 1586. до 1589. године.

Био је синовац патријарха српског Макарија, и ктитор манастира Пиве (1573—1586) године, највеће црквене грађевине подигнуте за време турске власти.

У XVI вијеку на територијама којима су владали Турци било је забрањено подизање нових цркава, али је било дозвољено обнављање старих. Користећи то, али и чињеницу да је неколицина припадника куће Соколовића била на самом политичком врху турске царевине, Саватије Соколовић је под изговором да обнавља стару, из темеља успио да подигне нову цркву. Тако нешто могао је учинити само неко ко је био близак врховима турске политичке власти, што је био случај са Саватијем Соколовићем који био синовац великог везира Мехмед-паше Соколовића.

Патријарх Саватије Соколовић, који је на чело Пећке патријаршије дошао 1585 или 1586. године, успио је да добије многе повластице за Српску православну цркву највише захваљујући великом угледу који је уживао међу Турцима. Тако је остала карактеристична притужба римокатоличког живља Порти на Саватија који им намеће порез и „јаше на коњу са великом пратњом у којом има и Турака“.

Први помен патријарха Саватија Соколовића датира из 1584/1585. године када је у манастиру Ораховцу, тј. у Ремети, преписан Пентикостар: „Тада је престолом пећким светитељевао архиепископ кир Саватије“.

Патријарх српски Саватије је умро 1589. године, а на патријаршијском трону наследио га је Јеротеј Соколовић.

У манастиру Пиви, поред јужних врата, насликана је слабо очувана ктиторска композиција. Ту је Саватије Соколовић приказан као ктитор, односно како држи у руци пивску цркву и приноси је Богородици. Натпис је скоро потпуно избрисан, али се може закључити да се Саватије обраћа Богородици с молбом да прими његов скромни принос.

Јеротеј Соколовић, патријарх пећки од 1589. до 1590. године

Јеротеј Соколовић је био патријарх српски од 1589--1590. На трону Српске цркве наследио патријарха Саватија Соколовића. Врло кратко време је провео као патријарх српски.

О патријарху Јеротеју сем два записа нема скоро никаквих других података. У запису на минеју, који је оставио у Шишатовцу преписивач јеромонах Георгије, 1589. године, каже се да је „исти преписан у дане преосвећеног архиепископа, оца и учитеља Срба и Бугара и других многих крајева владике кир Јеротеја“.

Из записа у рукописном типику манастира Ораховице, који је преписан у време митрополита пожешког Василија и патријарха Јеротеја, види се да је патријарх добро управљао домом Светог Саве, јер се за њега каже: „тада је престолом пећким добро управљао патријарх кир Јеротеј“.

Патријарх Јеротеј је умро 17. фебруара 1591. године.

Филип Соколовић, патријарх пећки од 1591. до 1592. године

Филип Соколовић је био патријарх српски у приоду од 1591 — 1592. На трону Пећке патријаршије наследио патријарха Јеротеја 15. јула 1591. године. У време док је био патријарх стање за Српској цркву је било веома тешко.

Патријарх Филип се помиње у једном запису на Метафрасту, који је преписао у манастиру Озрену у храму Светог оца Николаја јерођакон Тимотеј.

[Сол]

Још један србски јерарх из рода Соколовића је био,

ДИОНИСИЈЕ (Соколовић)

митрополит новобрдски око 1564-1570. Дионисије (Соколовић), рођак патријарха Макарија и митрополита Антонија, био је архиђакон патријархов и за себе каже „дГакон маншш вг иноцћхг". За митрополита новобрдског је хиротонисан око 1564. године у манастиру Бањи, али не у „бањској припрати"  већ у олтару бањске цркве, јер се хиротоније ђакона, презвитера и епископа врше само у олтару, при часној трпези, а никако у притвору који има у првославној цркви други функционални карактер. Зато се никако не може рећи: „Познато је да су се у притвору одржавали сабори и хиротоније (подвукао С. е. ш.).
 
