Аутор Тема: Топонимија Београда  (Прочитано 17167 пута)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Топонимија Београда
« послато: октобар 05, 2018, 01:06:40 поподне »
У листу Општине Палилула нађох неке занимљиве податке, које ни сам нисам знао, о настанку назива неких приградских насеља ове београдске општине, па ми паде на памет да отворим ову тему.

Верујем да ни многи људи одрасли у Београду не знају како су неки крајеви Београда добили своје називе.

Надам се да ће и други познаваоци дати свој допринос износећи своја сазнања у коментарима.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #1 послато: октобар 05, 2018, 01:11:16 поподне »
Елем, ево шта се наводи у листу „Палилула“ (број 125, октобар 2017. године), уз неке моје додатке о етимологији ових топонима:

Борча се помиње у 1521. као „острво“ повезано скелом са Београдом, већински србско место. Етимологија је вероватно од речи – бара, с обзиром да се 1427. године помиње као Barcha у запису о боравку угарског краља Жигмунда у овом крају (Жигмунд је логоровао у Борчи чекајући да му буде предат Београд, након смрти деспота Стефана Лазаревића), а 1456. спомиње се као Barczi.

Крњача се први пут спомиње 1832. године као – Нова Борча. 1952. године постаје општина, а 1955. године заједно са Борчом, Овчом и Падинском Скелом чини Општину Крњача. Десет година касније, Крњача губи статус општине и постаје део Општине Палилула. Крај који се данас назива Крњача служио је као пасиште за сточаре из околних села. Први стални насељеници ту су дошли 1913. године.
Порекло самог назива Крњача није баш поуздано. Могуће је да потиче од придева крње, крњаво, окрњено. У банијском говору, крњача је једна врста проје. Постоји село Крњача и у Доњем Полимљу, код Прибоја. Према предању старих родова из полимске Крњаче, село је добило назив по бритвама „крњачама“ које су они производили још у средњем веку. Такође, тамошњи родови сматрају да се село Крњача код Београда добило име по њиховом селу, од некадашњих исељеника. Село са називом Крњача постоји у околини Никшића. Код Вршца постоји земљиште Крњача, чији је старији назив Керњача. Звездана Павловић („Ороними Србије“) топоним Крњача на Голији тумачи од придева крње. У Морињу у Боки постоји један извор који људи зову Крњача. Такође и у Биограду код Невесиња постоји неколико извора и пашњак под називом Крњача.

Падинска Скела је настала као привремено станиште Словака из Падине, који су у том крају закупили земљу за напасање стоке. До закупљених парцела морали су се превозити скелама. Отуд назив каснијем насељу – Падинска Скела.

Насеље Ковилово добило је назив по руском пилоту Михаилу Ковилову, који је погинуо у паду авиона у јесен 1944. године током операција ослобађања Београда крајем Другог светског рата.

Насеље Врбовско добило је назив по руском инжењеријском капетану Виктору Вербовском који је, као и Ковилов, погинуо током ослобађања Београда 1944. године.

Насеље Котеж основано је 1968. године, а назив добило по француској речи cottage - летњиковац, викендица, јер је план био да се изгради мирно насеље породичних кућа.

Назив насеља Овча је јасан, према занимању становништва. Овча се под тим називом спомиње 1521. године, када су је заузели Турци у склопу освајања Београда. Село је запустело у време aустро-турских ратова у 18. веку. Касније у подручје Овче долазе сточари из Румуније са својим стадима, па су се касније ту и населили.

Насеље Бесни Фок, једно од најзабаченијих насеља на подручју Београда засновано је 1948. године у склопу имања Пољопривредног комбинату Београд (ПКБ). Место је било насељено и раније, од краја 19. века, углавном од стране банатских Немаца и Мађара, али се ни они нису ту дуго задржали, због честих поплава (Фок је у крају између Дунава и Тамиша). Уочи Другог светскг рата изграђен је систем канала за овод вишка воде и тиме омогућено заснивање насеља. Онај придев „бесни“ у називу насеља се везује за честе поплаве, јер су „бесне воде“ уништавале све пред собом. Легенда каже да је Фок било име неког љутог рибара, Немца, који је ту живео. Ипак, реалније је да Фок долази од мађарске речи fok, што значи јарак или прелив (у смислу преливања воде).

Најудаљеније палилулско насеље од Београда на север је Дунавац, које је удаљено око 30 километара од центра града, стешњено између Дунава и Тамиша.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #2 послато: октобар 05, 2018, 01:18:45 поподне »
Мапа београдског Баната, ко не зна где се налазе ова насеља:


(црвеном заставицом обележен је Бесни Фок)


Села Овча (Offza) и Борча (Borza) на аустријској мапи из 1740. године:




Крњача:


(Котеж је лево од Крњаче, ово "Сутјеска")


Дунавац:


« Последња измена: октобар 05, 2018, 01:20:24 поподне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #3 послато: октобар 05, 2018, 02:45:54 поподне »
Сад из Баната у јужна предграђа, мени најлепши део Београда.

Два суседна насеља - Петлово брдо и Лабудово брдо су настала на брду изнад старих насеља Кијева, Кнежевца и Ресника. Географски се ради о једном брду, а само су називи насеља различити, с обзиром да су настала у различитом раздобљу. Припадали су некадашњој Кнежевачкој општини. Осим шумарка у јужном делу, ту су углавном биле кнежевачке њиве и ливаде. Шумарак на Петловом брду је занимљив јер поседује бујну флору и разноврсну фауну, а налази се у непосредној близини једног модерног насеља и две прометне саобраћајнице (Ибарска магистрала и Кијевски кружни пут). На североисточној страни Лабудовог брда налазе се остаци некадашњег рудника, вероватно из турског доба. Петлово брдо засновано је 1950-их, а Лабудово брдо 1960-их. И њихови називи су нови, не појављују се на ранијим мапама. Свој данашњи изглед урбаних насеља добијају крајем 1960-их година.

Према једној причи, Петлово брдо је добило назив по неком опасном петлу који је ту боравио и кукурикао веома гласно. Петлово брдо се помиње под тим називом у Другом светском рату, као кота у операцијама партизанске војске и црвеноармејаца у јесен 1944. године. Локалитети под називом Петлово брдо постоје и код Обреновца (Звечка), испод Космаја (Сибница), код Свилајнца, код Рожаја.

За назив Лабудово брдо постоје две верзије: према једној (мање вероватној) пре изградње модерног насеља, ту је била бара у којој су се окупљали лабудови. Према другој, име је добило од стране неког житеља Раковице који је једном рекао како му те високе беле зграде на брду изгледају као лабудови.   
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7040
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #4 послато: октобар 05, 2018, 02:56:00 поподне »
Као и увек, занимљиви прилози, Небо. :)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #5 послато: октобар 05, 2018, 03:07:47 поподне »
Благодарим, друже мој.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #6 послато: октобар 05, 2018, 03:14:05 поподне »
Кад споменух рудник који се некада налазио на данашњем Лабудовом брду изнад Кијева, са друге стране овог насеља је брдо Стражевица, познато по подземној војној бази и даноноћном бомбардовању од стране NАТО 1999. године. Оно је свој назив добило по стражама које су са брда контролисале пут који је водио долином Топчидерске реке, па отуд и назив брду. Вероватно из турског доба, а можда и из веће давнине. Стражевица је чест топоним у нашем подручју. Обично су у питању брда, ређе назив села или заселака, а у Дабру у Херцеговини постоји и једна црква коју народ зове - Стражевица. И у подножју Стражевице некада су се налазила рударска окна. Уопште је овај крај богат рудом. Чини једну географску целину са Авалом, што је северни крак Шумадијске греде. Рудника је било још по околини, а најзначајнији су били управо на Авали, у подручју Железника и Рудиште у подручју Рипња.

О рудном богатству Авале сведочи и њен назив из времена римске власти - Mons Aureus (Златно брдо). Назив Авала за београдску планиницу је турцизам. У време Србске деспотовине називана је Жрновица, али је тај назив дошао по тврђави Жрнов (или Жрнован) на планини, а непознато је како су је Срби звали раније. Реч жрнов, иначе, значи - воденички камен. Али, означава и јак извор - врело неког водотока погодног за воденички рад. Овај назив није усамљен. Тако у средњем веку имамо две жупе под називом Жрновница, једна код Дубровника, друга у Македонији.

Тврђава Жрнов подигнута је, највероватније, у 12. веку (на темељима ранијих римске и византијске утврде). Вероватно је имала значај у прво време, јер се налазила у граничном подручју између Србије и Угарске. Касније је изгубила на значају и вероватно и није било посаде у њој. Обновили су је Турци током 1440-их, као стратешку тачку у планираном освајању Београда. Кад је Београд освојен 1521. године, Жрнов губи на значају. Тврђава је опстала само захваљујући рудницима на источним падинама Авале због којих је подграђе било прилично насељено (почетком 17. века, ту је било око стотину кућа). Иначе, турски назив за Жрнов био је Güzelçe Hisar („љупка утврда“), а за Жрновицу Havala (што у основи значи - препрека, али се у конкретном случају може превести и као „брдо које доминира околином“), од чега долази данашњи назив. 

Рудник је замро у 17. веку, а за њим и подграђе. На месту некадашњег подграђа („чаршије“) која се развила по околини рудника данас је шума и њиве села Зуце. Током археолошких истраживања пронађено је разног рударског оруђа и других предмета. Тамо се, верујем, може и данас свачег наћи. 


Реконструкција тврђаве Жрнов


Једна занимљивост за коју је, верујем, мало ко чуо. Након поновног освајања Србије у Аустро-турском рату 1737. године, приликом Друге сеобе Срба на север, једна велика колона Климената (око 300 породица), који су се такође повлачили пред Турцима, заузела је празну и оштећену тврђаву на Авали. Одатле су правили испаде по околини и пљачкали подавалска села. Након што се приближила Београду, босанска војска Мехмед-паше је опколила тврђаву на Авали. У изненадном ноћном нападу, успели су да се пробију унутра, и савладају Клименте: сви мушкарци су поубијани, а жене и деца одведени у робље (из „Тврђава Авала (Гјузелџе) 15-18. век“, Срђан Катић). Након овог догађаја, авалска тврђава је коначно напуштена и никад није обнављана. По наређењу краља Александра, тврђава је минирана и разрушена 1934. године а на њеном месту подигнут маузолеј незнаног јунака. 

Иначе, за Жрнов се везују многе мистериозне појаве. О чему има доста текстова на мрежи.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #7 послато: октобар 06, 2018, 10:56:17 поподне »
Како се изглед Београда брзо мењао у 20. веку показују случајеви две велике сеоске општине у близини Београда. То су Кнежевац и Жарково. Оне постају део Београда тек после Другог светског рата.

Кнежевац је поменут као данашње насеље између Петловог брда и Стражевице, на подручју Општине Раковица. Међутим, некада је Кнежевац био главно насеље овог јужног дела Београда и обухватало је далеко већи простор. На север обухватало је подручје данашњих насеља Раковица и Видиковац, где су биле границе према атарима суседних села Миљаковац и Жарково; на исток су Стражевица и село Кијево; на југу је обухватало Петлово брдо и граничило се са Ресником; на запад се простирало преко данашње Ибарске магистрале и граничило са атаром Железника.

Најстарији помен Кнежевца је у турском дефтеру из 1560. године. Међутим, родови који су у Кнежевцу живели почетком 20. века (према Ристи Николићи, „Околина Београда“, 1903) су ту насељени већином у 19. веку, а најстарији род – Крезићи, пред крај 18. века. Предак Крезића, Живко Павловић доселио се са севера Косова. Старо село Кнежевац тада није постојало, већ је било обрасло густом шумом, а само на локалитету Муминовац било је селиште, за које су мештани околних села говорили да је било „маџарско село“.

Сама етимологија назива села је јасна, по сеоском кнезу, који је, могућно, био кнез за шире подручје, те је његово седиште прозвано – Кнежевцем. Ранији назив (дефтер из 1528. године) био је Хум или Хумска. С обзиром на ову промену, могло би се закључити да је у овом раздобљу 1528-1560, а вероватно и касније, у Хуму било седиште кнеза који је био представник ових подавалских села према турској власти.

Током 20. века, једно по једно, из подручја Кнежевца издвајају се нова насеља, тако да ће Кнежевац временом бити, што би се рекло модерним речником – маргинализован.


Подручје Кнежевца некад (црна линија - оквирно) и данас (црвена линија)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #8 послато: октобар 06, 2018, 11:03:56 поподне »
Најпре се издвојила Раковица. Ово индустријско насеље добило је назив по Раковичком потоку који туда протиче и улива се у Топчидерску реку. Према записима из 19. века, овај поток је некад био много богатији водом, па је сматран реком. И у турском дефтеру из 1528. године, Раковица се наводи као река. Назив, свакако, потиче због богатства ове речице раковима. Име је дала и селу Раковица које се налази на неколико километара на исток, на авалском путу (и ово село се помиње 1528. године, а данас је на подручју Општине Вождовац). Отуд данас на малом простору имамо и насеље и село истог имена – Раковица.

Назив Раковица за део Кнежевца у долини Топчидерске реке потиче из 1884. године, када је ту постављена железничка станица „Раковица“. Временом ће се уз станицу развити насеље, а у периоду између два светска рата биће заснована и железничка колонија и индустријска зона, а на брдима на запад и виле богатих Београђана. То је данашња Стара Раковица. Временом се назив шири на околно подручје, тако да читав овај део долине Топчидерске реке временом почиње да се назива Раковица. Коначно, издвајањем из подручја Општине Чукарица, 1974. године, образована је Општина Раковица.

На подручју Кнежевца, осим Раковице, Петловог и Лабудовог брда, 1970-их година настаће и насеље Видиковац. Етимологија овог топонима је јасна, с обзиром на поглед који са овог брда пуца на Авалу, Торлак и источна предграђа Београда.

Раковица је назив и манастира који се налази у ширем подручју Кнежевца. Манастир посвећен Пресветој Богородици, према предању саграђен у време сремског краља Драгутина, налазио се на подручју поменутог села Раковица, по чему је и добио назив. Међутим, Турци су овај манастир разорили крајем 16. века (1594) у знак одмазде због побуне Срба. Монаси су се касније настанили на свом метоху неколико километара даље, где је била нека капелица, а у подручју некадашњег малог села Долац (помиње се почетком 16. века). Током 19. века ту је заснован данашњи Манастир Раковица посвећен Светим арханђелима. Ту су сахрањени патријарси Димитрије и Павле.


Манастир Раковица
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #9 послато: октобар 06, 2018, 11:09:51 поподне »
Још један занимљив топоним на подручју Кнежевца је Мандра. Риста Николић наводи брда Велика и Мала Мандра, обрасле церовом шумом, где је у Карађорђевој Србији био збег Срба пребеглих са турске територије, као и гробље.

Нисам сасвим сигуран, али бих рекао да су ове две Мандре два брда између Кнежевца и Миљаковца. Иначе, назив Мандра долази од истоимене речи, преузете из грчког језика, која означава катун или бачију, место где се лети јаве стада, музе млеко и прави сир.

"Наша мука ваља за причешћа"

симо

  • Гост
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #10 послато: октобар 07, 2018, 11:08:20 пре подне »
Занимљиви прилози Небо. И слажем се с тобом, најживописнији дио Београда јесу та разна брда и долине на југу.

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #11 послато: октобар 07, 2018, 11:20:10 пре подне »
Како се изглед Београда брзо мењао у 20. веку показују случајеви две велике сеоске општине у близини Београда. То су Кнежевац и Жарково. Оне постају део Београда тек после Другог светског рата.

Кнежевац је поменут као данашње насеље између Петловог брда и Стражевице, на подручју Општине Раковица. Међутим, некада је Кнежевац био главно насеље овог јужног дела Београда и обухватало је далеко већи простор. На север обухватало је подручје данашњих насеља Раковица и Видиковац, где су биле границе према атарима суседних села Миљаковац и Жарково; на исток су Стражевица и село Кијево; на југу је обухватало Петлово брдо и граничило се са Ресником; на запад се простирало преко данашње Ибарске магистрале и граничило са атаром Железника.

Најстарији помен Кнежевца је у турском дефтеру из 1560. године. Међутим, родови који су у Кнежевцу живели почетком 20. века (према Ристи Николићи, „Околина Београда“, 1903) су ту насељени већином у 19. веку, а најстарији род – Крезићи, пред крај 18. века. Предак Крезића, Живко Павловић доселио се са севера Косова. Старо село Кнежевац тада није постојало, већ је било обрасло густом шумом, а само на локалитету Муминовац било је селиште, за које су мештани околних села говорили да је било „маџарско село“.

Сама етимологија назива села је јасна, по сеоском кнезу, који је, могућно, био кнез за шире подручје, те је његово седиште прозвано – Кнежевцем. Ранији назив (дефтер из 1528. године) био је Хум или Хумска. С обзиром на ову промену, могло би се закључити да је у овом раздобљу 1528-1560, а вероватно и касније, у Хуму било седиште кнеза који је био представник ових подавалских села према турској власти.

Током 20. века, једно по једно, из подручја Кнежевца издвајају се нова насеља, тако да ће Кнежевац временом бити, што би се рекло модерним речником – маргинализован.


Подручје Кнежевца некад (црна линија - оквирно) и данас (црвена линија)

За овај Кнежевац, први пут чујем сад.

симо

  • Гост
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #12 послато: октобар 07, 2018, 11:41:10 пре подне »
За овај Кнежевац, први пут чујем сад.

Е Зрно, а трамвај тројка?

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #13 послато: октобар 07, 2018, 11:55:23 пре подне »
Е Зрно, а трамвај тројка?

Нисам никад ишао до краја с тројком. :)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #14 послато: октобар 07, 2018, 12:09:03 поподне »
Стварно, Зрно... И ја сам затечен...

Домаћи задатак за професора Зрнића:
Ући у трамвај број 3, нпр. на Славији, и возити се до последње станице, али према Кнежевцу, не у правцу Богословије.
На окретници напустити возило и пешке обићи задато подручје.
Понети мапу Београда за сваки случај, али остварити и контакт с урођеничким становништвом, по старом начелу "карту читај, ал' сељака питај".
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #15 послато: октобар 07, 2018, 12:26:30 поподне »
Стварно, Зрно... И ја сам затечен...

Домаћи задатак за професора Зрнића:
Ући у трамвај број 3, нпр. на Славији, и возити се до последње станице, али према Кнежевцу, не у правцу Богословије.
На окретници напустити возило и пешке обићи задато подручје.
Понети мапу Београда за сваки случај, али остварити и контакт с урођеничким становништвом, по старом начелу "карту читај, ал' сељака питај".

Да знаш да сам већ скоро кренуо тамо. Само мислим да нема више старих кућа, па је бесмислено. :)

Ван мреже dko

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 212
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #16 послато: октобар 07, 2018, 12:36:52 поподне »
Ако се неко сећа, тј. ако неко зна, била је једна једина сеоска кућа остала на Видиковцу 80-тих, у оквиру тзв. другог круга у Партизанској улици и кућа тог сељака је била при дну круга од 6 солитера -Партизанска 15, 17, 19, итд - као седми објекат у кругу. Држао је свиње, које су се слободно шеткале по Видиковцу, ту му је био паркиран и трактор, а лети је његова жена продавала кукуруз испред продавнице ПКБ/атомског склоништа које је било у центру круга...
Ако сам добро разумео, то је била једина преостала кућа села Кијево, тј. насеље Видиковац је изграђено на месту некадашњег Кијева. А у Кијеву је Живојин Павловић снимао неки филм, почетком 70тих...не знам сад који...

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #17 послато: октобар 07, 2018, 12:39:26 поподне »
Ако се неко сећа, тј. ако неко зна, била је једна једина сеоска кућа остала на Видиковцу 80-тих, у оквиру тзв. другог круга у Партизанској улици и кућа тог сељака је била при дну круга од 6 солитера -Партизанска 15, 17, 19, итд - као седми објекат у кругу. Држао је свиње, које су се слободно шеткале по Видиковцу, ту му је био паркиран и трактор, а лети је његова жена продавала кукуруз испред продавнице ПКБ/атомског склоништа које је било у центру круга...
Ако сам добро разумео, то је била једина преостала кућа села Кијево, тј. насеље Видиковац је изграђено на месту некадашњег Кијева. А у Кијеву је Живојин Павловић снимао неки филм, почетком 70тих...не знам сад који...

На Коњарнику су пре само пар година шетале нечије свиње. Баш бих отишао до тог домаћина, да видим имање :)

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #18 послато: октобар 07, 2018, 12:45:03 поподне »
Тачније, шетају и данас https://www.blic.rs/vesti/beograd/uzas-na-konjarniku-svinje-konji-i-magarci-godinama-tumaraju-ulicama-ali-sada-je-potez/8r4p459

Али питање је да ли је уопште староседелац. :)

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #19 послато: октобар 07, 2018, 01:02:44 поподне »
Има једна ствар која ме годинама интригира, а везана је за Нови Београд.

Знамо да је на простору Новог Београда раније постојало само село Бежанија, ту близу мене, и очуване су старе куће и дворишта. Међутим, има неколико старих кућа, у Јурија Гагарина, преко пута Кинеског тржног центра. Ту су углавном аутомеханичари.



Питао сам једног старијег колегу, и он каже да су они то звали Мала Бежанија. Кад укуцам на гуглу, не изађе ми апсолутно ништа (не постоји тај појам).

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #20 послато: октобар 07, 2018, 01:23:49 поподне »


Сад тек сазнајем, на основу карте из 1870-их, да Бежанија није била само испод брда Бежанијска коса у Војвођанској, већ и дуж читаве Гандијеве ?!
Али тад ове куће, о којима причам, нису постојале.
У сваком случају, сазнао сам да је Гандијева улица постојала од давнина и да су ту биле старе куће којих више нема. Пролазим кроз њу сваки дан и видим само зграде с обе стране.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #21 послато: октобар 07, 2018, 01:34:05 поподне »
Ако се неко сећа, тј. ако неко зна, била је једна једина сеоска кућа остала на Видиковцу 80-тих, у оквиру тзв. другог круга у Партизанској улици и кућа тог сељака је била при дну круга од 6 солитера -Партизанска 15, 17, 19, итд - као седми објекат у кругу. Држао је свиње, које су се слободно шеткале по Видиковцу, ту му је био паркиран и трактор, а лети је његова жена продавала кукуруз испред продавнице ПКБ/атомског склоништа које је било у центру круга...
Ако сам добро разумео, то је била једина преостала кућа села Кијево, тј. насеље Видиковац је изграђено на месту некадашњег Кијева. А у Кијеву је Живојин Павловић снимао неки филм, почетком 70тих...не знам сад који...

Не знам. Ја сам 80-их живео на Вождовцу, а тек 1989. године се преселио у ове крајеве уз леву обалу Саве.
Данас по Видиковцу нема више свиња и трактора.
Од егзотичних појава ту и тамо наиђе разваљени комби са мегафоном "откупљујемо старо гвожђе, веш машине..." и по нека "дијана" без каросерије, са приколицом пуном секундарних сировина. Ужаси велеграда...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #22 послато: октобар 07, 2018, 01:40:10 поподне »
Сад тек сазнајем, на основу карте из 1870-их, да Бежанија није била само испод брда Бежанијска коса у Војвођанској, већ и дуж читаве Гандијеве ?!
Али тад ове куће, о којима причам, нису постојале.
У сваком случају, сазнао сам да је Гандијева улица постојала од давнина и да су ту биле старе куће којих више нема. Пролазим кроз њу сваки дан и видим само зграде с обе стране.

Да, Бежанија је захватала много шире подручје од Војвођанске улице, све докле се могло нешто изградити, односно - до мочварног земљишта.
Мислим да су ови занатски објекти за које си питао ипак из неког новијег времена (у сваком случају - после Другог рата), у време кад се већ почео градити Нови Београд.

Сећам се изгледа Бежаније кад је мој отац купио неки плац на Лединама (то је од Бежаније према Аеродрому, некада пусте њиве и по која кућа, данас читав мали градић), крајем 1980-их. Типично ушорено сремско село, а блокови у залеђу према Сави. Улица са две уске траке, за мимоилажење "на кнап". По двориштима керови, коке и прасићи, а и по улицама. Колико сам само пута видео бежанијског домаћина који тера вепра Војвођанском улицом, а овај се отргне, па на друм...
Мало је од тога данас остало.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #23 послато: октобар 07, 2018, 01:42:01 поподне »


Занимљиво како су изгледала речна острва. Мала Циганлија, која је данас полуострво испод Моста на Ади, па онда Ада Хуја која је била у сред Дунава, а сад је такође полуострво. Имамо и острво Кожара близу Великог ратног, од којег више нема ни трагова.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #24 послато: октобар 07, 2018, 01:48:16 поподне »
Ако сам добро разумео, то је била једина преостала кућа села Кијево, тј. насеље Видиковац је изграђено на месту некадашњег Кијева.

Нелогично би било да је подручје Видиковца припадало Кијеву, јер је Кијево доста јужније, односно, између Видиковца и Кијева се налази Кнежевац.
Мислим да је и Кијево било део кнежевачког атара. Као самостално село помиње се у 16. веку.
Данас се често ова два насеља помињу као једна целина Кијево-Кнежевац.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #25 послато: октобар 07, 2018, 01:54:59 поподне »


Grosse Zigeuner Insel  :D
Дословни превод на немачки назива Ада Циганлија, односно Циганског острва.
Видео сам и нека другачија тумачења назива Ада Циганлија.
На једној интернет страници стоји:

"On verovatno potiče od keltskih reči „singa” i „lia”, koje znače „ostrvo” i „podvodno zemljište”. Naziv je dočaravao promenljivost vodostaja Save – pri niskom vodostaju, to je bila „Singa”, a pri visokom „Lia”. Ada „Singa-lija” se vremenom pretvorilo u Ada Ciganlija".

Мислим да ово нема везе са стварношћу.
Према ономе што сам чуо и читао, острво је добило назив по циганском насељу које се тамо налазило. По турски - Ciganli ada.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #26 послато: октобар 07, 2018, 02:00:37 поподне »
Мала Циганлија је спојена са копном за потребе бродоградилишта (постоји ли оно још увек?).
А Кожара и Ада Хуја су спојене са копном насипањем. Ада Хуја због отварања индустријских постројења. Кожара је била одвојена од копна рукавцем Дунава. Рај за птице и пецароше.
Претекла је једино још Ада Међица.

Ада Хуја је занимљив топоним. Ваљало би истражити по чему је тако названа.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #27 послато: октобар 07, 2018, 02:42:27 поподне »
Мала Циганлија је спојена са копном за потребе бродоградилишта (постоји ли оно још увек?).
А Кожара и Ада Хуја су спојене са копном насипањем. Ада Хуја због отварања индустријских постројења. Кожара је била одвојена од копна рукавцем Дунава. Рај за птице и пецароше.
Претекла је једино још Ада Међица.

Ада Хуја је занимљив топоним. Ваљало би истражити по чему је тако названа.

"Хуја" би требало да буде - одмаралиште.

......Земуна до Сиска имала је 115 „хуја“ (Rastorte)...... (из неког текста, а ово у загради на немачком значи одмаралиште)
Била је и Пијана хуја код Петроварадина.


Ван мреже dko

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 212
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #28 послато: октобар 07, 2018, 02:46:55 поподне »
Нелогично би било да је подручје Видиковца припадало Кијеву, јер је Кијево доста јужније, односно, између Видиковца и Кијева се налази Кнежевац.
Мислим да је и Кијево било део кнежевачког атара. Као самостално село помиње се у 16. веку.
Данас се често ова два насеља помињу као једна целина Кијево-Кнежевац.

Тако сам ја нешто био запамтио, да је ту као било Кијево где је Видиковац сад...а ми деца смо се спуштали били доле у Кнежевац, ко је био храбар. Али, никад нисам тачно сазнао где је то Кијево...Била је државна кафана-сала 'Кијево' на сред Видиковца, одмах поред Центропрома. Иначе, уз све тог сељака и свиње, Видковац је био неупоредиво лепши, културнији и логичнији него данас, и то не важи само за Видиковац. Београд се самоуништио полу-дивљом градњом (90-тих) и 'инвеститорским' урбанизмом који је екплодиро 2000-тих.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #29 послато: октобар 08, 2018, 12:12:52 поподне »
Тако сам ја нешто био запамтио, да је ту као било Кијево где је Видиковац сад...а ми деца смо се спуштали били доле у Кнежевац, ко је био храбар. Али, никад нисам тачно сазнао где је то Кијево...Била је државна кафана-сала 'Кијево' на сред Видиковца, одмах поред Центропрома. Иначе, уз све тог сељака и свиње, Видковац је био неупоредиво лепши, културнији и логичнији него данас, и то не важи само за Видиковац. Београд се самоуништио полу-дивљом градњом (90-тих) и 'инвеститорским' урбанизмом који је екплодиро 2000-тих.

Кијево је јужно од Кнежевца, између Видиковца и Кијева се налази баш сам Кнежевац (тј. његов остатак након изградње приградских насеља у другој половини 20. века), па је логичније да је Видиковац био део Кнежевца, јер се на њега непосредно наслања.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Иван Вукићевић

  • Помоћник уредника
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1693
  • Васојевић
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #30 послато: октобар 08, 2018, 09:23:26 поподне »
Ако се неко сећа, тј. ако неко зна, била је једна једина сеоска кућа остала на Видиковцу 80-тих, у оквиру тзв. другог круга у Партизанској улици и кућа тог сељака је била при дну круга од 6 солитера -Партизанска 15, 17, 19, итд - као седми објекат у кругу. Држао је свиње, које су се слободно шеткале по Видиковцу, ту му је био паркиран и трактор, а лети је његова жена продавала кукуруз испред продавнице ПКБ/атомског склоништа које је било у центру круга...
Ако сам добро разумео, то је била једина преостала кућа села Кијево, тј. насеље Видиковац је изграђено на месту некадашњег Кијева. А у Кијеву је Живојин Павловић снимао неки филм, почетком 70тих...не знам сад који...

Знам о којој кући говориш, али то није Кијево, већ Кнежевац и далеко од тога да је последња преостала стара кућа (има их подоста). Кијево је јужно од Кнежевца, као што Никола рече.
То је до пре 10 година било типично сеоско имање, а данас је тамо поред те куће никло осам зграда (тик једна уз другу, у најбољем духу новопазарске архитектуре), а уз улицу су локали који су од раније изграђени:



Заокружио сам ту кућу која и дан данас постоји. Налази се у најсевернијем и највишем делу Кнежевца иако је на Google Maps погрешно означено да припада Видиковцу (и формално припада територији МЗ Кнежевац и КО Кнежевац).

