Како памтим од малена био је обичај бабине. По рођењу дјетета долазили су у госте родбина, сусједи и пријатељи с даровима и знало се што ко мора даривати. Неки су дарови били потребштине на свакодневницу, а неки су били обредне нарави, да слуте нешто добро, нпр. даривао се хљеб округао и обао, да дијете буде обла трбуха а не мршаво. Дијете заправо нису давали видјети, нарочито не старијим женама, да не би урекле, јер се вјеровало, да су жене завидне и супарниче. Само су најближе пријатељице саме бабе могле прићи чеду и неко је стално гледао за њим, то јест бдио, јер се дијете није смјело оставити само, да га не би украле виле и вјештице подмијенивши својим или да му не би од зависти нешто наудили; у стара времена тако су бдили седам дана, док осмога дијете не добије крстно име.
Још прије порођаја, трудница је морала да се пази, да не ограјише, да не иде послије залазка сунца на студенац или да не пролази испод ужа на којем су чворови, да се не би дијетету омотала пупчана врпца около шије. Било је много разних вјеровања ради заштите и о том шта које појаве или предмети слуте. Нпр. ако се дијете роди у кошуљици, слути да ће бити видовито. Пупчана врпца дјетета се везивала у чвор, па се давало дјетету да одријеши чвор када му наврши 6-7 година, па ако успије, слути да ће бити добар у рјешавању проблема и задатака, те га шаљу у неки занат гдје треба имати памети. Вода од првога купања дјетета сматра се плодовитом и излива се у гнојиво којим се гнојити врт, да роди добар плод.