Дионисије се бавио и резбарством и као резбар царских двери манастира Грачанице оставио је на истима запис назвавши се „аз грешни Дионисије". Такође се потрудио да се окује крст за његовог рођака митрополита Антонија, „а намењен је за украшавање велике цркве српске" 1568/9. године. „Изразита склоност ка меценству, а нарочито лично залагање на пољу уметничке делатности митрополита Дионисија, пружају нешто више светлости на још увек доста неразјашњена питања настанка уметничких дела и њихових твораца, у средњем веку код нас".

Иначе, „Крст митрополита Дионисија је, барем за сада, најстарији датовани крст напшх збирки из времена турске власти, што такође доприноси његовом значају као уметничког дела и историјског објекта". Митрополит Дионисије је умро 1570. године. Лик му је насликан после смрти у припрати цркве Светога Николе у Бањи, као ктитора овога храма, заједно са другом двојицом ктитора, патријархом старим Макаријем и новим Антонијем.

http://www.pouke.org/upload/fajlovi/agapije/srpskijerarsi.pdf

[aleksandar I]

Мало сам забрљао, ово је мој прилог:

Constantino Garzoni је био млетачки амбасадор (bailo) у Цариграду у периоду од 1573. до 1574. године, По дефиницији амбасадор је морао бити добро информисан. Има ту нешто?
Интересантно је да се он више бавио поријеклом Рустем паше Опуковића (сјетимо га се из турске серије о Сулејману Величанственом).
Пошто не знам да уметнем слику, ево линка, гдје он пише о поријеклу Рустем паше:



Пошто је у међувремену пристигло још неколико прилога на ову тему, заговорници тезе, а Амикус је у праву када Мехмед пашу означабва као обновитеља Пећке патријаршије, да он то није навиоде као доказ да у том тренутку није био на положају великог везира.
Тендециозно! Није био велики везир, али је био члан Дивана-Владе и сигурно је имао утицај у доношењу важних одлука. У то вријеме један од званичних језика на Порти је био српски.

[Синиша Јерковић]

Соколовићи су веома значајни и за историју српског народа у Крајини. Гази Ферхад-паша Соколовић, беглербег босански, синовац Мехмед пашин, оснивач је Бањалуке, гдје је и пренио престоницу пашалука. Прије тога је успјешно ратовао у Далмацији, а био је и клишки Санџак-бег.

За вријеме Ферхад-пашино сједиште дабро-босанске митрополије је било пренесено из Дабра,бањског манастира светог Николе на Лиму у манастир Рмањ у Крајини.

Та селидба Цркве из Бање у Рмањ, је пратила и општи миграциони талас српског народа из Херцеговине према Крајини. А истовремено показује одакле је дио српског народа у Крајини доселио.

Не треба заборавити да су у овој фази српске историје Срби били савезници Турака, да су у Ферхад-пашиној војсци главнину чинили Срби, што ће се наставити и у војсци његовог насљедника такође херцеговачко-крајишког Србина Хасан Паше Предојевића.

Срби генерално не воле пуно да спомињу овакве епизоде сопствене историје. То је примјетио и Петар Кочић кад је прикупљао податке на Змијању, ево дијела гдје му стари Змијањац прича о заједничком ратовању Срба и Турака на Бихаћу (то је управо период паша Соколовића и Предојевића):

"- А на који су град Змијањци… Ратковчани ударали с Турцима?

Ово питање Милићу паде прилично тешко. Данашњи би Ратковчани од срца жељели да се за вјечита времена заборави да су њихови стари са Турцима заједно војевали. То им није драго причати, јер су доцније грдно пострадали, доста муке видјели и крви пролили, борећи се с овим нашким Турцима, како Милић рече, да очувају своју земљу. Они мисле да их је бог покарао што су некрсту помагали. Тако то неки схватају. Они само кажу да се говори како су ратовали с Турцима, и врло их је мало наћи који ће што више казати. У тој својој жељи, изгледа, они су и измислили једну причу како су дошли до своје земље и праве. Поуздано, тој причи ни они сами, барем старији, у свему не вјерују, али увијек о том много радије причају него о војевањима са Турцима. Та њихова жеља и прича доста је, поред времена, и учинила да се данас и не зна много о јуначким подвизима старих, ратоборних Змијањаца.

