Дачани

[НиколаВук]

Покрећем тему о Дачанима, познатом старовековном народу који се истакао у свом отпору према ширењу моћног Римског Царства, али је због тога доживео страдање које се слободно може назвати геноцидом.

Дачани је назив за народ, односно групу племена која су живела отприлике на подручју данашње Румуније крајем старе и почетком нове ере; обично се Гети, народ који је живео на подручју данашње југоисточне Румуније и североисточне Бугарске (Влашка низија, Добруџа и доњодунавски део Бугарске) повезују са Дачанима, односно сматра се да су били сродни или да су културно и језички били један народ, док су Дачани у ужем смислу своју државу створили на подручју западне Трансилваније (отприлике данашњи румунски округ Хунедоара). Лингвисти Дачане, на основу њихових сачуваних језичких трагова, најчешће повезују са Трачанима у једну дако-трачку породицу индоевропских језика; да ствари не стоје баш тако једноставно говори дакомизијска хипотеза бугарског лингвисте Владимира Георгиева, који је сматрао да су дакомизијска (која је поред Дачана и Гета обухватала и племе Меза у данашњој СЗ Бугарској као и Дарданце, Трибале и сва палеобалканска племена која су настањивала моравску долину) и трачка породица језика засебне групације у оквиру индоевропских језика; данас већина лингвиста одбацује ову стриктну хипотезу, али се слаже да постоје приметне разлике између источнотрачких и дако-западнотрачких говора, али да су ове две групе свакако сродне, тј. не налазе се на засебним гранама у оквиру ИЕ породице језика. Археолошки се Дачани такође могу испратити, а најкарактеристичнији налаз који се за њих везује је чувена дачка шоља.

Први владар који је успео да уједини дачка племена је био Бојребиста (61-44. п.н.е.); он је заратио са келтским племенима ка западу и успео да их истера преко Тисе или да их покори (претпоставља се да су му Скордисци били вазали), такође је успешно ратовао и против Бастарна на истоку и грчких црноморских колонија на југоистоку; у једном тренутку под својом контролом је држао целокупан простор између Тисе, Дунава и Дњестра, а због своје подршке Помпеју у римском грађанском рату је запао за око Цезару, који је планирао да покрене војну кампању против ојачале дачке државе, али га је омео атентат извршен над њим, а на исти начин је пострадао и Бојребиста (убијен од стране родовског племства). Децебал (87-106. н.е.) је успео да поново уједини различита дачка племена и наметне се као главна прекодунавска опасност римском цару Домицијану, а затим и Трајану који је покренуо велику војну кампању ради уништења дачке државе - Први и Други дачки рат (један од главних разлога покретања ових похода је било то што су Римљани желели да се домогну богатих златних рудника Дакије). После јуначког отпора (римски легионари су, између осталог, морали да модификују свој оклоп како би се успешно супроставили злокобном дачком српу који је лако кидао удове), Дакија је пала, њено становништво је великим делом или избегло, или побијено, или продато у робље, а цео наратив о овим ратовима је минуциозно приказан на Трајановом стубу у Риму. Након освајања успостављена је римска провинција Дакија, која је обухватала део Баната, западни и централни део Трансилваније и Олтенију, док је остали део Дакије остао изван римског домашаја и на том простору су живели тзв. Слободни Дачани као и дачка племена Карпи и Костобоци.

Горе поменути Слободни Дачани, Карпи и Костобоци су често вршили упаде у провинцију Дакију као и у прекодунавске провинције (Доњу и Горњу Мезију), па је присуство легија у Дакији било обавезно, све до њеног напуштања за време владавине Аурелијана (271-275.) из стратешких разлога (немогућност одбране истурене провинције од све чешћих напада разних варварских народа). Слободни Дачани су настањивали источни лук Карпата и равнице источно од њега, све до реке Сирет, Карпи су се налазили између Сирета и Прута (румунска Молдавија) док су Костобоци били лоцирани северније, између североисточног дела Карпатског ланца и горњег тока Дњестра (Буковина и југозападни део Украјине). Костобоци су нарочито занимљиви, идентификована је археолошка култура која се везује за њих (липицка култура као и њен наследник, Култура карпатских кургана), а они су изгледа били наслоњени на прасловенска, зарубињецка насеља даље на северу, те је сигурно долазило до одређеног међусобног утицаја. Култура карпатских кургана (крај 2-крај 4. века) се налази на простору где је данас највећа разноврсност I2a YP196 хаплогрупе, па то треба узети у обзир приликом разматрања њеног раног ширења, у том смислу да су припадници ове културе највероватније међу првима асимиловани у ранословенски етнос који је јачао током 5-6. века. Ово покреће и питање које хаплогрупе су могле да буду доминантне међу Дачанима? Упркос савременој доминацији I2a у Румунији, што је највећим делом последица словенских миграција, мишљења сам да су Дачани углавном били носиоци оних хаплогрупа које се везују за предсловенско староседелачко становништво Балкана - E-V13, J2b2 M241 и R1b Z2103.