Ван мреже dko

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 212
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #31 послато: октобар 08, 2018, 10:18:38 поподне »
Иване, мислим да није та кућа...ова на коју мислим је буквално на 5 метара испод броја Партизанска 13 или 15...то је данас Видиковачки Венац 13 или 15...можда је више нема...Кад мало боље размислим, могуће је да је била нешто новија...али, са трактором, свињама, сељанком која продаје кукуруз, и дедом-власником...Како било, свакако сте ми ти и Никола решили мистерију из детињства - где је то фамозно Кијево!? :)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #32 послато: октобар 09, 2018, 01:31:20 поподне »
Петлово брдо се помиње под тим називом у Другом светском рату, као кота у операцијама партизанске војске и црвеноармејаца у јесен 1944. године.

Један случајан налаз:

"Петлово брдо, мјесто под родном грмовом шумом између атара села: Жаркова, Железника и Кнежевца, највише га има с кнежевачке стране. Кажу да ту у Карађорђијево вријеме крили су Срби кокоши од Турака, а ови кад су чули да онамо пијетли пјевају прозову тако ово мјесто".

А.В. Богић, "Опис врачарског среза, топографски рјечник", 1866.

Дакле, овај топоним постоји и 1860-их, а ако је веровати овом наводу из "Описа", он датира са почетка 19. века.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #33 послато: октобар 09, 2018, 01:32:56 поподне »
Топоним Кијево је чест код словенских народа, а долази од древног личног имена Киј. О томе писах на другој, сличној теми:

Места са основом „киј“: Кијево (код Београда, код Баточине, на Косову, у источној Босни, у Далмацији код Книна, и др), Кијевац (Сурдулица), Кијевци (Пештер), Кијевчићи (испод Копаоника) - Киј је старо словенско име. Према традицији, стари руски град Кијев у Малорусији прозван је тако управо по свом заснивачу Кију (Кий), кнезу дњепровских Пољана. Само значење имена Руси овако тумаче: „Имя Кий исследователями возводится к славянским словам *kyjь, *kou-, *kov- в значении «посох, жезл, деревянный молот»“ (са руске википедије).

https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=2357.msg63003#msg63003

У 16. веку постојало је село Кијево, између Кнежевца, Стражевице и Ресника. Током наредних столећа, а вероватно у вези са аустро-турским ратовима у 18. веку, село је запустело. 1880-их постављена је железничка станица „Кијево“, а уз њу је временом засновано неколико кафана. С обзиром на леп крајолик, железничку повезаност са Београдом и кафанску инфраструктуру, Кијево је (као и Топчидер и Кошутњак) крајем 19. и почетком 20. века, било омиљено излетиште Београђана. Преграђивањем Кијевског потока направљено је језеро по којем се могло пловити чамцем. Постојао је и пансион и неколико кафана.

Данас је овај крај сасвим запуштен, а од пловидбе једино што је остало у Кијеву је опасност од изливања Топчидерске реке и Кијевског потока. Овог лета се догодило управо то:

https://www.blic.rs/vesti/beograd/ovako-izgleda-potop-u-beogradu-voda-se-izlila-u-zarkovu-zelezniku-ali-i-rakovici/tj03bte

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #34 послато: октобар 09, 2018, 03:37:42 поподне »
Топчидерска река је свој назив понела по долини Топчидер, кроз коју протиче и где је њен ток најбујнији. Не знам колико је познато, ова речица је дугачка читавих 30 километара. Извире у Липовачкој шуми (она позната шума између Рипња и Мељака, кроз коју пролази Ибарска магистрала где прави неколико јако дугих и прилично опасних кривина). Топчидерска река затим тече ка северу, а у подручју подавалског села Пиносава прима знатну количину воде из Авалског потока. Назив Топчидер долази од турцизама topci = тобџија, артиљерац и der = долина. Топчидер заиста јесте долина, између два брда (Кошутњак и Дедиње), а у њој је у време турске власти била смештена турска артиљеријска касарна.

Везано за Топчидер и Топчидерску реку, занимљив београдски топоним је Царева ћуприја, у доњем току Топчидерске реке, пред само њено ушће у Саву. Овде се некада налазио мост на цариградском друму којим је премошћена Топчидерска река. Недалеко од некадашње ћуприје налазила се механа „Код Цареве ћуприје“, која је поменута у једном документу још 1846. године. И данас је ово врхунски ресторан.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #35 послато: октобар 09, 2018, 03:39:09 поподне »
Занимљив топоним за разматрање је и назив некадашњег села, сада београдског предграђа - Ресник. Ресник је најјужније урбано насеље Београда. Истоимено село постојало је још почетком 16. века, а вероватно и раније.

Назив је чест код словенских народа и највероватније долази од биљке лековитих својстава - ресник, која се у различитим крајевима назива још и конопљуша, конопљика, расходник, дивљака, грозничница, устук, раходлук, Душаново перје (да ли овај назив има неке везе с царем Душаном?). Дакле, Ресник би био локалитет где ове биљке има у изобиљу.

Мештани Ресника код Сокобање за назив свог села кажу да је „на месту села раније био лештак, па од лескових реса је дошло име Ресник“ (Петар Јовановић, „Бања“). Иначе, у Арачком тефтеру Бaње из 1834. године, ово село је уписано као Рестник.

Међутим, има и другачијих тумачења. Ресници су у предхришћанско време код Словена били врста свештеника. Назив вероватно долази од старословенске основе ресно, истинито, праведно. Реч ресница на словеначком значи стварност, а придев ресно - стварно. Ресници се помињу и у Душановом законику као они који „телеса мртвих сажигајут“. Ово је преведено на савремени србски као „о врачарима, који тела мртвих спаљују“.

Сами Ресничани (из београдског Ресника) за назив свог села почетком 20. века су испитивачима рекли да је село „названо по чесми, која је старија од свих становника (породица) у селу а звала се Ресник. Градили су је, веле, Римљани а по некима Маџари“ (Николић, „Околина Београда“).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #36 послато: октобар 10, 2018, 12:56:01 поподне »
Као и у случају Кнежевца и Жарково је пример како је од некада великог села са још већим атаром данас под његовим називом остао само један мањи урбани крај.

У књизи „Жарково“, Спасоја Влајића (2001) наведен је списак свих крајева и локалитета жарковачког атара, пописани од стране А.В. Богића 1866. године. Према њему, може се реконструисати где се пружао атар Жаркова.

Ево како би то изгледало на мапи:


Жарково до краја прве половине 19. века
(зелени оквир)



Жарково данас
« Последња измена: октобар 10, 2018, 12:57:44 поподне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #37 послато: октобар 10, 2018, 01:00:56 поподне »
Ево како звучи предање мештана о настанку назива Жарково: некада давно, на брду на север од села живела је нека зла баба Јула која је имала змаја. Тај змај је терорисао Жарковце, тако што им је наносио штету, а поврмено би отео и неку девојку. Једном туда наиђе један млади витез, именом Жарко, кога мештани замоле да их ослободи од беде која их је задесила. Витез сачека змаја и одсече му главу мачем.  По овом догађају, место где је пала змајева глава доби име Змајевац, место где је пао реп - Репиште, а место где се пролила крв змајева - Беле Воде (јер змајеви имају белу крв). А село доби име Жарково по свом спасиоцу. Видимо овде више мотива из средњевековних прича о витезовима и змајевима, па чак и из предања о Светом Георгију који је убио аждају. Наравно, по злој баби Јули назив носи Јулино Брдо.

Историјски подаци говоре унеколико другачије. Према једној верзији, село носи име по примићуру Жарку, који је био сеоски главар у прво време турске власти (негде сам прочитао и податак да је пописан у дефтеру из 1523. године, али не могу да тврдим да је тако), те су по њему Турци село уписали као Жарково село.

Код Пауновића („Београд, вечити град“, 1968) нађох другачији податак, - да је кнез Жарко живео у време Карађорђеве државе. Ова друга верзија је можда ближа истини, јер се у дефтеру из 1741. године Жарково не помиње, али се помињу села Репиште и Бело Врело. Бело Врело и јесте изворни део Жаркова, настао око извора од сачињеног од белог камена (касније ће овај део Жаркова бити прозван Беле Воде). Иначе, те 1741. године, кнез у Белом Врелу био је Радован син Радосавов.

Дакле, назив Жарково могао је настати и почетком 19. века, који је вероватно заменио назив Бело Врело, а затим се проширио и на Репиште, као и на цео атар.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #38 послато: октобар 10, 2018, 01:03:41 поподне »
У помињаном Богићевом Опису врачарског среза из 1866. године наводе се топоними атара села Жаркова. Издвојићу пар занимљивих:

Арватско село, брдовито мјесто под средњим њивама и виноградима у атару села Жаркова на сјеверној страни. Знају њуди када су се ту били населили неки Хрвати, па су кренути, јер није могдо ту да буде село“.

Казачке врбе, мало мјесто у атару села Жаркова у Макишу а у предјелу Јелеку. Кажу да су у вријеме првог ратовања Срба против Турака кад је руска војска долазила к Биограду, руски војници, козаци, које Жарковци зову Казацима, пасли ту коње, па се онда тако прозвало то мјесто“.

Мајдани, мјесто под шумом у атару седа Жаркова у Алутама; има много камена који се и данас вади. Земља је дубоко копана и види се да су ту некада биди неки мајдани, а казују да се одприје налазило ту и неко комађе од ливенијех руда. Одавде почиње неки стари пут, па иде на село Кнежевац кажу да је одатле водио на Авалу“.
(Ови мајдани указују да је рударства било и у подручју Жаркова)

Раскршће, мјесто у атару села Жаркова на јужној страни. Ту се растављају путеви у Рушањ и Железник“. 
(Биће да је ово био најјужнији део Жаркова. Ово Раскршће је отприлике на данашњој Ибарској магистрали код Петловог Брда)

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #39 послато: октобар 10, 2018, 03:13:01 поподне »
Наведено подручје било је сеоски атар, а 1856. године, Жарково добија статус општине, обухватајући подручје између Саве и Топчидерске реке, на југу се граничећи са Остружничком општином.

Ако занемаримо чињеницу да се неки делови жарковачког атара данас сматрају посебним крајевима, као што су Беле Воде, Репиште, Макиш, прво се од Жаркова одвојила Чукарица.

1842. године на шабачком друму, Жарковачка општина је отворила кафану испод брега Камењак. На лицитацији кафану је у закуп добио Стојко Јанковић из Београда. Он је носио надимак Чукар, да ли од раније, или по чуки испод које му је била кафана, непознато је. Тек, кафана постаде позната као - Чукарова кафана. Временом ће овај крај прозвати - Чукарица. Од средине 19. века у близини кафане (испод брда у правцу данашњег хиподрома) заснива се насеље. Захваљујући прузи која је пролазила у близини, овде ће се током друге половине 19. века развити индустријска постројења. Иако засновано на подручју Жаркова, насеље Чукарица, углавном радничко, није имало много везе са Жарковцима и Жарковом, у којем се живело руралним животом. Зато су београдске власти изузеле шире подручје Чукарице (са Бановим Брдом) и, 1911. године, образовале нову београдску општину Чукарица.

Захтев Чукаричана за одвајање од Жаркова:

„Потписат грађаноправни гласачи села Чукарице, убеђени да село Жарково негодује и не жели нас у заједници имати, а сем тога и нама самим сопствени интереси налажу, да се од села Жаркова одвојимо законитим путем и образујемо сами нову општину под називом Суд општине Чукаричке. За одвајање села Чукарице у нову општину испуњавамо услове по чл. 6 Закона о општинама, јер по списку пунолетних грађана, који се при општинском одсеку води, село Чукарица броји својих 474 пунолетних грађана. По списку правних гласача за ову 1911. годину, село Чукарица броји 105 правних гласача. Молимо кмета за дејство, да суд општински у законском року одреди дан збора правних гласача за наведени циљ, те како би се на време припреме учинити могле, да се још ове јесени од Жаркова одвојимо“ (19. јун 1911. године на Чукарици) - пренето из монографије „Чукарица 1911-2011“)

(Са: http://www.cukarica.rs/cir/)


Баново Брдо је до средине 19. века било голо брдо, и управо се тако и звало - Голо Брдо, а у неким периодима и - Ордија, вероватно према неком логору турске војске. 1851. године, Београдска општина је дубровачком политичару и дипломати Матији Бану, за заслуге према држави, понудила да изабере плац у Београду где би изградио себи кућу. Матији Бану се допао поглед са Голог Брда на град и изабрао је једну парцелу на Брду, и у наредној години саградио кућу. Банова кућа била је на врху узбрдице која од Шумарскопг факултета води према Кошутњаку (улица Кнеза Вишеслава), одакле је пуцао поглед на Београд. Временом ће му се придружити и други Београђани, те је засновано ново насеље у склопу Чукарице, а назив је временом добило по Матији Бану. Сам Матија је брдо звао - Бановац, како се Баново Брдо и данас у жаргону назива. Кућа Матије Бана је срушена у аустријском бомбардовању 1914. године.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #40 послато: октобар 10, 2018, 03:50:53 поподне »
Оно што би се у причи о Жаркову могло назвати иронијом судбине је да је 1955. године, приликом укрупњавања подручја јединица локалне самоуправе, укинут општински статус Жаркова, а затим је оно припојено подручју Општине Чукарица. И тако је и до данас.

Дакле, у случају Кнежевца и Раковице, односно Жаркова и Чукарице, видимо како нестају стара и на њиховом подручју настају нова насеља, и то у врло блиској прошлости.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #41 послато: октобар 10, 2018, 04:49:10 поподне »
Одличан преглед си дао за Жарково, Небо. Придодаћу и ја неколико занимљивости и допуна:

-првобитне границе Жаркова на мапи (зелене боје) су углавном добро означене, једино што је северна граница жарковачког атара ишла још северније, односно до ушћа Топчидерске реке у Саву;

-ово чувено предање о Жарку и змају ми се чини да је плод неког новијег маштовитог креатора, и да је настало у последњих 200 година; за Јулино брдо постоји још једна прича, да је име добило по једној баба Јули која је током Првог српског устанка на Турке наваљивала запаљене бале сена, а иначе ово име за брдо на коме се налазе чувени високи солитери није било одомаћено пре друге половине XX века, већ су га Жарковци звали Грујина страна, мислим да се под тим именом јавља и на неким старим мапама београдске околине; примићур Жарко се помиње у турском дефтеру из 1536. године (15 година након турског освајања Београда) као старешина два села, Белог Врела и Репишта, па се верује да је по њему данашње Жарково добило име (спајањем два првобитно самостална насеља, Турци су оба села почели да зову "Жарковим селом"); Репиште се као посебно село, ако се добро сећам, последњи пут помиње почетком 18. века, уцртано у аустријске војне карте које су прављене због опсаде Београда 1717. године, негде током друге половине 18. века је замрло и постало селиште, на коме су биле жарковачке њиве током 19. и 20. века;

-Арватско или Рватско село (које је добило назив по досељеницима из Лике) је постојало до 1824. године када га је Милош Обреновић раселио, претпоставља се да се налазило негде на подручју данашњег Макиша; Алуге где су се налазили мајдани тј. каменоломи су стари назив за подручје данашњег Скојевског насеља (улице Луке Војводића и Годоминска, некадашње Скојевска нова и Скојевска), тамо и данас има остатака тих старих каменолома (ходника у стени); на подручју данашњег насеља Церак Виногради су се у 19. веку налазиле кречане, док се један крај Репишта (или како се данас назива - Горње Жарково или Спортски центар) звао Липак (дуж улице Владимира Роловића и на месту данашњег стадиона ФК Диф), а крај где се сада налази Факултет физичке културе и чувена падина где се снимају разне рекламе се звао Читлук;

-село Репиште се налазило отприлике на размеђи данашњих насеља Жаркова и Бановог брда (северни део Жаркова који се и данас зове Репиште и насеља која припадају Бановом брду, Дипломатско насеље, Сунчана падина, можда и Голф насеље), са обе стране Репишког потока, који је вероватно почињао од поменуте падине код Дифа (Факултета физичке културе), ишао преко простора где се данас налазе ОШ "Милош Црњански" и вртић "Бајка" и сливао се низбрдо низ данашњу улицу Ендија Ворхола (некада Лазаревачки друм) и коначно је утицао у једну локву (бару) на простору где се данас налази ФМП; људи који живе у улици Ђорђа Огњановића, поред школе, су ми причали да су приликом копања темеља за куће наилазили на остатке цеви од "турског водовода"; пре урбанизације Жаркова овде су се налазили воћњаци и баште, а на месту данашње школе се налазио један јак извор који је био уређен и са кога су сељани често узимали воду; јаки извори су постојали и на Змајевцу (испод Јулиног брда) и на Белим водама, данас су сви или загађени или каптирани; село Бело Врело се развијало са обе стране потока Париповац који и данас постоји, језгро је било подручје данашње жарковачке цркве Светог Вазнесења; на старом жарковачком гробљу су откривени темељи старе цркве из 17. или 18. века која се помиње и у изворима; село Бело Врело је уствари центар из кога се развило село Жарково, пошто је Репиште, као што смо видели, у међувремену постало селиште (напуштено село) на коме су никле њиве, баште и воћњаци;

-на подручју Спортског центра "Партизан" у Жаркову (тамо се сада налази ФК Жарково, испод цркве ка Водоводској улици) је 50-тих година 20. века откривено насеље винчанске културе (млађа фаза "Винча-Плочник"), а постоје и неке непроверене информације да је винчанско насеље откривено и 70-тих година приликом изградње насеља Церак Виногради; такође имам непроверене информације да је у пећинама изнад Радничке улице (Чукаричка падина) пронађен разноврстан археолошки материјал, од старијег каменог доба па све до бронзаног и гвозденог доба; иначе су те пећине, које су и вештачки продужаване, током 19. века служиле за складиштење робе која се допремала скелама; када је Сава имала висок водостај, целокупно подручје данашње Аде Циганлије и Чукаричке падине је било поплављено а вода је допирала све до поменутих стена и пећина које су чиниле основу Голог, тј. Бановог брда.
« Последња измена: октобар 10, 2018, 06:26:33 поподне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #42 послато: октобар 10, 2018, 06:38:45 поподне »
Свака част за овај прилог, Никола.
Очекивао сам да ћеш написати нешто о Жаркову  ;)
Ваља анализирати све ове топониме.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #43 послато: октобар 10, 2018, 06:40:30 поподне »
Мајдани, мјесто под шумом у атару седа Жаркова у Алутама;

Ово је словна грешка. У питању су, наравно, Алуге о којима је писао Никола.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #44 послато: октобар 10, 2018, 07:04:29 поподне »
Свака част за овај прилог, Никола.
Очекивао сам да ћеш написати нешто о Жаркову  ;)
Ваља анализирати све ове топониме.

Хвала Небо.  ;) Сетио сам се још једног топонима - Дужице, име за њиве које су ишле "уздуж", у правцу север-југ, на подручју данашњег насеља Сунчана падина (улице Требевићка, Петра Лековића и Мира Попаре). Такође, на аустријским војним картама из 17. и 18. века се данашње Баново брдо јавља под називом - Репишко брдо.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #45 послато: октобар 11, 2018, 03:32:06 поподне »
Ево коригованих граница Жаркова. Ваљда је то - то.



Граница према Кнежевцу и Топчидеру је позната. Граница према Железнику и Остружници је "одокативно" постављена, али мислим да не би требало да има већих одступања.
« Последња измена: октобар 11, 2018, 03:35:58 поподне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #46 послато: октобар 11, 2018, 11:39:43 поподне »
Ево коригованих граница Жаркова. Ваљда је то - то.



Граница према Кнежевцу и Топчидеру је позната. Граница према Железнику и Остружници је "одокативно" постављена, али мислим да не би требало да има већих одступања.

Заправо је цео Кошутњак све до Топчидерске реке био део жарковачког атара, међутим он је за време Милоша и Михаила Обреновића био издвојен као књажевско ловиште па се и не мора сматрати делом Жаркова. У сваком случају и без Кошутњака је Жарково имало прилично широк атар, па не чуди што је називано најбогатијим селом у околини Београда и селом које је најближе Београду.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #47 послато: октобар 12, 2018, 12:54:03 поподне »
Заправо је цео Кошутњак све до Топчидерске реке био део жарковачког атара, међутим он је за време Милоша и Михаила Обреновића био издвојен као књажевско ловиште

Ако је тако, онда идемо на максималистичке захтеве  ;)



Подручје обележено звездицом: неправедно отето Жаркову.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #48 послато: октобар 12, 2018, 01:12:24 поподне »
Ако је тако, онда идемо на максималистичке захтеве  ;)



Подручје обележено звездицом: неправедно отето Жаркову.

Жарково до Токија, Србија до Милвокија.  ;)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #49 послато: октобар 31, 2018, 03:38:13 поподне »
Назив Топчидер долази од турцизама topci = тобџија, артиљерац и der = долина. Топчидер заиста јесте долина, између два брда (Кошутњак и Дедиње), а у њој је у време турске власти била смештена турска артиљеријска касарна.

У турском Попису џизје Београдске области из 1640/41. године, помиње се село под називом Тобџијино (Топчијино) село, по турски Topçi Köy. Налазило се у долини Топчидерске реке. Касније је расељено. Очито да је овај део београдске околине био стратешки важан за прилаз Београду. После Тобџијиног села касније се ту налази турска артиљерија (по њој и назив Топчидер), а у непосредној близини и брдо Ордија (Баново брдо), по називу за турску војску. Дакле, доминирају војнички називи.


Топчидер на мапи из 1922. године
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #50 послато: октобар 31, 2018, 03:45:20 поподне »
На мапи је занимљив и локалитет Михајловац, за оне са терена - потес између Хиподрома, Старе Чукарице и Бановог Брда.
Мислим да више нико не зове овај крај тим називом, јер се назив Баново Брдо проширио на већину околних крајева.
Разуме се, крај је добио назив по неком Михаилу, не знам ком. Можда у част кнеза Михаила?

На врх Михајловца некад је постојала истоимена кафана, касније отмени ресторан са живом свирком. Сад се ту зида нека у низу модерних зградурина...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #51 послато: октобар 31, 2018, 05:49:51 поподне »
У турском Попису џизје Београдске области из 1640/41. године, помиње се село под називом Тобџијино (Топчијино) село, по турски Topçi Köy. Налазило се у долини Топчидерске реке. Касније је расељено. Очито да је овај део београдске околине био стратешки важан за прилаз Београду. После Тобџијиног села касније се ту налази турска артиљерија (по њој и назив Топчидер), а у непосредној близини и брдо Ордија (Баново брдо), по називу за турску војску. Дакле, доминирају војнички називи.


Топчидер на мапи из 1922. године

Треба рећи да је војничку улогу Баново брдо задржало и у каснијим временима. Током октобра 1915. године се код Аде Циганлије и на Бановом брду водила крвава битка између немачке и аустроугарске са једне и српске војске са друге стране; погинули немачки војници су сахрањени на војном гробљу које је тада формирано на брежуљку са којег се пружао одличан поглед на Аду и на простор који данас покривају новобеоградски блокови (те је због тога сазидана и посебна клупа на којој је седео немачки кајзер Вилхелм приликом своје посете окупираном Београду 1916, која се до данас очувала), а уз њих је сахрањено и десетак погинулих српских ратника, којима је немачки командант Макензен подигао посебан споменик. Иначе је на том брежуљку био један од положаја српске артиљерије која је бранила Београд; војно гробље је после 1944. потпуно девастирано, а данас је 3/4 његове некадашње површине под зградама приватне основне школе и гимназије "Руђер Бошковић", као и кафића "Александар Клуб", док је само мали део претворен у парк; треба нагласити да су послератне комунистичке власти уништиле највећи број надгробних споменика, али да скелети нису померани.

Током Другог светског рата су Немци на Бановом брду изградили барем две артиљеријске подземне базе (тзв. "бункере") чији је циљ био дејствовање по непријатељу који би наступао долином Саве ка Београду. Једна база се налази одмах изнад ОШ "Бановић Страхиња" и стотинак метара ниже од Немачког војног гробља, одлично је очувана јер је после рата коришћена као подземно склониште; друга база се налази испод стадиона ФК "Чукарички". Из приче са једним староседеоцем Бановог брда сам дознао да је постојала и трећа база (где се отац дотичног као дете играо) која се налазила преко пута војног гробља, где је данас парк са засађеним боровима, али она више нема видљив улаз. У сваком случају су се Немци врло добро припремили за одбрану окупираног Београда, па је 1944. Баново брдо вероватно изгледало као мала тврђава.
« Последња измена: октобар 31, 2018, 05:51:26 поподне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #52 послато: октобар 31, 2018, 07:20:44 поподне »
погинули немачки војници су сахрањени на војном гробљу које је тада формирано на брежуљку са којег се пружао одличан поглед на Аду и на простор који данас покривају новобеоградски блокови (те је због тога сазидана и посебна клупа на којој је седео немачки кајзер Вилхелм приликом своје посете окупираном Београду 1916, која се до данас очувала), а уз њих је сахрањено и десетак погинулих српских ратника, којима је немачки командант Макензен подигао посебан споменик. Иначе је на том брежуљку био један од положаја српске артиљерије која је бранила Београд

Споменик немачким војницима и данас постоји на врх Бановог Брда. На њему су уписана имена свих немачких војника ту погинулих. Има много материјала за изучавање. Приметио сам да има повелик број словенских имена.

Тела србских војника погинулих на овом положају, такође су, након битке, свечано сахрањена. На захтев једног из круга последњих европских витезова, немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена (1849-1945), који је командовао овом ратном операцијом и био задивљен храброшћу бранитеља, подигнут им је и споменик који и данас тамо стоји и на којем пише "Hier ruhen Serbische Helden" ("Овде почивају србски јунаци"). За србску војску је, том приликом, рекао: „Ми смо се борили против такве армије о каквој смо слушали само у бајкама“.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #53 послато: октобар 31, 2018, 07:25:49 поподне »
Током Другог светског рата су Немци на Бановом брду изградили барем две артиљеријске подземне базе (тзв. "бункере") чији је циљ био дејствовање по непријатељу који би наступао долином Саве ка Београду. Једна база се налази одмах изнад ОШ "Бановић Страхиња" и стотинак метара ниже од Немачког војног гробља, одлично је очувана јер је после рата коришћена као подземно склониште; друга база се налази испод стадиона ФК "Чукарички".

Куполе ових бункера су и данас изнад земље и јасно видљиве.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #54 послато: октобар 31, 2018, 09:10:35 поподне »
Куполе ових бункера су и данас изнад земље и јасно видљиве.

Да, те куполе су биле митраљеске и служиле су за одбрану посаде, односно одбрану самог улаза у подземну базу. Саме базе су биле врло брижљиво изграђене, Немци су мислили на све - од малих канала уз ивице ходника који су служили за одвод вишка воде који се стварао кондензовањем паре која је настајала због дисања посаде, до посебне вентилације у просторијама у којима су били смештени топови а која је служила за одвод отровних барутних честица које су настајале приликом дејствовања топова (да та вентилација није урађена, посада би се временом због присуства тих честица угушила). Иначе, топови су у подземне базе уношени у деловима и потом на лицу места поново састављани. База у коју сам улазио, код ОШ "Бановић Страхиња", има површину од барем 200 квадратних метара. На Калемегдану, иза Победника, постоји једна скоро идентична реплика такве базе, само што је она према историчарима подигнута од стране ЈА 1948. године, када је наступило захлађење Тито-Стаљин и уместо класичних је имала противавионске топове; ако је ово датовање тачно, онда су у њеној градњи готово сигурно учествовали заробљени немачки инжењери који су пројектовали базе на Бановом брду.
« Последња измена: октобар 31, 2018, 09:14:29 поподне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #55 послато: новембар 02, 2018, 10:50:14 пре подне »
Да се вратим на Жарково и његов атар. Након Другог светског рата, настављено је издвајање нових делова жарковачког атара за потребе изградње модерних стамбених насеља.

Раних 1970-их засновано је насеље Церак, као продужетак насељеног дела Жаркова у правцу југа. Крајем 1970-их, насеље се шири новим блоковима који добијају назив Церак - Виногради, а током 1980-их и Церак 2. Коначно, насеље које је у неким деловима још увек у изградњи је Филмски Град, у правцу на исток од Церака.
Називи Церак и Виногради говоре сами за себе. На подручју Церака и свих његових делова налазила се густа церова шума. У једном искрченом делу били су виногради неких Жарковаца. Филмски Град је назив добио по истоименом комплексу филмских студија у Кошутњаку који се налази у неподредној близини.
Источно од Филмског Града је насеље које се у време комунизма звало СКОЈ-евско (за млађе који нису имали то задовољство да живе у Титово време - СКОЈ = Савез комунистичке омладине Југославије), а сада нема неки посебан назив већ се води као део Кошутњака, односно улица Луке Војводића.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #56 послато: новембар 02, 2018, 10:51:33 пре подне »
На северној страни, од Жаркова се издвојило као посебно модерно насеље и Јулино Брдо. Ово брдо од 124 метра НМВ је продужетак платоа на којем се простире Жарково у правцу севера, где се у облику гребена издиже изнад макишке равнице. Од Бановог Брда одељено је долином којом је некада текао Репишки поток према Сави, а сада туда пролази Ибарска магистрала.

Брдо је добило назив по некој баба Јули(ји). Већ је наведено предање по којем је баба Јула била власница змаја који је малтретирао становнике Белог Врела, а којем је главе дошао витез Жарко. Реалније звучи новије предае да је на брду, у кући нешто осамљенијој од осталих делова Жаркова, самотно живела старица Јула. Позната је постала током борби у Првом србском устанку, када су Срби држали положај на гребену, а Турци из правца севера покушавали да им преотму положај. Турски изненадни напад ноћу био је силовит и претила је опасност да устаници изгину и изгубе положај. Тада се Јула досетила једне древне ратне технике коришћене у старом и средњем веку приликом одбране утврђења. Саветовала је србске ратнике да запале бале сена (према другој варијанти - крље остале у Јулином дворишту од крчевине) и скотрљају их на Турке који су кренули у јуриш уз брдо. Турци су се дали у бег и тако је устанички положај одбрањен, а Јула постала позната и омиљена, те је по њој касније названо и брда на којем се овај догађај одиграо. 1960-их година, ту је подигнуто модерно насеље високих солитера који доминирају панорамом овог дела Београда.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #57 послато: новембар 02, 2018, 10:54:14 пре подне »
Нешто северније, у углу који затварају два брда - Јулино и Баново, на некада плавном земљишту у макишкој равници, крајем 1980-их и 1990-их настало је још једно модерно насеље - Чукаричка Падина. Некада се ту налазила циганска черга, односно како се то данас  финије каже - нехигијенско насеље, а због песковитог и плавног тла било је и делова под водом, практично - мочваре. Чукаричка Падина је препознатљива по лепој цркви посвећеној Светој Петки, саграђеној првих година 21. века.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #58 послато: новембар 02, 2018, 01:14:36 поподне »
Називи Церак и Виногради говоре сами за себе. На подручју Церака и свих његових делова налазила се густа церова шума. У једном искрченом делу били су виногради неких Жарковаца.

