У дискусији на тему Списак тестираних сам као једну од веза између између Пророковића (Залажана) и Ковачана навео заједничку крсну славу – Свете Враче.
Пошто су неки корисници наизменично почели да наводе и друге родове који славе Св. Враче, мисим да је упутно да се дискусија настави у оквиру посебне теме с обзиром да би, као ретка слава која се слави у нашем народу, могла да буде потенцијални показатељ родбинских веза међу носиоцима, тим пре што сам у својим истраживањима уочио један својеврстан образац дистрибуције по крајевима које насељава српски народ.
Према резултатима до сада тестираних у оквиру српског ДНК пројекта, већ се назире један тренд. Сви тестирани родови, осим Тинтора из Крајине, припадају I2 Динарик Север, те би преглед распрострањености и дистрибуције родова који славе Св. Враче, могао потенцијално да укаже на дистрибуцију односно, кретање представника ове халоплогрупе.
Прегледом до сада објављене литературе, јасно се уочавају неке групе носиоца односно, родова који славе ову славу те се према њој може пратити кретање фамилија односно, ужих родова који су се кроз један дужи период одвојили од својих основних родова.
Оно што бих посебно издвојио јесу два необјављена рукопис Радослава Павловића – Ковачани и Свети Врачи, који се чувају у Етнографској збирци САНУ а који се у много чему надопуњују.
Увидом у преписку (такође необјављену) између Павловића и Боривоја Дробњаковића, тадашњег директора Етнографског музеја, очигледно је да је било планирано објављивање ових рукописа. На жалост, то се није догодило. Самим тим, ова два рукописа остају без јасног контекста односно, везе са остатком истраживачког рада Радослава Павловића.
С обзиром да је Павловић највећи део свог рада посветио истраживању рашко-ибарске односно, копаоничке области, као и потомцима саских рудара – Кулиза, усуђујем се претпоставити да је због концентрације родова који спадају у Ковачане, као и родова који славе Св. Враче, управо у овим у областима, испитивао њихову вези са старим српским рударством.
У наставку ћу ископирати странице оба рукописа а затим навести резултате до којих сам дошао о родовима који славе Св. Враче.
Ћакићи из Кричака код Дрниша - најбројније племе у селу. Плус Јањићи одмах до њих, који су вероватно преузели славу од Ћакића.
Хвала пуно, драги Зрно! Ово је наравно, непотпун попис родова до кога сам дошао у свом вишегодишњем истраживању постојеће грађе и свака допуна је од великог значаја.
Оно што јесам приметио у просторној дистрибуцији ове славе јесте велико учешће њених носиоца у Далмацији и Лици што мислим да недвосмислено говори о преношењу те традиције током миграција са југа ка западу. Заиста би било интересатно погледати генетску структури родова који су носиоци ове славе јер претпостављам да припрадају старим српским родовима. Досадашњи подаци из ДНК пројекта говоре у прилог томе, да су готово сви носиоци, осим Тинтора, И2а ДС.
Веома занимљива и широког обухвата постављена теза, поштовани Equinox, надам се да ће Ваши резултати истраживања у успостављању обрасца миграционих токова наших родова кроз динарски појас, који славе Свете Враче, бити и показатељ ка одговору о поријеклу и неких других наших племена и хаплогрупа. Овдје, прије свега, мислим на српски N-P189.2, који нам задаје помало "главобоље" у његову откривању појаве на подручју Пиве прије 1000 година. Једна од већ постављаних теза, по другим темама овог нашег форума, је била и евентуална повезаност са појавом N-P189.2, са овдје поменутим, потомцима саских рудара – Кулиза, што ми је додатно привукло пажњу ка вашој постављеној теми.
Стекао сам утисак да сте имали прилику ишчитавати необјављен Павловићев рукопис у Етнографској збирци САНУ. У истој збирци се налази рукопис проте Саве Накићеновића (†1926), према којем је штампано дјело
Книнска Крајина (1999. године, Книн-Београд, 2. издање), гдје је Накићеновић истраживао славе и поријекло народа у 23 села околице Книна. Накићеновићев рукопис је такође обилато користио Јован Ердељановић у својој књизи
О пореклу Буњеваца (1930., Београд), као што се обилато користио са још једним необјављеним рукописом који је назвао, цитирајући га 12 пута у
О пореклу Буњеваца,
рукопис непознатог писца. О садржају
рнп Ердељановић нас је обавијестио у
О пореклу .. на 81. страни слиједеће : "
Непознати писац у свом опису села Велушића, Трибовуна, Житнића и Кричака у околини Дрниша
1) саопштава, да је од тамошњих 65 родова (од којих су скоро половина католици а остало су православни) 46 пореклом из Босне (24 само од Гламоча), 1 из Херцеговине и 6 из северне Далмације а 12 су старинци и непознатог порекла".
Јован Ердељановић је такође забиљежио да се оба рукописа, Накићеновићев и
рнп налазе у "Етнолошком Семинару београдског Универзитета", што ми даје наду да се
рнп и данас налази у Етнографској збирци САНУ, као и слободу упутити Вам молбу, приликом слиједеће посјете Збирке, да потражите тај рукопис. Зрно и ја бићемо вам неизмјерно захвални на евентуалном открићу још једног заборављеног извора за истраживање поријекла народа и породица сјеверне Далмације.
Јањићима из Кричака поред Дрниша, који славе Свете Враче, додао бих и Јањиће из Биочића који такође славе исту славу. У још једном селу поред Дрниша, Мириловић Пољу, има Јањића али славе Св. Јована. Сва три села се налазе у оквиру дрнишке општине у Петровом пољу. Према попису становништва СРХ 1948. године у Кричкама је било 46 Јањића у 7 кућа, а Биочићу 25 у 5 кућа.
