Наставак
Лизале су се једна о другу оштре сабље, варничиле од јаких удара, кршио се и ломио љути челик. На све стране мртви и рањени. Поред изгинулих, леже и њихови коњи. Крв свуда унаоколо. Још увек се у центру одигравања битке супростављена једна другој, одржава коњица. Више се не чују ни заповести официра. Царске трупе су у одлучујућем налету и само косе све пред собом. Савојски је издао наредбу да се топовима гађа и сруши тек саграђен турски понтонски мост од шездесет бродова. Окруженој турској војсци је на том скученом простору нанет страховит пораз. Многи Турци се дадоше у бежанију, многи су покушали да се спасу препливавајући Тису, али су се у њој подавили.
У овој бици је погинуло 27 паша, убијени су и јаничарски ага и велики везир. Кисиг Џафер Паша је заробљен. Погинуо је и заповедник турске војске велики везир Мехмед Елмас – паша. Султан Мустафа 2. је успео да са две хиљаде коњаника побегне у Темишвар, па даље, преко Београда у Константинопољ. На аустријској страни је било две хиљаде мртвих, а на турској 30.000. Аустријски плен је износио 72 топа, 52.400 ђулади, 553 бомбе, 505 буради барута, 9.000 кола са муницијом и намирницама, 7.000 коња, 6.000 камила, 15.000 волова...
Еугеније Савојски је после у Бечу дочекан са огромним транспарентом:
„Беч је спасен код Сенте“.
Принц Еуген Савојски није био ни Немац, ни Аустријанац, већ Италијан, из Савојске краљевске куће. Својим образовањем и васпитањем је био Француз. Студирао је математику и природне науке. У аустријску војску је стигао после неуспелог покушаја да буде примљен у француску армију. Сем код Сенте, истакао се и у ратовању против Турака код Беча, Пеште, против Француза у Пијемонту, па је после генералског чина, 1693. постао аустриски фелдмаршал. 1697. године заузима Сарајево, 1716. Темишвар, а потом брани Петроварадинску тврђаву од Дамуд Али – паше, а Београд осваја 1717.
Победа код Сенте, представља значајан догађај јер је тада од турске владавине ослобођена готово цела Угарска, а окончана су и турска освајања на подручју Средње Европе. Пресудно је утицала и на стварање повољних услова за Карловачки мир 26. фебруара 1699. Аустрија је тако добила Угарску, Славонију, Војводину, Венеција Мореу и део Далмације, Пољска део територија изгубљен од Турака у 17. веку, а Русија излазак на Црно море.
После склапања Каровачког мира и Сента је постала део војне границе, а њени становници су били већином Срби – граничари. Потиско – поморишка граница, простирала се од Тителског диштрикта на ушћу Тисе до Сегедина, па Моришем до Халмађа и Деша у Ердељу. Новим ратовима долази до даљих померања војне границе. Развојачење Потиске границе наступа 1742. Срби у великом броју напуштају Потисје и селе у Славонију, Срем, Банат и чак у Русију, на позив царског двора. Многи преци становника данашње Српске Црње су учествовали у Бици код Сенте на страни Аустрије, гонећи Турке све до Темишвара. Задња битка са Турцима, одиграла се код Ченеја, у румунском делу Баната 1699.
Беч је такође желео да спречи даље исељавање граничара из ових крајева, па је у Потисју формирао привилеговани диштрикт. Сента је тада добила ранг вароши и још неке повластице. После одсељавања Срба, пристизале су све више мађарске и словачке породице, из пренасељених северних мађарских жупанија.
Као што то увек и буде, све заслуге после добијене битке, односе њихови команданти. И њих историја и бележи и памти. Оне споредне ликове који су можда и били пресудни за победу, брзо заборавља. Тако се Јован Поповић Текелија данас мало где спомиње, али великог војсковођу Еугена Савојског памти читава Европa.
Војислав Ананић
Запис из моје VI књиге „Ходање у круг“