Постоји анегдота везана за Церак Винограде. Наиме, десетак година пре изградње насеља на том месту су се налазиле само утрине и ливаде на којима је раније пасла стока жарковачких домаћина. Дознало се, међутим, да ће на том месту бити изграђено ново насеље а да ће се највећа откупна цена давати за земљиште које је под виноградима. Брже-боље су Жарковци који су били власници тог земљишта на њему засадили винограде и тако успели добро да зараде када су они крчени због изградње насеља.  ;)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #59 послато: новембар 02, 2018, 01:49:39 поподне »
 :D

Ако је ово истина, стварно су довитљиви Жарковци.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #60 послато: новембар 02, 2018, 02:00:26 поподне »
Док смо још у јужним деловима Београда, ваља поменути и нека села која више не постоје, а у овом су подручју. О њима је писао др Реља Новаковић у раду „О неким ишчезлим селима на домаку Београда“.

Рудманово је било село на обали Саве, у висини јужног шпица Аде Циганлије. Село је било на важном путу који води обалом Саве на запад (као и данас). На аустријској (Епшелвиц) мапи из 1718. године, Рудманово је уцртано на око три километра на север од Железника. Касније се село више не помиње, а данас у подручју Железника постоји локалитет Рудманово (ливада), додуше знатно ближе самом Железнику. С обзиром да се село налазило између две воде - Саве са једне и плавног Макиша са друге стране, могуће је да су се Рудмановци иселили према Железнику због изливања Саве или плављења из Макиша.
Порекло самог топонима није сасвим јасно. Постоје мишљења да се село раније звало Радмановац. Заиста је постојало једно село овог назива, забележено од турских власти 1560. године у Београдској нахији, али није поуздано да се ради о истом селу, нарочито јер се оно те 1560. године наводи као „запустело“, а и језички преображај из Радмановац у Рудманово за релативно кратко време не звучи баш извесно.
Корен руд- би могао имати везе са неким рудником или рударским занатом, нарочито кад знамо да је оближњи Железник био рударско место и да цело то подручје јужно од Београда које гравитира Авали било познато по средњевековном (а и каснијем) рударству.

Село Камен се помиње још 1822. године (арачки тефтер) између Кнежевца и Жаркова. По том положају, могло би се радити о неком од брда (Петлово, Лабудово?). 1818. у Уписнику, ово село се наводи као „Махала код Камена“. У турским пописима из 16. и 17. века, село под оваквим називом не постоји, док се у аустријским документима из 18. века у овом крају помиње запустело село Kaminitz (Каменица). Народно предање (забележено у 19. веку) каже да је село Камен било велико и да се налазило - близу савске обале. Новаковић могући положај Камена налази између села Сремчица и Велика Моштаница, где данас постоји локалитет Каменска Ћуприја (дакле, у присвојном облику - каменска, а не камена или каменита), а где је на мапи из 18. века приказан мост на некој безименој речици.

У долини Топчидерске реке постојала су мала села Менгаре (или Мегаре) и Мечковац, негде на потесу између Кнежевца и Топчидерског парка. Не помињу се после 1813-те.

Нешто јужније до пред крај 18. века постојало је село Дољани, на потесу између Сремчице и Липовачке шуме. За Дољане се каже да је било велико село, а по предању, био је ту и град (утврђење) који је данас под Липовачком шумом. У турским дефтерима из 16. века помињу се Горњи и Доњи Дољан. Помињу се и у првој половини 18. века у аустријским документима.     
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #61 послато: новембар 06, 2018, 01:23:19 поподне »
Говорећи о Топчидеру, не може се не поменути Топчидерско Брдо, данас један од најлепших (ако не и најлепши) крајева у Београду.
Данас је ово лепо уређен кварт са обиљем зеленила, лепим и раскошним породичним кућама најбогатијих Београђана, чистим улицама, отменим ресторанима...

Све до 20. века, већи део Топчидерског Брда био је под шумом (осим западног, окренутог Сави). Ширењем Београда, део по део Брда је урбанизован, чиме се и сужавало и подручје на које се односи назива Топчидерско Брдо. Изворно подручје под називом Топчидерско Брдо је брдо са највишом тачком 210 метара НМВ, које је географски оивичено: брдом Дедиње и долином Топчидерске реке на југу, долином Саве на западу, долином Мокролушког потока на северу и долином Бањичког потока на истоку.

Сама етимологија назива је јасна - односи се на брдо које је изнад Топчидера. С обзиром да је Топчидер турцизам, свакако да је постојао неки назив за ово брдо и пре 16. века, од кад су Турци окупирали Београд и околину, али он није сачуван (или барем ја нисам нашао податак о њему).

Западна страна Топчидерског Брда је до иза Првог светског рата називана Ђурђево Брдо и она је служила као осматрачница према областима преко Саве (Срем). На мапи Београда из 1893. године овај део Топчидерског Брда означен је као „Београдски виногради“. Касније ће замрети и назив Ђурђево Брдо (после 1927. године), а преовладаће назив Сењак који се уобичајио од краја 19. века (позната прича о томе како су овде Београђани који су држали стоку имали своје сењаке, по чему и назив за крај).

Можда се Топчидерско Брдо пре Турака звало управо Ђурђево Брдо?

Како ће западна страна Топчидерског Брда у 20. веку постати Сењак, тако је североисточна страна прозвана Прокоп, по прокопу који је ту направљен за потребе железнице. Ова страна Топчидерског Брда раније је називана Малешко Брдо, али је касније преовладао назив Прокоп. Када је почела изградња Главне железничке станице у Београду (1881-82), велике количине земље у камена насути су преко Баре Венеције, како би онуда прошла пруга. Та земља и камен копани су управо из Малешког Брда. Тако је настао један велики кратер, до којег су ишле трачнице и где је заснована железничка станица Београд Центар, познатија као Прокоп.

Коначно, са југа се назив Дедиње проширио на знатан део Топчидерског Брда. О томе је кратак и ефектан опис дао Богдан Тирнанић у књизи „Београд за почетнике“:

,,Када je наврх Дедиња саграђен краљевски двор, богати снобови нагрнули су y том правцу. Многи снобови са Топчидерског брда почели су тада и свој део да називају Дедињем, јер им je овај други назив звучао отменије. Неки су име Дедиње натегли све до Топчидерске звезде, a неки га завукли чак до ,,Мостара“.

У административном смислу, Топчидерско Брдо је између светских ратова било општина у оквиру града Београда и обухватало је подручје у својим географским границама, као и Дедиње и један део Бањичког Брда. 1957. године, када је укрупњена локална самоуправа, од општина Топчидерско Брдо и Западни Врачар биће образована општина Савски Венац.

(подаци из више извора, највише из Новаковићевог раније наведеног рада)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #62 послато: новембар 06, 2018, 01:27:46 поподне »
Топчидерско Брдо у географским границама (црвено) и област на коју се данас односи појам Топчидерско Брдо (плаво)


"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #63 послато: новембар 06, 2018, 02:37:49 поподне »
И Дедиње је некад било пусто брдо, па су од времена кад је тамо саградио двор краљ Александар Карађорђевић, како написа Тирнанић, тамо почели своје виле да граде богати Београђани.


Дворска капела Светог апостола Андреја Првозваног

На старим аустријским картама из 18. века, ово брдо се наводи као: Dedina, Dedina Berg, Dedino brdo.

Обично се назив Дедиње повезује с неким дедом (у смислу претка или старог човека), или дедовином, али занимљив податак стоји у „Историји Београда“ (САНУ, 1974), где се наводи турски назив брда из средине 16. века, - Dede Bairi (Дедино Брдо). Тумачење које тамо стоји је да је ово брдо било посед извесног београдског старешине једне исламске заједнице (месџида) у неубицираној Баба-Махмудовој махали у београдскојх вароши, а који се звао Дедезаде („Дедић“, син дервишког старешине деде).

Лингвиста Звездана Павловић („Ороними Србије“) има другачије тумачење:

"ДЕДИЈА, ДЕДИНА, ДЕДИНО БРДО, ДЕДИЊЕ, ојк. Београд. Од личног имена Дедија преко синт. Дедија земља, коса и сл. С обзиром на велики комплекс земље и набројане синониме мања је вероватноћа да је именовање везано за апелатив деда, мада се и то не може пренебрегнути, као и за значење лексеме дедина, дедовина, баштина, наслеђен посед,. Синоними могу бити изведени од других облика антропонима: Деда, Дедин".
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #64 послато: новембар 06, 2018, 03:38:59 поподне »
Јужно од Дедиња су насеља Канарево Брдо и Миљаковац, а југоисточно Бањица.

Канарево Брдо и Миљаковац су модерна насеља изграђена 1960-их, односно 1970-их година. Пре Другог светског рата била су у приватном власништву, под шумом и ливадом. У ранијим временима вероватно су била у била у атарима села Бањица и Кнежевац.

Иако многи Београђани мисле да је назив Канаревог Брда повезан са канаринцима (или можда - Канарским острвима), оно овај назив носи по презимену предратног власника, Ђорђа Канаре. Канара, богати рентијер цинцарског порекла, је ово земљиште купио од претходног власника, а тада се брдо звало - Гољино Брдо. Намера му је била да изгради „вртни град“ од малих кућа за издавање. Простор је био у близини железничке колоније, засноване уз пругу која је ишла (и иде и данас) долином Топчидерске реке, и изградња оваквог насеља представљала је природни продужетак тог железничког насеља. 1930-их добар део овог „града“ је изграђен, међутим, после Другог светског рата, читав посед је национализован, а објекти порушени.

Нисам успео да нађем ништа детаљније по питању - ко је био Ђорђе Канара. Ако неко зна, нека постави.
Надимак „Канара“ имао је генерал србске и југословенске краљевске војске Јован Наумовић, из старе београдске куће Наумовића, цинцарског порекла. Има ли овај Ђорђе Канара неке везе с Наумовићима, не знам.

Иначе, канара (kanara) је турцизам и означава кланицу. На румунском canara је стена, што је преузето и у бугарском - канара = каменити крш.
У кумановском крају постоји село Канарево. У Македонији канарче или канарија представља део традиционалне женске ношње (марамица која се задене у појас украса ради).


За порекло назива Миљаковац нисам нашао ништа опипљиво, нити се овај топоним спомиње у грађи пре средине 20. века. Конструкција лично име + вац, изведена од старије верзије „вас“ = село, у овом случају Миљака вас (Миљаково село), можда указује да је некада овде било насељено место, вероватно мањег обима.

Топонима Миљаковац, Миљаковци и сл, има на више места по србском етничком простору. Име Миљак и презиме Миљаковић се помињу у повељама Немањића још у 14. веку.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #65 послато: новембар 06, 2018, 03:58:08 поподне »
Рудници и лагуми испод "СКОЈ-евског насеља":

<a href="https://www.youtube.com/v/LjEEjrmv6g0" target="_blank" class="new_win">https://www.youtube.com/v/LjEEjrmv6g0</a>
(8:25 - 14:25)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Милош

  • Уредник СДНКП
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3776
  • I2-PH908>Y56203>Y134578 Тарски Никшићи
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #66 послато: новембар 06, 2018, 04:38:39 поподне »
Топчидерско Брдо у географским границама (црвено) и област на коју се данас односи појам Топчидерско Брдо (плаво)



Једна занимљиа слика. Топчидер почетком 20. века.


Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #67 послато: новембар 06, 2018, 07:05:50 поподне »
Једна занимљиа слика. Топчидер почетком 20. века.



С обзиром на поглед који пуца на Београд (којим, за разлику од данашњег "Београда на води", доминира Саборна црква), ово је сликано негде при врху Топчидерског Брда (она ђурђевско / сењачка страна).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #68 послато: новембар 06, 2018, 07:52:20 поподне »
С обзиром на поглед који пуца на Београд (којим, за разлику од данашњег "Београда на води", доминира Саборна црква), ово је сликано негде при врху Топчидерског Брда (она ђурђевско / сењачка страна).

Рекао бих да се у позадини фотографије види метеоролошка станица за мерење температуре и влажности ваздуха (дрвени троуглић изнад земље). Можда се у то време температура за Београд мерила на Сењаку, а не на Кошутњаку као данас?  :)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #69 послато: новембар 06, 2018, 07:56:33 поподне »
Личи, стварно.
Ваљало би проверити где је тада била метео станица.
Данас је главна на врх Кошутњака, што није далеко од сењачке стране Топчидерског Брда.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #70 послато: новембар 07, 2018, 03:30:32 поподне »
Канара, богати рентијер цинцарског порекла, је ово земљиште купио од претходног власника, а тада се брдо звало - Гољино Брдо.

Судећи према аустријској Церниц-Кајзеровој карти из 1721. године, брдо које је касније звано Гољино, а у 20. веку добило назив Канарево брдо, у то време звало се Карлсберг (Карлово брдо, вероватно по принцу Карлу Александру Виртембершком), а ранији назив био је Мајур. Назив се односио како на Канарево брдо, тако и на брдо на којем се данас налази Миљаковац.

Сама реч мајур је у србски дошла из немачког, а мађарског је порекла, и означава сеоско пољопривредно имање са свим помоћним економским објектима и с њим спојеном обрадивом земљом, као целину.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #71 послато: новембар 07, 2018, 03:33:17 поподне »
Бањица је насеље на авалском путу, познато по блоковима модерних зграда саграђених 1970-их, премда постоји и даље један део Бањице у којем је насеље породичних кућа (у којима и данас живе неки потомци првих насељеника из 1830-их).

Назив долази од многобројних извора који су се у подручју села налазили, а од којих су неки били минерални и термални („Приповједају да су ту некад биле бање, купатила“, Богић). У страним мапама и историјским изворима, назив се јавља као: Bagna, Bagnia, Banya, Bainja, Banie, Panie, Bogna, итд. У домаћим, редовно као Бања.

Село је овде постојало у средњем веку, па и у првим годинама турске власти. У свим пописима београдске области током 16. века (1528, 36, 60, 82) помињу се напоредо два села: Бања и Бањица. Тумачи ових пописа су у недоумици који назив се односи на које данашње село. Већинско мишљење је да је Бања село које се налазило у близини данашње Бањице, а да се тај стари топоним Бањица односи на данашње село Јајинци, јужније на авалском путу.

То старо село Бања било је ближе Топчидерској реци, у подручју између брда Дедиње и помињаног Мајура / Карлсберга / Гољиног брда (где је данас улица Пере Велимировића, односно Месна заједница Кошутњак). Бања се након 1738. године више не спомиње, све до 1820-их, па се може закључити да је село расељено, односно запустело у време аустро-турских ратова, у којима су се ратни сукоби често одвијали баш у подручју јужно од Београда. 1820-их. У србским пописницима, уписницима и тефтерима, Бања се поново помиње, напоредо са Бањицом, али од 1830-их овог назива више нема. Изгледа да је насеље само од себе замрло, јер, како је раније наведено, сто година касније у подручју некадашње Бање видимо покушај Ђорђа Канаре да заснује „вртни град“ у ненасељеном подручју.

Данашња Бањица заснована је у време књаза Милоша, и то тако што је тада расељено село на Топчидеру ради изградње Милошевог конака (овде је могуће да су, у пакету са Топчидерцима, пресељени и преостали становници старе Бање?), а то становништво је пресељено делом у ненасељени део атара села Бања (онај где су некад били извори, између Бање и Јајинаца), а делом на Палилулу. То ново насеље на исток од старог села Бања, прозвано је Бањица, који се назив касније раширио и на околину.

Иначе, у подручју Бање и Бањице налазили су се занимљиви објекти у прошлости:

Недалеко од тролејбуске окретнице налази се неолитски археолошки локалитет „Усек Бањица“, који припада Винчанској култури. Очито да су минерални и термални извори били примамљиви још неолитским људима. Уједно, ово нам показује да је и предграђе, а не само калемегданско-теразијски део Београда, било насељено у праисторији.
У римско доба овде је била бања.
У време аустријске власти у 18. веку, ту су били купатила и рибњаци.
Почетком 20. века, на месту данашњег стадиона ФК „Рад“ налазио се хиподром, а на месту данашње бањичке пијаце било је фудбалско игралиште клуба претече „Рада“ (ранији називи „Бањица“ и „Развитак“).
1910. године, на Бањичком вису отворен је први србски аеродром (Летилиште).
1941-45. на Бањици се налазио највећи конц-логор у окупираној Србији.

Данас се од важних објеката на подручју Бањице налазе: Војно-медицинска академија, Војна академија, Велики спортски центар „Бањица“, стадион ФК „Рад“, итд. Такође, ту је и Бањичка шума, која је нека врста заштићеног подручја и у којој, у сред урбаних крајева, живи већи број врста птица и мањих животиња.


Занимљиве странице о Бањици:

http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/vozdovac/usek.html

http://banjica.org/html/istorija.html
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #72 послато: новембар 08, 2018, 01:44:03 поподне »
Свима је јасно како је назив добила Ада Циганлија, а помињали смо и на овој теми. Међутим, мало људи зна да је и на десној обали Саве, наспрам Аде постојало још једно циганско насеље.

Циганско насеље на Ади постојало је у 17. веку, а можда и пре. Најстарији документован назив Аде Циганлије је на италијанској (Кантели) мапи из 1689. године, где на Ади пише: Isola de Zingari. Током аустро-турских борби за Београд 1716. године, Ада је послужила Аустријанцима за постављање понтонског моста, а касније је ту изграђен низ одбрамбених шанчева и ровова.

Ада Циганлија након тога више није насељавана. У Првом српском устанку, Карађорђе је Аду поклонио војводи Младену Миловановићу, за ратне заслуге (1809). Но, 1821. године, Милош је острво прогласио за државно добро. У периоду од 1920. до 1954. године, на Ади се налазио затвор за тешке осуђенике (углавном политичке противнике најпре краљевског, а затим и комунистичког режима). Претпоставља се да је у затворском дворишту стрељан ђенерал Дража Михаиловић и да је закопан негде у близини затвора. Затворска зграда се налазила на простору где је данас управна зграда ЈП „Ада Циганлија“ и ресторан „Језеро“. Затвор је затворен 1954, а срушен 1956. године.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #73 послато: новембар 08, 2018, 01:46:30 поподне »
Цигани са Аде су у периоду аустријске власти у Србији у првој половини 18. века пресељени на обалу преко реке, где је настало њихово ново насеље, са обе стране ушћа Топчидерске реке у Саву (данас је тамо посторејње Југопетрола). У документима се ово село помиње као Циганско село. Оно ће бити разорено од фрајкора 1788. године, а шта је било са житељима, не зна се. Тек, у наредном периоду, циганско насеље налазимо низводно, на ушћу Мокролушког потока (простор испод данашњег моста Газела). На аустријским мапама са краја 18. века, ово циганско насеље се најчешће наводи под називом Циганка (Ziganka).

Због изливања Мокролушког потока, Цигани се померају више према Београдској вароши и уз брдо. Новаковић у наведеном раду даје тачну локацију где се на прелазу из 18. у 19. век налазила Циганка: на падини Врачарског брда, на потесу између Милошеве и Сарајевске улице, са обе стране Немањине улице. По средини њиховог села текао је поток (правцем данашње Немањине улице), а занимљив детаљ на мапама је да у селу постоји и џамија, или је џамија постојала од раније, а Цигани су се окућили око ње. Ово можда указује да су ови Цигани били исламске вероисповести.

На мапама из 1818. и 1829. године, ово село је уписано као - Циганска мала, након чега се више не помиње. Могуће је да су се ови Цигани иселили са другим муслиманима након 1830. године кад је Србија добила аутономију.



Оквиран положај села Циганка / Циганска мала

Данас се у овом блоку где је некад било циганско село и џамија, налазе многе важне зграде: Влада Републике Србије, Министарство иностраних послова, Врховни касациони суд, седиште Железница Србије, неколико амбасада, итд. У Финансијском парку између Милошеве, Немањине и Балканске улице, дакле негде на врх Циганске мале, касније је саграђен амам Кнеза Милоша (1836), који и данас постоји.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #74 послато: новембар 08, 2018, 02:24:49 поподне »
По средини њиховог села текао је поток (правцем данашње Немањине улице),

То је Врачарски поток.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #75 послато: новембар 08, 2018, 04:14:24 поподне »
Поменути Мокролушки поток извире у селу Велики Мокри Луг и тече правцем северозапад, дужином око 10 километара. У прошлости је, понекад, на пролеће имао бујан ток, понегде се може у литератури наћи да је називан и Мокролушка река. С обзиром да је издубио лепу удолину између београдских брда, уз поток је увек ишао неки друм. Коначно, кад је грађена ова деоница аутопута Београд - Ниш (1977), поток је завршио под земљом, односно путем. Саграђен је колектор којим Мокролушки поток и данас тече и улива се у Саву на шеталишту испод Газеле. Тек у свом изворишном делу, и једној деоници код насеља Медаковић, Мокролушки поток тече површином тла.

И већина других потока у урбаном делу Београда и данас постоји, али - испод асфалта.

Мокролушки поток добио је назив по локалитету Мокри Луг. Некада је ту постојало село (на шта указује топоним Селиште у Малом Мокром Лугу), које је замрло негде током турске власти. С обзиром на обиље извора и потока у овом крају, на месту насеља развила се бујна шума. Комбинација шуме и плавног тла дала је назив локалитету. 1806. године, у време Карађорђеве државе, избеглице из турске границе, из лесковачког краја, настанили су се у подручју Мокрог Луга. Остало је запамћено да су након пропасти Карађорђеве државе две године били у избеглиштву преко Дунава, на аустријској територији. Тако је зачето ово младо село. У документима из периода након Другог српског устанка, налазимо чак три села овог имена: Мокри Луг, Нови Мокри Луг и Махала Мокри Луг. Каснија урбанизација дефинисала је две посебне целине у оквиру села, те су тако настала два посебна насеља - Велики (од Новог) и Мали Мокри Луг (од првобитног насеља). Махала Мокри Луг (ранији називи Ново Село; Ћој; Климента) вероватно се налазила на подручју данашњег насеља Калуђерица.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #76 послато: новембар 08, 2018, 04:16:37 поподне »
Некада је из правца Зеленог Венца низ данашњу Каменичку улицу, па према хотелу „Бристол“ у Карађорђевој, текао поток. Како је уз саму Саву, на њеној десној обали у 18. веку подигнут насип, вода коју је доносио овај поток, као и вода коју је доносио Врачарски поток, није имала где да се улије и тако је подручје између овог потока и ушћа Мокролушког потока стално било поплављено. Временом се ту формирала бара, која је, због близине некадашњег циганског насеља на падини Врачарског брда, названа - Циганска бара. Касније, у другој половини 19. века, понеће милозвучнији назив - Бара Венеција. Њеним исушивањем и насипањем земље и камена, почев од 1860-их, па до 1880-их, настао је раван простор на којем је изграђена београдска Главна железничка станица. Један део простора на којем данас ниче „Београд на води“, и данас се назива Бара Венеција, иако тамо нема више никакве баре.

На неким страницама видим да се Бара Венеција лоцира као подручје од Главне железничке станице, па све до ушћа Топчидерске реке у Саву. Новаковић помоћу аустријских и србских мапа из прошлости веома успешно доказује да се назив Циганска бара, односно Бара Венеција, не односи на овако широк простор. Према свим показатељима, Бара Венеција је завршавала недалеко од ушћа Мокролушког потока у Саву, док је крај јужније, према ушћу Топчидерске реке (где се данас налази Београдски Сајам) био плављен из других разлога - изливањем Саве (што се догодило и у блиској прошлости, 2006. године, кад је цео Булевар Војводе Мишића, на потесу од Мостара до „Господарске механе“ био данима под водом).   
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #77 послато: новембар 08, 2018, 08:37:15 поподне »
Махала Мокри Луг (ранији називи Ново Село; Ћој; Климента) вероватно се налазила на подручју данашњег насеља Калуђерица.

Да ли је ово поуздана информација, да се Климент Ћој (Село Климената) налазио на простору Калуђерице? У литератури коју сам читао се он никад не лоцира прецизније, углавном је под широким појмом "у подножју Авале". То село су засновали Клименти исељени за време Друге сеобе Срба (1737-1740.), а требало би да је у исто време засновано и њихово насеље на планини Рудник, као и она најпознатија сремска (Хртковци, Никинци, Платичево).
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #78 послато: новембар 08, 2018, 09:03:04 поподне »
Да ли је ово поуздана информација, да се Климент Ћој (Село Климената) налазио на простору Калуђерице? У литератури коју сам читао се он никад не лоцира прецизније, углавном је под широким појмом "у подножју Авале". То село су засновали Клименти исељени за време Друге сеобе Срба (1737-1740.), а требало би да је у исто време засновано и њихово насеље на планини Рудник, као и она најпознатија сремска (Хртковци, Никинци, Платичево).

Мислим да су у питању различита насеља. Климентско насеље на Авали би могло бити оно о којем сам већ писао на овој теми, а које је пострадало од Турака.

Ово насеље именом Климента, које се налазило крајем 18. века негде иза Мокрог Луга (гледано из правца Београда) било је посед извесног турског насилника Клименте, крајем 18. века, па по њему тако прозвано. У њему нису живели племенски Клименти. Поставићу исечак о томе.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #79 послато: новембар 08, 2018, 09:18:11 поподне »
„По свему судећи назив овог села треба довести y везу са Хаџи Мехмедом Климентом, познатим још и као Аџи Мехмед Климентић. Половином XVIII века он je био утицајна личност y Београду. Успео je чак да помоћу својих присталица, особито помоћу необузданих Арнаута, постане главни београдски ага. За Климентино име везани су многи зулуми y Београду и околини. Он je отимао државне приходе, пљачкао туђа имања и вршио разна друга насиља. Климента ce успротивио чак и ферманима 1776. и 1777. године по којима je одлучено да y оковима буде спроведен y Цариград. Побегавши из Београда, Климента je и даље вршио насиља y његовој околини. И кад je најзад био ухваћен и спроведен y Цариград, Климента није мировао. Успео je не само да избегне смртну казну, већ je после помиловања, помоћу својих присталица јер сам није смео да напусти Цариград, покушао да поврати своја имања y Београду. Ипак, y време док су y Београду непрекидно трајале размирице међу појединим турским великашима, y Цариграду je 1782. године Хаџи Мехмед Климента био удављен...

Тако je, no свој прилици, и Климента приграбио и неке поседе између Мокрог Луга (садашњи Мали Мокри Луг), Миријева, Калуђерице и Кумодража. Док je био жив, односно док je поседовао та имања (вероватно између 1760. и 1782. године), свакако да су ти поседи били познати као ,,Климентини“, па je, како то бива, тај назив продужио да живи и после Климентине смрти...

Није искључено да ce уместо Климен Ћоја и Клименте насеље једно време звало Ново Село, јер je заиста, y односу на стара околна села (Миријево, Мокри Луг, Калуђерицу и Кумодраж) и било ново. A онда je убрзо добило назив Нови Мокри Луг будући да je било y близини већ постојећег Мокрог Луга...
Кад ce појавио Климента као поседник више имања јавио ce и нови назив за тај географски простор. Нестанком Клименте није одмах ишчезло његово име везано за насеље или за одређене поседе. Већ око 1818. године, то, да кажемо, насеље, je почело да добија назив Махала (Маала) иза Мокрог Луга (гледано од Београда), a од неких Ново Село, и најзад Нови Мокри Луг (данас Велики Мокри Луг). Географски посматрано, чини нам ce да je овакво тумачење сасвим прикладно...

Наиме, Ћој на турском значи село, али и насеље ван постојећег градског атара. Ако су ce средином XVIII века y оквиру београдског атара налазили Врачар, Ташмајдан, Булбудер, Карабурма, савска и дунавска Јалија и турски део Ратног острва, онда je уз Климентин посед ван тога атара сасвим добро лристајао назив Ћој као његово насеље ван београдског атара, a кад je то насеље постало село назив Ћој je ипак остао све до двадесетих година XIX века кад ce почело употребљавати име Ново Село, a убрзо затим назив Нови Мокри Луг...“

(из наведеног Новаковићевог рада)

Лично, мислим да овај посед није био у подручју Великог Мокрог Луга, јер ВМЛ има другачију топонимију у то време, већ иза Малог Мокрог Луга, а то одговара атару Калуђерице.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #80 послато: новембар 08, 2018, 09:56:32 поподне »
Хвала Небо, разрешена је конфузија око Климент Ћоја.  :)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #81 послато: новембар 10, 2018, 10:29:05 поподне »
Мокролушки поток је у модерном Београду (мислим на период од последњих 150 година, од кад смо из Београда најурили и последњег Турчина) увек био, па и данас остао, нека граница између Београда и приградских насеља. Почетком 20. века, под урбаном зоном града сматрало се подручје на југ управо до Мокролушког потока. Кажем да је део тога и до данас остало, јер и данас неко ко живи на север од ауто-пута, каже да станује - у граду. Они јужно од ове линије, наведу прецизно у ком насељу живе - на Сењаку, Бановом Брду, Бањици, итд. Дакле, ови крајеви и општине на којима се они налазе, формално јесу Београд, али реално, они су приградска насеља.

На самој граници ове урбане зоне, једно време је постојало сиротињско насеље - кварт старог Београда који је у скорије време постао познат у ширим оквирима захваљујући ТВ серији „Сенке над Балканом“. То је Јатаган-мала.

Јатаган-мала је настала спонтано, после Првог светског рата, на десној обали Мокролушког потока, у подручју између Мокролушког друма (касније Булевар Франше д'Епереа) и Државне болнице. После рата, у Београд се слило дошљака са разних страна, углавном сељака којима је рат уништио све што су имали. У немогућности да себи купе стан или земљу на којој би нешто зидали, они су тражили оне делове града који су били под државним земљиштем и преконоћ тамо себи подизали станиште. Крај уз Мокролушки поток био је један такав комад државне земље у којем се врло брзо развило ово дивље насеље.

За порекло назива Јатаган-мала, постоје три верзије:

Према првој, назив долази због начина на који су се његови становници тамо доселили и заузели земљу „на јатаган“, како се тада говорило (силом).
Према другој, први насељеници су копајући земљу за темељ куће, нашли један добро очуван турски јатаган, те по њему назваше свој нови крај.
Трећа верзија је да је крај тако прозван, јер је у њему лако могло да се страда „од јатагана“ (тада је, очито, још увек била жива успомена на ово оружје и ратовање против Турака), у преводу - да се радило о јако опасној четврти. 

Лично, предност дајем првој верзији.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #82 послато: новембар 10, 2018, 10:32:52 поподне »
Од прве куће 1919. године, па до 1924. године, насеље се раширило на готово све слободно земљиште на десној страни Мокролушког потока: од кафане „Мостар“ (данашња Мостарска петља) до испод Медицинског факултета, дужине око километар и по, а ширине код „Мостара“ око 45, а испод Медицинског факултета око 200 метара. На исток, насеље се простирало до Шумадијске улице (касније Булевар ЈНА, данас Булевар ослобођења) и Карађорђевог парка.


