Аутор Тема: Заборављене српске војводе  (Прочитано 6805 пута)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Заборављене српске војводе
« послато: октобар 28, 2013, 01:29:35 поподне »
Заборављене српске војводе

Аутор пише: Мр Симо Живковић
Friday, 12 February 2010


Четништво има дубоке традиције код Срба и настало је у борби против Турака. Свака песма која почиње стихом: " "Сакупи се једна чета мала"... је четничка. И хајдучке и ускочке песме су четничке.Титоизам замењује реч "четник" бугарском речју "комита". Четништво је своју оштрицу окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети,
окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети, славно су изгинули, многи су живи изгорели. У четничко-партизанске међусобице у Другом светском рату нећемо улазити, јер српске међусобице бацамо кроз прозор


Јован Стојковић, војвода Бабунски:
Борба за десну обалу Вардара
Рођен као Јован Стојковић, надимак је добио по планини Бабуни, у Македонији. Живео је 42 лета (1878-1920). Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес, који је био бугарска тврђава у Македонији. Учио је нешто бугарске школе. Завршио је четири разреда.Дошао је у Београд, у гимназију и учио годину дана, па прешао у богфословско-учитељску школу, отворену за Србе из Турске. Затим је опет нешто учио у Ваљеву, тамо завршио нижу гимназију, па учитељску школу у Нишу и Београду. Постао је српски учитељ у Тетову (западна Македонија је и данас етнички српска, уколико је словенска, као што је источна Македонија и данас етнички бугарска). Против војводе Ба-бунског одмах се дигла ВМРО. Имао је више сукоба са њима и заједно са војводама Глигором Соколовићем из околине Прилепа, Тренком Тујановићем, Јосифом и Михаилом из Брода, Долгачем, Василијем Трбићем и Ценом Марковићем очистио је десну обалу Вардара од бугар-ских чета или ВМРО-а. Треба знати да су ове борбе биле страшне, на нож. Да је годишње гинуло у Македонији по две хиљаде српских, бугарских или грчких четника. (Бугарски чет-ници су исто тако били велики јунаци). Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили Устав и опште поми-рење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лечити фразама. Младо-турци су ухапсили војводу Бабу-нског али је успео да побегне у Србију, одакле је 1912. на челу српске војске састављене од елитних четника прошао Бал-кански рат од Куманова до Би-тоља. Исто тако се истакао и на Солунском фронту и добио највиша српска и француска вој-на одликовања. Умро је у Велесу где му је између два светска рата подигнут споменик.


Бирчанин-Трифуновић Илија: Рана на сивој стени
Рођен је у Тополи 1877. Већ 1906. године отишао је са војводом Петком, у Македонију и четовао по Скопској црној гори, а затим са војводом Вуком четовао по Куманову и тамо остао до Балканских ратова (1912/13). Прошао је све ратове од 1912-1918. Ујесен 1916. на Сивој Стени погођен је у руку, која је морала да буде ампутирана.
Убиство Смаил-аге Ченгића 1840, на Мљетичку (Дробњак)
Ово је највећи успех херцеговачких четника. Породица Ченгић је владала Гацком, Пивом и Дробњаком, крајем 18. и почетком 19. века. Сма-ил-ага је био јунак и у борби на Граховцу 1836. предводио је турску коњицу. Ту су исечени Граховљани и Староцрно-горци у Челинском пото-ку. Турци су посекли 70 српских глава, између осталих, рођеног брата владике Рада, Јока или Јована и још неколико Петровића. Ова победа је још више разнела Смаил-агину славу, али његова самртна година је 1840. када је дошао у Дробњак да купи харач. Пре тога дробњачки прваци, њих 12, на тајном састанку у манастиру Подмалинском, по једнима, или у кули Чупића на Добријем Селима, по другима, договорили су се да га убију. Ово су саопштили Цетињу у писму Његошу које је понео Мушо Церовић. Исто тако Дробњаци су позвали у помоћ Морачане. Владика Раде се обрадовао и обећао Дробњацима помоћ у војсци и оружју. Владика Раде је тражио од морачког првака, војводе Мине Радовића да помогне Дробњацима да смакну Ченгића.
Ченгић је кренуо са 500 људи из Липика у Дробњаке. Војска му је била углавном на коњима и имао је нешто слуга поред себе. Успут је чинио уобичајена насиља, док су Дробњаци гледали да га намаме близу Мљетичка где су живели њихови ускоци и где су били Морачани. Ченгић је пристао да дође на Мљетичак у пратњи ондашњих чувених турских јунака: Ахмета Баука, Елеза Ђечевића и Оџа Мушовића из Никшића, који је тада био турска варош. А од Дробњака, ту су били кнез Хамза, војвода Шујо Караџић и Филип Жугић. Новица Церовић, један од главних завереника, отишао је да скупи ускоке и Морачане. Ченгић се бојао Дробњака, па је са Ахметом Бауком, кнезом Хамзом и војводом Шујом, људима којима је веровао, одређивао страже. Око шатора била су три Србина, одличне нишанджије, са наређењем да убију Ченгића чим се појави Новица Церовић са уско-цима и Морачанима. Напад је почео у један сат после поноћи 23. септембра по старом календару. Турци уплашени, а Ченгић је викао тражећи коња: "Брњаша ми!" Пао је погођен из пушке, Дробњаци и Морачани су посекли Турке - 81 турску главу. Турске главе су однесене у Тушину и Морачу, а Ченгићеву главу од-нели су на Цетиње владици Мирко Алексић, Новица Церо-вић и још неколико ускока. Догађај је опеван у српским песмама.
Ченгић је био среднјег раста, широких прсију и леђа, црвен у лицу и пегав. Имао је црвену косу и браду коју је округло шишао, оштар поглед и, што је чудно за Турчина, само једну жену и са њом седморицу синова од којих су најзнатнији Мехмед-бег и Дервиш-бег или Дед-ага, касније паша. Његош је писао да је Смаил-ага имао већи ауторитет у тим крајевима од свих других паша и везира.


