Тривић, Крсна слава: свети Никола - Никољдан (06/19. децембар)
Кућни број: 40 (1918-1921), 12 (1921-1931), 19 (1932-1941), 16-17 и 38 (1945-1995)
Породица Тривић из Оћестова код Книна у Лужане доселила 1918. године са петоро деце (три сина и две кћери).У Лужанима су добили још једног сина. Други светски рат, од мушког потомства, преживео је само један који је у Лужанима живео до изгнанства 1995. године. Мушки потомак ових Тривића данас живи у Словенији. (ИЗВОР: Душанка Марковић рођ. Миланко – Село моје ЛУЖАНИ код САНСКОГ МОСТА – Монографија са родословом – Прецима и потомцима.)
У Овој Монографији о Тривићима забележено је и следеће:
''Презиме потиче од личног имена Трива – Трифун – Тривун - Трипун у значењу трогласан, јако гласан. Име Трифун (Tryphon – весељак, tryphao – живети у раскоши, бити хедониста, реч грчког порекла) се тумачи и као онај који воли весеље и ужива у задовољству.
Према предању, у Голубићу (Далмација) су живела четири брата, која су се звали: Пилип, кнез Мијат, Јерко и Предоје. Када су изводили овце на испашу у босанске планине, допао се Пилипу Велики Цвјетнић у Унцу и решио је да се тамо настани. Кнез Мијат се такође настанио у Унцу, највероватније исто у Цвјетнићу, али је убрзо погинуо и од њега није остало потомства. Предоје је отишао дубље у Босну и од њега су Предојевићи са славом св. Алимпије. Четврти брат, Јерко, остао је у Голубићу и од њега су се развили тамошњи Јерковићи. Та браћа су се раселила највероватније на самом крају 17. или почетком 18. века (пошто су Карановићи, који су дошли почетком 18. века досељени одмах после Пилиповића). Пилиповићи су најстарија породица у Великом Цвјетнићу. Само у овом месту их има 56 кућа, и одатле су се расељавали по другим уначким насељима. Огранци Пилиповића, једне голубачке породице која слави св. Алимпија јесу породице које носе следеће породичне надимке: Савичићи, Сјерићи, Тривићи, Буркићи, Далићи, Ђудићи и Ћојановићи. Иначе је породица Пилиповић у Голубић доселила крајем 17. века са Змијања.
Тривића је било и у Мокром Пољу (Книн) где су у 16. веку доселили преко Босне из Црне Горе, а славили су Лучиндан. Из Пађена су многе породице преселиле у Оћестово. Тривића који славe Никољдан крајем 19. века било је у бањалучком протопрезвирату.
Исељавања из далматинских крајева су настављена и након окончања Првог светског рата због чињенице да је Далмација, према одредбама Лондонског пакта из 1915. године, припала Италији. Трупе италијанске запоселе су далматинско подручје што је бројне српске породице нагнало на исељење. Међу њима су и Лужанске породице Миланко, Бједов, Перић, Тривић које су из Оћестова код Книна 1918. године доселиле.
У Лужане су доселила Ђурађ Тривић са супругом Јоком и петоро деце (три сина и две кћери).У Лужанима су добили још једног сина. Пре рата постојале две куће Тривића. Други светски рат, од мушког потомства, преживео је само Никола који је у Лужанима живео до изгнанства 1995. године. Николин син Раде данас живи у Словенији. ''