[симо]

Костобоци су нарочито занимљиви, идентификована је археолошка култура која се везује за њих (липицка култура као и њен наследник, Култура карпатских кургана), а они су изгледа били наслоњени на прасловенска, зарубињецка насеља даље на северу, те је сигурно долазило до одређеног међусобног утицаја. Култура карпатских кургана (крај 2-крај 4. века) се налази на простору где је данас највећа разноврсност I2a YP196 хаплогрупе, па то треба узети у обзир приликом разматрања њеног раног ширења, у том смислу да су припадници ове културе највероватније међу првима асимиловани у ранословенски етнос који је јачао током 5-6. века. Ово покреће и питање које хаплогрупе су могле да буду доминантне међу Дачанима? Упркос савременој доминацији I2a у Румунији, што је највећим делом последица словенских миграција, мишљења сам да су Дачани углавном били носиоци оних хаплогрупа које се везују за предсловенско староседелачко становништво Балкана - E-V13, J2b2 M241 и R1b Z2103.

Ово је доста интереснантно питање, о евентуалном учешћу Дачана, бар дијелом у етногенези Словена. По географском положају самих Дачана  та претпоставка је могућа. Међутим оно што остаје  јесте питање некакве директнија археолошке везе између културе карпатских кургана и зарубинецке културе. У случају Бастарна и њихове Појанешти-Лукашевске културе та веза постоји и препозната је у археологији. У случају карпатских кургана нисам примјетио да неко помиње утицаје ове културе у Зарубињецкој.

Такође, одсуствује и неки јасан генетски траг. Требала би нам нека хаплогрупа која би задовољавала два основна услова:

-старост максимално до 2500 година
-присуство у свим словенским популацијама

Од потенцијалних хаплогрупа Дачана унутар E-V13, J2b2 M241 и R1b Z2103, које си навео, нисам примјетио да иједна задовољава неки од ових услова.

Највише би шансе дао E-V13, јер ми се чини да је један мањи дио E-V13 ушао у словенску етногенезу. Нажалост досад га још нисмо изоловали. Ово закључујем јер је одређени проценат E-V13 присутан и на руском сјеверу, а ту су га могли донијети само Словени.

Без обзира на помаке у посљедње вријеме мислим да E-V13 још увијек није довољно истражен. Недостају нам ти најмлађи огранци који су старости око 2000 година и млађи.

[НиколаВук]

Ово је доста интереснантно питање, о евентуалном учешћу Дачана, бар дијелом у етногенези Словена. По географском положају самих Дачана  та претпоставка је могућа. Међутим оно што остаје  јесте питање некакве директнија археолошке везе између културе карпатских кургана и зарубинецке културе. У случају Бастарна и њихове Појанешти-Лукашевске културе та веза постоји и препозната је у археологији. У случају карпатских кургана нисам примјетио да неко помиње утицаје ове културе у Зарубињецкој.

Такође, одсуствује и неки јасан генетски траг. Требала би нам нека хаплогрупа која би задовољавала два основна услова:

-старост максимално до 2500 година
-присуство у свим словенским популацијама

Од потенцијалних хаплогрупа Дачана унутар E-V13, J2b2 M241 и R1b Z2103, које си навео, нисам примјетио да иједна задовољава неки од ових услова.

Највише би шансе дао E-V13, јер ми се чини да је један мањи дио E-V13 ушао у словенску етногенезу. Нажалост досад га још нисмо изоловали. Ово закључујем јер је одређени проценат E-V13 присутан и на руском сјеверу, а ту су га могли донијети само Словени.