Лука Ћеловић - четнички финансијер
Рођен је 1854. године у Требињу. Учио је нешто мало школе у Требињу, Бањалуци и Брчком. Дошао је у Београд са 18 година где је шегртовао и учио се раду и стицању. Вратио се у родну Херцеговину 1875. да би учествовао у тамошњем устанку против Турака. Идуће године учествовао је у Српско-турском рату, а после ратовања окренуо се трговини и стицању. Једва писмен и самоук, он је од Београдске Задруге, направио банку и предузеће првога реда. По нечему је личио на Цинцарина, шкрт према себи, није жалио новац за српске националне циљеве. Његовим новцем слати су четници из Србије у Македонију. Бугари су то приметили и осудили га на смрт, али атентатори нису успели да се пробију до Београда.
Године 1903, заједно са др Милорадом Гођевцем и генералом Јованом Атанацковићем, формирао је средишњи четнички одбор за ослобађање Старе Србије и Македоније од Турака. Сам др Гођевац признаје да од целог овог посла не би било ништа, да Лука Ћеловић није давао годишње за опремање чета 40 до 50 хиљада динара. (Сетимо се да је тадашњи српски динар имао златну подлогу, а колико је динар био скуп сведочи индиректно и Стеван Сремац, који на једном месту бележи да је за ноћну седељку елите српских писаца у београдској кафани "Дарданели" било довољно 30 динара).
Ћеловић је оставио иза себе српском народу, односно Универзитету 50 милиона динара и дивну палату у центру Београда.
-наставиће се-


Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #1 послато: октобар 28, 2013, 01:30:18 поподне »
-наставак-
Јован Долгач - хапшен од својих, убијен од Бугара
Извори га описују као побуњеног роба који је своју мржњу према Турцима пренео на све муслимане. У четнике је отишао са преко 45 година. Једино је слушао војводу Глигора Соко-ловића. "Он је био једини ауторитет пред којим се Стрико Долгач клањао." Када је почео Први балкански рат у четнике се јавио један Србомуслиман из Босне. То Доглачу никако није улазило у главу, да неко буде муслиман и Србин. Наваљивао је да убије овог младића, који је за њега био Турчин. Због овог и сличних поступака и поред великих заслуга, хапшен је од наших власти. Убили су га бугарски четници у јесен 1915. у родном селу Долгајец. (Кичево)

Џервинац - Михаило Ристић, мајор и вођа четничких чета
Значајан је због тога што је у мајској завери против последнјег Обреновића, Александра, лично убио из пиштоља, краља и краљицу Драгу. Умро је 1915. у Африци близу Бизерте. Корени из једног села близу Сврљига.
Јован Грковић - Гапон: монах с пушком
Рођен је у Призрену. Завршио је живот у 33. години у Куманову. Необичан живот за једног четника: Учио је призренску богословију, замонашио се, отишао у Хиландар где се сукобио са грчким и бугарским калуђерима и није могао да остане у Светој Гори. Једва се вратио у родни крај и постао четник што је био до своје смрти. Погинуо је у борби пред Кумановом 1912. Добио је име Гапон по једном контроверзном руском политичару са почетка овога века.
Гарда Спаса, четнички војвода из једног села близу Прилепа. Мајстор је за тајне поверљиве ствари. Путовођа је првих чета из Србије у Македонију. Учествовао је у свим главним борбама на левој обали Вардара. Тамо је ломио бугарску тајну организацију и рушио турску управу. У Првом балканском рату он је, заједно са војводом Вуком, у првим редовима српске војске. Рањаван је али није хтео да иде у превијалиште. На челу своје чете ушао је у Прилеп и тамо погинуо крајем 1912. Сахрањен је у Прилепу.

Милорад Гођевац, лекар и четнички идеолог
Рођен је у Ваљеву, гимназију је завршио у Београду а медицину у Бечу. Службовао је у Књажевцу и Београду. Дошао је у додир са Старосрбијанцима и Македонцима и видео да им нема спаса, већ да крену оним путем којим су Бугари раније пошли: слање чета у Македонију. Већ 1904. пошла је прва чета из Београда под вођством војводе Анђелка. Из-гинула је. То је изазвало ми-ротворску буну у Београду. Бео-градска штампа је напала доктора Гођевца и другове да шаљу људе на кланицу, али пошто је живот под Турцима био несносан, четнички покрет је те ис-те године, стао на ноге и чете за четом су ишле у Стару Србију и Македонију. Уистину бити четник тада, значило је потписати сопствену умрлицу, јер није било лако пробити турско-албанско-бугарски етнички сендвич мржње.

Дамњан Грујев, бугарски четник, један од оснивача ВМРО-а
Рођен је у Смиљеву близу Битоља. Као дечак дошао је у Београд на школовање. Био је питомац Друштва Свети Сава где је лепо примљен. Пера Тодоровић, власник Малих Новина дао је својој штампарији име "Смиљево" по родном селу овог конвертита, који је од србофила постао србождер. Дамњан Грујев је у Београду, пао под утицај бугарске тајне пропаганде и одвучен у Софију. Тамо је учио нешто учитељске школе. Као бугарски четник сукобио се са српском четом поречког војводе Мицка Крстића. Чета Дамњана Грујева била је разбијена, он је заробљен и по четничком оби-чају војвода Мицко требало је да га стави под нож, али му је пош-тедео живот под условом да ви-ше не долази у Западну Ма-кедонију и да не напада Србе. Грујев се вратио у Бугарску и реч донекле држао до 1906, када је ишао у инспекцију и ревизију бугарских чета. Турци су му ушли у траг и убили га са два четника који су га пратили. Грујев је погинуо млад са 35 година.


-наставиће се-
« Последња измена: октобар 28, 2013, 01:48:30 поподне Мирослав Младеновић »

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #2 послато: октобар 28, 2013, 01:30:55 поподне »
-наставак-
Боривоје Јовановић - Бојвода Брана: Смрт у пламену
Рођен је близу Пожаревца а погинуо 1905. у кумановском крају у 22. години. Завршио је основну школу, затим гимназију у Београду и Шапцу, потом Војну академију. Био је међу првим четницима који су прешли границу. Био је у борби на Челопеку, храбар, популаран, умео је с народом. Погинуо је овако: Он и његов друг Богдан-Хајнц Југовић затекли су се у селу Петраљци. Неко их је пријавио Турцима. Они су их опколили. Четници су се затворили у две куће које су Турци запалили. Војвода Брана и његови четници су изгорели у њима.
Његови посмртни остаци извучени су сутрадан испод ру-шевина и сахрањени поред Петраљичке цркве, а њихова смрт дуго је опевана у народу. Између два рата био је популаран позоришни комад "Вој-вода Брана" и често је игран у Јужној Србији, како се онда звала Македонија.

Илија Јовановић, војвода Пчињски: Шеф четничког штаба
И он је живео јако кратко, 36 година. Школовао се у Врању, Параћину, Крагујевцу и јако тешко је боловао. Био је међу првим четницима на Козјаку заједно са војводама Довезенским, Крстом Прешевским, Спасом Гардом, Ђорђем Скопљанцом, Ристом Стареским и Ранђелом Скопљанчетом. Војвода Пчињски је био шеф штаба српских четничких група. Ишао је из битке у битку док 1912. није пао у кревет. Умро је у Београдској војној болници, у часу када је српска војска освојила Битољ и избила на Јадранско море.

