Влахиња
Село је западно од Зјаче, на косинама и странама брда: Великој Чуки (830), Србовлачком преслу, Белашкој (998) и Козматици (1064). У међама села су: Мајдан (1268), Тамнићки поток, Бугарићка – Србовачка превија. Реке су Ибар и Бистрица, а потоци: Буковик, Ваганица, Староселски поток, Почивала. Пије се вода с извора и с десетак бунара. Извори: Извор код Дугог камена, Извор у Репишту, Берамов извор, Извор на Мечиту, Извор на Стр(а)наловићу. Томографски називи за њиве и ливаде су: Старо село, Поткрш, Лозиште, Поље, „Ржник“, Решпија и Мала чука; за испаше и шуме: Каменита чука, Русалијска чука и Трлина. На Мајдану су шуме општине Шаљске.
Постоји подела села на махале: Горња мала, Старо село, Репиште, Ајзеровић мала, Фер(х)атовић мала, Мифтаровит мала.
По Девичком катастиху село Влахиња спадало је 1789. године у нурију попа Радивоја. Године 1921. у Влахињи су 60 домаћинстава с 515 чланова; 1948. године 93 домаћинства са 677 чланова.
На Русалијској чуки и на Великој чуки нема трагова од „неких старијих гробаља“. У Старом селу су остаци старог „српског“ насеља. У селу има трагова старих рударских радова.
Родови
После друге велике сеобе Срба (1739) у селу се настањују Арбанаси из Малесије. Упркос притиску дошљака у селу остаје српско становништво села све до краја 18. века. У Девичком катастиху записан је 1789. године Србин Марјан Н., приложник манастира Девича. У исто време због насиља придошлих одселили су се: Радојковићи, у село Житковац „преко Ибра“, па Ракићи, Миловићи и Милентијевићи у Рударе и Стевићи у Борчане. Данас су у Влахињи сами Арбанаси. Преци арбанашких досељеника су се настанили најпре у Горњој мали, па се одатле ширили, потискивали Србе и насељавали на местима која би Срби напустили.
ИЗВОР: „Копаник – Радослав Љ. Павловић, приредио Слободан Симоновић“, Брус 2012, страна 246, 247.