Мапа Јатаган-мале из 1924. године (Константиновић)


Иако је 1920-их ово насеље било „ругло“ или „чир“ Београда (тако су тада писале престоничке новине), 1930-их слика се унеколико мења. Према неким документима из 1931. године, у Јатаган-мали живи око 8000 становника, куће су солидне, све су прикључене на водовод и имају струју. Оно што највише изненађује је да сви становници уредно плаћају своје комуналне рачуне. Највећи проблем су биле уличице у Јатаган-мали, које нису биле асфалтиране, већ земљане, тако да је у њима на смену владало блато или прашина. Становништво је углавном радничка класа.


Једна улица у Јатаган-мали 1930-их
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #83 послато: новембар 10, 2018, 10:38:10 поподне »
Између Јатаган-мале на десној и Прокопа и Малешевог брда на левој страни Мокролушког потока постојао је мост. Он их је повезивао, али остали су упамћени и окршаји омладине ових насеља. Ипак, све се сводило на повремен туче без озбиљнијих последица. Прокопчани и Брђани су, кад би ишли за Београд (нарочито омладина која је свакодневно ишла у неку београдску школу), морали прећи тај мост и проћи кроз Јатаган-малу. Но, неко витештво је ипак постојало, тако да им нико није правио сметњу у томе. Оно што је било заједничко овим трима насељима је Фудбалски клуб „Херој“ (основан 1925. године) у којем су играли момци из сва три насеља.

Расељавање Јатаган-мале и рушење кућа почело је још 1931. године, и то онај најисточнији део, због потреба изградње Ветеринарског факултета и проширења болничког кварта. За пресељење Јатаганмалаца постојале су две варијанте: или им је исплаћиван новац, или им је обезбеђено земљиште за изградњу нових кућа. За ову другу варијанту, градске власти су купиле један шумарак на Душановцу који је називан – Маринков забран, као и земљу неког Мијовића на Вождовцу. Цигани којих је тада био један број у Јатаган-мали, сви су се иселили у крај на левој обали Мокролушког потока испод Маринковог забрана, познат као Маринкова бара. Овај крај се и данас овако зове и већином у њему живе потомци тада исељених Јатаганмалаца. До 1940. године, цела источна половина Јатаган-мале је расељена и порушена. Тек почетком 1960-их, у склопу припрема за изградњу ауто-пута, расељен је и онај део Јатаган-мале ближе „Мостару“. Становници су већином пресељени у новозасновано насеље Ледине, у Јужном Срему, иза Бежаније (данас припада општини Нови Београд).

(Подаци, мапа и фотографија из рада „Јатаган-мала - настанак, развој и нестанак једног од најпознатијих београдских сиротињских насеља“ – Злата М. Вуксановић Мацура, 2010, као и из наведеног Новаковићевог рада и других извора)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #84 послато: новембар 15, 2018, 11:53:52 поподне »
У књизи „Стари Београд, топографски речник“, аутора др Видоја Голубовића (2006), која је великим делом базирана на значајном раду Алимпија В. Богића „Опис Врачарског среза, топографски рјечник“ из 1866. године, наиђох на још неке појединости већ обрађених топонима на овој теми.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #85 послато: новембар 15, 2018, 11:54:43 поподне »
Постоји анегдота везана за Церак Винограде. Наиме, десетак година пре изградње насеља на том месту су се налазиле само утрине и ливаде на којима је раније пасла стока жарковачких домаћина. Дознало се, међутим, да ће на том месту бити изграђено ново насеље а да ће се највећа откупна цена давати за земљиште које је под виноградима. Брже-боље су Жарковци који су били власници тог земљишта на њему засадили винограде и тако успели добро да зараде када су они крчени због изградње насеља.  ;)

Изгледа да је ова анегдота коју је навео Никола ипак само „урбана легенда“, јер Богић 1866. године бележи Винограде „равно мјесто више села Жаркова под средњијем њивама и виноградима“.

Но, ово треба узети са резервом, из два разлога. Прво, сама одредница да се Виногради налазе више Жаркова, не значи по аутоматизму да је то крај где је више од столећа касније настало насеље Церак-Виногради (премда он јесте више Жаркова, а и назив се подудара), а друго – можда су виногради за то раздобље од читавог столећа замрли, па су обновљени уочи откупа земљишта. Ко зна...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #86 послато: новембар 16, 2018, 12:03:42 пре подне »
Добро поље је био назив за невелику зараван испод најзападнијег дела Топчидерског брда, угрубо, испод самог брда (данашњи део Сењака) од данашње трамвајске окретнице и кафане „Господарска механа“, у правцу ушћа Топчидерске реке у Саву, лучно према Царевој ћуприји.

У средишњем делу Доброг поља, своју вилу је подигао Арчибалд Рајс (ако сам добро обавештен и сама вила је названа "Добро поље").


Некадашњи изглед виле (данас је прилично запуштена)

Са: http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/savski_venac/kuca_doktora_arcibalda_rajsa.html
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #87 послато: новембар 16, 2018, 12:06:51 пре подне »
Богић нам даје и јасну слику атара кнежевачког, у који спадају и данашњи Церак (вероватно онај источни део, где је данас насеље Филмски град), СКОЈ-евско насеље (у 19. веку, ово брдо се звало Кречане, јер је ту копан кречњак), Миљаковац (за Миљаковац се наводи да је назив добио по неком Миљку, који је ту држао закупљену земљу у турско време) и Стражевица. Падина која се стрмо спушта од Кречана према Топчидерској реци, називана је Рујица, због густог рујевог шумарка.

Занимљив топоним у атару кнежевачком је – Људи изгинули, негде на подручју између Железника и Петловог Брда. У турско доба, дошло је до неке свађе кнежевчана и железничана око међе сеоских атара, те је свађа прерасла у крвопролиће. Након што се сукоб смирио, изгинули су покопани управо на месту где се сукоб одиграо, те отуд и овај необичан топоним.

Иначе, Богић даје и податак о пореклу становништва Кнежевца (новији досељеници) – „из Арнаутске, Босне и из Драгачева“.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #88 послато: новембар 16, 2018, 12:08:53 пре подне »
За порекло становништва Ресника, Богић наводи: „Најстарије су у њему породице Алексићи, Аџијићи и Рњићи. Шаргићи су дошли из Арнаутске, а други су из неког мјеста Леваје. А породица садашњијех Радојичића, веле, да је постала од неког Маџара, који је одавно пребјегао из аустријске војске, па се овђе настанио и изродио 5 синова“.

Риста Николић 40-ак година касније („Околина Београда“, 1903) наводи све ове родове и њихове огранке:

https://www.poreklo.rs/2013/12/12/poreklo-prezimena-selo-resnik-rakovica-beograd/

Било би занимљиво видети има ли данас ових старих родова у Реснику...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #89 послато: новембар 16, 2018, 12:14:32 пре подне »
преовладаће назив Сењак који се уобичајио од краја 19. века (позната прича о томе како су овде Београђани који су држали стоку имали своје сењаке, по чему и назив за крај).

Голубовић наводи тачно време и разлог настанка насеља на Сењаку: „настао је 1857. године када се после великог пожара сена на Калемегдану, чување и смештај сена сели на овај простор, где ничу мале кућице и простор добија име Сењак. Након тога ничу летњиковци“.

Мало ми је необичан податак да су Београђани до 1857. године држали сено „на Калемегдану“ у време док се тамо, у београдској тврђави, још увек налазио турски гарнизон.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #90 послато: новембар 18, 2018, 01:00:58 пре подне »
Да се вратим на неке локалитете који су помињани у одељку о Јатаган-мали.

Губеревац је гребен Врачарског брда на југозападу, са којег се терен оштро спушта према најдоњем току Мокролушког потока.

Губеревац је доста чест топоним на србском простору (Херцеговина, Стари Влах, Драгачево, Лепеница, Космај, Тимочка Крајина, Лесковачки крај).

Овај београдски Губеревац је назив добио по истоименој кафани, која се налазила ту на крај Милошеве улице, сасвим сигурно почетком 20. века, а вероватно и знатно раније, а коју помиње Нушић у књизи „Стари Београд“. Вероватно је оснивач кафане био из Губеревца (претпостављам, оног подкосмајског), те је кафани дао назив по завичају.

Иначе, језичка основа овог топонима би могла бити од личног имена Губер и речи вас (село) – Губера вас (Губерово село) = Губеревац. Лично име (неки сматрају да је у питању надимак) Губер (Гоуберь) налазимо у Бањској хрисовуљи из 1316. године, као име једног Влаха у Подримљу (Грмочело). О овом имену писали су Пешикан, Лома, Милица Грковић.

Има и другачијих тумачења. Милан Будимир реч губер изводи од вулгарног латинског cooperta (покривено, али и преплављено?), a Јованка Радић наводи да ова реч да означава малу површину земљишта. Реч губер значи и једну врсту покривача. Маринко Пауновић („Београд, вечити град“, 1968) наводи да је београдски Губеревац добио назив по губи: „Губеревац се налази на Врачарској висоравни код Мостара, а како је крај „докторове куће“ подигнуто још неколико болничких павиљона, међу којима се истицала, заразна болница, то је цео крај назван по губи, најстрашнијој заразној болести, Губеревац“. Ово последње тумачење звучи крајње натегнуто.

Од овог имена или речи изведена су и нека презимена на србском говорном подручју: Губер, Губерић, Губеревић, Губеровић, Губерина, Губеринић.

На простору врачарског Губеревца се 1860-их налазила барутана, ту премештена са простора Мањежа (данашњи парк испод Славије), а 1899. године на Губеревцу (код данашњег Мостарског парка) налазило се игралиште „Друштва за игру са лоптом“ (фудбалско, јел).

Ипак, београдски Губеревац је, временом, постао синоним за душевну болницу. Па, као што данас кад хоћемо да кажемо да неко није баш „сав свој“, обично користимо назив болнице „Лаза Лазаревић“, тако су раније Београђани користили топоним – Губеревац.

Прву зграду на овом делу Врачарског брда подигао је Италијан (Наполитанац) др Вито Ромита, лекар књаза Милоша, још 1824. године. Кућа је називана „докторова кула“. Кућу је наследио Ромитин зет Силвестер Бартоломео Куниберта, који је исту продао Милошу. 1861. године, ову грађевину кнез Михаило је претворио у „Дом за с ума сишавше“. Касније је цео овај део Врачара постао болнички кварт. У Дому је крајем 19. века као лекар радио Лаза Лазаревић, по којем је касније душевна болница понела нови назив. Један од познатих пацијената ове болнице био је Петар Кочић, који се ту и упокојио 1916. године.

https://www.dnevno.rs/istorija/prva-dusevna-bolnica-na-balkanu-znate-li-gde-se-nalazi-i-ko-je-bio-prvi-pacijent/

http://www.lazalazarevic.rs/index.php/o-klinici/istorijat-klinike

Осим душевне и других болница, у подручју који је називан Губеревац, временом су подигнуте многе породичне куће и зграде са становима за издавање (данашње улице – Ресавска, Вишеградска, Пастерова, Дурмиторска, па све до Војводе Миленка).

Данас мало ко користи назив Губеревац за овај крај. Обично се користе одреднице „код Клиничког центра“ или „Изнад Мостара“.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #91 послато: новембар 18, 2018, 01:02:24 пре подне »
Занимљиви подаци о др Виту дати су у раду „Serbian-Italian Relations: History and Modern Times : Collection of Works“ (Srđan Rudić, Antonello Biagini, 2015)

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #92 послато: новембар 18, 2018, 01:07:17 пре подне »
Помињани Маринков забран и Маринкова бара своје називе су добили по некадашњем поседнику, војводи Маринку Маринковићу, чији се посед протезао од Авале до Мокролушког потока (претпостављам да је то пиротски војвода Маринко Маринковић из Првог српског устанка).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #93 послато: новембар 18, 2018, 01:14:07 пре подне »
Са друге стране (некадашње) Шумадијске улице, југоисточно од Јатаган-мале и Карађорђевог парка, такође у долини Мокролушког потока, 1920. године засновано је још једно радничко насеље – Душановац.

Иако сам и сам некад мислио да је овај београдски кварт добио назив у част цара Душана, што и многи други мисле, овај назив, ипак, настао је по Душану Спасићу, београдском политичару и једно време министру привреде почетком 20. века, који је још пре Првог светског рата овде купио себи плац на којем је сазидао кућу за одмор (викендицу). Његовим примером повели су се још неки Београђани, па су од сељака куповали земљу и градили куће. Дакле, прича слична оној о Матији Бану и топониму Баново Брдо. Већ 1911. године, овде је било једно, данашњим речником речено – викенд насеље. Према његовом првом насељенику добија и име – Душановац. Обимније насељавање почиње после Великог рата, када се на државно земљиште насељава радничка класа.

Душановац је заснован на десној страни Мокролушког потока, у удолини испод Врачарског брда (тачније, једног његовог дела који се данас назива Пашино или Лекино брдо). Касније се раширио и на леву страну Мокролушког потока на земљи поменутог војводе Маринка, испод најсевернијих падина Торлака, где је засновано друго, суседно, насеље – Вождовац (о којем – касније).
 
Колико је далеко од града 1920-их година био Душановац, говори и податак да су се на почетку Улице војводе Глигора (данас Устаничка улица, онај њен део где се данас са обе стране улице налазе зграде судова) тада налазиле (мокролушке? кумодрашке?) бачије где су чуване краве и козе и прављен сир који је одатле одношен на продају у Београд. Иако је већину становништва Душановца између светских ратова чинио пролетаријат и мањи број државних чиновника, захваљујући удружењу Душановчана, на челу са Душаном Спасићем, кварт је сасвим урбанизован, па није доживео судбину Јатаган-мале. Изградњом ауто-пута, 1970-их, Душановац је, у саобраћајном и урбанистичком смислу, подељен на два дела.

На подручју Душановца данас се налази зграда Општине Вождовац, у Устаничкој улици.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #94 послато: новембар 19, 2018, 12:21:56 пре подне »
Вождовац је крај у Београду и, у ширем смислу – градска општина. Језгро Вождовца је улица Војводе Степе и насеље са обе стране улице.

До пред крај 19. века, овде су биле кумодрашке њиве и забрани, на косом терену који представља северне падине Торлака, спуштајући се према долини Мокролушког потока.

Први објекат подигнут у овом крају била је кафана (механа) београдског трговца Николе Стефановића, на раскрсници одакле су се рачвали Крагујевачки (Булевар ослобођења, раније Булевар ЈНА, Авалски друм) и Кумодрашки друм (Кумодрашка улица). Временом, у простору између два друма почели су да ничу и други објекти, најпре занатски, а потом и стамбени, па је настало једно мало насеље које није имало неки посебан назив, већ се означавало као – „код Стефановића механе“.

Крајем 19. века, држава је откупила Стефановићево имање за потребе простора ван градске зоне за смештај артиљеријске касарне. Изграђени су хангари, које је народ прозвао Топовске шупе, те је и цео овај крај тако прозван. Тада је у овом крају било већ 40-ак сталних кућа.

У знак сећања на победнички поход вожда Карађорђа на Београд, 1806. године, који је кренуо управо из овог краја – вождов табор налазио се на месту где је данас Вождовачка црква, мештани су почетком 20. века своје насеље прозвали – Вождово, да би 1904. и званично овај крај добио назив – Вождово насеље. Касније ће се уобичајити измењена варијанта – Вождовац. Крајем 1920-их, јужно од тадашњег Вождовца, настала су још два плански грађена насеља – Чиновничка колонија и Предграђе краљице Марије (у простору између новосаграђених улица Војводе Степе и Авалског друма). Временом ће се сва три насеља стопити како у урбанистичком смислу, тако и заједничким називом – Вождовац.

Аутокоманда, која је данас једна велика саобраћајница без много објеката, свој данашњи назив дугује специјалним краљевским ауто-јединицима које су биле смештене у у посебним објектима поред поменуте артиљеријске касарне. Народ је овај крај, данас део Вождовца, због тога прозвао – Аутокоманда, који је назив и до данас остао.

Не верујем да много људи то зна, али остаци Топовских шупа и данас постоје, на простору између Табановачке улице и Ауто-пута (као и остаци других зграда некадашње „Касарне краљевића Андреја“, наместо које се данас налазе индустријски објекти). Током немачке окупације у Другом светском рату, Топовске шупе су претворене у концентрациони логор за Јевреје и Цигане. Ово је био „пролазни“ логор из којег су заточеници упућивани у друге логоре или одвођени у смрт. Затворен је крајем 1941. године.

https://vidovdan.org/info/tamna-strana-istorije-autokomande-nekadasnji-nacisticki-koncentracioni-logor/?script=cir

Најјужнији део данашњег Вождовца, иза којег почињу подручја Бањице и Кумодража, назива се – Трошарина. Ту је некад, на Крагујевачком друму, почев од 1884. године, успостављена трошарина – нека врста царинарнице или наплатног пункта, где је наплаћивана такса на унос робе у Београд, али и утврђиван идентитет људи који су хтели ући у шире подручје Београда. Иако је у околини Београда било још неколико трошарина на другим друмовима, само је по овој вождовачкој назив целом крају остао и до данас.

(подаци из књиге „Историја Београда“, из наведене Голубовићеве књиге и са званичне странице Општине Вождовац)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #95 послато: новембар 19, 2018, 12:27:15 пре подне »
Мапа старог Београда, Александра Дерока:



(са странице "Новости")
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Азот

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 270
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #96 послато: новембар 21, 2018, 09:38:47 поподне »
На овој мапи ми пар ствари привлаче пажњу. Монопол (код Вајферт пиваре) шта би то могло бити и положај Миријевског потока ( ја сам мислила да је то негде код Миријевског булевара)
Фабрика код Прокопа не могу да прочитам.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #97 послато: новембар 22, 2018, 08:50:30 пре подне »
Монопол је зграда Дуванског монопола (уништена у Првом светском рату).
Фабрика са нечитким називом је Фабрика шпиритуса чешког индустријалца Јана Вшетечке (код нас познат и као Јанко Вшетечка).
Ту су биле још и Вајфертова пивара (данас БИП) и Фабрика хартије Милана Вапе.

Овај поток на јужном делу мапе исписан као "Миријевски" је дефинитивно - Мокролушки поток. Миријевски се на северу улива у Дунав. Не може исти поток тећи на две стране  :)
Мада, читајући разну литературу, не једном сам наишао на податак да су Мокролушки поток некад називали и - миријевским. Вероватно зато што ова два потока извиру у близини, Мокри Луг и Миријево су суседна насеља, па је долазило до забуне у називању овог водотока.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #98 послато: новембар 22, 2018, 07:34:04 поподне »
Најјужнији део данашњег Вождовца, иза којег почињу подручја Бањице и Кумодража, назива се – Трошарина. Ту је некад, на Крагујевачком друму, почев од 1884. године, успостављена трошарина – нека врста царинарнице или наплатног пункта, где је наплаћивана такса на унос робе у Београд, али и утврђиван идентитет људи који су хтели ући у шире подручје Београда. Иако је у околини Београда било још неколико трошарина на другим друмовима, само је по овој вождовачкој назив целом крају остао и до данас.

Наиђох у литератури на податак да је још један београдски крај некада називан - Трошарина, а по трошарини која се крајем 19. века налазила на врх Топчидерског брда, на углу данашњег Булевара војводе Радомира Путника и улице Љубе Јовановића. Данас је ту, на неколико десетина метара од самог угла наведених улица, Манастир Ваведења Пресвете Богородице (заснован између светских ратова).

Улица Љубе Јовановића назив је добила по србском политичару и историчару Љубомиру-Љуби Јовановићу, родом из Боке:

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

До скора, иста улица је носила име по народном хероју, Банијцу Василију / Васиљу Гаћеши.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%99_%D0%93%D0%B0%D1%9B%D0%B5%D1%88%D0%B0
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #99 послато: новембар 22, 2018, 11:40:52 поподне »
На југ од Вождовца према Авали, на брду Торлак је старо село Кумодраж. Некада је Кумодраж био главно насеље у овом делу београдског приграђа, но, касније су на подручје кумодрашког атара настала бројна модерна насеља (Вождовац, насеља: Браће Јерковић, Степа Степановић, Медаковић), што, видели смо и на примерима Кнежевца и Жаркова, није усамљен случај. Данас је Кумодраж само једно у низу насеља на подручју градске општине Вождовац.

Изворно село је онај део који се данас назива Старо Село. Касније су насељени и крајеви Топола, Липак и Бела Земља (топоними све сами говоре), који су још крајем 19. века срасли са главним насељем. Занимљиви топоними на подручју Кумодража су и: Северово брдо, Стражара, Дуг(ачк)о било, Долови, Бандера, Камен, Одмор, Павитине, Ђоричина мандра, итд. Са Торлака према северу тече Кумодрашка река (односно – поток). Данас је каналисан и тече испод саобраћајница. Ток му иде испод данашње Кумодрашке улице, а улива се, такође испод земље, у Мокролушки поток, на Душановцу.

Кумодраж се помиње у турском дефтеру из 1528. године, али је село сигурно постојало и у предтурско време. Цвијић наводи да је ранији назив Кумодража био – Куманово, вероватно по неком његовом давнијем поседнику који је био Куман. Са друге стране, Пауновић („Београд, вечити град“) наводи да овај топоним долази „по неком Кумодрагу, како нам то кажу турски извори из 1560. године, када се као џемат под овим именом води“.

Кумодраж никад није замирао, већ се непрекинуто помиње у свим пописним документима (турским, аустријским и у 19. веку србским) од почетка 16. века до данас. На подручју села постоји археолошки локалитет који се повезује са Винчанском културом, што указује да овде насеље постоји већ хиљадама година. Највећу кризу Кумодраж је проживео у првој половини 18. века, за време честих ратова и смена аустријске и турске власти. 1713. године, у селу су биле живе само две куће, а турски попис из 1741. даје податак да у Кумодражу има 6 становника. Занимљиво је да овај пописник помиње и село Доња Јана (?) у подручју Кумодража. Риста Николић почетком 20. века („Околина Београда“) овде налази неколико родова који су ту старинци из велике давнине („још од Косова“).

Свакако, највећа знаменитост Кумодража је чињеница да је ово село изњедрило војводу Степу Степановића.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #100 послато: новембар 22, 2018, 11:44:57 поподне »
Један гребен брда Торлак, између атара Кумодража и Мокрог Луга зове се Голо брдо (248 м НМВ).

Још један од северних гребена Торлака назива се Митрово брдо.

Испод Митровог брда је засновано модерно насеље Браће Јерковић. Назив насељу долази по браћи Душану и Небојши Јерковићима. Они су из места Огар у Јужном Срему. Обојица су били учитељи, као што је био и њихов отац Милан, а затим и учесници Другог светског рата, у партизанским одредима. Душан је био командант Ужичког, а Небојша Мачванског партизанског одреда. Обојица су погинули у јесен 1941. године, а касније проглашени народним херојима. Огарски Јерковићи су старином са Баније (село Катиновац код Топуског). Овај део Београда је био само један мањи крај у подручју Вождовца. Главна улица која пролази туда од 1946. године добила је назив – Браће Јерковић. Како се од 1950-их на даље около ширило модерно насеље, временом је оно прозвано по улици и постало посебан кварт на подручју Општине Вождовац.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #101 послато: новембар 22, 2018, 11:55:02 поподне »
Даље на север од Митровог брда према Мокролушком потоку је још једно модерно насеље – Медаковић. Назив носи по србском дипломати, историчару и новинару Милораду Медаковићу. Медаковић, родом Далматинац (Зрмања), био је Његошев пријатељ, ађутант и сарадник на издавању „Горског вијенца“, затим и лични секретар књаза Данила (од којег је добио и титулу војводе). Био је дипломата у Србији и Русији, а упамћен је и као први црногорски фотограф.


Милорад Медаковић (са википедије), љут као велики војвода Мирко Петровић
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #102 послато: новембар 28, 2018, 02:48:44 поподне »
Једно од већих београдских брда, по површини, а највише по висини је Торлак.

Иако се данас под Торлаком сматра само онај његов шумовити део, између Кумодража и Белог Потока, у географском смислу, ово брдо је далеко пространије, а на његовим обронцима су настала насеља Кумодраж, Jајинци, део Вождовца и насеље Степа Степановић, док се делови Торлака налазе и у атарима Великог Мокрог Луга, Калуђерице и Лештана. Највиша тачка је 331 метар, на углу улица Земљорадничка и Даљска у Кумодражу.



Помиње се у дефтеру за Београдску нахију из 1528. године, као насеље са мешаним влашким и земљорадничким становништвом. Управо присуство сточара са влашким статусом можда указује да назив брда и насеља долази по њима (при чему би се радило о власима Торлацима из источне Србије).

Етимологија речи торлак се тумачи на неколико начина:

„Torlak је турска лексема „неискусан, неук, невешт младић“; топоним Торлак, брдо код Београда; презиме Торлак (Шкаљ. 1966; Скок, Рј. под tárlak). Уз ороним Торлак пише „брдо, појате, кромпириште, обложине“ (Динић, И.). Једно од значења у објашњењу је °појате*; није јасно да ли је мотив именовања оронима тор, трло или антропоним, надимак онога коме је то земљиште припадало. Торлак, Торлаци су становници Тимочке долине чији се говор разликује од говора тога подручја“.
(Звездана Павловић, „Ороними Србије“)

„Торлак: Ово старо насеље, настало је у Београдском пољу. Назив је турски и значи – ветрогоња. Међутим, старог насеља је одавно нестало, а данашње је новијег датума. (Пауновић, „Београд, вечити град“)

„Поједине групе Шопова придевају једне другима подругљиви надимак Торлак, Торлаци, који је начињен од турске речи Тарлак (глупак, безјак, простак)“.
(Цвијић, „Психичке особине Јужних Словена“)

„Торлак = разметљивац, хвалисавац“.
(Сима Ћирковић, „Речник архаизама“)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #103 послато: новембар 28, 2018, 02:49:34 поподне »
Бели Поток је старо насеље које се сместило у удолини између Торлака и Авале.

Етимологија је јасна. „Село је названо по потоку, такозваном Белом Потоку, јер се, наводно, на њему девојке платно белиле. Познато је предање, да је ту „једном добро родило бијело жито“, а има више поточића, па се овако село назвало“.
(Риста Николић, „Околина Београда“)

Као и Торлак, Бели Поток се под тим називом помиње у дефтеру за Београдску нахију из 1528. године. Бели Поток је познат и као родно место војводе Васе Чарапића - Змаја од Авале..
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #104 послато: новембар 28, 2018, 02:51:32 поподне »
Пиносава се налази између Авале и средњег тока Топчидерске реке.

„Највећи део терена је благо таласаст и сама површ на којој место лежи представља, рекло би се, једну котлину оивичену Авалом, Торлаком, Бањичким Висом, Кошутњаком, Петловим Брдом, Девојачким Гробом, Љутом Страном, Парцанским Висом, Ковионом и рипањско–врчинском вододелницом. Главни и пољопривредно најпогоднији терени налазе се на јужној страни према Рипњу, северној према Реснику и Раковици и западној, ниже насеља, као и у долини Топчидерске реке. У ствари, читава површина земљишта је избраздана са неколико већих или мањих јаруга и потока, који од подножја Авале теку према Топчидерској реци“. (Радоје Цветић, „Пиносава - подавалско насеље“) У тој котлини смештена су села Пиносава, Рушањ, Ресник и Рипањ.

У дефтерима за Београдску нахију из 1528, 1536. и 1560. године уписано је авалско село Колари. У дефтеру из 1572. године, уписано је „село Пиносава, други назив Колар“. У дефтеру из 1640/41. већ се наводи само назив Пиносава. Дакле, назив Пиносава највероватније потиче из друге половине 16. века. Један локалитет на подручју Пиносаве и данас се назива - Коларнице, у којем је, можда, очуван ранији назив села.

Риста Николић (наведена књига) наводи да „ово село није ранијег постанка, свакако није старије од 18. века“. Међутим,. наведени подаци и генеза назива из турских дефтера говоре другачије. Свакако је село Колар из претурског времена. Можда данашње становништво потиче из последњих три столећа, али континуитет са старијим (можда временом исељеним или изумрлим) становиништвом постоји. Иначе, село се дели на изворни део - Пиносава (Арнауташи и Горњи Крај) и Табориште. Табориште назив носи по турском табору Балил-бега чија је војска овде победила угарску војску 1515. године.

„Тачно значење садашњег назива места није утврђено. По једнима назив потиче од латинске речи Рinus (што значи бор и др. четинари) којих је, можда, некада било више на Авали; по другима по веначком изгледу са Авале према Сави, јер иста латинска реч упућује на венац, лађу. У корену јој је и реч Рinnа – стрела (што указује на гађање стрелама са Авале према Сави). Постоји и мишљење да су тадашњи житељи израђивали “'пинокоте" за стављање умешеног теста, припремљеног за печење хлеба и да је, преобраћањем те речи у ““пинокотава", настала Пиносава“. (Цветић, наведени рад)

Постоји и она прича о грофу Пину Савојском, чији је посед било село (тада, у 15. веку, вероватно под називом - Колари, а можда је временом прозвано Пиносава по њему).

О топониму Пиносава писали смо на:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2357.60
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #105 послато: новембар 28, 2018, 08:37:52 поподне »
Није топонимија у питању, већ ономастика, али је везана за Београд.
Ради се о аустријском Попису београдских грађана из 1689. године. Пописани су Срби (Räzen), католици (Lateine), Грци и Јермени. Или нису пописани сви, или су сви остали, осим наведених, побегли из Београда с Турцима (за муслимане је то извесно).
Извор: „Два документа о Београду и његовој околини из 1689-1690. године“, Срета Пецињачки, „Годишњак Града Београда“ XXIV, 1977. година.

Најпре пописани Срби. Имена су мање-више јасна, а ради се о градским занатлијама. Има један број тешко растумачивих имена, попут: лекар Canella, Nemat (Немац?), Sdia, Coas Lucas, Gugo, Pollia, Sdodag, Facbas, Plano, Pemet.
Има и занимљивих имена попут Дабимир, Максимир (а није у вези са NK Dinamo Zagreb  :)), Шахин (турско име), Бела (угарско име).



"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #106 послато: новембар 28, 2018, 08:39:33 поподне »
За разлику од Срба којима су пописана само имена и занимања и, у неколико случајева – и место одакле су дошли (Коморон, Острогон, Сланкамен), католици имају и презимена или патрониме. Већином звуче сасвим србски (Павловић, Живановић, Матијевић, Симоновић, Мишић, Илић, Ивановић, Лукић, Томић, Матић), али има и неких која звуче католички (Стипановић, Дујморић, Миколић). Сва имена су календарска.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #107 послато: новембар 28, 2018, 08:42:10 поподне »
Међу пописаним Грцима има чисто словенских имена: Ненко, Новица, Белко, Стојко, Маринко, Милутин, Десимир, Веселин, Рајица, Станислав.


"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #108 послато: новембар 28, 2018, 08:43:44 поподне »
Јермени су, ономастички, најчистија заједница, мада и код њих видимо нека турска имена.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #109 послато: новембар 28, 2018, 08:54:37 поподне »


Има и занимљивих имена попут Дабимир, Максимир (а није у вези са NK Dinamo Zagreb  :)), Шахин (турско име), Бела (угарско име).