Милић је позадуго шутио. Кад му рекох да су и Црногорци некад помагали Турцима, он ме зачуђено погледа као да у то не може ни по које благо вјеровати:

- Баш Црногорци помагали Турцима? То не мере бити!

- Може, може. То има и у књигама."

Иначе Ферхад-Паша је у Бањалуци саградио познату џамију Ферхадију, која је , што је занимљиво, изграђена од огромне главарине коју је добио за заробљеног сина аустријског генерала Ауерсперга.

[Amicus]

Иначе Ферхад-Паша је у Бањалуци саградио познату џамију Ферхадију, која је , што је занимљиво, изграђена од огромне главарине коју је добио за заробљеног сина аустријског генерала Ауерсперга.

Јуче сам баш о томе читао, а биће да је главарина добијена и у буквалном смислу, јер је фамилија Ауерсперга откупила и мртву главу Хербертову, коју су Ферхат-пашини момци посекли 1575. године и парадно пронели Цариградом 9. новембра те године, а коју је његова удовица платила заједно са откупнином за у истом боју заробљеног јој сина.

[aleksandar I]

Када је ријеч о Хасан паши Предојевићу, недавно је ми је један наш члан Српског ДНК, послао необјављену књигу о Шаренцима, гдје се се на 195. страни, између осталог, помиње и херцеговачки род Предојевића.
Наравно то је предање, али је потресно како је дједа послао у јаничаре свог унука Ненада, касније Хасан пашу Предојевића, који му се приликом једног сусрета жестоко осветио.

[Синиша Јерковић]

Јуче сам баш о томе читао, а биће да је главарина добијена и у буквалном смислу, јер је фамилија Ауерсперга откупила и мртву главу Хербертову, коју су Ферхат-пашини момци посекли 1575. године и парадно пронели Цариградом 9. новембра те године, а коју је његова удовица платила заједно са откупнином за у истом боју заробљеног јој сина.

Иначе је трговина заробљенима и откуп истих била једна од главних привредних грана тог времена.

[Сол]

Да ли ово дело др. Горана Комара има на мрежи?

[Сол]

На горе наведеној насловној страни књиге др. Комара, леви грб би требао припадати Митрополиту Саватију Руђићу (Соколовићу) јер у другом и трећем пољу користи мотив три лавовске главе Далмације одн. срвенобеле шаре Косача (Херцеговина од Св. Саве). Било би занимљиво знати шта су мотиви 1 & 4 поља.

САВАТИЈЕ (Руђић)

митрополит захумски и приморски 1683-1716.
Митрополит Саватије (Руђић) родом је из Пиве. Претпоставља се да је пре избора за митрополита био 1674. године игуман манастира Пиве. Митрополитом је постао 1683. године и у то време се потписивао као „митрополит захумски и полухерцеговачки". Касније се потписивао и као „далматински" односно „приморски". За време млетачко-турског рата са неколико православних породица населио се у Топлој код Новог. „Касније, Саватије је са Млечанима учестовао у низу битака против Турака". Као митрополит није признао власт наметнутог патријарха у Пећи, већ је одржавао везу са избеглим патријархом Арсенијем III (Црнојевићем). На његов позив узео је учешће у раду народно- црквеног сабора у Кастелу Сечују, у Барањи, када се решавало „о важним црквеним и политичким стварима".  Патријарх Арсеније га је, иначе, именовао за свога егзарха. Млетачке власти су својим декретом од 29. јуна 1695. признале Саватијеву епископску власт на својој територији и одредиле му приходе за његово издржавање. Од 1709. године митрополит Саватије је водио бригу и о православним Србима у Далмацији. Умро је 16. јануара 1716.

[Бакс]

На горе наведеној насловној страни књиге др. Комара, леви грб би требао припадати Митрополиту Саватију Руђићу (Соколовићу) јер у другом и трећем пољу користи мотив три лавовске главе Далмације одн. срвенобеле шаре Косача (Херцеговина од Св. Саве). Било би занимљиво знати шта су мотиви 1 & 4 поља.

Чини ми се да је на првом мотив руке са сабљом, мотив који се често повезује с Босном (поготово пост-средњовековном Босном). Дакле, ту је Босна, Далмација, Херцеговина, и... још нешто.

Можда вук с челенке Балшића?