Довезенски, Јован Станојковић: Војвода над војводама
Рођен је у селу Довезанци близу Куманова. Основну школу учио је у манастиру где се још учило на старословенском. Затим је прешао у Србију и учио гимназију коју је напустио због сиромаштва и завршио богос-ловско-учитељску школу. Био је учитељ у родном крају. Године 1904. ушао је у српску четничку организацију. Има посебно име међу четницима. Велики ауто-ритет. Њега су слушале све чет-ничке војводе и четовође. Довезенски је створио српску тајну организацију на левој обали Вардара. Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату. Он је име сам по себи.

Љубомир Јовановић - Чупа,
уредник четничког листа "Пијемонт"
Рођен је близу Ужица 1877. Умро је од рана у Балканском рату 1913, у Скопљу.
Основну школу је завршио у родном крају, а гимназију у Београду, послужујући и мучећи се. Уписао је права и већ на почетку студија стао је у ред најборбенијих омладинаца. Оптужен као вођа мартовских великосрпских демонстрација морао је да побегне из Србије. Пребегао је чамцем ноћу за Земун а одатле у Беч. Вратио се после мајског преврата. Затим је отишао у чету Бацете Рујанца. Био је у штабу. Учествовао је у више борби, а после Бацетине смрти наставио је студије и завршио права у Београду. Затим је боравио у иностранству а када је покренут "Пијемонт", као члан удружења "Уједињење или Смрт", постао је директор листа. Када је почео рат оставио је редакцију и отишао на фронт. Рањен у колено, заразио се у болници колером и умро. Сахрањен је у Скопљу, али је касније тај део гробља преоран. Тако да се не зна његов гроб.

Стеван Каћански - Владислав, национални песнички идеолог
Једини је од поменутих личности доживео старост. Живео је 70 лета. Рођен је у Србобрану, у Бачкој, а погребен у Београду. Назван је Стари Бард. Гимназију је учио у Сремским Карловцима и Сегедину а права и Загребу. Студије је прекинуо 1848. када су Мађари ударили на Србе у Војводини. Већ тада се прославио патриотском песмом "Ноћница". Касније је завршио права, преселио се у Србију, био је професор и уређивао новине. Последнјих 12 година живота по занимању је био Србин.
Многе његове песме постале су незваничне српске химне. Као што су: "Хеј трубачу, с бојне Дрине", "Са Авале ор'о кликће", "Краов Лаз", "На Србобрану", "Где је српска Војводина", "Ој облаци мутна ока"...
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #3 послато: октобар 28, 2013, 01:33:04 поподне »
-наставак-
Комите: Гаврило Принцип је био очајан кад су му рекли да не може у четнике
Од 1903. године у Србији почиње комитска или четничка акција. У њу хрли омладина из целог Српства. Навешћемо само неке: млади Личанин П. Момчиловић дошао је у Београд и погинуо на Гуглину 1905. Милош Свилар, исто Личанин, напустио је права у Бечу и отишао у четнике. То је исто урадио и Љубиша Врсаровић из Сплита; М. Суботић гимназист из Шапца извршио је самоубиство кад га због слабог здравља нису примили у четнике. Београдска полиција вратила је масу гимназијалаца који су кренули у четнике, у њихова родна места. Гаврило Принцип је био очајан када су му 1912. рекли да није способан да буде четник. Два дечака погинула су 1914. на Дрини против Аустрије. Први је Србомуслиман Ризван Сафо а други Пера Петковић - Ћела.

Мицко Крстић, четнички војвода:
Робијао 17 година, помиловање одбио речима - ја нисам Бугарин
Рођен је и погинуо у Македонији. Пореклом је из околине Охрида. Још у младости је четовао против Турака и Арнаута. Затим се борио против Бугара који нису имали пролаз у његовом Поречу. Турци су га ухватили на превару и осудили на доживотну тамницу. Робијао је 17 година. Помилован је као Бугарин и одбио помиловање речима: "Ја нисам Бугарин". После две и по године је помилован - али као Србин.

Одмах је отишао у четничку мајку - гору. Створио је чету и заробио чувеног бугарског војводу Дамњана Грујева и поклонио му живот.
Када су стигле младе четничке снаге Глигор Соколовић, војвода Бабунски и Довезенски, војвода Мицко је као стар човек отишао на одмор у Србију. Живео је три године у Крагујевцу и Пожаревцу. Вратио се у Македонију. Убили су га Турци између Кичева и Брода. (Боравећи у село Црешњево ка макдонски зет, чуо сам од сељана да је Мицко Крстић-КОМИТА убије(издали га) испред сел Црешњево поред воденице и ваљавице Црешњевске реке, која се улива у реку Треску ПОРЕЧА-Македонски Брод, западна Македониа-подвукао М.М 2013.г. Власотинце)

Лазар Кујунджић, четнички војвода:
Умро пуцајући и певајући, издао га Шиптар који му је дао бесу
Рођен је у Старој Србији у селу Ораховац близу Призрена. Погинуо је (изгорео) у Великој Хочи у истом крају. Основну школу је завршио у родном месту. Богословско учитељску школу у Призрену. Био је учитељ у Призрену и Кичеву. Био је у чувеној борби на Челопеку када су четници разбили Турке. После тога није хтео да бежи у ондашњу Србију него је са војводом Саватијем и Живом Миловановићем четовао по Старој Србији. На Спасовдан је њихова чета осванула у Великој Хочи. Примио их је Арнаут Лања Укин и дао им бесу (реч) да им се ништа неће десити у његовој кући. Одмах је обавестио Турке у Ораховцу који су их опколили. Запалили су кућу. Умрли су мушки до краја, пуцајући и певајући четничке песме. Турци су довели мајку Лазареву да позна сина али је она стегла срце и није га тобож препознала да би спасла село и породицу.
Између два светска рата Лазар Кујунджић је слављен као највећи јунак. Ушао је у књижевност и кнез Иво Војновић написао је "Лазарево Васкрсење"; а Милосав Јелић, Мајка Кујунджића"...

Раде Малобабић: 
Стрељан са пуковником Аписом
Србин из Хрватске, из једног села поред Топуског. Био је трговац, агент осигуравајућег друштва, суђен је са 53 српска првака у Загребу, почетком овог века као "великосрпски националиста" и човек који има тајне везе са Београдом.
Када је Аустрија напала Србију 1914. Малобабић је илегално прешао у Србију, где није примљен широких руку јер се сумњало да је аустријски ухода. Био је затворен у Нишу годину дана, али га је 1915. извукао из затвора пуковник Апис и повео са собом. Био је на Солунском фронту до 1916. и поново ухапшен под оптужбом да је хтео да убије престолонаследника Александра. Осуђен је на смрт са Аписом и стрељан 1917. године.