Изгледа да је име Максимир словенска верзија имена Максимилиан, јер је загребачки парк основао бискуп Максимилиан Врховец, и прозван по њему "Максимир„
« Последња измена: новембар 28, 2018, 08:56:45 поподне ДушанВучко »

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #110 послато: новембар 28, 2018, 08:57:56 поподне »
Изгледа да је име Максимир словенска верзија имена Максимилиан, јер је загребачки парк основао бискуп Максимилиан Врховец, и прозван по њему "Максимир„

Да, нека сложеница календарског имена Максим(илиан) и словенског наставка -мир.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1096
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #111 послато: новембар 28, 2018, 10:46:59 поподне »
Јермени су, ономастички, најчистија заједница, мада и код њих видимо нека турска имена.



Трговац Антониус Деодатус могаше бити близак рођак првог виеннског (дворским указом 1685. год) кафеџије, Јерменом - Johannes-ом Deodato-ом

http://www.youthtool.com/culture/food/27-austrian-culinary-culture
СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #112 послато: децембар 03, 2018, 03:26:28 поподне »
Два суседна подавалска села Рушањ и Рипањ припадају различитим београдским општинама, Рушањ - Чукарици (један део Рушња - Орловац припада и подручју Општине Раковица) а Рипањ - Вождовцу.

Рушањ је на запад од Пиносаве.

Пописан је у попису влаха Београдске нахије из 1528. године, као и у дефтеру из 1536. године. у дефтеру из 1640/41. године село је уписано као - Рушне. У разним изворима, Рушањ се помиње и као Руксен, Русан, Велико Село, Старо Село. Село помиње Евлија Челебија у свом путопису кроз Србију 1664. године, као село у којем живе Срби и Бугари.

Иначе, топоним Рушањ постоји и у Неготинској Крајини (некада самостално село, а данас у атару Мокрања). Не знам имају ли ова два насеља историјске везе, у ком случају би топоним могао бити пренет.

У основи топонима могао би бити глагол рушити, односно придев рушан (можда у смислу конфигурације тла где је средишњи део села у удолини окружен брдима). Но, онај назив Русан можда указује и на неко лично име?
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #113 послато: децембар 03, 2018, 03:28:22 поподне »
Рипањ је на југ од Рушња.

Пописан је у турским дефтерима 16. века (први пут 1528) као село у Београдској нахији Смедеревског санџака, док га у дефтеру из 1640/41. налазимо у Авалској нахији (уписано као - Хрипне).

У дефтеру из 1528. године, пописани су житељи села Тодорово, који су били муселими авалске тврђаве, односно вршили су неку војну или управну службу за османску власт, али није прецизно наведено коју, због чега су били ослобођени плаћања дела пореза. По њима је Тодорово прозвано Муселимци. Данас је део Рипња.

Осим Тодорова, на подручју Рипња налазила су се у почетку турске власти села Чаршија и Паланка.

„О постанку имена Рипња М. Ђ. Милићевић забележио је ово: „Селу на истоку, поред реке, има стена, која се зове Рипа. Неки саљаци веле, да је од те Рипе и селу дошло име Рипањ. Али ваља уз то поменути, да се она сама чешма у селу, која је на југоисток од цркве и школе, под самим брдом Зове Рипањ“. Неки, опет, овако размишљају и постанку имена села Рипањ: Кад су на месту Паланци постојала Паланка – насеље, где су биле топионице и ради њих мехови; када су се ти меховима радило чуло се далеко, и по томе, што су се ти мехови дизали и спуштали, „рипали“, и село је, веле, добило име Рипањ. Постоји и још једно домишљање о постанку имена села... О настанку имена Зуца, као и Врчина и Рипња, у народу постоји овакво размишљање: За време Турака села су се, веле, често помештала са једнога на друго место. Једном дође спахија у упита: „Овде је било село“? На то му одговоре: „И на овом брду зуцау, и онамо врчау, а тамо рипау“ . Oд тога „зуцау“, „врчау“ и „рипау“ названа су села Зуце, Врчин и Рипањ“.
(Николић, „Околина Београда“)

Испис Хрипне из средине 17. века указује да је изворно име села било Хрипањ.
Основа хрип- је повезана са именицом хрипа, хрипање, односно глаголом хрипати – кркљати, стењати. Можда је повезано са неким водотоком који је хрипао овуда, па од њега – Хрипањ.
У Босни (код Кључа) постоји село Хрипавци (у неким изворима и – Хриповци), а у средњевековној Херцеговини било је село – Хрипац. У дефтеру за Охридски санџак из 1583. године налазимо лично име – Хрипин (село Звирина, Гора).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #114 послато: децембар 03, 2018, 03:41:27 поподне »
Зуце је село источно од Авале, у самом подножју.

На источној страни Авале пронађени су многи трагови рударства и рударских насеља, од неолитских, преко римских, средњевековних, закључно са турским из 16. и 17. века.
Село се до 15. века налазило на локалитету Бели Камен, где су пронађени и остаци цркве (неки кажу манастира) коју је, према предању, подигао краљ Милутин почетком 14. века. У време турске власти Зуце се налазило на локалитету Старо Село, а касније крајем 18. века заузима своје данашње место.

Током 16. и 17. века у Авалској нахији у турским дефтерима село се помиње под следећим називима: 1528. Торкол, друго име Зуце; 1530. Торкол, друго име Зуци, 1536. Торкол. У ова три пописа становници Зуца су муслимани. По свој прилици је село замрло пре турског освајања Београда (према неким претпоставкама, још у првој половини 15. века, када су Турци заузели Авалу и околне крајеве). У дефтеру из 1560. године село је пописано под називом Зуце и у њему 16 србских кућа. Шта се десило са оним муслиманима, остаје питање. Вероватно су пресељени на неко друго место где су били потребнији османској власти. Такође је непознато и одакле је ово србско становништво насељено у међувремену, да ли су у питању житељи околних села који су се доселили на свеже испражњено селиште или се ради о некој даљој сеоби. Имена су уобичајена за оно време, каква налазимо и по другим дефтерима. Једино упадљиво име које се ретко среће је Искросав (рекао бих да мало вуче на бугарски). У дефтеру из 1640/41. постоје два села Горне и Долне Зуце. Колико је познато, село се укупно три пута премештало по источним падинама Авале, тако да је могуће да је ово била нека од прелазних фаза, где налазимо једно старије насеље у замирању и млађе које ће остати до данас.
У 18. веку, аустријске мапе бележе село као Sutze.

О пореклу назива постоје разна мишљења.

Аутор књиге „Зуце село под Авалом“ Миладин Николић пише: „Претпостављам да име насеља Торкол потиче од турске речи “торкуља", на латинском торкулар - справе која је служила за цеђење грожђа и другог воћа, а имали су је само муслимани у Босни, а Срби ретко“.
Meни реч „торкол“ звучи прилично мађарски. На мађарском torkol значи грлић (тако барем каже гугл-преводилац), па би се ово могло тумачити у неком географском смислу. Присуство Угара у Београду је сасвим јасно, а чињеница да је Зуце било рударско насеље указује на његов значај и за некадашњу угарску власт. У тој варијанти, Турци су од затеченог становништва (можда је чак било мешано србско-угарско) преузели оба назива. Чак је веома вероватно да су Торкол и Зуце у претурско време била два засебна села - Торкол рударско, а Зуце србско. Иначе, што се угарског присуства по околини Београда тиче, оно је посведочено и народним предањима, где се у многим селима преноси предање да су пре њихових предака ту живели „Маџари“, затим многи локалитети који су некад били „маџарска гробља“, итсл.

О називу Зуце постоје још неке верзије порекла овог топонима, једну коју је навео Риста Николић поменух у одељку о Рипњу, а Миладин Николић наводи и ове:
„Прича се да је Зуце добило име и по дивљим пчелама, којих је било пуно у шупљем дрвећу по селу и около њега, на по опонашању зујања пчела Турци су дали насељу име Зуце. Слична је и претпоставка да су се Турци сакупљајући дажбине по насељу Торкол, уплашили када су чули да је нешто у оближњем грму шушнуло, зуцнуло, јер је у то време у авалским шумама било много разбојника и хајдука, и викнуо: “Шта то зуцну!“ Тако Зуце доби име“.

Мени све ове приче звуче нереално. Онај испис Зуци из 1530. године звучи као упрошћена множина од неке речи (Зувац - Зувци, Зухац - Зухци, Сухац - Сухци, можда чак и Зубац - Зубци или Судац - Су(д)ци - као што смо од речи судик добили Шудикову у Полимљу), па би можда на тој страни требало тражити корен овог топонима.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #115 послато: децембар 03, 2018, 04:30:11 поподне »
Иначе, што се угарског присуства по околини Београда тиче, оно је посведочено и народним предањима, где се у многим селима преноси предање да су пре њихових предака ту живели „Маџари“, затим многи локалитети који су некад били „маџарска гробља“, итсл.

Често се по Шумадији јављају топоними са придевом "маџарско", "маџарски". Углавном су у питању гробља старог становништва, од 14-15. па до 18. века, који су у сеобама отишли северно, у Панонију, па су за динарске досељенике из 18. века сви они били "Маџари". Међутим, најчешће је у питању било српско православно становништво, што се види и по археолошки истраживаним некрополама и црквама које су се налазиле на локалитетима са таквим придевом.
« Последња измена: децембар 03, 2018, 04:41:47 поподне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #116 послато: децембар 04, 2018, 08:18:37 поподне »
Лаик сам у историји, али, према ономе што сам до сада имао прилике да прочитам, "Маџарима" су Срби из крајева јужно од Саве и Дунава звали људе који су се доселили са северне стране, а не оне који су се тамо одселили из крајева у које су се населили њихови преци. Отуд је нелогично да називају њихова напуштена насеља и гробља "маџарским". У већини случајева, континуитет у некој мери постоји, што показује и топонимија, тако да су вероватно први србски насељеници из почетког раздобља османске власти морали знати ко су им били претходници на тим просторима. Нарочито треба имати у виду одредницу "маџарска гробља". Не верујем да би их ико од Срба тако назвао да су на њима били сахрањени православни Срби. Сама одредница "маџарско" указује на другу вероисповест. Не инсистирам да су то били Мађари у етничком смислу, можда су чак били и Срби или неки други словенски народ, али не православне вероисповести. С обзиром на рударско занимање, веома је могуће да се радило о неким немачким рударима у угарској служби, или, што би рекао један наш форумаш - неким Словацима, Шлезима, Пољацима...

Можда и неки топоними иду на руку овом мишљењу. Осим Торкола, код Реље Новаковића налазимо и напуштена насеља Чагљан и Шеранка ближе Дунаву (подручје данашњих села Сланци и Велико Село), које Новаковић тумачи као мађарске, а можда и Рудман о којем је већ писано на овој теми. Да се радило о одсељеним Србима, не би иза њих остали топоними који су највероватније мађарског, а у сваком случају - нису србског порекла.

Присуство угарске власти и становништва на подручју данашњег Београда у ширем смислу (све београдске општине, укључујући и оне најјужније крајеве у Општини Лазаревац) крајем средњег века није ништа непознато. Писали смо о томе овде на форуму и у вези са неким насељима на ширем подручју Ваљева. Оно је оставило траг и у топонимији.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #117 послато: децембар 04, 2018, 10:22:01 поподне »
Лаик сам у историји, али, према ономе што сам до сада имао прилике да прочитам, "Маџарима" су Срби из крајева јужно од Саве и Дунава звали људе који су се доселили са северне стране, а не оне који су се тамо одселили из крајева у које су се населили њихови преци. Отуд је нелогично да називају њихова напуштена насеља и гробља "маџарским". У већини случајева, континуитет у некој мери постоји, што показује и топонимија, тако да су вероватно први србски насељеници из почетког раздобља османске власти морали знати ко су им били претходници на тим просторима. Нарочито треба имати у виду одредницу "маџарска гробља". Не верујем да би их ико од Срба тако назвао да су на њима били сахрањени православни Срби. Сама одредница "маџарско" указује на другу вероисповест. Не инсистирам да су то били Мађари у етничком смислу, можда су чак били и Срби или неки други словенски народ, али не православне вероисповести. С обзиром на рударско занимање, веома је могуће да се радило о неким немачким рударима у угарској служби, или, што би рекао један наш форумаш - неким Словацима, Шлезима, Пољацима...

Можда и неки топоними иду на руку овом мишљењу. Осим Торкола, код Реље Новаковића налазимо и напуштена насеља Чагљан и Шеранка ближе Дунаву (подручје данашњих села Сланци и Велико Село), које Новаковић тумачи као мађарске, а можда и Рудман о којем је већ писано на овој теми. Да се радило о одсељеним Србима, не би иза њих остали топоними који су највероватније мађарског, а у сваком случају - нису србског порекла.

Присуство угарске власти и становништва на подручју данашњег Београда у ширем смислу (све београдске општине, укључујући и оне најјужније крајеве у Општини Лазаревац) крајем средњег века није ништа непознато. Писали смо о томе овде на форуму и у вези са неким насељима на ширем подручју Ваљева. Оно је оставило траг и у топонимији.

Можда су заиста живели неки етнички Мађари у крајевима ближим Београду, мада је и то доста натегнуто. Јужније то сигурно није био случај. Динарско становништво које се досељава током 18. века у Шумадију је имало свест да су пре њиховог доласка ту владали "Маџари" и "Швабе" и то се вероватно односи на хабзбуршку окупацију северног дела централне Србије у првој половини 18. века, али је сасвим могуће да је преко епске традиције још била жива успомена на време када се Угарско краљевство борило против Османлија, у 15. и почетком 16. века. Постоји један очигледан пример за ово што говорим - током ископавања на планини Рудник на којима сам учествовао, истраживан је један мањи црквени објекат на врху брда које има карактеристични назив "Маџарско брдо". Ископавања су показала да је у питању православна црква, мања задужбина неког локалног властелина из прве половине 15. века, који је у њој и сахрањен. Такав је случај и са "Маџарским гробљима", која најчешће представљају гробља становништва које се ту сахрањивало од 14-15. па све до 16, а у неким случајевима и до краја 17. века (тј. до времена Велике сеобе); ова гробља се значајно не разликују од гробаља из истог периода на простору Старе Рашке нпр, тако да је очигледно да су у питању српска православна гробља, а не мађарска католичка. На самом Руднику смо истражили и једну цркву за коју се на крају ископавања испоставило да је католичка (имала је сакристију крај олтарске апсиде); око ње се одвијало сахрањивање од 14. па све до почетка 16. века и она је представљала матичну цркву јаке дубровачке колоније у Руднику. Међутим, овај локалитет није имао никакав назив који би назначио да се ту налазило гробље, а камоли да је било католичко (локалитет се зове "Дрење"); до данашњег времена, локално становништво је већ заборавило (тј. нису сачували традицију) да се ту некада налазила црква са гробљем. Хоћу да кажем да народни називи не морају прецизно означавати припадност одређеног гробља и/или цркве некој конфесији или народу. Често се у динарским планинским крајевима могу срести локалитети са називом "Грчко гробље" и народном причом како је то гробље неких Грка који су током једне оштре зиме одлучили да побегну на југ, ка мору, а уствари су у питању најчешће средњовековна гробља са мраморовима (стећцима). Такви и слични називи (нпр. "Латинско гробље", "Чивутско гробље") су у археологији корисни јер се често на њима стварно пронађу остаци неке старе некрополе, али они не кореспондирају са периодом за који их народно предање везује. Тако нпр. "грчка гробља" осим некропола са стећцима означавају и праисторијске некрополе (бронзано или гвоздено доба), "чивутска гробља" су најчешће праисторијске и античке некрополе, док "латинска гробља" могу бити античка или средњовековна.
« Последња измена: децембар 04, 2018, 10:23:54 поподне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #118 послато: децембар 04, 2018, 10:42:11 поподне »
Можда су заиста живели неки етнички Мађари у крајевима ближим Београду, мада је и то доста натегнуто. Јужније то сигурно није био случај. Динарско становништво које се досељава током 18. века у Шумадију је имало свест да су пре њиховог доласка ту владали "Маџари" и "Швабе" и то се вероватно односи на хабзбуршку окупацију северног дела централне Србије у првој половини 18. века, али је сасвим могуће да је преко епске традиције још била жива успомена на време када се Угарско краљевство борило против Османлија, у 15. и почетком 16. века. Постоји један очигледан пример за ово што говорим - током ископавања на планини Рудник на којима сам учествовао, истраживан је један мањи црквени објекат на врху брда које има карактеристични назив "Маџарско брдо". Ископавања су показала да је у питању православна црква, мања задужбина неког локалног властелина из прве половине 15. века, који је у њој и сахрањен. Такав је случај и са "Маџарским гробљима", која најчешће представљају гробља становништва које се ту сахрањивало од 14-15. па све до 16, а у неким случајевима и до краја 17. века (тј. до времена Велике сеобе); ова гробља се значајно не разликују од гробаља из истог периода на простору Старе Рашке нпр, тако да је очигледно да су у питању српска православна гробља, а не мађарска католичка. На самом Руднику смо истражили и једну цркву за коју се на крају ископавања испоставило да је католичка (имала је сакристију крај олтарске апсиде); око ње се одвијало сахрањивање од 14. па све до почетка 16. века и она је представљала матичну цркву јаке дубровачке колоније у Руднику. Међутим, овај локалитет није имао никакав назив који би назначио да се ту налазило гробље, а камоли да је било католичко (локалитет се зове "Дрење"); до данашњег времена, локално становништво је већ заборавило (тј. нису сачували традицију) да се ту некада налазила црква са гробљем. Хоћу да кажем да народни називи не морају прецизно означавати припадност одређеног гробља и/или цркве некој конфесији или народу. Често се у динарским планинским крајевима могу срести локалитети са називом "Грчко гробље" и народном причом како је то гробље неких Грка који су током једне оштре зиме одлучили да побегну на југ, ка мору, а уствари су у питању најчешће средњовековна гробља са мраморовима (стећцима). Такви и слични називи (нпр. "Латинско гробље", "Чивутско гробље") су у археологији корисни јер се често на њима стварно пронађу остаци неке старе некрополе, али они не кореспондирају са периодом за који их народно предање везује. Тако нпр. "грчка гробља" осим некропола са стећцима означавају и праисторијске некрополе (бронзано или гвоздено доба), "чивутска гробља" су најчешће праисторијске и античке некрополе, док "латинска гробља" могу бити античка или средњовековна.
Да, у Шумадији постоје стара гробља која носе називе "маџарско гробље"...Ово је из једног чланка:
Dvadesetih godina ovog veka bilo je „mnogo kamenih spomenika" na mestu Osredku u Junkovcu, za koje se priča da su „madžarsko groblje", kao i stara groblja u Kotraži, Rajkovcu, Ljubičevcu, Prekobučju, kraju Gornje Trnave, u Donjoj Šatornji i dr., a u Vojkovcima postoje tri Madžarska groblja, kao i u Dragolju.
O pojedinim vrstama i svojstvima ovih grobalja postoje naučna razjašnjenja. Za ovu priliku je dovoljan samo jedna napomena: ova groblja su otisak istorijskog kretanja naroda. Sa druge strane, sasvim je izvesno da, bez obzira koju etničku oznaku imala, ova groblja nisu nekropole Latina i Grka, Cincara i Džidova, Čivuta i Mađara, niti džinova i svatova, ili Rimljana i Turaka, već su to, odreda, stara srpska srednjovekovna groblja, napuštena od žitelja koji su se svojevremeno raselili, a zatečena prilikom doseljenja predaka sadašnjeg stanovništva, koje ih je, ne osećajući ih kao svoja, imenovalo sa predznakom tuđine.
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/03/19/srpski/F01031801.shtml
Обзиром да се ради о старим гробљима староседелаца, очигледно да у местима где постоје ти називи, новопридошло становништво није затекло старинце , чим су дали такве називе...Тамо где постоје ти називи, није било преплитања старинаца и досељеника, јер да је било , старинци би им вероватно скренули пажњу да су ту сахрањивани Срби, а не "Маџари"...Међутим, распрострањен назив на разним локалитетима , тј. да су сва стара гробља, за које досељеници очигледно нису знали чија су, називана на исти начин, је занимљиво...
https://sumadinac.rs/crkva-nemanjica-na-vencacu-veliko-arheolosko-otkrice/
« Последња измена: децембар 04, 2018, 10:49:18 поподне ДушанВучко »

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #119 послато: децембар 04, 2018, 10:52:34 поподне »
Добро би било знати докле ја југ је досезао тај назив "маџарско гробље"...Могуће до некадашње границе Аустрије из 18. века, до Западне Мораве? Па да су досељеници из прве половине 18. века, селећи се у Шумадију, која је тада припадала Аустрији, давала такве називе старим гробљима
« Последња измена: децембар 04, 2018, 10:54:49 поподне ДушанВучко »

Ван мреже Đorđo

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 654
  • shí shì qiú shì
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #120 послато: децембар 04, 2018, 11:22:27 поподне »
То је била некаква народна митоманија (не знам како другачије да окарактеришем) и у сврху занимације за дуге зимске ноћи поред огњишта, називање старих српских гробаља по Шумадији маџарским, грчким итд и тврдити да су ту некад живели неки други народи, на основу писаних извора можемо у потпуности одбацити као нетачно и измишљено

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #121 послато: децембар 04, 2018, 11:32:24 поподне »
То је била некаква народна митоманија (не знам како другачије да окарактеришем) и у сврху занимације за дуге зимске ноћи поред огњишта, називање старих српских гробаља по Шумадији маџарским, грчким итд и тврдити да су ту некад живели неки други народи, на основу писаних извора можемо у потпуности одбацити као нетачно и измишљено
Ја верујем да нису смишљали називе, чим су имали на разним локацијама исте називе...Можда су имали пре сеобе свест да се селе у "Маџарску", па сва стара гробља која су затекли, су тако и назвали...Не бих другачије протумачио зашто на разним локацијама широм Шумадије имамо баш тај назив...Можда је у народу из динарских крајева, појам "Маџарска" био јужније него што ми данас сматрамо, и јужније од Саве и Дунава
« Последња измена: децембар 04, 2018, 11:35:22 поподне ДушанВучко »

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3474
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #122 послато: децембар 05, 2018, 12:41:44 пре подне »
... и тврдити да су ту некад живели неки други народи, на основу писаних извора можемо у потпуности одбацити као нетачно и измишљено
Тада је народ био углавном неписмен, а Шумадија ненасељена пар векова...Народ је живео кроз епску традицију, а свест о српском етничком простору можда није укључивао Шумадију као што је данас она центар Србије, пошто је била скоро ненасељена. Тежиште је било Косово, Црна Гора, Херцеговина, па и Македонија је била српскија него Шумадија, не зато што у Шумадији нису живели Срби а живели неки други, него што је била скоро пуста...Крчећи шуме и наилазећи на стара гробља, они су то приписивали неком другом из незнања
« Последња измена: децембар 05, 2018, 12:45:30 пре подне ДушанВучко »

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #123 послато: децембар 05, 2018, 10:32:59 пре подне »
Добро, ви сад одосте у Шумадију. Ја причам о конкретним подавалским насељима у којима је било веома активно рударство у време кад је ту била угарска власт. Ако су србски владари почев од краља Уроша надаље доводили саске рударе, зашто би било необично да су Угри ту населили неке своје поданике (Мађаре, Немце, Словаке...) који су се бавили рударством. И топонимија делом иде у прилог томе. Ти људи су ту живели, заснивали породице, подизали цркве, умирали, били сахрањивани, остављали топониме за собом, итд. Чињеница да нема трагова римокатоличким црквама у археолошким налазиштима, не би требало да изненађује. Времена су била таква да се власт често смењивала и ништа није било довека засигурно. Зато су и сви објекти били прављени у складу са таквим стањем, више као привремени, а с обзиром на богатство шуме у том крају, превасходно од дрвета. Било би право чудо да је после толиких ратова и пустошења ишта од тих трагова остало.   

А што се тиче "маџарских гробаља", могуће је да су становници јужнијих крајева доживљавали северну Шумадију као део Угарске (што она и јесте била до краја средњег века и нешто касније), па им је све тамошње што су затекли при свом досељењу у те крајеве било - "маџарско". И, као што рекосте, исто важи и за досељенике из 18. века који су се доселили за време аустријске власти у Србији, па су те крајеве могли доживљавати као "швабске" или "маџарске".
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #124 послато: децембар 07, 2018, 10:48:29 пре подне »
У раду Реље Новаковића „Поводом Београдске нахије на Вуковој административној карти Србије“ (1983), аутор преко топонимије северне Србије (овог ужег дела, без покрајина) покушава да нађе везу са топонимијом Полабља а у сврху доказивања присуства Бодрића (Ободрита, Преденецената, Браничеваца) на овом подручју у средњем веку. Тако на ширем подручју Београда, Новаковић наводи следеће топониме северне Србије 15. и 16. века, прикупљене углавном из турских дефтера, и (у загради) њихове парњаке у Полабљу:

Баба (ВаЬа), Бање (Вапе), Бањица (Banici), Бељина (Веliпа), Бељаница (Веlапу), Бељевац (Belev, Belevo), Бојаново (Војап), Болеч (Bolek, Boleš), Бољевац (Воlе), Бориште (Borišče), Брусник (Brus, Brusovo), Вишњица (Višna), Врбица (VrЬiса), Гај (Gaj), Годен (Godenici, Godin), Горњи Дол (Dolane), Горњи Кокорин (Коkorin), Горњи Радовци (Radovec), Горњи Рудовци (Rudov), Грабовац (Grabov), Грбовна (Grab), Гуњевац (Gunici), Долац (Dol, DoJec), Доња Селца (Selec), Драгић (Drage), Дражевац (Draže, Draževo), Дренова (Drenova), Дреновац (Drenovec), Дрењска (Drenskа), Железник (Zelezno), 3иман, 3имањ (Zuma, Zumno), Зуце (Zutzen), Ивац, Ивојевац (Ivica), Каменица (Kamenica), Капар (Кара), Кијево (Kijevo), Кленовац (Klenov, Klепоvо), Колар, Колари (Kola), Коњуш (Konušev), Котлово (Kotlov), Крушевица, Крушица, Крушчица (Kruševo, Kruševici), Куново (Кunovо), Лесковац (Leskov), Лештан, Лештане, Лештани (Leštno, Leštije), Лисовић (Lisov), Ломатина (Lom, Lomna), Ломница (Lomnica), Лопатина (Lopata), Луг (Lug), Луковац (Lukovec), Луково (Lukov), Луњевац (Lunev), Љубичина (Lubici, Љубушница (Lubuš, Lubuša, Lubušane), Луљевачки поток (Lulava), Мала Раковица (Rakoviсa), Мељак (Мel), Миловце (Milov), Миријево (Mirievo), Морава (Могаva), Овчар (Ovčary), Опарна (Орагпо), Орловац (Огеl), Островица (Ostrovica), Остружница (Ostrožne), Плавница (Plavnica), Пожаревац (Požar; на неким старијим аустријским картама део гребена дуж леве обале Млаве означен је именом Пожар), Пречица (Prečnica), Прибиш, Прибиша (Ргibе), Радовци (Radovec), Раковце, Раковци (Rakov), Раља (Ralov), Раховац (Rachov), Рогача (Rogač), Рожаница, Рожанци (Rožеп, Rožnica), Рудине (Rudy, Rudno), Рудник (Rudnik), Рудовци (Rudov), Сена, Сенаја (Senec, Senica), Сиб (Silbus), Cлавница (Slаvпо), Сланци (Slanci), Слатина (Slatina), Соколова (Sokolov), Сопот (Sopotnica), Станица {Ѕtапiса), Столник (Stolnikovici), Тијановац, Тихановац (Ticha), Тиса (Tisov, Tisovo), Топола (Тороl), Тулци (Tulci), Турија (Тurу, Тurе), Частрина, Частрне, Чаштрина (Častrov), Челије (Celin), Шиб (Sibus).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #125 послато: децембар 07, 2018, 10:49:55 пре подне »
Новаковић посебну пажњу посвећује тврђави Жрнов на Авали: „Најсличнији назив у Полабљу забележен је (ХII в.) јужно од града Ростока, уз реку Warnov, као Zrnov (на другом месту, недалеко, Zrnov, река). Zrnov се налази уз саму реку Sагпоv (данас Zarnow), десну притоку реке Warnow, која се код Ростока улива у Балтичко море, односно у Мекленбуршки залив. Ваља, међутим, реhи да се једно место Zarnov налази јужио од Варшаве, недалеко од реке Пилице. Полапски Zrnov је на чисто бодриhком подручју”.

А затм и тумачење топонима Бадриковац: „Други занимљив назив је Бадриковац, недалеко од Гроцке, у атару села Брестовика. Овај назив је занимљив не само због тога што нас упадљиво упуhује на Бодриће, већ и због назива Бадрика и Бадрика бара на банатској страни, одмах прекопута Гроцке и Брестовика, па нам због Острва Грочанског и Нове Аде пада на ум да су можда ту негде банатски Абодрити прешли с леве на десну обалу Дунава, као што су свакако прелазили и преко других дунавских острва све до ушћа Поречке реке“.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #126 послато: децембар 07, 2018, 10:50:42 пре подне »
Новаковић и на банатској страни Дунава налази топониме који имају парњаке или сличне топониме у Полабљу:

Пртац греда (Рrtaс), Смилина Врба (Smil), Љињева бара (Line, јеzero), Речица (Rečica), Oкнo (Oknica), Рогозницa (Rogoznica), Карачка бара (Кагč, Кагčе), Mуколиja (Mucholy), Галовицa (Galov), Mлакa (Mlaka), Руловарско острво (Rulov), Двонова бара (Duona, rekа), Рун (Ruпу, Runov), Moхилa (Моgilа), Дубравa (Dubrava), Кaменица (Kamenica), Љуборађин Стрењак, Љуборађa (Luborady Luboradz), Љубковa (Lubkov), Клочићев рт (Кloč, Kločov), Смилин (Smil), Старицa (Stariса), Под Селиштe (Zelišče), Под Стреницу (Streпу), Чапљин мост (Čарlе, Čaplica) и сл.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #127 послато: децембар 07, 2018, 10:51:48 пре подне »
Надаље, на секцијама Београда, Авале, Сопота, Обреновца, Смедерева, следећи топоними:

Чавољ, Чавељски виногради (Čavl), Горица (Gorica), Глошка (Gloze), Јелен до (JeIen), Дивч, Дивичко брдо (Divica), Мостин (Mostin), Дражањ (Dražany), Стража (Straža), Клење (Кlепу), Кнежевац (Kneže), Врчин {Vrecien), Ковина (Kovie), Мочила (Моchу), Смрдан (Smrd), Ракита бара (Rokytnica, Rokytno), Крћевица (Кгсеvо, Кrči), Пресека (Presčka), Заваљак (Zaval), Бодовин (Boda), Бурово (Burov), Вистрица (Bystrica), Малован (МаIov), Граница (Grапiса), Бачка река (Вačov), Селице (Selice), Усице (Usiz, Ušice), Прилenац (Ргilер), Серова река (Seгаvа) Кључеви (Кlučе), Клековац (Kleckewitz), Садовица (Sadove), Седлар (Sedlo), Долина (Dolinа), Кочино поље (Коčа, поље), Церовац (Сега), Просек (Proseky), Пословчица (Poslov), Миркова јаруга (Mirkov), Златовац (ZlaJtova), Кљешчевица (Кleščev), Шкабовац (Šklapov), Витковица (Vitkov), Печина бара (Реč, Pečenov), Забреж (Zabrežije), Палеж (РаЈеč), Забрljе (Zabarde), Чиковац (Čikov), Блатоја Конак (Blatо), Трстеница (Trstenica, река), Јазине (Jazy), Засик (Zasek, Zaseka), Урањица (Ura), Соварије (Sova), Руњица (Runica, Ruпу), Дужница (Dušnica), Дубрава (Dubravа), Брестовица (Breste, Brestov), Трабовац (Trabovec), Камени мост (Kamen most), Косово (Коsоvо), Локвица (Lokva), Осовље (Osov), Паљговица (Palag), Бела земља (Belesem) и многа друга.