Без обзира на помаке у посљедње вријеме мислим да E-V13 још увијек није довољно истражен. Недостају нам ти најмлађи огранци који су старости око 2000 година и млађи.

Да, и ја сам размишљао у правцу неке подгране Е-V13 за коју би било утврђено да се ширила словенским посредством, као подгране која би се могла везати за асимиловане Дачане. Нелогично ми је да они нису оставили никакав генетски траг међу Словенима, чије су миграције интензивно ишле преко територије Румуније, која би се чак могла сматрати исходиштем разних јужнословенских миграторних струја. Било би добро када би се могла сазнати дубља подграна тих северноруских E-V13, можда би то био добар траг. Пошто M241 и Z2103 нису тако сигурне, можда је за Дачане била карактеристична још нека хаплогрупа коју ми још увек не повезујемо са њима...

[ⲥуⲛцⲉ]

У првој половини VI вѣка Јорданес истовѣти Готе и Гете и познато о овима лѣпи к Готима. То је указ, да су послѣдњи у то врѣме били нестаω народ.

V (33) In the land of Scythia to the westward dwells, first of all, the race of the Gepidae, surrounded by great and famous rivers. For the Tisia flows through it on the north and northwest, and on the southwest is the great Danube. On the east it is cut by the Flutausis, a swiftly eddying stream that sweeps whirling into the Ister's waters. (34) Within these rivers lies Dacia, encircled by the lofty Alps as by a crown. Near their left ridge, which inclines toward the north, and beginning at the source of the Vistula, the populous race of the Venethi dwell, occupying a great expanse of land.

XII When he too had departed from human affairs, Coryllus ascended the throne as king of the Goths and for forty years ruled his people in Dacia. I mean ancient Dacia, which the race of the Gepidae now possess. (74) This country lies across the Danube within sight of Moesia, and is surrounded by a crown of mountains. It has only two ways of access, one by way of the Boutae and the other by the Tapae. This Gothia, which our ancestors called Dacia and now, as I have said, is called Gepidia, was then bounded on the east by the Roxolani, on the west by the Iazyges, on the north by the Sarmatians and Basternae and on the south by the river Danube. The Iazyges are separated from the Roxolani by the Aluta river only.



Срѣдином V вѣка Дакија је територија под влашћу Хуна.

L 262 The cause of Ardaric, king of the Gepidae, was fortunate for the various nations who were unwillingly subject to the rule of the Huns, for it raised their long downcast spirits to the glad hope of freedom. Many sent ambassadors to the Roman territory, where they were most graciously received by Marcian, who was then emperor, and took the abodes allotted them to dwell in. But the Gepidae by their own might won for themselves the territory of the Huns and ruled as victors over the extent of all Dacia, demanding of the Roman Empire nothing more than peace and an annual gift as a pledge of their friendly alliance. This the Emperor freely granted at the time, and to this day that race receives its customary gifts from the Roman Emperor.

Успут: Ардарик је у нордијској Harvarar Saga познат под именом Heiðrekr мудри, побѣдник над Хунима. У њој се спомиње Хејдреков подгвиг кроз Карпате који се ту зову Harvaða fjöllum, што веома подсѣћа на етноним Хрвати.

Orosius, 7,L 
they (barbarians) invaded all the Roman territories. The Germans made their way through the Alps, Raetia, and the whole of Italy as far west as Ravenna. The Alemanni roamed through the Gallic provinces and even crossed into Italy. An invasion of the Goths ruined Greece, Pontus, and Asia; Dacia beyond the Danube was lost forever. The Quadi and the Sarmatians ravaged the Pannonian provinces. The remote Germans stripped Spain and took possession of it. The Parthians seized Mesopotamia and completely devastated Syria. 8 Throughout the various provinces, there exist today poor and insignificant settlements situated in the ruins of great cities which still bear evidences of their names and tokens of their misfortunes.

Orosius 7, 33
The race of Huns, long shut off by inaccessible mountains, broke out in sudden rage against the Goths and drove them in widespread confusion from their old homes. The Goths fled across the Danube and were received by Valens without negotiating any treaty. They did not even surrender their arms to the Romans, an act which might have made it safer to trust the barbarians. 11 But the general Maximus by his unbearable avarice brought famine and injuries upon the Goths and drove them to arms and rebellion. After defeating an army of Valens, they overran Thrace and swept the whole country with fire, murder, and rapine.