Цене Марковић, четнички војвода:
Бугари му запалили и кућу и село
Рођен је у околи Тетова 1864. До своје 15 године живео је у родном месту. Затим је печалбарио у Бугарској и Русији. У Русији је завршио подофицирску школу и тамо био војник па се опет вратио у Бугарску. Живот у тој земљи није деловао на његову националну свест. Он је био и остао тетовски Србин. Када је ВМРО почео да бугаризује Македонију, пришао је српским четницима и постао војвода Цене. Војевао је на левој обали Вардара. Када је почео Први балкански рат, он је као претходница, порушио турске карауле на Мердарима, што је доказ да су четници увек бацани на најтежа места. У почетку Првог светског рата тукао се у Београду против Аустријанаца, затим је послат у свој крај да контролише рад тајне бугарске организације. Приликом слома Србије 1915. Бугари су га напали код Тетова, убили коња под њим. Остао је жив и пешке је прешао Албанију. Био је на Солунском фронту и доживео ослобођење. У пролазу се у Битољу оженио, али је морао да напусти жену и да иде са војском даље на север. Када су се смириле ратне страсти вратио се кући и затекао праву пустош. Бугари су му запалили кућу. Пожар се раширио и изгорело је цело село које се звало Јелошник.

Миша Алексић Маринко: Четовао са војводом Танкосићем
Рођен је у рашком делу Старе Србије. Побегао у ондашњу Србију, у Куршумлију. Завршио је подофицирску школу. Четовао је од 1905, а 1908. је спремао чете за Босну заједно са војводом Танкосићем. Био је велики јунак у свим ратовима од 1912-1918. Умро је од исцрпљености у Банату, у тадашњем Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину.

Доксим Михаиловић, четнички војвода:
Смрт на Куманову
Рођен је у околини Тетова. Богословснко-учитељску школу завршио је у Призрену. Био је учитељ у родном крају до 1904. Учествовао је у боју на Челопеку који је био славан по великој победи. Затим је отишао на Свету Гору и био управник имања манастира Хиландара. Поново се вратио у Македонију и оженио. Био је управник српске школе у Ђевђелији. Затим је трговао по Грчкој и Малти. Грчки и турски језик је говорио од малена а научио је и арапски и италијански. Када је почео Балкански рат одмах је основао чету и приикључио се војводи Вуку, као претходници српске армије. Тукао се против Турака на Козјаку. Погинуо је другог дана Кумановске битке. Сахрањен је на једном брду изнад села Младо Нагоричане.
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #4 послато: октобар 28, 2013, 01:34:10 поподне »
-наставак-
Пеко Павловић, војвода четнички (потомак Ратко Павловић Ћићко, шпански борац и револуционар у Другом светском рату погинуо 1943.г под неразјашњеним околностима на Плану код Црне Траве-подвукао М.М 2013.г. Власотинце):
Напустио Црну Гору због сукоба са Вукотићем
Корени из Црне Горе. Прочуо се 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Истакао се у бици у Вучјем Долу где су сатрвени Турци. Морао је да напусти Црну Гору због сукоба са књазом Николом и војводом Петром Вукотићем и оде у Бугарску где је са опозицијом Радикалне странке спремао упад у Србију и свргнуће краља Милана. Од свега овога није било ништа. Вратио се у Црну Гору где је и умро живећи крајње повучено, јер поред књаза Николе, ни једно цвеће није могло да цвета.

Коста Миловановић - Пећанац,
познати четнички војвода: Вођа Топличког устанка
Србин је, родом из Метохије, који је од арнатуских насиља склонио главу у Топлицу, а и касније је ишао класичним четничким путем: подофицирска школа, улазак у четничку организацију, упадање у Стару Србију и Македонију са четама и борба против Турака. Умео је са Шиптарима и са њиховим вођом Исом Бољетин-цом, у његовој такозваној влади био је војни командант. У историју је ушао по Топличком устанку 1917. када се Јужна Србија дигла против Бугара (Бугари и тада и сада уче да у Јужној Србији живе Моравски Бугари, а док су владали Јужном Србијом од 1915 - 1918. чинили су невиђене зулуме: побили су све школоване Србе, избацивали "ић" из презимена са гробаља и из цркава. Петровићи су постали Петрови, деца у школи учила "Аз см Булгарин", почели су да регрутују Србе за бугарску војску. На ово је Јужна Србија одговорила Топличким устанком 1917, који су повели четници Коста Војиновић и Коста Пећанац, који је авионом долетео из Солуна за Топлицу.
После слома устанка одржао се крстарећиКопаоником, Херцеговином и Црном Гором до доласка српских трупа из Солуна. После успостављања Краљевине СХС борио се против сепаратиста Мехоњића и Бошковића у Новопазарском санджаку.

Војин Поповић - Војвода Вук:
Мислио је да га метак не бије
Једно је од првих четничких имена и једини четник који има споменик у центру Београда. Рођен је у Старој Србији, у Сјеници и тамо је завршио три разреда основне школе, али је породица морала да бежи у ондашњу Србију па су се Поповићи доселили у Крагујевац. Тамо је довршио основну школу и шест разреда гимназије. Потом је завршио војну академију. Био је у чувеној Челопечкој бици и то му је било ватрено крштење. Четништву се посветио до смрти. У оба Балканска рата био је у првим редовима. Био је страх и трепет како за Турке тако и за Бугаре. У Првом светском рату његови четници заустављали су читаве аустроугарске дивизије. На Солунском фронту добио је најопаснији војни положај према Бугарима. Мислило се да му зрно не може ништа али га је убио један Бугарин који је бежао од његових четника. Окренуо се, препознао га и погодио у срце. Остали четници су наставили да гоне Бугаре, а његових осам старих четника понели су га до вечног пребивалишта. Српској војсци објављена је његова смрт посебном наредбом. Године 1923. војвода Вук је свечано донесен из Македоније у Београд и сахрањен на Новом гробљу.