И даље низ Дунав (Смедерев, Пожаревац, Велико Градиште, Кучево, Мајданпек и Доњи Милановац):

Острово (Ostrovo), Пониква (Ponikva), Усје (Usie), Душник (Dušnik), Сираковац (Sirakovo), Шиска (Siska), Отарски врх (Otarče), Трепичево (Тгерес), Корновски врх (Kornovo), Кусићи (Kušici), Лешница (Lešnica). Рушчутији поток (Rušče), Смољинац (Smoly, Smolno), Смиљанска коса, Смиљанска река (Smil), Бадрика река, Бобрешка река (Bobr, Bobrа), Витовница (Vitovo, Vitovy, Viltovica), Мељница (Melnica), Бирка-Рашаничка бара (Birkov, Rašov), итд.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #128 послато: децембар 07, 2018, 03:16:27 поподне »
Мељак (Мel): с овим се не бих сложио, с обзиром да за наш Мељак (прво место на које се наиђе по излазу из Липовачке шуме, ибарском магистралом на југ), имамо турски запис (дефтер из 1528) где се село наводи као - Хмељак. Дакле, јасна етимологија, од места где се гаји хмељ. На пољском се хмељ каже - chmiel.

Могуће објашњење топонима Зуце, овај топоним који наводи Новаковић у Полабљу - Zutzen. Данас сасвим понемчено у Zützen. Место се налази негде на средини између Берлина и Дрездена.

Занимљиво је и Новаковићево поређење нашег топонима Врчин и Vrecien у Полабљу. Нисам нашао то насеље, али има нешто што се изговара слично као наш Врчин, место Wretschen у Пољској код Познања. Ово је немачка верзија, док се тај крај налазио под пруском влашћу, а пољска верзија је Wrzesnin.

Препоручујем, кога занима, списак насеља у познањском региону, где се може видети како су Нeмци већинску словенску топонимију прилагодили свом изговору, тако да су ти топоними потпуно изгубили свој основни облик и смисао. Нпр. Międzyrzecz (Међуречје) у Meseritz.

https://en.wikipedia.org/wiki/Posen_(region)

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #129 послато: децембар 07, 2018, 03:45:23 поподне »
На пољском се хмељ каже - chmiel.

Немам сорабски (лужички) на "преводиоцу", па узех пољски као географски најближи.
Чеси кажу chmele.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #130 послато: децембар 07, 2018, 08:08:38 поподне »
Могуће објашњење топонима Зуце, овај топоним који наводи Новаковић у Полабљу - Zutzen. Данас сасвим понемчено у Zützen. Место се налази негде на средини између Берлина и Дрездена.

Сорабски се данашњи Zützen назива Žytceń.
У 14. веку место се звало Zchuczin (Жучин?).
Налаз наше форумашице Азот.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #131 послато: децембар 08, 2018, 07:56:02 поподне »
Азот је нашла и како се на сорабском каже хмељ - chmjel.
Тако да сорабски Мел и србски (Х)Мељак тешко да могу имати неке везе.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #132 послато: децембар 10, 2018, 10:05:01 поподне »
Степашиновац је некадашње подавалско село, које је данас само део Рипња (који се назива и – Чаршија). У свим турским дефтерима 16. и 17. века, као и аустријским мапама 18. века се помиње. Помиње се и до почетка четврте деценије 19. века у арачким тефтерима, а затим га више нема.

У турским дефтерима је уписан као Степашиновац а једном као Становац, 1560. године. У аустријским мапама је уписан као Пашиновац, што онда вуче сасвим другачију конотацију. Вероватно је сам народ временом упростио првобитни назив, а свакако је било и турског утицаја. Занимљиво је да, иако испод саме Авале (налази се на север од Рипња), Степашиновац је у турско време припадао нахији Железник, док је Рипањ био део Београдске или Авалске нахије.

Могући одговор како је село Степашиновац замрло, а на његово место се проширио атар Рипња, даје писмо књаза Милоша од 13. марта 1825. године, где пише старешинама подавалских села:
„Што се каса Рвата населивших се у Степашиновцу и непокорних, за њих препоручујем да их, по прошенију Врчинаца, Зучана и Рипањаца на њина села растурите, сељанима овим заказавши да им добре баштине даду, а Рватима самим наложивши да се, унапредак, боље вдадају, да се не би моради опет претресати“.

Дакле, у Степашиновац су се доселили „Рвати“ (9 породица), односно досељеници са подручја Аустрије („Рватима“ су обично називани досељеници из Лике, Крајине или Славоније), којима су затим подељени поседи по околним селима, вероватн како би се растурили и лакше утопили у нову средину. Арачки тефтер из те 1825. године наводи управо 9 домова у Степашиновцу. Вероватно је да је старо становништво и пре тога замрло или се сасвим иселило након пропасти Карађорђеве државе.
Већ следеће године (попис села Београдске епархије из 1826. године), село Степашиновац има само 4 куће, што значи да је Милошев налог врло брзо дао резултате. После 1831. године, нисам нашао на даље помене Степашинoвца као самосталног села.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #133 послато: децембар 10, 2018, 10:07:20 поподне »
Војислав Симић („Старо и савремено рударство у околини Авале“, 1957) износи претпоставку по којој је старији назив Рипња заправо – Рупањ, и то по старим рударским рупама на подручју овог насеља.

Није да не звучи уверљиво.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #134 послато: децембар 10, 2018, 10:14:06 поподне »
Из истог рада нађох податке о некадашњем насељу Рудиште. Ради се о средњевековном тргу на подручју данашњег Рипња, у оном делу села који се данас називе – Паланка, на месту „где се састају потоци Зовљак, Љута Страна и Тапавац, чинећи речицу Паланку“. У Рудишту су се налазиле топионице олова које је вађено на широком простору између Космаја и Авале. Осим олова, из руде је издвајано и сребро и злато.

Богумил Храбак („Средњевековни рудник и трг Рудишта под Авалом“, 1956) овај трг назива Рудишта и наводи како је почетком 15. века он припадао „српским калуђерима из Београда“ (?), а 1453. године угарски краљ Владислав трг, све са околним селима, рудницима, земљиштем, дао је у посед Јаношу Хуњадију (у документу, трг се наводи као Rwdischa). Колико је важно насеље био овај трг, говори и чињеница да су средином 15. века овде своју повелику колонију имали и Дубровчани, на чијем челу је био племић Никола Соркочевић. У једном дубровачком документу из 1455. године, помињу се дубровачки трговци којима су људи цељског грофа опљачкали, између осталог, и сребро „ad pondus de Rudista“. У 16. веку, османска власт трг Рудишта назива – Паланка, како се и данас назива овај део Рипња.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #135 послато: децембар 10, 2018, 10:40:10 поподне »
Положај Рудишта (из наведеног Симићевог рада), овде означен као Паланка:

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #136 послато: децембар 11, 2018, 04:07:09 поподне »
Могући одговор како је село Степашиновац замрло, а на његово место се проширио атар Рипња, даје писмо књаза Милоша од 13. марта 1825. године, где пише старешинама подавалских села:
„Што се каса Рвата населивших се у Степашиновцу и непокорних, за њих препоручујем да их, по прошенију Врчинаца, Зучана и Рипањаца на њина села растурите, сељанима овим заказавши да им добре баштине даду, а Рватима самим наложивши да се, унапредак, боље вдадају, да се не би моради опет претресати“.

Дакле, у Степашиновац су се доселили „Рвати“ (9 породица), односно досељеници са подручја Аустрије („Рватима“ су обично називани досељеници из Лике, Крајине или Славоније), којима су затим подељени поседи по околним селима, вероватн како би се растурили и лакше утопили у нову средину. Арачки тефтер из те 1825. године наводи управо 9 домова у Степашиновцу. Вероватно је да је старо становништво и пре тога замрло или се сасвим иселило након пропасти Карађорђеве државе.
Већ следеће године (попис села Београдске епархије из 1826. године), село Степашиновац има само 4 куће, што значи да је Милошев налог врло брзо дао резултате. После 1831. године, нисам нашао на даље помене Степашинoвца као самосталног села.

Да нису можда у питању становници расељеног села Рвати за које се претпоставља да се налазило на простору Макиша?
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #137 послато: децембар 11, 2018, 07:50:57 поподне »
Да нису можда у питању становници расељеног села Рвати за које се претпоставља да се налазило на простору Макиша?

Нису то ти "Рвати". 1820-их један број наших људи са подручја Аустрије, оних крајева који су сматрани Хрватском, и то, наравно, Срби (претежно Личани), преселио се у Србију са великим надама у нову државу која се полако помаљала испод османске окупације. Видеће се то и из наредних излагања. Нарочито је већи број њих дошао управо у села у подавалском и подкосмајском подручју и у села у Шумадијској Колубари, крајевима јужно и југозападно од Београда. У скоро свим овим насељима постоји тај слој становништва чији су преци досељени у првој половини 19. века са подручја (данашње) Хрватске.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #138 послато: децембар 11, 2018, 08:06:48 поподне »
Још једно село надомак Београда, чији назив има везе са средњевековним и каснијим рударством је Руцка, нешто западније од претходних подавалских села. Данас је Руцка мало село окружено знатно већим атарима Велике и Мале Моштанице и Умке, док је некад сеоски атар био много шири.

У ширем атару Руцке, у почетку османске власти (друга половина 15. века) постојала су села Луково (данас локалитет Самар) и Дренска (данас Дренова). Средином 18. века, у подручју Руцке постоји велико село Дубоко.

Старо село је запустело вероватно крајем 18. века, и становништво се никада није вратило, што су искористили Моштаничани и Умчани да се рашире на атар Руцке. Тада (1820-их) је забележено да су они заузели неку земљу која је припадала "старом селу Руцка".

Село је поново насељено 1825, у време књаза Милоша, и то Личанима („Рватима“), који су се најпре населили у београдској Савамали, затим су пресељени на Аду Циганлију и чукаричку обалу Саве, и коначно, на подручје Руцке.

Откуд онда назив Руцка? Александар Лома износи, вероватно оправдано мишљење, да је топоним Руцка настао упрошћавањем од изворног - Рудска, а што може имати везе са подавалским рударством, па чак и као раселица подавалског Рудишта. И понегде у документима и литератури може се наићи на старији облик - Рудска. Очито је дошло до сажимања гласовне групе, па је село у полуписменој Србији Милошевог времена и званично уписано као - Руцка. По истом правилу као кад неко слабијег образовања уместо Шведска напише - Швецка.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #139 послато: децембар 11, 2018, 08:11:06 поподне »
Врчин је већ помињан што се тиче етимологије назива овог подавалског села. Једна верзија је она народска, описана код Зуца, а друга она коју наводи Новаковић, као могући реликт из доба када су ово подручје насељавали Бодрићи иза којих је остала бројна топонимија којој је Новаковић нашао парњаке у Полабљу. У турским дефтерима 16. века село је у Грочанској нахији, уписивано као - Хрчин (Hirçin), а у дефтеру из 1640/41. као - Хрчић. У време аустријске власти у 18. веку, село је уписивано као: Vrozi, Wertschan и Вречин.

Лома овај старији облик топонима повезује са хрчком - „сх. хрчин, придев од хрч-ак у Хрчин (у турским пописима XVI в. Hirçin: Шабановић 1964, 70 и др.), од XVIII в. и данас Врчин, поток и село код Београда, уп. Hurchin, Herсin, Hrechin XIII—XV в., поток у Туропољу (Wippel 1963, 34, без задовољавајућег етимолошког решења): прасл. дијал. xbрчbинb (сам основни зооним xbрчbкb потврђен је поред српскохрватског само још у словеначком и словачком), са чим се слаже појава нашег топонима на два места на јужном панонском ободу“.

Мени некако више личи да је топоним Хрчин, а поготову у верзији Хрчић, изведен од неког личног имена - Хрча.

Са друге стране, с обзиром да се и речица која протиче кроз Врчин исто тако зове, могуће је да је назив водотока изведен од глагола хрчати (шумити, хучити), па је касније и насеље понело исти назив.

Хрчава или Хрчавка је речица у Херцеговини (што иде у прилог тумачења назива села према хидрониму). У Славонији постоји село Врчин Дол (између Пожеге и Брода), које се помиње и у 17. веку, за време турске власти. На Западној Морави, код Кукљина, постоји локалитет Хрчине ливаде. У  Чешкој (моравско-шлеска област) постоји место Hrčava. Хрчјаво (хрчяво) је старији облик придева (х)рђаво, у смислу лоше, неваљано.

Иначе, у прошлости (од 16. века) на подручју данашњег врчинског атара постојало је још неколико самосталних села, која су се временом утопила у Врчин: Карагача, Касабова (данас локалитет - Касаповац), Годен (данас - Годањ), Горњи и Доњи Гаврани (данас - Гавран), Орлово (данас - Орловица), Рибница (данас - Рамница).

Село се простире на југ и исток од Авале и данас припада Општини Гроцка.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #140 послато: децембар 12, 2018, 03:53:46 поподне »
Моштаница

У 16. веку, почев од дефтера из 1528. године, у нахији Београдској (1528. у кнежини Русмира Рачевића) забележене су три Моштанице: Доња (данашња Велика Моштаница), Горња (данашња Мала Моштаница) и Средња Моштаница (која је запустела негде на прелазу из 16. у 17. век; данас локалитет Селиште између Велике и Мале Моштанице).

У дефтеру из 1640/41. пописана је само Горња Моштаница. Доња је такође у међувремену запустела, али је касније поново насељена, можда од стране Моштаничана из Горње Моштанице. Називи Велика и Мала Моштаница заживели су током 18. века.

Сам топоним Моштаница је код нашег народа уобичајен за водотокове (реке, потоке) који су премошћени, тако да би се могло закључити да су и ова некада три а данас два насеља надомак Београда, свој назив понела по некој речици или потоку који су на том месту премошћени.

У књизи „Велика Моштаница“ Духомира Цветковића, аутор наводи неколико претпоставки о пореклу назива Моштаница:

Риста Николић је забележио предање из народа које каже да је место (односно сва три некадашња насеља) добило назив по спахији Моштаници чији је посед ту био. Не знамо како се ово место називало пре 1528. године, тако да је тешко тврдити да ли се и у претурско време звало Моштаница, па, отуд, ни ова претпоставка о спахији Моштаници није искључена.

Друга претпоставка је да је село добило назив по манастиру у којем су биле мошти неких светитеља, па је називан Моштаницом. По предању, манастир је задужбина краља Драгутина, са краја 13. века. Драгутин јесте у другом раздобљу своје власти као сремски краљ држао и ово подручје. Манастир је више пута разаран, најпре приликом најезде Турака средином 15. века, а после и током аустро-турских ратова 17. и 18. века. Последњи помен Манастира је крајем 18. века, где се у једном турском документу помиње игуман манастира Немањића у Великој Моштаници. Вероватно је разорен у време аустро-турских сукоба или по пропасти Карађорђеве државе. Постојање некадашњег манастира потврђује и локалитет Прњавор у Великој Моштаници (манастирски посед) на којем су својевремено пронађен и неки остаци грађевине, али како је то било у комунистичко време, они су затрпани а преко те локације је направљен пут.

Трећа претпоставка је да је назив дошао по мосту који се налазио на Дољанском потоку који протиче кроз Моштаницу. Ова верзија је најприхватљивија, а ако се и манастир звао Моштаница, извесније је да је он свој назив понео по месту код којег је саграђен. Према предању, манастир се налазио баш поред моста којим је премошћен Дољански поток.

Једно тумачење: „Моштаница = Можданица (према мождани, од мозак)“ (Александар Лома).

Један занимљив топоним са подручја Велике Моштанице је локалитет - Шума горостасна. Некада је у том делу моштаничког атара била густа храстова шума са појединим стаблима високим и преко 15 и 25, па чак и преко 30 метара висине (што се види према дрвној грађи неких старијих објеката у селу). Данас је шума већином искрчена.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #141 послато: децембар 13, 2018, 04:04:29 поподне »
Поменух некадашње село Орлово, а данас локалитет Орловица на подручју Врчина, ево још неколико топонима (зоонима) са ширег подручја Београда који садрже реч орао:

Орловац (а чује се и верзија - Орловца) = падина Авале више Белог Потока под буковом шумом,

Орловац = подручје између Пиносаве и Ресника, некада под густом храстовом шумом (данас - њиве и ливаде),

Орловача = узвишење у атару Железника, на исток, некада под густом храстовом шумом, данас велико београдско гробље,

Орловица = потес између Миријева и Сланаца, под њивама, виноградима и ливадама (данас и - пластеницима),

Орлова Крушка = једна падина Торлака некада под храстовом шумом, назив добила по једном стаблу крушке на којем су се гнездили орлови.

За све ове топониме је заједничко да су ти локалитети били места где су се гнездили и легли орлови.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #142 послато: децембар 13, 2018, 04:06:03 поподне »
Умка

Насеље на Сави, на север и северозапад од Руцке и Моштанице.

Риста Николић (наведени рад) пише да се Умка раније звала Моравци, а да је назив Умка каснијег порекла. „То је, веле, било због овога. Погинуо је у селу Турчин и становници су морали да плате крвнину. Да би избегли плаћање крвнине промене име селу назвавши га Умком уместо Моравци. Данас се само једно брдашце према Сави зове Морачко Брдо, по некадашњем имену села Моравци“.

Можда су Маријовци из дефтера из 1640/41. године (чија убикација није поуздана) заправо Моравци - стари назив Умке. По редоследу навођења, у групи села Шумадијске Посавине и Колубаре, имало би логике.

Назив Умка свакако потиче од неке од (х)умки по приобаљу Саве. Овај топоним је чест у нашим крајевима.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #143 послато: децембар 13, 2018, 04:10:41 поподне »
Остружница

Још једно насеље на Сави, на север од Умке и на запад од Железника.

Риста Николић (исто) за Остружницу пише да се "не зна од куда је име селу, а крајеви су прозвани: "Брђани" због брда, управо косе, на којој је село а "Доља" због долине, доље у којој је село.

Остружница је могла име добити по остругама - бобичастом воћу (дивља купина), a oструга је и србски назив за мамузе. Лингвиста Михајло Шћепановић заступа мишљење да је вероватно најпре неки локалитет назван Оструге (због купина), па се назив проширио на насеље које је ту засновано. У корену назива оструга је придев "остро" - оштро, шиљато, што може имати везе са трњем купине.

Топоним Остружница није тако редак у нашим крајевима и свакако је словенског порекла. Један од најстаријих познатих средњевековних рударских тргова у Босни носио је назив - Остружница (код Фојнице). Помиње се у документу из 1349. године, а вероватно је постојао и знатно раније.

У историјским изворима, у 16. веку налазимо три насеља на подручју београдске Остружнице: Остружница, Горњи Дољан(и) (или само Дољани) и Доњи Дољан(и). Дољани су били село јужно од Остружнице, негдее у троуглу између Велике Моштанице, Сремчице и Липовачке шуме. Доњи Дољани су били ближе Остружници, негде између Велике Моштанице, Сремчице и Остружнице. И у дефтеру из 1640/41. постоје Велика Остружница и Горњи и Доњи Дољани.

Дољани су помињани раније на овој теми. Помињу се и у првој половини 18. века у аустријским документима. Горњи Дољани су запустели крајем 18. века, а подручје између Остружнице и селишта Дољани раселио је Карађорђе током устаничке државе због куге. Већина Дољанаца се иселила у Остружницу, а део у Моштаницу. Село је затим запаљено, да се болест не би ширила. У Остружници и данас постоји род са презименом  Дољанчевић, од претка тада досељеног из расељених Дољана.

У делу литературе ова три насеља се називају Горња, Средња и Доња Остружница.

Занимљивост везана за Остружницу: Током аустријске власти 1730-их, почела је колонизација Немаца на крајњем северу Балкана, по околини Београда. Они су се углавном насељавали уз Саву и Колубару, где је било најплодније земљиште, али и најближе ранијој речној граници, за случај бежаније у сигурније крајеве. Остружница је током претходних ратова запустела, тако да се у њу доселило 9 немачких породица из Вормса и Шпајера у Рајнској области. Изградили су и римокатоличку цркву и довели свог свештеника. Испрва је насеље требало да се назове Karlsdorf (Карлово Село) а касније су га мештани сами назвали Osterbach. Ако сам добро запамтио немачки (који сам учио још у основној школи), у преводу би ово значило „источни поток“, a може и „Васкршњи поток“. Са друге стране, можда постоји нека веза са старим називом, Остружница - Остербах...? Можда су хтели сачувати корен старог топонима и у новом називу?
(Подаци о немачкој колонији у Остружници из „Мала историја Обреновца“, Радовановић, Васиљевић)

Немци су се повукли са својом војском после пораза ког Гроцке у лето 1739. године, а Остружница је касније насељена што из околних села, што од каснијих колониста из разних крајева.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #144 послато: децембар 13, 2018, 05:23:32 поподне »
Умка

Насеље на Сави, на север и северозапад од Руцке и Моштанице.

Риста Николић (наведени рад) пише да се Умка раније звала Моравци, а да је назив Умка каснијег порекла. „То је, веле, било због овога. Погинуо је у селу Турчин и становници су морали да плате крвнину. Да би избегли плаћање крвнине промене име селу назвавши га Умком уместо Моравци. Данас се само једно брдашце према Сави зове Морачко Брдо, по некадашњем имену села Моравци“.

Можда су Маријовци из дефтера из 1640/41. године (чија убикација није поуздана) заправо Моравци - стари назив Умке. По редоследу навођења, у групи села Шумадијске Посавине и Колубаре, имало би логике.

Назив Умка свакако потиче од неке од (х)умки по приобаљу Саве. Овај топоним је чест у нашим крајевима.


Постоји и област Мариово у јужној Македонији, на средњем току реке Црне (источно од Битоља). Становници Мариова се називају Мариовцима; можда је ранији облик, Мариовци, означавао досељенике из ове области, да би га касније народ преобликовао у Моравци, по реци Морави која је свакако била ближа и познатија мештанима од Мариова?
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #145 послато: децембар 13, 2018, 08:36:33 поподне »
Постоји и област Мариово у јужној Македонији, на средњем току реке Црне (источно од Битоља). Становници Мариова се називају Мариовцима; можда је ранији облик, Мариовци, означавао досељенике из ове области, да би га касније народ преобликовао у Моравци, по реци Морави која је свакако била ближа и познатија мештанима од Мариова?

Веома могућна прича. Нарочито јер је било досељавања у ове крајеве јужно од Београда "от странах македонских".
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #146 послато: децембар 14, 2018, 12:20:42 поподне »
Сремчица

Некада мало село, данас велико приградско насеље, јужно од Железника.

Према ономе што је забележио Риста Николић, у народу је остало предање да се село некада звало - Провалија:
„То је име постало због многих вртача којих и дан данас има у атару Сремачком. О имену Сремчица не прича се ништа ни у каквим архивским списама. Сматра се да је добило име од речице "Срем" можда после повратка из бежаније у време турске владавине. Велики број људи је бежао често преко Саве у Срем, а касније кад се ситуација смири они се поново враћају. Па можда су управо повратници из Срема у највећем броју дошли у ранијој "провалији" па је зато касније насеље добило име Сремчица“. (Риста Николић, наведени рад)

На потезу од Кошутњака и Жаркова до Липовачке шуме појављују се знаци крашке ерозије, тз. покривени карст (по Цвијићу - мерокарст), чији је најупадљивији појавни облик управо присуство вртача, које се негде испуњавају водом и праве језерца. На подручју Сремчице има више оваквих вртача, као и једна претворена у језеро - Ракину бару. За Провалију се каже да је додатно издубљена вађењем руде, још од римског доба.

У турским дефтерима 16. и 17. века, село је забележено под називом који се код нас обично тумачи као - Сремица (Шабановић, Зиројевић). Међутим, Лома даје нешто другачије тумачење:

„првобитно име реке Сремшчица = Сремска река; од њега је, почетком XVIII в., забележена и варијанта са нормалном дисимилацијом шч > шт Srimstiza (Öbschelwiz), тј. Сримштица. При утврђивању историјата овог топонима проблем представља тачно читање његових најранијих записа у турским дефтерима XVI века; Шабановић чита у оном из 1528. Sremiça, 1530: Siremça, 1536: Siremiçe и река Sremiça, 1560: Siremçe и све интерпретира као Сремица, но таквом читању противе се доцнији облици имена са -чица / -штица < -шчица. Иза неких Шабановићевих транскрипција могао би стајати напросто топонимизован етник Сремци, од којег је даље изведен ктетик сремачки, уп. Сремачки збег y Рушњу, по избеглим житељима из Сремчице у турско време (Богић 1866)...“

Како год, јасно је да назив села има везе са Сремом, да ли по пореклу становништва, или по повратницима из сремских збегова, или по речици која тече на северозапад према Срему...

Посебан део Сремчице је модерно насеље Горица настало на истоименом брду. Етимологија јасна.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #147 послато: децембар 14, 2018, 12:21:50 поподне »
Једна за мене прилична непознаница је топоним Тараиш. На релативно малом подручју Шумадијске Посавине и Колубаре имамо чак три Тараиша, у сва три случаја су то делови неког сеоског атара. Један је у Вранићу, други у Мељаку (премда би се ова два Тараиша могла посматрати и као једна географска целина, само што припадају атарима двају села), трећи у Железнику. У сва три случаја, Тараиш је некако издвојен део села од главног насеља.

Међутим, нигде нисам могао наћи тумачење етимологије овог топонима. Чух неку причу да је келтског порекла, али ми се то баш и не чини нарочито извесним.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Азот

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 270
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #148 послато: децембар 14, 2018, 02:10:33 поподне »
Једна за мене прилична непознаница је топоним Тараиш. На релативно малом подручју Шумадијске Посавине и Колубаре имамо чак три Тараиша, у сва три случаја су то делови неког сеоског атара. Један је у Вранићу, други у Мељаку (премда би се ова два Тараиша могла посматрати и као једна географска целина, само што припадају атарима двају села), трећи у Железнику. У сва три случаја, Тараиш је некако издвојен део села од главног насеља.

Међутим, нигде нисам могао наћи тумачење етимологије овог топонима. Чух неку причу да је келтског порекла, али ми се то баш и не чини нарочито извесним.
http://oldeuropeanculture.blogspot.com/2015/01/tarais-taraba.html

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #149 послато: децембар 14, 2018, 04:42:00 поподне »
http://oldeuropeanculture.blogspot.com/2015/01/tarais-taraba.html

Is it possible that people who use the Celtic word taraiš, “tar éis” for "the land beyond the village boundary" could use a Celtic word for "fence, the house, village boundary"? The word "taraba" used for the house boundary and probably for the village boundary in the past, could have come from the Irish "tar abhaile" which means to arrive, get home. You know that you have arrived home when you see the fence, the palisade protecting you house, your village.

https://en.wiktionary.org/wiki/taraba

Чим познати турцизам "тараба" приписују келтским језицима, очевидно је колико у оваквим реконструкцијама има реалног сагледавања, а колико слободне маштарије. Слична ствар као и са извођењем Аде Циганлије и Авале из келтског (скордичког) језика.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #150 послато: децембар 14, 2018, 07:08:53 поподне »
the Celtic word taraiš, “tar éis” for "the land beyond the village boundary"

Занимљиво је да су сва три наведена Тараиша управо ван подручја главног дела села  ???
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #151 послато: децембар 14, 2018, 07:10:15 поподне »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Горштак97

  • Гост
  • *
  • Поруке: 6
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #152 послато: децембар 14, 2018, 07:49:08 поподне »
Што се тарабе тиче, мала дигресија:

https://www.kurir.rs/zabava/zanimljivosti/3134165/nastavnica-srpskim-djacima-postavila-pitanje-sta-je-taraba-svi-su-uglas-rekli-da-znaju-a-njihov-odgovor-ju-je-porazio

Архаизама добро и да је сачувано уопште, с обзиром на разне упливе страних језика у српски. Али ипак тај "одбачај" архаизама није феномен искључив само за српски језик.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #153 послато: децембар 14, 2018, 08:20:47 поподне »
На жалост, и тараба је постала архаизам.

Ових дана сам имао прилику уверити се да је и реч - ветрењача постала нешто што се већ може сматрати архаизмом.

Поново ћу мало скренути са теме, али није тако далеко од нестанка неких речи из нашег речника:
Сведок сам да нека београдска деца, узраста 12-13 година, никад у животу нису видела краву у живо.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #154 послато: децембар 14, 2018, 10:00:49 поподне »
Занимљиво је да су сва три наведена Тараиша управо ван подручја главног дела села  ???

То јесте занимљива подударност, мада не верујем да су српски сељани који су стварали те микротопониме баратали гелским (ирским) или неким другим келтским језиком.  :) Пре ће бити да је у питању случајна подударност, а да је Тараиш означавао нешто сасвим друго.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #155 послато: децембар 14, 2018, 11:19:16 поподне »
То јесте занимљива подударност, мада не верујем да су српски сељани који су стварали те микротопониме баратали гелским (ирским) или неким другим келтским језиком.  :) Пре ће бити да је у питању случајна подударност, а да је Тараиш означавао нешто сасвим друго.

Наравно да србски сељаци нису знали гелски.
Са друге стране, хипотетички, можда постоји неки континуитет у топонимији, па је назив наслеђен.
Мада, ни сам не могу поверовати у ово.
Зато ми топоним Тараиш и јесте тако загонетан.
Да, можда јесте случајна подударност, али је питање - шта значи то Тараиш?
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #156 послато: децембар 14, 2018, 11:20:49 поподне »
Пишући о Рипњу, помињано је село Рудиште. Нађох податак да је село замрло када се становништво, које се углавном бавило рударством, „у пролеће 1515. г. цело иселило у Аустрију“. (Маринковић, „Београд, вечити град“)

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #157 послато: децембар 17, 2018, 01:11:09 поподне »
Железник

Jасно је да назив овог насеља на ободу Београда има везе са средњевековним и каснијим рударством. Риста Николић наводи: „Село је веле прозвано по томе што се ту где је било село Железник дотеривало на волујским колима железо које је вађено у Провалији“.