Ови догађаји односе се на I вѣк. 20-их година Рим позива Јазиге у Панонију, да каω најамници и савезници штите границу од упада Дака. У то врѣме образовале су се веωма добре везе између Јазига и сѣвернијих Квада.
С друге стране Даки на челу с Децебалом су 88. године ушли у алијансу с Роксоланима ( рухс алан - свѣтли алани ), нападали Мезију и освојили дѣлове Паноније од Јазига. Године 117 Трајан је уз помоћ Јазига напаω и освојиω Дакију. Јазиги су се надали, да ће им Трајан за узврат дати земље које су им отели Даки, али када се то није догодило, сами Јазиги су заједно напали Рим. Јазиги и Роксолани ће владати низинама Паноније до почетка 4. вѣка.

Данас на тлу нижње Паноније нема гентскога билѣга Јазига и Роксолана. Ту се живаљ смѣни лахко због природне приступности за коњаничке народе, но на хумове, горе и густе шуме ови нису заходили. Генетичка заоставштина германских народа такође није велика и више су сами покупили кроз своје робље, но што су којегдѣ оставили. Словѣнски род је другачији и осѣћаω je се сигурним по шумама било низинским било горним. С тога није немогуће, да су остатци Дака ушли у етногенезу југоисточних Словѣна, но и с овима дѣлом били утѣловљени у Влахе који су настали у Срѣму и аварском Подунављу, дѣлом у Србе с којима су запосѣли Далмацију, дѣлом у карпатске Русине.

Tacitus 46:
The Venedi have adopted many Sarmatian habits; for their plundering forays take them over all the wooded and mountainous highlands that lie between the Peucini and the Fenni. Nevertheless, they are on the whole to be classed as Germans; for they have settled homes, carry shields, and are fond of travelling - and travelling fast- on I foot, differing in all these respects from the Sarmatians, who live in wagons or on horseback.

[НиколаВук]

Да се после дужег времена вратим на ову тему.

Један од главних извора за познавање дачког језика, поред њихове топонимије и ономастике, су и имена одређених лековитих биљака на дачком. Ове називе су сачували антички аутори Педаније Диоскорид и Псеудо-Апулеј (први је живео током 1. века н.е, други током 4. века н.е.) у својим делима De Materia Medica (Диоскорид) и Herbarius (Псеудо-Апулеј). Већина назива је из дачког језика, док су два назива из језика Беса (Asa, Tussilago farfara) и језика Меза (Mendruta, Beta vulgaris/Veratrum nigrum). У овом чланку на Википедији је дат списак свих тих назива, заједно са енглеским и латинским називима биљака, као и компаративно-лингвистичким белешкама о дачким називима:

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Dacian_plant_names

Ево и линкова за целу књигу од Диоскорида на енглеском, као и на старогрчком и латинском:

https://web.english.upenn.edu/~cavitch/pdf-library/Dioscorides_De_materia_medica.pdf
https://archive.org/details/b23982500_0002/mode/2up

Један од занимљивијих назива је Diellina, за биљку Hyoscyamus niger (henbane, буника), који има директне везе са албанском речју за сунце, diell, -i.



У белешци је написано следеће: a Proto-Albanoid term, with a clear etymological connection to Albanian dielli ("sun") < PAlb. *dðiella < *dziella- < EPAlb. *ȷ́élu̯a- < PIE *ǵʰélh₃u̯o- "yellow, golden, bright/shiny".