Саватије Милићевић Милошевић:
Спреман за атентатора
Право презиме Милићевић Милошевић али је познат као Саватије. Потиче из Студенице. Био је преке нарави. Оптужен је да је убио среског начелника и побегао је у Арнаутлук (Косово). Нашао је уточиште код арнаутског првака Мула Зеке. У Србију му није било повратка за време Обреновића, па је опозиција смислила да Александра Обреновића и Драгу Машин убије Саватије. Да тајно дође из Земуна у Београд, ускочи у кола краљевског пара и убије их. Саватије није знао за страх и био је спреман за ово, али завереници су у међувремену убили краља и краљицу. Саватију су била отворена врата Србије. Био је на Челопеку. Погинуо је у Великој Хочи заједно са Лазаром Кујунджићем и друговима. Издао их је Арнаут који им је обећао гостопримство.
Србин је из Македоније из једног села код Прилепа. У младости је био бугарофил али када је бугарски устанак сломљен 1903. Глигор је презимио у Београду где се упознао са идеолозима четничког покрета, доктором Гођевцем и другим и постао четник. Створио је чету и повео је у родни прилепски крај. Тукао се против бугарских чета. Очистио је од њих: прилепски, кичевски, велешки и поречки крај. Када је дошло до Мла-дотурске револуције у Македонији и завладало привремено примирје Младотурци су Србе обасули почастима. Али, касније су променили политику и окре-нули се против Срба. Војводу Глигора су убили Турци тако што су му тобож дали пратњу да би био сигурнији. Убили су га када је сјахао поред једне чесме да се напије воде. Његов најстарији син Андон погинуо је као српски добровољац у Првом балканском рату.

Војислав Танкосић:
Аписов повереник и агент, из гроба ископан
Пореклом је из Тамнаве близу Ваљева. Завршио је шест разреда гимназије и војну академију. Још од ране младости показивао је високу националну свест и стекао поверење доктора Гођевца и других четничких првака и, као тајни агент, отишао прерушен у Македонију, да проучи терен и људе за будуће летничке акције. Као Аписов повереник стрељао је 1903. браћу краљице Драге, Николу и Никодија. Са војводом Саватијем био је у чувеној Челопечкој бици. Њему су се обраћали Младобосанци, Гаврило Принцип и другови и он им је дао оружје за њихове акције. Извори говоре да се забављао тако што би куршумима скидао јабуке са глава својих четника. Једанпут су прелазили преко Савског моста и кад им је наредио да скоче сви су скочили.
Био је суров и одважан. Хапшен је од наших власти када је Гаврило Принцип убио Фрању Фердинанда. Све му је опроштено када је Аустрија напала Србију, јер су четници Воје Танкосића и Јована Бабунског, спречили да већ прве ноћи рата Београд падне у аустријске руке. Затим се борио на Дрини. Његов одред се повлачио последнји као заштитница пред Аустријанцима и Немцима и ту негде код Великог Поповића је смртно рањен. Живео је још два дана. Умро је у Трстенику. Када су Аустријанци освојили овај град ископали су га из гроба да се увере да је заиста мртав, а хрватски, мађарски, бугарски и аустријски листови пуни среће доносили су на првим странама слике мртвог Танкосића извађеног из гроба. Поново је сахрањен и тамо лежао до 1923. када су га мајка и другови пренели у Београд и са највећим почастима сахранили на Новом гробљу.

Василије Трбић: Најстрожи четнички четовођа
Србин из Славоније из Бијелог Брда код Даља. Школовао се у родном крају затим у Србији. Хтео је да буде монах у Хиландару. Тамо су 1902. убијени неки грчки калуђери и он је морао да бежи из Свете Горе. Напустио је монаштво и одао се четништву. Учествовао је у свим главним четничким биткама. Необично строг и прек, суров чак и за четничке појмове и у томе подсећа на Павла Ђуришића. У Трбићевој чети била је гвоздена дисциплина. Године 1906. пуцао је у једног четника, свог побратима и тешко га ранио, али су ипак остали најбољи пријатељи. За време Првог светског рата авионом се спуштао у позадину аустријске, немачке и бугарске војске. Остајао је на терену по пола године и враћао се у Солун са извештајем о непријатељу. Добио је од краља Александра Карађорђеву звезду са мачевима. После Балканских ратова, населио се у Велесу и за време бугарске владе (1915-1918) Бугари су му убили оца.

Коста Војиновић, четнички војвода:
Самоубиство последнјим метком Завршио је шест разреда гимназије и трговачку академију у Бечу. Имао је шпедитерску раднју у Врању, ту је дошао у додир са четницима и везао се за њих. После Балакнских ратова разгранао је посао по Солуну, Ђевђелији и Косовској Митровици. Тако је и упознао Косово одакле је старином. Године 1914. борио се против Аустријанаца на Ади Циганлији, на Дрини и Власини. Остао је у Србији за време окупације и био прави вођа Топличког устанка. Бугарима су требале три дивизије да га угуше. Устанак је био у пролеће а Коста Војиновић се одржао до зиме. У ноћи између 9/10. децембра заноћио је у млину близу села Гргура са пет другова. Ту су их Бугари опколили али нису смали да их нападну ноћу, већ су сачекали појачање па су напад извели ујутру. Борба је трајала цели дан. Сви четници су погинули а Коста Војиновић је последнји метак оставио за себе. Пре смрти написао је и писао у којем је тражио да буде сахрањен на месту погибије. Тако се и догодило, а после Првог светског рата његове мошти свечано су пренете у тамошњу црквицу код села Гргура.
 -наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #5 послато: октобар 28, 2013, 01:34:52 поподне »
-наставак-
Српска западна Македонија

Рецимо и то да су српске чете у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације. Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи.

На челу си биле војводе. Дисциплина крута - непокорност и неверство значило је смрт.
Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда. Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром - калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ.

Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага.
У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће.

Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чи-стили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево. Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури. Ово је само скроман покушај да се донекле осветли до сада прећуткивана страна српске историје.
Исто тако из портрета поменутих војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанским етничких острва била српска земља.


2 јун 2010. годиен власотинце Србија

Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија
                * * *
Dopuna
Некако ми се чини да све наше Војводе из тога времена-Четници(1915-1918.г.) због "идеолошког" поимања са Четницима(19141-1945.г)-чији значај и улога немају никакв значај; остали су у заборав.
Мислим да у сваком месту Југа Србије је време да се историски обележе ти славни датуми и њихова улога у борби за национално ослобоиђење и од бугарског окупатора и Турака у првом светском рату , балканским ратовима, kao и бунама и устанцима противу Турака.