Овде је постојало насеље још у римско доба, а вероватно и раније. Неки археолошки налази указују да се ту налазило и римско утврђење у функцији заштите рудника сребро и железне руде и топионице која се, верује се, налазила управо на подручју Железника.

Према археолошким налазима, може се закључити да је средњевековно насеље овде постојало у 13. веку. Арехеолошки налази указују на писуство мађарских рудара у првој половини 15. века у Железнику. Први писани траг о Железнику (трг) је из дефтера за Смедеревски санџак из 1476. године, а затим и из 1516, 1528, 1530. и 1560. године где је насеље уписано као Сухи Железник (има, међутим мишљења да Железник пописан 1476. и 1516. године није овај београдски, већ рударски трг Железник у Браничеву).

У дефтеру из 1640/41. насеље је уписано само као - Железник.

Атар Сухог Железника био је много већи него данас. Према неким подацима, простирао се од Чукарице, преко Макиша, до Остружнице, а само насеље било је нешто северније него данас (локалитет Кућерине).

У дефтеру из 1560. године помиње се Манастир Превелика (обично овакви називи - Пресвета, Пречиста, Превелика, иду уз Богородицу, па се може претпоставити да је у питању био Богородичин манастир) на подручју Железника који је порушен вероватно крајем 17. века, током аустро-турског Бечког рата.

Железник је претрпео једну велику разуру крајем 18. века. Када су фрајкори капетана Радича Петровић, у лето 1788. године, прешли Саву и у неколико окршаја баш на овом простору потукли турску војску, најжешћа битка вођена је код Железника. Касније су Турци за одмазду спалили село, након што је становништво отишло у збег.

Леополд Ранке 1864. године бележи да је становништво Железника ту досељено у два таласа: први талас из островичког краја (Рудник), а други „из Бугарске“. По овим другима један део Железника зову - Бугарски крај. Николић има нешто другачију форулацију, па каже да се ради о досељеницима „из крајева Источне Србије који су блиски Бугарској“.

Неки занимљиви топоними са подручја Железника (Голубовић, „Стари Београд, топографски речник“): Седибаба, Чукундекино брдо и (мој фаворит) - Гузоњски јендек (иначе, назив је по фамилији Гузоњић, која се касније разгранала на ужа презимена).

У 16-17. веку на подручју атара данашњег Железника налазила су се и стара села која су замрла, али су остала у топонимији. То су Рудманово о којем је већ писано (по негде се може наћи и у облику - Рудман) и Суходол (данас Суви До).

Одличну књигу о Железнику, написао је историчар Ненад Лукић - „Историја Железника 1528-1945“.

Београдски Железник, иначе, није једини на србском подручју. Има их још неколико, нпр. речица и рударско насеље у Браничеву (Selesnich in Chuceua, помен из 1358. године), у Македонији (Демир-Хисар), затим село код Ниша, итд.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #158 послато: децембар 17, 2018, 01:13:06 поподне »

Београд и околна села, са аустријске мапе из 1721/22.
(из наведеног Лукићевог рада)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #159 послато: децембар 17, 2018, 03:22:53 поподне »
Још једно село на ову страну, које више не постоји, а занимљивог је назива је - Частрна.

Реља Новаковић је писао о овом селу у једном од чланака „Још о неким ишчезлим селима“.

Први пут се помиње у дефтеру из 1528. године, као Частрина, а касније у дефтерима из 16. века и као Чаштрина. Пописано је и у дефтеру из 1640/41, као Частрина. На аустријској мапи из 1718. као Zaschtrina, а на неким мапама као Частрно.

У Пописнику из 1818. године наводи се као Частрено, а у арачком тефтеру из 1822. године као Частрна. Пописи показују како је село замирало, јер је у сваком наредном број кућа био све мањи. У тефтеру из 1822. је, уједно, последњи помен овог села, па је веома извесно да је убрзо након пописа село замрло, а његов атар ушао у састав већег суседног села, у конкретном случају то је Дражевац, где се и данас један крај (под њивама) назива Частрен.

Етимологија ми није баш најчистија, али би могло имати везе са чатрњом, наш назив за цистерну. Частрна и цистерна, делује као да имају исти гласовни склоп.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #160 послато: децембар 19, 2018, 03:35:15 поподне »
Пошто смо прешли цео јужни обод приграђа, да се вратимо мало у град.

На горњој мапи, иако није детаљна и нема боје, лако се могу уочити два шрафирана подручја на југ од Београда, и водоток који тече правцем исток - запад између њих.

То су два од три (уз Торлак) највећа београдска брда - Врачарско брдо (или Велики Врачар) и Топчидерско брдо, и Мокролушки поток између њих. Ето у трећој деценији 18. века ово су била пуста брда надомак Београда. Да бисмо схватили колико је подручје Врачарског брда, да пребацимо то на данашњи терен: најближа села Београду била су Миријево и Мокри Луг на истоку, а Београд се завршавао на ту страну на данашњем Тргу Републике, с тим је је заштитни шанац у аустријско време био нешто шири и протезао се Палилулом, па преко Неимара (околина храма Светог Саве) и кроз данашњи болнички кварт изнад ауто-пута (мада сам видео по изворима да су неки делови шанца досезали и до Звездаре). Дакле, од Трга Републике до Миријева била су само брда, огранци и обронци Врачарског брда.


Географски обухват Врачарског брда
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #161 послато: децембар 19, 2018, 03:37:40 поподне »
Врачарско брдо је било углавном ненасељено зато што је редовно кроз историју служило за војне потребе, како одбране Београда, тако и оних војски које су Београд настојале да освоје. Преко целог брда ишао је аустријски одбрамбени шанац (Лауданов). Иначе, осим тога, на Врачару је било винограда (на његовој западној страни) и ливада за испашу стада.

Најранији помен Врачарског брда, односно Врачара, је на турској мапи из 1492. године, где је Врачар означен са знаком за кулу, дакле згодан положај Врачара испред копненог прилаза Београду, угарска војска је искористила да начини неку фортификацију. Према неким изворима, Врачар се спомиње и раније, 1440. године, приликом турског напада на Београд (султан Мурат II).

Постоји неколико верзија порекла назива Врачар.

Једна легенда каже да је на, иначе ненасељеном брду живела нека врачара која је замађијала неког витеза (Лука Цветиновић?) претворивши се у прелепу девојку која се купала на потоку. Пошто је искористила витеза и поново се претворила у стару вештицу, полудела је и извршила самоубиство (мени би било логичније да је он после тога извршио самоубиство).

Друга каже да је у време када је Сулејман Величанствени опсео Београд (1521) једини човек који се није склонио у тврђаву био неки врачар који је живео ту на брду, те су Турци брдо по њему прозвали.

Трећа каже да је ту постојало хришћанско село (махала) у 16. и 17. веку, а да су београдски Турци за њих веровали да се баве врачањем.
(за ове две верзије можемо закључити да нису могућне, с обзиром да се топоним Врачар, како је наведено, помиње још крајем 15. века, а можда и неких пола века раније)

Четврта прича помиње извесног врача који живео ту ван града, именом Стеван Хроми, који је прорицао судбину по Београду.

Коначно, она која мени нареалније звучи, је претпоставка да се брдо називало Врапчијим, те да се временом назив изменио у Врапчар, па потом сажимањем у - Врачар.

Иначе, топонима Врачар и других изведених од речи врач, врачати, има широм нашег етничког простора.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #162 послато: децембар 19, 2018, 03:38:46 поподне »
Народна подела Врачарског брда је на Велики Врачар, Западни Врачар и Источни Врачар. Велики Врачар је подручје данашње Звездаре (оног пошумљеног неурбаног дела), Западни Врачар је подручје од Светосавског платоа (где се данас налази храм Светог Саве) на запад, а Источни Врачар на исток. Линија која угрубо раздваја Западни и Источни Врачар иде од Теразија, улицом Краља Милана, преко Славије и Булеваром ослобођења до ауто-пута. На Звездари је и највиши врх Врачарског брда - Велики Врачар (254 метара НМВ).

У дефтеру из 1560. године као једна од београдских махала наведена је и махала Врачар (21 кућа), што значи да је негде ближе граду, на северозападним падинама брда, средином 16. века засновано насеље. Аутори „Историје Београда“ као највероватнији полажај села истичу данашњи Трг Николе Пашића. Село се последњи пут помиње 1582. године, након чега га више нема у пописима, а на његовом месту су касније Турци подигли неке џамије.

Но, постојало је још једно село на Врачару ближе Београду, о којем ћу нешто касније.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #163 послато: децембар 19, 2018, 03:56:31 поподне »
На горњој мапи, ...

Односи се на ову мапу:



"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4711
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #164 послато: децембар 19, 2018, 04:01:41 поподне »
Постоји још једна верзија како је Врачар добио име, и она је највероватнија. Описана је у ова два чланка:

http://elementarium.cpn.rs/teme/mesto-zvano-vracar/
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/02/article-02.html

"Долазећи Цариградским друмом до Стамбол капије којом се улазило у град (а која је на месту данашњег Трга републике), Синан паша је пролазио кроз слабо настањену залеђину града и морао је приметити брдо које се називало Врачар. На овом брдашцету изнад Београда често су боравиле лутајуће циганске черге, од чега је, због врачања и прорицања, потекао и назив топонима."

Иначе, то брдашце, првобитни Врачар, је уствари данашњи Ташмајдан, где је Синан-паша спалио мошти Св. Саве.



"Ranijih vremena (ne računajući rimsko) pa ni za vreme Laudanove vladavine, Beograd se nije širio dalje od svojih kapija. Iako je Laudan zauzimao Beograd dolazeći sa istočne i južne strane, on je čak rasterao i Savinu malu koja je bila ispred spališta Sv. Save. To mesto na Tašmajdanu služilo je i Turcima i Nemcima kao gubilište. Zato je tu pogubljen kapetan Čupa i spaljen Sv. Sava i svakako mnogi drugi. Carigradski drum, polazeći iz varoši kroz Stambol-kapiju, išao je preko današnjeg Trga Republike, pa Makedonskom i sadašnjom ulicom Moše Pijade pored Batal-džamije i brega Vračar, pa dalje ka Boleču. Za vreme Turaka bilo je mnogo Cigana skitača koji su se bavili raznim poslovima i dozvoljenim i nedozvolje-nim i išli su od mesta do mesta sa svojim porodicama, kolima i čergama. Turci su ih nerado puštali u varoš. Oni su morali da se zadrže na Vračaru. Desna strana puta, idući od Beograda bila je ravnica, koja se protezala do blizu današnjeg Cvetnog trga, do polovine Beogradske ulice i do Kalenića gumna (danas pijaca) Tu, kraj puta na ravnici ostavljali su svoja kola i čerge Cigani koji su se bavili sitnim kovanjem, pravljenjem korita, trgovinom konja, pa i krađama zbog kojih nisu puštani u varoš.

Na levoj strani puta ponameštale bi se Ciganke, da sačekuju prolaznike, a i Beograđani da sa njima trguju starim odelima i živinom, a najglavnije im je bilo da svetu radoznalom za svoju budućnost vračaju i pretskazuju sudbine gledajući u dlan, pasulj, ugljevlje i karte. Po tome je to mesto i prozvano Vračar.

To tradicionalno trgovanje i vračanje sa Cigan-kama održavalo se sve do Balkanskog rata. Samo što je tada već bila popunjena zgradama i leva i desna strana Carigradskog puta, koja se zvala Fišeklija, a vračare su se pomakle dalje na prostoru gde su sad Pravni i Tehnički fakultet. Taj se prostor onda zvao (pred Balkanski rat) Trkalište, jer je na tome prostoru Knez Mihailo priređivao prve trke u Beogradu. Stari Beograđani se sećaju kako se obično subotom odlazilo na Trkalište za razmenu starog odela i rublja za živinu koju su Ciganke donosile i uz put i vračale radoznalcima. Dakle, to je Vračar.

Docnije, kad je Beograd zauzeo zgradama Terazije, pa i Trg Dimitrija Tucovića (Slavija), a kasarne i bolnice se podizale na zapadnom delu Beograda, ime Vračar se proširilo i čak podvojilo na Istočni i Zapadni Vračar, a onaj pravi Vračar na Tašmajdanu pripao je reonu Palilule zbog Palilulske crkve Sv. Marka."
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #165 послато: децембар 19, 2018, 09:08:29 поподне »
Прича о Синан-паши, Турцима, Циганима, врачарама,... тешко може проћи, а то због помена Врачара у претурско време (15. век).

Могуће је да се основни назив Вра(п?)чар односио само на Ташмајдан, а затим проширио на читаву географску брдовиту целину коју означих на мапи, као - Врачарско брдо. Мада, мало ми звучи необично да се изворни назив Врачар није односио на шире подручје, када имамо највиши део ове целине на Звездари, под називом Велики Врачар. Сигурно је овај доминантни врх морао имати неки назив у народу, који би, верујем, остао до данас, барем у неком запису или народном памћењу у околним селима. Зато, предност дајем мишљењу по којем се топоним Врачар / Врачарско брдо одраније односио на описану ширу целину. Притом, ту се слажем, средишњи део је могао носити назив Врачар (данашњи Ташмајдан), а по њему и цело брдо - Врачарско.

О месту где су спаљене мошти Светог Саве писаћу сјутра. Оно је на Ташмајдану, између руске цркве Свете Тројице и кафане "Последња шанса". Данас сам прошетао и сликао то место.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Азот

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 270
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #166 послато: децембар 19, 2018, 10:21:29 поподне »
Још једно село на ову страну, које више не постоји, а занимљивог је назива је - Частрна

Етимологија ми није баш најчистија, али би могло имати везе са чатрњом, наш назив за цистерну. Частрна и цистерна, делује као да имају исти гласовни склоп.
Не знам да ли има везе или не, мене ово асоцира на неко густо трње, честар  шипражје

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #167 послато: децембар 20, 2018, 10:45:33 пре подне »
Не знам да ли има везе или не, мене ово асоцира на неко густо трње, честар  шипражје

Није немогуће. Мада, ја предност дајем - цистерни  ;)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #168 послато: децембар 20, 2018, 10:58:24 пре подне »
С обзиром да је Никола споменуо Ташмајдан као средишњи део Врачара, пар речи о овом узвишењу и најуређенијем београдском парку, данас на Општини Палилула.

Ташмајдан је познат по неколико ствари: ту су две цркве (наша Светог Марка и руска Свете Тројице), ту је стадион, базен, неколико познатих београдских ресторана и кафеа, позориште „Душко Радовић“, објекти РТС-а, Пета београдска гимназија, парк, споменици...

Наравно, са северне стране древни каменолом по којем је крај у турско време и назван: таш = камен, мајдан = рудник, дакле - каменолом. Археолошки трагови указују да је постојао још у римско доба. У Другом светском рату, Немци су га претворили у подземну војну базу.

Многи не знају да се на Ташмајдану налази место где су Турци, по наређењу Синан-паше, спалили мошти Светог Саве априла (по јулијанском календару) 1595. (по неким мишљењима 1594) године. Обично људи то место повезују са оним делом Врачара где се данас налази храм Светог Саве.

О том догађају било је речи на теми о светим Немањићима:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2486.20

Тачно место где је била ломача неки извори лоцирају на 70 корака на исток од олтара палилулске цркве. С обзиром да је ово податак из средине 19. века, треба имати у виду где се тада налазила црква Светог Марка, нешто источније од данашње:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1622.0

По мојој процени то би био овај брежуљак између данашње руске цркве и „Последње шансе“:




(у позадини се види црква Светог Марка)

Многи извори везују ово место за читање хатишерифа 1830. године, којим је озваничена извесна аутономија Србије у оквиру Османског царства. Међутим, место где је прочитан хатишериф је нешто јужније, ту где је данас Трг Светог Марка, а раније је била гробљанска капела. Отприлике на месту где је недавно подигнут споменик патриарху Павлу о којем смо имали бурну дискусију:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1099.0
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #169 послато: децембар 20, 2018, 11:03:17 пре подне »
Место где су спаљене мошти Светог Саве познато је као Чупина (или Чупићева) (х)умка.

Наиме, као што је поставио Никола, зна се да је брежуљак изнад ташмајданског каменолома у 16, 17. и 18. веку служио Турцима, али и аустријским властима током неколико раздобља у 18. веку када су држали Србију у својим рукама, као - губилиште. У 18. веку тамо су била вешала.

Један од ту посечених, и то од стране аустријски власти, био је и чувени, али и прилично озлоглашени капетан Теодор Продановић Чупић, звани и - капетан Чупа. Он је био србски хајдук, вероватно родом из пожаревачког краја, који се током аустро-турског рата 1715-18. ставио у службу хабсбуршке круне и добио чин капетана србске народне милиције. Био је веома уважаван од Еугена Савојског с којим је чак водио и личну преписку. Истакао се у многим биткама и нарочито приликом заузимања Београда у лето 1717. године. Међутим, након што је успостављена аустријска власт наместо турске, Чупић је дао себи превише за право, те се, будући капетан милиције и стално у пратњи својих наоружаних људи, понашао веома бахато и вршио разне отимачине и насиља народу, да су се чак и представници аустријске власти у Београду томе чудили. Не зна се тачно због чега, од стране аустријске власти осуђен је на смрт, и погубљен (сабљом) на ташмајданском губилишту 1725. године. Поред места где је погубљен, Чупић је и закопан, те се ово место од тада назива Чупином умком. То је исто узвишење где су спаљене мошти Светог Саве.

О Чупићу је рад написао историчар Славко Гавриловић - „О капетану Теодору Продановићу - Чупићу (Чупи капетану), јунаку и пустахији с почетка XVIII века“ (1978).

Голубовић у књизи о топонимима Београда износи другачији податак, да је ту погубљен и сахрањен извесни Милија Лешјанин Чупа, за кога заиста не знам ко је био.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #170 послато: децембар 20, 2018, 11:05:16 пре подне »
На Ташмајдану се одиграо и велики окршај између аустријске и турске војске 1738. године.

У раздобљу од 1828. до 1886. године, на Ташмајдану је било главно београдско православно гробље. Пре тога, гробље је било у подручју Савамале, где је данас Бранкова улица, а од 1886. године, гробље је премештено на Владановац, где је и данас Ново гробље.

Мало је познато да је испод Ташмајдана, негде на потесу где је данас улица Илије Гарашанина током 18. века било и једно сеоце које су Срби звали Савско село, јер су били ту насељени од Турака однекуд са Саве. Одатле их је раселио Лаудон током последњег раздобља аустријске власти у Србији у 18. веку, а за потребе изградње одбрамбеног шанца.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #171 послато: децембар 24, 2018, 03:28:36 поподне »
Након што је Србија добила аутономију у оквиру Османског царства, у Београд се досељава народ са разних страна и град почиње да се шири, најпре управо у правцу Врачарског брда. До Другог светског рата, готово цело врачарско подручје је насељено и претворено у низ већином модерних квартова.

Ако узмемо Ташмајдан као центар некадашњег врачарског подручја, идући ка југу је Славија. Све до 1880-их, овај простор био је ван града. На малом простору налазило се неколико извора, чији су се токови састављали у Врачарски поток, тако да је место било плавно, обрасло трском и шеваром. Ту су београдски ловци ловили дивље патке. Од времена када је Макензи (о којем ће бити више речи) оживео овај крај, извори и водотокови су каналисани, и ту је настао најпознатији београдски трг. Назив Славија дат је у име тежње србског народа за уједињењем свих Словена.

Низбрдо од Славије је Мањеж, крај који је добио назив по мањежу (простор за коњичку обуку) у оквиру касарне краљевске гарде. Касарна је и данас ту преко улице (Ресавске), а мало ниже Министарство војно. Кад се томе дода и Официрски дом (данашњи Студентски културни центар), овај крај је од времена краљева Милана и Александра, био један војни кварт. Официри су углавном становали у околним улицама у правцу Болничког кварта. На месту коњичког мањежа, 1933. године изграђен је парк. Исто име носи и легендарна кафана која се налази ту поред парка.

Зачетник изградње оног дела Београда изнад Славије, који се данас сматра Врачарем (у ужем смислу) је шкотски инвеститор Френсис Макензи, који је купио један велики комад земље изнад наведене баре и ловишта, а затим га парцелисао и продавао. Та земља се, пре Макензијеве инвестиције, звала Симићев мајур (по власнику Ђоки Симићу). Први је Макензи себи ту саградио кућу, па је по њему цео касније заснован кварт добио име Енглезовац (јесте мало небулозно да се по Шкоту крај прозове Енглезовац, али не знам који назив би се могао извести од етнонима Шкот, можда Шкотовац, а и шта зна наш човек - Шкот, Енглез, све је то исто). Енглезовац је потес између Славије и Светосавског платоа. 1894. године, на захтев Врачараца београдским властима, јер је срамота да цео један кварт у Београду носи назив - Енглезовац, кварт је званично преименован у Савинац, а све у склопу тада већ припреманог подухвата подизања великог храма посвећеног Светом Сави, а на 300-годишњицу спаљивања његових моштију. Касније је на врху Савинца подигнута и мала црква Светог Саве. 
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #172 послато: децембар 24, 2018, 03:30:29 поподне »
Даље, иза брега на којем је данас Светосавски плато, на једној падини Врачарског брда, између светских ратова засновано је насеље Котеж Неимар. Ово је, као и Енглезовац, плански грађено насеље, настало на основу пројекта двојице аустријских архитеката (Емил Хопе и Ото Шентал) из 1921. године, а на земљишту које је Грађевинско-техничко предузеће „Неимар“ наменски купило од претходног власника. Иако се током изградње у наредном периоду доста одступило од пројекта по којем је ово требало да буде „котеж“ - мирно насеље породичних кућа у зеленилу и цветним баштама, ипак је основни план уличне мреже и распореда објеката углавном испоштован.

По идеји пројектаната о котежу и предузећу које је обезбедило земљиште, остао је назив Котеж Неимар, премда данас већина Београђана овај крај зове само - Неимар. То је кварт (угрубо, јер се називи Неимар и Чубура у неким деловима мешају) између Светосавског платоа, улице Максима Горког и Јужног булевара.


Перспективни приказ из пројекта за Котеж Неимар (из рада „План Емила Хопеа и Ота Шентала за Котеж Неимар“, Злата Вуксановић Мацура)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #173 послато: децембар 24, 2018, 03:38:25 поподне »
Даље, на североисток од Неимара је Чубура. Живорад Јовановић у књизи „Из старог Београда“ каже: „Чубура је крај Београда који почиње онде где се завршава улица Макензијева, ... па се простире до Котеж–Неимара између улица Максима Горког и Браничевске. Сама реч „Чубура“ дошла нам је преко Турака и означава широк и плитак бунар где вода из земље извире. Такав један бунар налазио се до регулације улица тога краја, на имању Стевана Миљковића, саветника, на југоисточном делу сквера пред кафаном „Чубура“, на почетку Приштинске, ... Стари Београђани сеђају се тога бунара под великим дудом. По том бунару „чубури“, добио је назив цео тај крај, који је пре сто година био ненасељен, обрастао шеваром, кукурузом и дивљим биљкама, и где су стари Београђани долазили у лов на патке. По Милану Ђ. Милићевићу „...Од те Чубуре цео онај крај кућа, дућана и механа зове се Чубура“. 

Чуо сам још једно тумачење речи чубура, да се ради о бурету без дна које се укопа у земљу тамо где вода извире, па се на тај начин скупља вода. Та направа се србски зове стублина, а турски - чубура. Вода из тога извора отицала је према југозападу и формирала Чубурски поток који се уливао у Мокролушки поток на простору данашње Аутокоманде. У ствари, тече и данас, додуше кроз подземни колектор.
Насеље на Чубури је засновано у исто време када и Енглезовац, али градња није била планска како је било у случају Енглезовца и, касније, Неимара.

На исток од Чубуре је крај који се назива Црвени Крст. Крај се тако назива по крсту који се налази у углу на саставу улица Милешевске и Војводе Шупљикца. Први, дрвени крст на том месту поставио је србски књижар и издавач Глигорије Возаровић 1847. године, уверен да је пронашао место на којем су спаљене мошти Светог Саве, те је постављање крста требало да означи почетак градње храма посвећеног Светом Сави. Према неким забелешкама, Возаровић је закључак да је то место где су спаљене мошти Светог Саве донео због старог пропалог дрвеног крста који је ту одраније стајао. По њему, крст је прозван - Возаров крст. Два пута је обнављан, а 1933. године, друштво „Свети Сава“ подигло је наместо дрвеног, камени крст офарбан у црвено. Од тада се крст и цео крај око њега називају - Црвени Крст.

На југ од Црвеног Крста, постоји удолина кроз коју је некада текао поток који се нешто ниже уливао у Чубурски, а данас је то - Јужни булевар. Са друге стране те удолине терен се опет пење у један гребен Врачарског брда познат као - Пашино Брдо. Назив је добило по београдском Сулејман-паши, који се управо на овом брду састао са Карађорђем 1807. године ради преговора о повлачењу турског гарнизона из Београдске тврђаве. Карађорђе је дао гаранције за безбедно повлачење турске војске, међутим, на подручју Великог Врачара, један одред устаничке војске (предвођен смедеревским војводом Вулем Илићемо Коларцем) је на своју руку напао Турке, којом приликом је погинуо и паша и свих 180 војника из пратње. То се десило недалеко од једне чесме, коју је народ прозвао Пашина чесма, а раније је звана - Шарена чесма. Чесма и данас постоји у улици Живка Давидовића (Општина Звездара).

1920-их година, на подручју Пашиног Брда засновано је насеље, грађено неплански. Званично, насеље је требало да носи назив по Војводи Степи, али тај назив никада није заживео у народу.

После Другог светског рата, комунисти су крај прозвали Лекино Брдо, јер је уочи и почетком рата у том крају илегално живео Лека Ранковић. Данас је поново враћен назив - Пашино Брдо.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #174 послато: децембар 27, 2018, 10:10:19 поподне »
Коњарник је насеље на јужним обронцима Великог Врачара, који се спуштају према долини Мокролушког потока. Делом се налази на Општини Вождовац, а делом на Општини Звездара.

Између светских ратова ово је била ретко насељена далека периферија Београда.

Најбројнији житељи били су Калмици, народ жуте расе и будистичке вероисповести. Они су даљом старином из Џунгарије (северозападна Кина), а у 17. веку су, услед номадског сточарења, доспели на подручје Русије, северно од Каспијског мора. Током Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, као лојални царски поданици, велика већина Калмика стала је на страну Беле гарде. Када је Врангелова војска у јесен 1920. године са Крима бродовима избегла за Цариград, у тој војсци нашло се и око 2200 Калмика. Тек по неки од њих су успели да поведу своје породице, док су већином то били војници без породица. Већина Калмика је остала у Цариграду, али је око 400 њих бродом дошло до Боке, а затим возом до Београда (у Београд је дошло њих 300-350).

Будући већином сиромашни и неписмени, ови избеглице су морали да раде најтеже послове без квалификације. На источној периферији Београда тада су радиле многе циглане, па су се и Калмици населили у атару Малог Мокрог Луга, где су били близу тих циглана у којима се већина њих запослила. Један мањи број Калмика тада се, истим послом, настанио на Карабурми. Када би стекли неку уштеђевину, будући традиционално вешти коњаници и гајећи нарочиту љубав према коњима, Калмици би куповали пар коња и онда би се бавили превозом робе (на таљигама) и фијакерисањем (они који су могли да купе фијакер). Тих међуратних година Калмици су били чувени београдски фијакеристи. Како се број калмичких коња умножио, народ је ову калмичку колонију прозвао - Коњарник, по бројним коњима који су туда пасли.

Неки Калмици су се бавили занатством, а неки су приступили југословенској војсци. Калмици су 1923. године засновали себи будистички храм, најпре у закупљеном простору у улици Војислава Илића, а 1929. године, од своје уштеђевине и прилога и помоћи у новцу и грађевинском материјалу који су пристизали са свих страна, изградили су себи „Калмички дом“, који је највећим делом био будистички храм. Плац нешто већи од 5 ари поклонио им је власник циглане у којој је радило доста Калмика - Милош Јаћимовић. По храму, улица је названа - Будистичка (данашња Будванска улица у Учитељском насељу). Остао је занимљив опис тог храма из оног времена. Поред бронзане статуе Буде, значајно место заузимала је слика - Џингис-кана. 


Калмички будистички храм на Коњарнику
(са: http://hronograf.net/2017/09/01/marija-todorovic-ne-budisticki-hram-u-cortanovcima-nije-prvi-u-srbiji/ )
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #175 послато: децембар 27, 2018, 10:12:24 поподне »
Калмици у Београду су имали чак и свој спортски клуб под називом „Џанугар“.

Након окупације Југославије 1941. године, београдски Калмици су се ставили у службу немачких окупационих власти. Можда звучи чудно, с обзиром на гостопримство које им је пружено у Београду. Међутим, разлози немају везе са Србима. Наиме, као противници комунистичког режима у Русији, они су се надали у Хитлерову победу над совјетском војском, што би им пружило могућност да се врате у своју постојбину. Млађи мушкарци су се прикључили трупама руског генерала Власова који је ратовао на страни нациста, а старији мушкарци су вршили „шуцкорску“ службу по Србији (чување објеката, саобраћајница и сл). Када су се Црвена армија и партизанска војска приближили Београду, Калмици нису смели да их чекају, већ су се повукли са немачком војском. Најпре су отишли у Немачку, а одатле сви организовано у САД (Њу Џерси и Филаделфија) где и данас живе њихови потомци.

Будистички храм је после рата претворен у дом културе, а касније је срушен.

Иако су били веома затворена заједница, занимљиво је да је између Калмика, с обзиром да је у њиховој београдској колонији било несразмерно већи број мушкараца од броја жена, и југословенских девојака закључено чак 10 бракова (за које се зна). У раду „Калмици у Београду од 1921-1941. године“ (1995) Томе Миленковића (из којег је већина овде изнетих података о београдским Калмицима), аутор износи и податак одакле су биле удаваче: три Словенке, две Међумурке, две Банаћанке и по једна Бачванка, Сремица и Мачванка. Опште мишљење о Калмицима било је да су „вернији својој жени и оданији породици од наших људи“  :)


(са: http://www.members.tripod.com/budisti/mixovi.html )
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #176 послато: јануар 09, 2019, 02:13:08 поподне »
Крајем 1960-их на месту где су некад биле циглане, Калмици и њихови коњи, изграђено је модерно насеље. Иначе, топоним Коњарник је веома заступљен широм србског етничког простора.

Поједини београдски квартови се сматрају делом Коњарника у ширем смислу. То су Шумице, Учитељско насеље, Денкова Башта и Рудо, модерна насеља вишеспратница.

Шумице су назив добиле по истоименом парку-шуми и спортском центру.

Учитељско насеље је добило назив по Учитељској улици.

