Мало су ме подстакле последње шаљиве поруке на теми "Тарски Никшићи", па сам почео да размишљам о приморју. Конкретно, какав је однос на приморју између стариначког и новопридошлог становништва, однос миграција из унутрашњости на приморје, као и са приморја ка унутрашњости (континентални део). Некако ми се чини да је приморје увек као нека "последња станица", и да су сеобе са приморја ка унутрашњости више као неки изузетак (осим у случају одласка појединца у неки већи градски центар у новије време, али овде је прича о ранијим селидбама).Мене приморје више асоцира на неку директну везу са светом, у ранијем временском контексту.
Из личног искуства у разговору са приморцима, уочио сам једну црту која је вероватно условљена вишевековним односом примораца према континенталцима, као да са неке "песничке висине" посматрају саговорника, знајући да неће можда да разуме све, али му је ипак драго што може да оплемени континенталног саговорника својом мишљу. Мада, гледајући море сваки дан, навикли су да гледају у звезде и талсе , па се и говор и поруке могу подвести у поетски наратив, јер море ствара магију и потребу за филозофским начином размишљања