Ред је да се поред путева направе Спомен-чесме са њиховим именима, а у парковима направе њихове бисте и школе и културно историске институције и улице у градовима, носе њихова имена и презимена.
Несмемо да ѕаборавимо њихове жртве за нашу слободу и наш национални дентитет и очувања нашег српског језика, обичаја и традиције националног обележја српства.
Прво требва кренути са нашим чуве4ним српским јунаком и Војводом на Југу Србије Костом Пећанцем-једним од покретача Топличког устанка 1917. године противу бугарске окупације на ПОДРУЧЈУ TОПЛИЦЕ, ЛЕСКОВЦА И ВЛАСОТИНЦА.
2 јун 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија

•   


Izvor:

•   Miroslav Mladenovic
•   Građanin
•   
•   Pridružio: 03 Mar 2010
•   Poruke: 186
Zaboravljene srpske vojvode - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Zaboravljene-srpske-vojvode.html - Кеширано -Слично
1 јун 2010 ... Заборављене српске војводе Аутор ... ... Miroslav Mladenovic; Građanin. Pridružio: 03 ... Против војводе Ба-бунског одмах се дигла ВМРО.
http://www.mycity-military.com/Stari-srednji-i-novi-vek/Zaboravljene-srpske-vojvode.html
                          * * *
Поставио (28 октобар 2013.г. Власотинце југ Србије, република Србија) :Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце


Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8968
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #6 послато: септембар 26, 2014, 05:30:02 поподне »
Заборављени хероји Првог светског рата: Девет Вајагића као девет Југовића

Деведесет и пет година од славне победе Срба на Кајмакчалану: Све мушке главе из фамилије оставиле дом и посао у САД и добровољно дошле на прву линију фронта. Тек сада улазе у Српску енциклопедију.

Последња фотографија Вајагића пред полазак из Америке да се боре за Србију


Исписујући одреднице о угледним Србима из света за Српску енциклопедију доктор Владимир Гречић, експерт за дијаспору, суочио се са проблемом како да на простору од само 60 редова испише причу о деветорици браће Вајагић из САД, који су били хероји Солунског фронта.

Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом светском рату ослобађала земљу од непријатеља. Јуначки су се борили и допринели победи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени. Њиховим уписивањем у Српску енциклопедију исправићемо неправду према заборављеним херојима ослободилачког рата. То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980) - набраја др Владимир Гречић.

Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште. Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. веку у Војну Крајину, где су били граничари. Почетком 19. века побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака. Након анексије БиХ 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима бечке војске.

Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године - сведочи др Гречић, који показује фотографију браће са свештеником, на литургији пред полазак за Србију.

Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће. Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и песма „Тамо далеко“. Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, где су њихови очеви и дедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем.

НајвеЋи број припадника братства Вајагић живео је у Босанској Бојни, и ту су и сахрањени. Чланови братства који су живели у БиХ и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно. Тројица од девет браће Вајагић су ратовали у Другом светском рату у партизанима и сахрањени су у Војводини и у Босни.

Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих. Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за децу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац - сведочи др Гречић.

Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренео до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звезду са златним мачевима. И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.


Сви Вајагићи преживели су Први светски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему - каже данас потомак Мирослав Вајагић, унук солунца Симе Вајагића Вајкана, који је сахрањен у Темерину, али су фашисти током рата његов и друге гробове порушили.

Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старешина братства. На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје деце. Умро је у 44. години. Од браће је најдуже живео Стеван - све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.

Потомци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку. Познати потомци Вајагића данас су Лука и Бранка, Драгица и Драган, Станко, Никола и чика Миша Вајагић, Сава, Анђелка и Мирослав, графичар из Темерина, који каже:

У Војводини има 15 породица потомака девет браће Вајагића. Чувамо сећања на наше претке. Имали смо два конгреса Вајагића и написали смо књигу о деветорици браће Вајагића као новој браћи девет Југовића.

Мирослав припрема трећи конгрес потомака браће Вајагића.

Доктор Владимир Гречић ће у међувремену портрете деветорице јунака из братства Вајагић да упише као одредницу у Српску енциклопедију.

Сви Вајагићи славе Св. Архангела Михаила и огранак су крајишких Родића. У Босанској Крајини их је било у 48 кућа. Живели су у Глиници, Доброселу, Зборишту, Ивањској... У Крајину су дошли из Велике Попине у Лици.

У днк пројекту налази се и презиме Родић. Ова фамилија, пореклом из околине Дрвара, припада хаплогрупи I2a DN. 





Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1233
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #7 послато: јун 10, 2016, 01:20:14 поподне »

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7679
  • I2a S17250 A1328
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #8 послато: јун 11, 2016, 12:45:59 пре подне »
Војислав Танкосић:
Аписов повереник и агент, из гроба ископан

Воја Танкосић је познат и по оној причи кад је ударио младог Черчила у Београду.

http://www.bastabalkana.com/2014/04/covek-koji-je-isamarao-cercila-major-vojvoda-vojislav-tankosic/

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1233
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #9 послато: јун 12, 2016, 11:04:11 пре подне »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1233
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #10 послато: јун 12, 2016, 11:07:19 пре подне »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1233
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #11 послато: јун 12, 2016, 11:12:26 пре подне »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1233
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #12 послато: јун 12, 2016, 11:14:59 пре подне »
http://srbski.weebly.com/istorija-i-srbstvo/7

Стојан (Добриловић) Чупић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1233
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #13 послато: јун 12, 2016, 11:17:52 пре подне »
http://srbski.weebly.com/istorija-i-srbstvo/5

Василије Васа Чарапић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1233
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #14 послато: јун 12, 2016, 11:26:34 пре подне »
http://srbski.weebly.com/10531072-1076107210851072109611141080-107610721085-1055108610751080108510911086-105710901077107410721085-10571080108511061077108310801115.html

Стеван Синђелић


Ово су све војводе из 1. српског устанка, али М. Младеновић је отворио рубрику "Заборављене српске војводе" код 1. св. рата, па сам их ту сместио. Да се не помисли да сам "побркао лончиће".

Ван мреже Radomir

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 68
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #15 послато: јун 12, 2016, 12:00:57 поподне »
Попу Богдану Зимоњићу је мајка била од мојих Аџића а мислим и да је наш прослављени тенисер баш од ових Зимоњића.      :-[t
http://srbski.weebly.com/istorija-i-srbstvo/8

Богдан Зимоњић

Ван мреже Селаковић

  • Уредник СДНКП
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1782
  • I2-Z17855*
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #16 послато: јун 13, 2016, 05:35:47 поподне »
На јучерашњи дан:

