Предсловенски живаљ западног Балкана, пре свега сеоско становништво у унутрашњости, а не приморски градови који су били космополитски, карактерише динарски тип, који се често приписује Илирима. Дакле, високи, брахикефални (са кратком и широком главом) Динарци орловског носа, тамнијег тена и бадемастих очију. Источно и јужно од западног Балкана овај тип је заступљен у мањој мери. Словени који су дошли такође су били високи, али су имали неке физичке особине које су се разликовале од динарских - светлији тен и очи, као и другачији облик главе. Када помешаш два типа, оба висока, добијеш, гле чуда, високо потомство. Ако се уз то снажна и висока грађа покаже као компаративна предност у сукобима у којима се махало мачевима и палицама, а исхрана тог становништва је богата месом и млечним производима, добијеш управо оно што је приказано на мапи коју је поставио Кековац. Небојша је добро приметио да је реч о процесу - и то не једном, већ два паралелна процеса: упоредна славизација староседелачког становништва и динаризација новопридошлих Словена. Не треба, међутим, искључити могућност да је један тип, врло сличан динарском, дошао са Словенима, а да су ти остаци касније погрешно приписани затеченом становништву. Нити су староседеоци били хомогени, нити су Словени били потпуно јединствени, иако се на словенским некрополама (под знаком питања да ли су све заиста словенске, јер материјална култура може одвести у погрешном смеру) у периоду до 11. века примећује извесна конзистентност у телесној грађи. Основни тип код Словена није лептодолихоморфни, већ мезокефални, снажне грађе и средњег до високог раста. С друге стране, источни Келти били су лептодолихоморфни. Од свега овога, што је прилично јасно и објашњава зашто су западни Балканци високи, много занимљивије питање је откуд кромањонски тип на западном Балкану и како се динарски тип појавио у високогорју Карпата. Што се Словена код нас тиче, чини ми се да би поглед на северни и североисточни део Републике Српске могао дати одговор на питање како су изгледали у почетку. Такође, занимљиво је да висока грађа као да прати дистрибуцију хаплогрупе I2. Иако знамо да хаплогрупа не утиче директно на физички изглед, не треба потпуно одбацити теорију да су Словени који су је донели на западни Балкан (читај Срби) били изразито високи. А када тог високог Словена помешаш са високом Илирком, сигурно нећеш добити Денија Девита 
. Поред тога не треба заборавити и на то да су овде живели и Германи са севера Европе које такође карактерише висока и робусна грађа. С друге стране како идемо ка источном Балкану где је било мање динараца а више медитеранаца и брахикефалних и нижих Трачана логично је да ће потомци њих и придошлих Словена бити нижи него на западном Балкану. Томе наравно доприноси и мањи удео словенске генетике. Све у свему, моји Срби на западном Балкану су што би се популарно рекло добили на генетској лутрији. Наравно ту има и негативне стране у карактерном смислу, када помешаш ратоборне Илире са ратоборним и емотивним Словенима добијеш нешто што треба држати у стакленом кавезу и пуштати вани само када почне неки рат ахахахахахх Или им бациш кошаркашку лопту, и то може да помогне.
Стари Словени јесу били доминантно лептодолихоморфни. Имаш о томе више код Микића. Гордана Пиларић, која је обрадила скелете на локалитету
Балтине Баре код Приједора (мислим 11. век) дала је табелу кефалног индекса Јужних Словена на некрополама из 9-12 века. По томе су они долихокефали и мезокефали и практично се не разликују од скелета Источних и Западних Словена (посебно Западних), који су вероватно још екстремнији у долихокефалији (писао је и Кун о том кордед типу код њих као доминантном). Судећи по томе, мале су шансе да су неки динарски облици дошли у сеобама Словена, иако појединачни случајеви нису искључени.
GORDANA PILARIĆ: ANTROPOLOŠKA ISTRAŽIVANJA SA BALTINIH BARA
Кромањонски тип јесте својеврсна мистерија, иако је вероватно дошао са севера, мада је делимично могао опстати и код домицилног становништва. Г. Пиларић ове скелете из Балтиних Бара карактерише као нордијске, уз примесе кромањонског утицаја. Кромањонски утицај препознаје пре свега по нешто другачијој висини лица, израженим надочним луковима (глабела) и трапезиодном облику лица. Широка, угаона вилица, широке јагодице, високо чело. Тај кромањонац може бити само брахикефални бореби утицај, пошто долихокефалног Кромањонца у том делу Европе, у тој форми, нема одавно (више је опстао на крајњем северозападу). То су претпостављам ове мезокефалне лобање, које због кромањонског утицаја имају тенденцију ка брахикефалији.
Ако тим лобањама придодамо процес динаризације, тј. мењање дужинско-ширинског односа лобање, добијемо вероватно оне Borreby-like типове које је и Кун препознао на простору Западног Балкана.
Иначе таквих брахикефалних типова нема нигде на старим налазиштима код северних Словена. Да су били доминантни, или саставни део неке групе, морали би остати неки археолошки трагови. А генерално су ретки и међу модерним северним Словенима (не рачунајући балтиде и сличне форме). Источни Словени су пак прошли своју фазу брахикефализације преко другог елемента, иако су у време Великих сеоба били такође доминантно долихокефални.
Живко Микић је дао приказ две лобање које се најчешће срећу на једном налазишту на северу Србије. Прву је (слика лево) окакактерисао као
робустни лептодолохоморф и везао за Словене, док је други тип лобање (слика десно), иначе мезокефалан, повезао са монголским упливом (могуће Авари).