Овом речју се позабавио извесни Radu Crăciun у чланку "Diellina, një bimë trako-dake me emër proto-albanoid" ("Diellina, трако-дачка биљка са прото-албаноидним именом"), написаном на албанском језику, који је изашао у часопису Studime filologjike. Пре него што пређем на занимљивије ствари, само бих прокоментарисао овог прилично опскурног "аутора". Наиме, иако сам се потрудио да га изгуглам и сазнам нешто више о њему, човек је потпуни дух - не постоји никакав траг о њему и његовој каријери или квалификацијама ни у румунским (с обзиром да носи типично румунско име и презиме) ни у албанским изворима (с обзиром да је чланак објављен на албанском језику у албанском часопису). Не поседује профил на academia.edu, нисам нашао никакав податак да је запослен у некој институцији или слично. Отежавајући фактор је што је ово изгледа прилично честа комбинација имена и презимена код Румуна па има доста имењака и презимењака, који међутим не показују да имају икакву везу са оним чиме се поменути аутор бави. Због свега тога помишљам да је у питању неки аматер, или у најбољем случају citizen scientist, мада сумњам да ово можда уопште није право име већ псеудоним неког албанског аутора који не жели да се "експонира". Како год било, једино што је "Крачун" написао је поменути чланак, као и један чланак где се на више десетина страна обрушио на аустријског лингвисту Јоакима Мацингера због његове тврдње да албански језик не може бити директни наследник илирског, који је такође изашао у истом часопису, годину дана касније у односу на први чланак (2023, 2024.). Аргументи за "илирство" су му, колико сам успео да видим макар у овом чланку о биљци, прилично мршави и делују аматерски. То је још један разлог зашто мислим да је "Раду Крачун" псеудоним неког Албанца, био он школовани лингвиста или "грађанин-научник". Ово су линкови преко којих ти његови радови могу да се прочитају и скину:

https://albanica.al/studime_filologjike/article/view/3089/7633 - чланак о биљци

https://albanica.al/studime_filologjike/article/view/4903/7796 - "обрачун" са Мацингеровом тезом

[НиколаВук]

Сада бих се вратио на "Крачунов" чланак о биљци Diellina (буника). Он је у њему пренео занимљива запажања о још неким могућим везама албанског са називима дачких биљака. Ископираћу овде оригиналан текст на албанском где говори о томе:

Gjuhëtari Kolec Topalli në librin “Fonetika historike e gjuhës shqipe” përmend dy emra bimësh dake, të cilat i ndërlidh me fjalë të shqipes, të tilla, si: dak. mantia “manaferrë” – shq. man dhe dak. amalusta “kamomil” – shq. ëmbël. Gjithashtu mund të parashtrohen propozime për lidhje etimologjike me fjalë të gjuhës shqipe edhe në rastin e fitonimeve: dak. sikoupnoux “gjembi i gomarit” – shq. thikë, dak. dun “hithër” – shq. dhunë, dak. toulbila “Lewisia cotyledon” – shq. tul, dak. skiare “gjembaç” – shq. shqerr, shkjerr, dak. salia “tatulla”- shq. thel, dak. dela “bar, bimë” – shq. dal, dak. diellina “madërgona, kruspullaku (Hyoscyamus niger)” – shq. diell.

Дакле, албански лингвиста Кољец Топали је у својој књизи већ повезао још два дачка назива за биљке са албанским језиком, наиме Mantia (Rubus tomentosus, Woolly blackberry, врста купине) са албанским man, "дуд", и Amalusta (Matricaria recutita или Anthemis tinctoria, камилица) са албанском речју за слатко, ëmbël, ambël. Поред овога, "Крачун" додаје још неке паралеле:

- Sikupnoex (Eryngium campestre), алб. thikë (нож)
- Dyn (Urtica, коприва), алб. dhunë (насиље, штета, повреда)
- Toulbela (Centaurium erythraea), алб. tul (мекани меснати део, пулпа)
- Skiare (Dipsacus sylvestris или Dipsacus fullonum), алб. shqerr, shkjerr (цепати, гребати)
- Salia (Pimpinella tragium/Hypericum hircunum), алб. thel (велики ексер, шиљак)
- Diodela (Achillea millefolium?/Matricaria recutita/Origanum majorana), алб. dalë (нешто што штрчи, избија)

У сваком случају занимљива запажања, мада им не треба придавати превелики значај по мом мишљењу, јер се вероватно могу протумачити на више начина. Нпр. у Википедијином чланку сам приметио напомену за Amalusta да је *lustu прото-келтска реч за биљку, тако да назив дачке биљке можда нема никакве везе са албанском речју за слатко већ је позајмљен из неког од келтских језика и значи нешто потпуно другачије. Али није згорег да стоји овде. Макар Diellina показује да би заиста могла имати везе са прото-албанским језиком. Овде не покушавам да повежем дачки језик директно са прото-албанским, између осталог и због чињенице да све набројане биљке имају потпуно другачије називе у албанском (нпр. коприва је hithër), већ да укажем на могуће везе једних са другима, и можда неку далеку сродност, мада је то наравно врло упитно и само са овим материјалом тешко доказиво.