Поручници српске војске и четничке војводе Брана Јовановић и Богдан Хајнц са својом четом, јуначки погибоше 1905. године на Петраљици у борби са 2000 Турака од којих убише и ранише, њих 417, међу којима и турског капетана Мурата.
Борба је трајала читавог дана, међу последњима оста војвода Брана. Кућа у којој се налазио опкољена je и запаљена. Брана у сред лешева и огња, пева и пали последње метке, кућа се руши и под рушевинама четнички војвода налази смрт.
Од тридесетак наших, једино је преживео неким чудом четник Радивоје Илић, који погибе 1914. године.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1233
Заборављене српске војводе
« Одговор #17 послато: март 09, 2017, 10:40:10 пре подне »
После Коклубарске битке, генерал Живојин Мишић је ушао у историју раме уз раме са највећим војводама тога времена, а Србија га је наградила чином војводе и највећим одликовањем.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/Velikirat/story/2216/srbija-u-ratu/1768664/zivojin-misic--ko-sme-taj-moze.html

Ван мреже Rimidalv

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 382
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #18 послато: март 14, 2017, 10:56:02 поподне »
Британски јутјуб канал The Great War је снимио емисију о Степи Степановићу: https://www.youtube.com/v/tY3Zubdkw7A

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7679
  • I2a S17250 A1328
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #19 послато: мај 26, 2017, 09:15:20 поподне »
Заборављени генерал Димитрије Цинцар-Марковић:



"Генерал Димитрије Цинцар-Марковић, као војни реформатор, практичар и теоретичар, дао је суштински допринос будућем тријумфу у балканским ратовима, али и највећим победама у Великом рату..."

http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:667156-Tvorac-srpske-vojne-doktrine

http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:667360-%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%B0%D0%BF%D1%81%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 170
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #20 послато: мај 27, 2017, 12:58:12 пре подне »
Косовско поријекло Радомира Путника

Радомир Путник се родио у Крагујевцу 1847. године, али његови преци су потицали са Косова. Наиме, његов деда Арсеније, доселио се са Косова у Белу Цркву. Арсеније је тада имао око седам година, а када су га упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако је настало презиме славног војводе.
бити Србин је светиња

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 586
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #21 послато: мај 27, 2017, 08:40:37 пре подне »
Косовско поријекло Радомира Путника

Радомир Путник се родио у Крагујевцу 1847. године, али његови преци су потицали са Косова. Наиме, његов деда Арсеније, доселио се са Косова у Белу Цркву. Арсеније је тада имао око седам година, а када су га упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако је настало презиме славног војводе.
Презиме Путник спомиње се у Крагујевцу 20 јула 1834., на списку учитеља књажевине Србије.
"На мјесто Ђорђа Јевђенијевића... постављен је Гаврил Путник родом из Кикинде у Банату, 20 година стар, нежењен, способности средње, владања (?)".
Препис: Д-р Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, (1815-1839), стр. 529
« Последња измена: мај 27, 2017, 08:42:41 пре подне Тимар »

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 586
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #22 послато: мај 31, 2017, 09:09:13 пре подне »
У Зборнику о Србима у Хрватској, год 3, 1995, на стр. 168, у каталогу Карловачке гимназије 1796-1848,  спомиње се Арсеније Путник, рођен у Пакрацу, син удовице Марије, који је прву годину завршио у Араду..., али га нема на списку 1835/6.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7679
  • I2a S17250 A1328
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #23 послато: јун 27, 2017, 09:13:00 пре подне »
Није војвода, него пуковник, али, нема везе, значајан је за нашу повест као да јесте.

Навршило се читавих сто година од погубљења Драгутина Димитријевића Аписа и још двојице завереника (Љубомира Вуловића и Рада Малобабића, док су остали помиловани и осуђени на затворске казне), осуђених на Солунском процесу.

Могу се, по изворима, наћи различити датуми, 11, 13. или 14. јун, по старом календару, односно 24, 26. или 27. јун 1917. године, што ће рећи - ових дана је та годишњица.

https://www.dnevnik.rs/kultura/pukovnik-apis-izmedu-betmena-i-dokera-26-06-2017

http://srbin.info/2014/09/01/poslednja-noc-pukovnika-apisa-plitak-mi-je-grob/
« Последња измена: јун 27, 2017, 09:23:03 пре подне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7679
  • I2a S17250 A1328
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #24 послато: јун 27, 2017, 09:25:51 пре подне »
Кога занима предисторија, односно ток Слоунског процеса:

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-8872/2016/0354-88721602123G.pdf
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4659
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #25 послато: јун 27, 2017, 05:37:09 поподне »
Сто година од стрељања Аписа - родољуб, издајник, завереник:

http://www.politika.rs/scc/clanak/383698/Rodoljub-izdajnik-zaverenik

Истина о признању кривице за Сарајевски атентат:

http://www.politika.rs/scc/clanak/383785/Istina-o-priznanju-krivice-za-Sarajevski-atentat
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1233
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #26 послато: децембар 03, 2017, 06:33:04 поподне »
У Колубарској бици је до ногу потучеба аустроугарска војска, а након те битке је због вештине командовања српском војском, генерал Живојин Мишић унапређен у чин војводе.
 
Запис о Колубарској бици објавиле су Српске народне новине из Будимпеште у броју 48/2017.

http://snnovine.com/viewer/2017/48/pdfs/sm01.pdf
http://snnovine.com/viewer/2017/48/pdfs/sm02.pdf
http://snnovine.com/viewer/2017/48/pdfs/sm03.pdf

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1012
  • I2-PH908-Z16983>A493 (Динарска Јужна) Никољдан
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #27 послато: децембар 03, 2017, 08:30:57 поподне »
http://www.politika.rs/scc/clanak/367217/Covek-koji-je-oslobodio-Pancevo#.WB-z92gLZak.facebook
Капетан Петар Арачић ослободилац Панчева .
Радоје Љутовац - Рака
30.септембар 1915. године, артиљерац српске војске Радоје Љутовац - Рака (http://bit.ly/1cFe1bJ), топом је оборио непријатељски авион. У току Првог светског рата био је распоређен у новоформирану Противавионску батерију. Тог дана (30. септембра 1915. године), у току напада три непријатељска авиона на #Крагујевац, Радоје је из прве погодио авион марке Ферман, за шта је одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен је у чин каплара. Овај тренутак сматра се почетком српске ПВО, а уједно је према расположивим подацима прво обарање авиона из топа на свету!
Смрти нема,има сеоба !

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1012
  • I2-PH908-Z16983>A493 (Динарска Јужна) Никољдан
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #28 послато: децембар 03, 2017, 08:32:11 поподне »
ЂЕНЕРАЛ ИЛИЈА М. ГОЈКОВИЋ

Илија Мише Гојковић био је један од ретких српских – како се то тада говорило – трупних официра који је стигао и до највишег ђенералског чина.По свршетку другог разреда Крушевачке гимназије, мали Илија са 16 година, 1870, ступио је у стајаћу војску Кнежевине Србије.Момак је био веома лако примљен јер је у то доба и даље било мало писмених људи.Војну академију није уписао и почео је да ради као писар у разним јединицама од најнижег подофицирског (капларског) чина. Шест година доцније, стекао је прво официрско звање потпоручника пешадије.Са све вишим чиновима трупног официра, његова звања бивала су све већа, јер се стално усавршавао помно пратећи развој војне технике и тактике ратовања у развијенијим ондашњим земљама. Међутим, и поред тога, није баш увек одговарао по политичкој линији ондашњем мишљењу младог краља Александра Обреновића, те крајем 1901. године бива превремено пензионисан.Мајским превратом 1903, пуковник Гојковић је био враћен у активну службу и постаје командант Дунавске пешадијске бригаде.Када је изабрана нова Пашићева влада 1909, пешадијски пуковник Илија Гојковић је накнадно постављен за министра војног 1910, али скоро годину дана доцније подноси неопозиву оставку, јер га већина посланика није подржала у набавци нових брдских топова, који су тада били стварно неопходни српској војсци.Први балкански рат га затиче као команданта Моравске дивизије првог позива где је показао храброст, мудрост и вештину ондашњег начина ратовања у борбама за ослобођење Куманова и Прилепа. Због свега овога је унапређен у највиши официрски чин – чин ђенерала.Када је избио Велики рат, 1914, он је и даље био у истој јединици којом је успешно командовао у Церској бици, где се одликовао као и непуне две године раније.Скоро стално је био у првим бојним редовима, чак и онда кад не би имао никакву заштиту, стално соколећи војнике, који су свога команданта називали одмила „нашим Чичом”.Он сам био је честа мета противничкој војсци, јер је био лако уочљив јашући свога белца Агу.На Церу, после Рудне главе, аустроугарска војска се без неког реда повлачила. Угледавши веома добро знаног белца и то на само двестотинак метара од њих, непријатељски војници, без команде претпостављених, сложно припуцају и плотуном погоде белца.Гојковић није стигао да сјаше тако да погођени пастув притисну целим телом ђенералову десну ногу, која је и даље остала у узенгији, тако да се није могао извући.
Смрти нема,има сеоба !

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1012
  • I2-PH908-Z16983>A493 (Динарска Јужна) Никољдан
Одг: Заборављене српске војводе
« Одговор #29 послато: децембар 03, 2017, 08:32:41 поподне »
II Део

Поручник Димитрије Туцовић (тадашњи председник Социјалдемократске странке Србије), који се ту задесио и видео шта се догодило, одмах крене са још двојицом својих војника да из бришућег простора спасу Илију Гојковића, који се срећом само мало угрувао. Извукавши га из настале неприлике, Туцовић му рече:– Господине ђенерале, сматрам да би било ипак најбоље да се ви, као ђенерал, склоните са прве линије фронта, где морају бити првенствено војници и нижи официри...Саговорник је изгледао замишљено и одсутно док му је Туцовић говорио, јер му је ипак било жао свога белца, пошто су се последњих година скоро сродили, а племенита животиња је у том часу још давала знаке живота. Тек када је Гојковић прекратио самртничке муке Аги, потпуно прибрано окрете се поручнику Туцовићу и одговори му:– Господине поручниче, сада је, на мом џепном часовнику, тачно подне... Удаљићу се са прве линије тек онда када се до смираја дана ова неман – тако је ђенерал назвао противничку војску – повуче преко валовите Дрине!.. Тако је и било.С почетка следеће, 1915, ђенерал Илија Гојковић преузима команду ужичке оперативне војске и с њоме успева да заустави на одређено време продор бугарских одморних трупа у Качаничкој клисури, да би се српска војска и избегли народ могла повући преко Косова Поља, Албаније, Црне Горе и све тако до Крфа.Уз сагласност Врховне команде, Гојковић је због година, нарушена здравља и болести, отишао са Крфа у Француску на лечење које је трајало непуних годину дана. Опорављен и спреман да се врати у трупу, возом је отпутовао до Напуља.Одатле, у смирај дана, креће, из напуљске луке, италијанском цивилном прекоокеанском крстарицом „Минас” коју је војска тада привремено користила за своје потребе.Она је ишла до Солуна, где је Гојковић требало да прими нову команду. Крстарица је иначе, пребацивала савезничке трупе, опрему, разно оружје и муницију као потпору за отварање новог фронта у Солуну.Уз то је ишла и једна непроверена вест да је та лађа поврх свега понела још и 25 сандука полуга државног злата – гласина која и данас многима распаљује бујну машту.Поред старог ђенерала, од наших виших официра ишли су и пешадијски пуковник Драгутин Дулић и војносудски пуковник Милан Ристић који су му правили друштво.После вечере у официрској трпезарији, сви присутни официри оних јединица које су биле укрцане на брод (француски, италијански, енглески и нешто наших), желели су да чују што паметно од поштованог старине, који није био само по годинама најстарији од свих, него је и по чину био највиши.Дуго се причало, а када су официри изашли на прву палубу, неколицина српских војника је пришла јер су и они желели да виде поново „свога Чичу”...Рано изјутра, 2. фебруара 1917. по старом календару када су тек заобишли најјужнији грчки рт Матапан, немачки сумарен У-39, који је био под командом дуговечног морског вука Валтера Форстмана погодио је са два торпеда поменуту крстарицу.„Минас” је необично брзо тонуо, тако да се утопило 870 људи. Док је нестајала са морске површине, капетан лађе Анђело Пароди, дајући ђенералу котур, рече му која је спасилачка барка предвиђена за официре и да пожури са укрцавањем. Гојковић га зачуђено погледа и племенито му одговори:
– Спасавајте прво војнике, а ми официри ћемо се последњи укрцати! – тако и буде. Сви преживели су успели да се укрцају у барке и официрска барка била је на челу мале колоне. Убрзо затим, „Минас” је заједно са створеним вртлогом нестао. Испред новонастале колоне, сумарен је одједаред изронио и Немци затраже да се остатак бродоломника преда. Чувши ову непријатељску безусловну наредбу, стари ђенерал Илија Мише Гојковић устаде у чамцу и узвикну:– Српски се ђенерал никада не предаје! – а затим припуца својим пиштољем на противничку подморницу. Немци су га одмах, кратким рафалом, покосили...
Илија М. Гојковић је једини српски ђенерал у Великоме рату који је погинуо на бојном пољу. Иако никада није стекао и чин војводе, неки су га често, од тренутка јуначке погибије, па и нешто доцније по свршетку рата, с правом називали „поморским војводом”.
(Коста Кнежевић, "Политика", 05.02.2017.)
Преузето са фејсбук странице Приче из Великог Рата
Смрти нема,има сеоба !