Денкова Башта је добила назив по неком Денку који је овде имао своје имање. 1990-их овде су изграђене модерне стамбено-пословне вишеспратнице.

Рудо или „Источна капија Београда“ су три висока солитера саграђена средином 1970-их. Назив је насеље понело у част варошице у Источној Босни, где је 21. децембра 1941. године формирана Прва пролетерска ударна бригада партизанске војске. Предлог да се ово насеље назове „Рудо“ дао је архитекта Драгољуб Мићовић, који је учествовао у изградњу ових објеката, а иначе је родом из Рудог.

Зелено брдо је некада било узвишење у атару Малог Мокрог Луга, између Коњарника, Миријева и Малог Мокрог Луга. И данас ту постоји брдо са шумарком, али је његов највећи део претворен у савремено насеље.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #177 послато: јануар 09, 2019, 02:14:54 поподне »
Иначе, говорећи о Црвеном Крсту, једна занимљивост:

У овом крају се налази једна од неколико римокатоличких црква у Београду. Посвећена је Светом Антонију (Антуну) Падованском (португалски францисканац, велики верски проповедник 12/13. века, један од најпоштованијих западних светитеља). При црквеној жупи овде постоји и францискански (фрањевачки) самостан.

Црква је грађена 1929-1932. године. Оно што је чини посебно занимљивом је њен високи (52 метра висок и 9 метара широк) кружни звоник који доминира околином. Мало људи зна да је овај звоник својеврсни криви торањ, београдски пандан оном у Пизи. Звоник је изграђен накнадно у етапама (довршен 1962) и практично је само „прилепљен“ уз цркву, и временом је почео да се нагиње услед слегања тла. Данас је његов нагиб 45 центиметара одступања од осе тла и вероватно ће наставити да се нагиње.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #178 послато: јануар 09, 2019, 02:18:27 поподне »
Палилула је део Београда и градска општина у подунавском делу града. Данашње општинско подручје је географски далеко шире од оног дела града који је називан Палилула, - подручје у средишњем делу Врачарског брда, на север и исток од Ташмајдана.

Постоји неколико верзија одакле овај назив.

Према једној, у првој половини 19. века ту су се налазиле циглане из чији димњака у облику луле се стално димило, па их је народ звао - палилуле.

Према другој, у тада пуст простор код Ташмајдана, по наредби књаза Милоша, из града су измештене све занатске радње које би могле изазвати опасност по становништво, попут пушкара, производње барута и сл. Како у том новом занатском простору није смело да се пуши, због опасности од пожара и експлозије, постојало је једно тачно одређено место ван занатског круга где је било дозвољено да се запали дуван, и оно је било означено таблом са нацртаном лулом. По том месту назив Палилула.

Према трећој верзији, опет у Милошевој режији, донета је одлука о забрани паљења лула и чибука у београдској вароши, због честих пожара. Тако да је смело да се пуши само ван насељеног дела, због чега су људи излазили ван вароши преко Ташмајдана и тамо „палили луле“.

Према четвртој, први Палилулци су били углавном сиромашни, имали су мале куће и на њима мале димњаке које су Београђани подругљиво звали - луле. Па је по њима дошао и назив.

Према петој, Палилули су назив дали досељеници из сврљишког краја, већином из села Палилула, који су се ту први настанили после 1830. године. Досељенике из сврљишке Палилуле наводи и Пауновић у књизи „Београд вечити град“.

Лингвиста Велимир Михајловић има другачије мишљење: он сматра да је овај топоним словенског порекла и да је повезан са словенским обредом лила или олалија (код Бугара пълелия, код Румуна pặlie), када се пале лиле (осушена брезова или трешњева кора) и носе око торова и бацају преко њих, а обред би требало да заштити домаће животиње и донесе им плодност. Понегде је паљена и слама, а у прехришћанско време су жртвоване и животиње. Овакви обреди постоје у сличном облику и код других европских народа. („Ороними Србије“, Звездана Павловић)

У том смислу, можда је Палилула означавала место где су вршени ови обреди. Могуће је да је због незгодног распореда слогова, временом уместо Палилила, дошло до промене у Палилула, а овај други део речи идентификован као турцизам - лула, справа за пушење дувана.

Михајловић наводи већи број топонима Палилула код нас: село Палилула код Сврљига, крајеви у већим насељима - Београд, Ниш, Крагујевац, засеоци и локалитети у селима - Миријево код Београда, Лаћарак у Срему, Ратаје код Параћина, Брестовац код Црне Траве. Павловићева додаје и Палилулско брдо на Великом Јастребцу. Ја додајем и још седам Палилула - засеоке села Ратари у Јасеници, Црвени Брег код Беле Паланке, Нишевац код Сврљига, Шарбановац и Милушинац код Сокобање, као и делове вароши Алексинац и Сокобања.

Некако, мени се као најверодостојнија чини верзија по којој су назив београдској Палилули дали досељеници из сврљишке Палилуле, а село је, опет, назив добило по древном обичају паљења лила.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #179 послато: јануар 09, 2019, 02:24:47 поподне »
Иначе, шире подручје Палилуле је, након Пожаревачког мира 1718. године, насељено немачким паорима, а ово насеље је прозвано Karlstadt, по хабсбуршком цару Карлу VI. 1739. ови колонисти су пресељени у Банат, а крај је остао ненасељен до Милошевог времена, када се ту настањују дошљаци из разних крајева. Тако је формиран градски кварт под називом Палилула.

Где су биле границе те старе Палилуле, најбољи опис даје Живорад Јовановић у књизи „Из старог Београда“:

„Стара Палилула простирала се од Гробљанске (данас Рузвелтове улице) до Видин–капије, која се налазила на месту где је данас зграда Прве беотрадске гимназије у Душановој улици. Навише, граница је ишла шанцем од Видин-капије па Душановом до Скадарлије, па десном страном Скадарлије оздо до Cимине, одатле косом линијом, преко парка пред Домом Југословенске армије до Стамбол–капије, односно до данашње зграде Народног позоришта на Тргу Републике. Затим је граница ишла од Позоришта улицом Koларчевом, Дечанском (данас Улица Моше Пијаде) и левом страном Александрове улице (данас Булевар Револуције) до Гробљанске улице (данас Рузвелтова улица). Око 1835. године сматрало се да и Теразије спада у Палилулу. На крају Палилуле где је данас Вуков споменик били су обори. Досељеницима из Србије дато је земљиште бесплатно, c тим да га ограде и обрађују. Они су углавном населили улице: Таковску, Битољску, Ратарску (данас Улица 27. марта), Кнез–Данилову и Далматинску“.

Само да додам да је Дечанска данас опет Дечанска, а Александрова - Булевар Краља Александра.

Пратећи Јовановићев опис, то би на мапи изгледало отприлике овако:



(љубичаста линија; у средини је затамњено подручје које се данас сматра Палилулом)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #180 послато: јануар 09, 2019, 02:32:08 поподне »
Нађох негде податак да се тај простор, касније назван Палилула, пре тога називао - Фишетија. Међутим, нисам успео наћи објашњење оваквог топонима. Звучи као турцизам, мада и не мора бити (можда нека немачка, француска или италијанска реч - fischet, fiscet, fishette…).

Постојао је крај који је у турско време називан сличним називом - Фишеклија, он се простирао отприлике од данашње Главне поште и Пионирског (раније - Дворског) парка, па у правцу хотела „Метропол“, око Цариградског друма, дакле са друге стране Ташмајдана, односно Врачарског брда. До средине 19. века, ту су биле само њиве и ливаде. На почетку Фишеклије, тамо где је данас Пионирски парк у време аустријске Краљевине Србије (1718-39) налазила се аустријска војна болница и поред ње болничко гробље. Занимљиво је да је на истом месту пронађена и античка некропола из времена римског Сингидунума:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%85%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8_%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82_%D0%9F%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BA

Прекопута, на простору испред данашње Скупштине, била је некад велика Батал-џамија и око ње турско гробље.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Азот

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 270
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #181 послато: јануар 09, 2019, 03:20:13 поподне »
Oni su tako izmešteni na prostor današnjeg Tašmajdana, koji se u to vreme zvao FIŠETIJA (po fišeku u koji se pakovao barut). U Fišetiji je bilo zabranjeno pušenje zbog opasnosti od....

https://besnopile.rs/kako-su-delovi-beograda-dobili-svoja-imena/4/

Ван мреже Азот

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 270
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #182 послато: јануар 09, 2019, 04:26:36 поподне »
  За фишеклије

FİŞEK, -Ğİ
1. Tüfek, tabanca vb. hafif ateşli silahlara, atılmak için sürülen ve içinde barut bulunan bir
kovan ile bu kovanın ucuna yerleştirilmiş mermiden oluşan cephane: “Ben fişeklerin barutunu,
tapasını koyayım, beybaba saçmasını...” -A. Gündüz. 2. Donanma ve şenliklerde kullanılan çeşitli
yanıcı veya patlayıcı maddeler: Kestane fişeği.
(GTS)
Arn. fishek-u, fyshek, fishekllëk, fishekore, fishekzjarr (Diz. 278, 279; Bor. 51; Mik. 61; Mey.
115; Lat. 213; Kara. 305)
Boş. fišek, fišekčija, fišegdžija, fišek-ćesa, fišeklije, fišekluk (Škal. 287)
Bul. fišek, fišeklik (DTB. 264; Gab. 846; Mik. 61; Diz. 279; Kara. 305)
Hrv. fišek, fišekčija, fišek-ćese, fišeklija, fišekluk (Es. 56)
Mak. fišek (Nas. 70, 77, 80; Kara. 305)
Rom. fisec, fisic (Mik. 61; Lok. 610; Diz. 279; Kara. 305)
Srp. fišek, višek, fišekčija, fišegdžija, fišek-ćesa, fišeklije, fišekluk, fišekluci, fišečnica (Škal. 284;
Diz. 279; Vuk. 824; Bak. 1312; Mik. 61; Lok. 610; Kara. 305)
Yun. fiseki, fisekliki (Kuk. 110; Gia. 179; Mik. 61; Diz. 279; Kara. 305)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #183 послато: јануар 09, 2019, 07:56:32 поподне »
Oni su tako izmešteni na prostor današnjeg Tašmajdana, koji se u to vreme zvao FIŠETIJA (po fišeku u koji se pakovao barut). U Fišetiji je bilo zabranjeno pušenje zbog opasnosti od....

https://besnopile.rs/kako-su-delovi-beograda-dobili-svoja-imena/4/

Мало ми је чудно да се крај у којем је било заступљено занатско паковање барута у фишеке зове - Фишетија, а не Фишеклија. Али, добро. Једна од верзија назива Палилуле има везе са барутом, па ту можда има неке везе.

Иначе, Фишеклија, данашњи почетни део Булевара Краља Александра, свој назив понео је према малим радњицама које су држали Јевреји на левој страни Цариградског друма и ту продавали свашта, а у великој мери половну одећу. Робу су паковали у фишеке, па отуд и назив.
« Последња измена: јануар 09, 2019, 07:58:06 поподне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #184 послато: јануар 10, 2019, 03:40:32 поподне »
Хаџипоповац је крај на исток од Палилуле, у правцу Новог гробља. Оивичен је улицама Здравка Челара, Чарлија Чаплина, Мије Ковачевића, Рузвелтовом и Цвијићевом. По мени, један од лепших делова Београда.

Назив је по старој угледној београдској кући Хаџи-Поповића чији је ту посед био. Ту су имали њиве и винограде, а кућу и башту су имали нешто ближе Београду, између данашњих улица Хиландарске, Џорџа Вашингтона и Јелене Ћетковић.

Хаџи-Поповићи су пореклом из Скопља. Презиме су понели према претку који је био свештеник и ишао је на ходочашће у Свету Земљу. 1842. године у Београду је као „татарин правитељства србског“ (дакле, поштар) био упослен Таса Хаџи-Поповић, познатији као - Таса Татарин. Био је лични татарин књаза Милоша. Тасин син Никола Хаџи-Поповић био касациони судија Великог суда 1860-их. Књаз Михаило му је био венчани кум. По земљишном поседу био је најимућнији Београђанин тог времена.

Почетком 20. века, Никола је испарцелисао њиве и винограде на Хаџипоповцу и продавао плацеве заинтересованима. Тада је почело насељавање овог краја. Испрва, 1886. године, Београдска општина је одбила захтев за парцелисање имања за зидање кућа, због близине новозаснованог Новог гробља (по тадашњим прописима, куће се нису могле подизати ближе од 1 км гробљу), али су почетком 20. века, Никола, а затим и његова деца, ипак успели испарцелисати и продати цело имање. После Првог светског рата почело је обимније насељавање овог краја.

Данас је то крај лепих породичних кућа и стамбених зграда, а у оном делу Хаџипоповца окренутом Новог гробљу, налазе се Гробље ослободилаца Београда и Јеврејско гробље.

О Хаџи-Поповићима:

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/03/белешке-о-београдском-хаџипоповцу-и-п/
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #185 послато: јануар 10, 2019, 03:42:34 поподне »
Београдска Ботаничка башта, ту на граници Палилуле и Хаџипоповца, носи званично назив „Јевремовац“. Прва ботаничка башта отворена је 1855. године у дворишту Конака кнегиње Љубице, затим је пресељена на Дорћол, где је уништена 1877. године приликом поплава до којих је дошло изливањем Дунава. 1889. године, краљ Милан је поклонио Великој школи једно своје имање на Палилули које се звало - Јевремова Башта или Јевремовац, јер га је држао (купио или, вероватније, добио од свог брата Милоша) његов деда, господар Јеврем Обреновић. Једини услов који је Милан поставио био је да се ботаничка башта назове према његовом деди, што је и учињено.


Између Јевремовца и Хаџипоповца налази се насеље под називом Професорска колонија, између улица Цвијићеве, Деспота Стефана, Здравка Челара и Митрополита Петра. Такође један веома леп крај. Насеље је засновано је између 1926. и 1929. године када је један број професора Београдског универзитета овде почео да се насељава.

Куће су себи овде подигли многи познати професори и научници као што су Милутин Миланковић, Јован Ердељановић, Владимир Ћоровић, Милан Будимир, Хенрик Барић, Александар Леко, Тадија Пејовић, и др. Током 1930-их година, овде је било већ више од 40 професорских кућа.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #186 послато: јануар 10, 2019, 03:48:49 поподне »
Копитарева Градина је један мањи крај између Палилуле и Старог Града оивичен улицама Деспота Стефана, Џорџа Вашингтона, Цетињска, Шафарикова и Хиландарска.

Овај крај је раније носио назив Митрополитова Башта. Ту се налазио летњиковац окружен воћњаком и виноградом, који је припадао митрополиту Михаилу Јовановићу, а вероватно и његовом претходнику митрополиту Петру. Митрополит Михаило је био русофил и одржавао је живе везе са руским двором, што је сметало кнезу Милану, који га је збацио са митрополитске столице указом 1881. године. Михаило се вратио на свој трон 1889. године, на којем је остао до упокојења 1898. године. Након тога, његово имање је држава испарцелисала и продала грађанима који су тамо подизали куће. До Првог светског рата цео крај је урбанизован. Овде су куће имали многи знаменити Београђани - Јован Цвијић, Љуба Стојановић, Лаза Лазаревић, и др.

Није ми познато по ком основу је држава распродала ово имање. Да ли га је митрополит завештао држави, или га је (он или Црква по његовом упокојењу) продао, или нешто треће...

Крај је касније назван по Јернеју Копитару.


Земљиште на којем је 1886. године засновано Ново београдско гробље, носило је назив Владановац, по др Владану Ђорђевићу, тадашњем председнику Београдске општине.

Владан Ђорђевић је једна од најзнаменитијих личности Србије друге половине 19. века. По струци лекар, био је и истакнути политичар (1880-их председник Београдске општине и министар просвете и привреде, а 1897-1900. и председник Владе), санитетски пуковник, академик, књижевник, оснивач Црвеног Крста Србије и Српског лекарског друштва. Био је велики противник стварања државе Албаније (ставови изнети у раду „Арнаути и велике силе (Albanesen und die Grossmachte)“, 1913), што чега је био прогоњен од аустроугарских окупационих власти у Првом светском рату. Што се земљишта Владановац тиче, и ту постоје различите информације у расположивој грађи. Према једнима, ово земљиште је било власништво Владана Ђорђевића, па је по њему прозвано, које је затим поклонио Београдској општини за потребе уређења новог гробља. Према другима, назив је дат у знак захвалности Београдске општине због залагања Владана Ђорђевића да се уреди ново београдско гробље и измести са Ташмајдана. Како год, назив Владановац није дуго коришћен. Током година, у народу је заживео назив - Ново гробље. 

Ђорђевић је пореклом био из Епира, али извори износе различите податке о његовом даљем пореклу - према једнима, преци су му били словенског порекла, према другима - цинцарског. Мало је познато да је право Ђорђевићево име - Хипократ, што је добио под утицајем мајке Цинцарке (из познате фамилије Леко).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Азот

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 270
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #187 послато: јануар 10, 2019, 04:53:08 поподне »
Београдска Ботаничка башта, ту на граници Палилуле и Хаџипоповца, носи званично назив „Јевремовац“. Прва ботаничка башта отворена је 1855. године у дворишту Конака кнегиње Љубице, затим је пресељена на Дорћол, где је уништена 1877. године приликом поплава до којих је дошло изливањем Дунава. 1889. године, краљ Милан је поклонио Великој школи једно своје имање на Палилули које се звало - Јевремова Башта или Јевремовац, јер га је држао (купио или, вероватније, добио од свог брата Милоша) његов деда, господар Јеврем Обреновић. Једини услов који је Милан поставио био је да се ботаничка башта назове према његовом деди, што је и учињено.

Мало људи зна да је  испод Ботаничке баште ледара. Ту су довлачили лед са Дунава и чували га и користили  током  целе године.


  https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1101131/dzinovski-frizider-kralj-milan-sladoled-i-pice-cuvao-u-ledari

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #188 послато: јануар 10, 2019, 08:56:13 поподне »
Мало људи зна да је  испод Ботаничке баште ледара. Ту су довлачили лед са Дунава и чували га и користили  током  целе године.

Ево, и ја први пут чујем за ово. Зна ли се од кад ледара датира?
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Азот

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 270
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #189 послато: јануар 10, 2019, 09:42:29 поподне »
Не знам када је направљена(покушаћу да пронађем  ;).)
, једном сам била у њој.
Иначе ми је за ајскасне, претече фрижидера причала и пријатељица да су њени баба и деда куповали лед

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:744064-BEOGRADSKE-PRICE-Zaprege-umesto-frizidera

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #190 послато: јануар 11, 2019, 03:45:29 поподне »
Ново гробље, односно Владановац је део шире целине коју чини долина Славујевог потока и околни крајеви.

Славујев или Булбулдерски поток извире на југозападној страни Великог Врачара (Звездарско брдо) и некада је текао долином у којој се сада налазе улице Димитрија Туцовића и Цвијићева и уливао се у Дунав код данашње Луке Београд. Као и већина београдских потока и овај је каналисан и данас тече испод улица. Иначе, овај поток је био веома важан за снабдевање Београда водом и у турско време и касније (а вероватно и у претурско доба).

Док је још текао по земљиној површини, Славујев поток није био тако умиљат како му име звучи. У пролеће је знао толико да набуја да је изазивао поплаве по околним крајевима. Један запис професора Тадије Пејовића, једног од првих насељеника Професорске колоније:
„Без икакве уличне калдрме живели смо више од две године. Кад падне киша, блато до глежњева, а кад киша престане, блато се претвори у прашну. Кад је киша јака, Булбулдерски поток, данашња Цвијићева улица, надође и одсече Професорску колонију од Београда. Услед великог блата сви смо носили каљаче. али привезане канапом за ноге, да не би остале у блату. Није било довољно привезати их за ципеле, јер се дешавало да и ципеле остану у блату". („Настанак Професорске колоније у Београду и њени становници“, Богдан Љ. Поповић, 2002)

У овој долини је очито некада било мноштво славуја, јер су и поток и околина по њима прозвани.

Назив Булбулдер настао је од турцизама bülbül - славуј и dere - долина, дакле - Славујева долина. Милан Милићевић („Старе слике српске престонице“) ово преводи и као Славујев до, Славујев поток. Сретен Поповић („Путовање по новој Србији“) ово преводи као - славујев луг. Из неких докумената из 1820-их и 1830-их може се видети да су београдски Турци Булбулдер називали Бул-бул-дерес.

Могуће је да је ову долину Евлија Челебија у свом путопису из 1660. године назвао Кучук-дере (Мали поток). Кучук-дере се спомиње као махала у дефтеру из 1640/41. године (Дефтер џизје хришћана вилајета Угарског Београда).

Један Булбулдер постоји и у Призрену.

Осим краја који се назива по овом турцизму - Булбулдер, један део долине се назива Славујев Венац. Срби су цео овај крај звали - Славујевац („Београд вечити град“, Пауновић).

Овде је, због лепе природе и угодне жупне климе у долини, још у време ране турске власти било излетиште београдских Турака. Постојали су и неки летњиковци и једна бекташијска текија. Обичај пикниковања (теферича) у долини Славујевог потока наставили су и Аустријанци у 18. веку, током раздобља у којима су држали Србију. А затим и Београђани у ослобођеној Србији. Насељавање долине Славујевог потока почиње појединачно од 1860-их. Најпре је насељен онај део уз поток где се налази Цвијићева улица, а који је до тада био познат као - Куртовића ливада. Крај који данас називамо Булбулдер, као и Славујев Венац, потпуно су насељени између светских ратова.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #191 послато: јануар 11, 2019, 03:52:10 поподне »
Узбрдо на југ од Булбулдера је крај који се назива Ђерам.

Крај је добио име по врсти бунара „на ђерам“. Ђерам је полуга помоћу које се из бунара вади кабао са водом. У србски језик рећ ђерам је дошла од турске germek, а у турски од грчке геранос што значи - чапља. Вероватно због изгледа самог ђерма који подсећа на чапљу.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BC


(са: https://www.ravnoplov.rs/djeram/)

Легендарни ђерам из Маратонаца:

<a href="https://www.youtube.com/v/jA4zbZwrWbU" target="_blank" class="new_win">https://www.youtube.com/v/jA4zbZwrWbU</a>

Међутим, никакав бунар се ту није налазио. Ту се налазила једна од градских трошарина, где је наплаћивана такса на продају робе на подручју Београда (обично од сељака који су доносили намирнице да продају на градским пијацама). Трошарина се налазила на Смедеревском друму (некада Цариградском, данас Булевар Краља Александра). Осим кућице у којој су седели службеници, на друму је била и рампа која је све подсећала на - ђерам. Отуд су тако прозвали ову трошарину, а после и цео околни крај. Називан је и Стари Ђерам и Смедеревски Ђерам.

http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:555390-Djeram-nije-po-bunaru

Почетком 20. века, овде је настала пијаца која је снабдевала источне крајеве Београда сеоским производима. Продавци су већином били сељаци из Миријева, Сланаца, Великог Села.

Између светских ратова овде се подижу куће и стамбене зграде. Колико је овај крај био важан део града, говори и чињеница да је после Другог светског рата цело ово подручје североисточног Врачара било подељено на општине Звездара и Стари Ђерам. 1957. године подручје Старог Ђерма је прикључено Општини Звездара. Данас је већи део краја који се обично назива Ђерам у саставу Месне заједнице Смедеревски Ђерам.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #192 послато: јануар 15, 2019, 02:40:20 поподне »
Лион је крај у горњем делу Булевару Краља Александра чије је средиште на углу Булевара и улице Милоша Зечевића, где се некада налазила кафана „Лион“ која је свој назив понела по истоименом француском граду, а у име (тадашњег, између светских ратова) пријатељства Србије и Француске. Кафана више не постоји (a ни пријатељство), али је остала упамћена као место где су се окупљали политичари, официри, чиновници, просветни радници, књижевници... Осим што се дружило уз чашицу, ту се играо билијар, шах, домине. Цео крај је прозван по кафани. Одликовале су га приземне куће и занатске радње, а посебно пекаре и посластичарнице. И данас је ово леп и миран крај.


Каменовић или Код Каменовића је између светских ратова био назив за крај око раскрснице између улица Краља Александра (данас Булевар) и Гробљанске (данас Рузвелтова). Данас се овај крај обично назива „Код Вука“, због споменика Вуку Караџићу који се налази на платоу изнад фамозног београдског метроа. Крај је назив носио по кафани „Каменовић“ у улици Краља Александра, између Молерове и Стишке (данас Голсвортијева) улице. У крају је био већи број продавница, занатских радњи и књижара „Чутурило“, као и такси станица. Био је ово веома прометан и живахан крај. А и данас је, само на неки другачији начин.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #193 послато: јануар 15, 2019, 02:42:33 поподне »
На брду Велики Врачар, на највишој тачки (по изворима подаци о висини Великог Врачара крећу се од 248 до 254 метара) 1931. године подигнута је модерна астрономска опсерваторија. Београд је опсерваторију, односно разне метеоролошко-сеизмолошко-астрономске станице, имао и раније (почев од 1887. године), али је ова била најмодернија за своје време и њена изградња представљала је највеће улагање у научне сврхе у првој половини 20. века у тадашњој Југославији.

Народ је због опсерваторије почео брдо називати Звездарница, а касније се назив сажео у - Звездара. Он ће се проширити и на насеље које се паралелно развијало по околини Великог Врачара.

Велики Врачар се под тим називом помиње приликом опсаде Београда од стране Сулејмана Величанственог 1521. године. За време турске власти, служио је као излетиште, а у другој половини 18. века, ту су били виногради и воћњаци. У западном подножју Великог Врачара било је у то време и сталних кућа. У 19. веку, овај крај је називан „Баба Ружин крај“. Између светских ратова овде се подиже све више кућа, али насеље тада има углавном рурални карактер.

После Другог светског рата, подручје касније Општине Звездара (тада под називом „Пети реон“) подељено је на насеља Вуков споменик, Булбулдер, Звездара, Пашина чесма и Зелено брдо. Од 1953. од ових насеља формиране су две општине – Стари Ђерам и Звездара. Подручју Звездаре припојени су и атари села Миријево, Мали и Велики Мокри Луг, а затим и подручје Општине Стари Ђерам. Тако је 1959. године заокружено општинско подручје које данас називамо - Звездара.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #194 послато: јануар 15, 2019, 04:06:26 поподне »
Е, а сада излет у део Београда са најдужом али и најмрачнијом повешћу.

У питању је Карабурма. Географски гледано, Карабурма је гребен Врачарског брда. Данас изгеда да је тај виши део Карабурме подалеко од Дунава, међутим, раније није било тако: наиме, Ада Хуја, која је у новијој историји насипом повезана са копном и претворена у полуострво, била је острво, а ток Дунава је ишао више према копну Београда, тако да је Карабурма била управо гребен изнад реке. По том положају долази и назив овог краја.

Иако многи мисле да је Карабурма кованица од турцизама kara - црно и burma - прстен, објашњење је другачије. Реч је настала од турских речи kaya - стена и burun - рт, гребен. На старим османлијским и аустријским картама овај крај је именован као Кајабурун (Kaya-burun). Касније је назив изобличен у народном говору у - Карабурма.

Згодан положај уз реку, али изнад реке, као заштита од поплава или напада са те стране, привукао је насељенике пореклом из Понтске низије који су се настанили у Панонској низији, да за једно од места где су подигли своје насеље изаберу управо Карабурму. Подручје око гребена уз реку било је мочварно. Због постојања термалних извора, вода из мочваре је испаравала, тако да је цео крај био у сталној измаглици.

Између 6. и 4. века пре Христа, ту се настанила једна група припадника племена Синда.

„Антички историчар Херодот наводи y својој историји да су Панонску низију и широки појас Подунавља населила племена Сигина, Граукена и Синда. Она су остала у овим крајевима све до краја IV века, све до доласка келтских племена, са којима су се стопила. Данас, после низа археолошких истраживања на подручју града Београда, утврђено је да су Синди живели на делу данашње Карабурме, и то y отвореним насељима са земуницама. Њихова материјална култура y многоме се подудара са културом Скита, без обзира на то што постоје и разлике, пре свега по животињском стилу“. (Седам хиљада година Београда, група аутора, 1975)

Ово насеље је, по свој прилици, зачетак каснијег античког Сингидунума.

„Посебно је питање да ли су Келти основали град са именом Сингидунум, како се то у научној литератури често наводи... досадашња истраживања на подручју Београда сигурно показују да се велико насеље Скордиска, њихов опидум, град који би оправдавао давање имена са завршетком -дунум, није налазио на месту данашњег Горњег града. Према најновијим истраживањима велико отворено келтско насеље са земуницама налазило се на источном рубу Београда, дуж Вишњичке улице, где су, на Карабурми и Роспи-ћуприји, откривене велике некрополе Скордиска. Отуда изгледа оправдано мишљење да се опидум, уколико је и постојао, вероватно налазио на платоима око ових некропола и насеља...“ (Историја Београда, група аутора, 1974)

„Упркос дугом континуитету живота на београдској тврђави, од неолита, са индицијама постојања насеља и у бронзано доба, на територији Горњег града нема никаквих елемената који би указивали на келтско насеље. С друге стране, изузетно богата некропола на Карабурми несумњиво је материјал везан за келтску културу (латен II—III), до освајања Римљана. На основу тога дало би се закључити да би келтски дунум на територији данашњег Београда најпре требало очекивати не код Горњег града већ ближе великој некрополи на Карабурми, која се, несумњиво, није могла налазити далеко од одговарајућег насеља“. (Исто)

„...У периоду између 470. и 488. године Источни Готи су држали Сингидунум. У писаним изворима нема података о власти Гота у граду и околини, али нам је њихово присуство посведочено неким врло занимљивим археолошким налазима на територији Београда, који свакако потичу из периода готске власти. То је материјал из источноготских гробова на територији данашњег Београда (Макиш, Карабурма, Роспи ћуприја), као и у ближој околини (Гроцка)“. (Исто)

Понегде се може наћи податак да се у првој половини 15. века на простору Карабурме налазила нека тврђавица ("град") под називом Деспотовац (по Деспоту Стефану Лазаревићу).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #195 послато: јануар 15, 2019, 04:08:19 поподне »
Током турске власти, Карабурма је ненасељена, а у другој половини 18. века, ту су виногради имућних београдских Турака. Са почетка 19. века имамо записе да су на Карабурми турски аскери имали војне вежбе. Тако су, на пример, 1823. године делије, тобџије и сејмени имали војне вежбе на Калемегдану и Карабурми.

Након стицања аутономије, књаз Милош је наредио да Карабурма буде званично место за погубљења, што је било на снази све до 1912. године. Место где су стрељани осуђеници било је недалеко од београдског краја старог Панчевачког моста.

Необичан несрећни случај догодио се током стрељања завереника који су организовали и спровели атентат на кнеза Михаила 1868. године.

„...После једног плотуна тане фијукну, а са криком се сруши официр који је командовао стрељањем. Васи Мијатовићу притрча лекар, али му више није било помоћи. У магновењу сви схватише чудо: тане се одбило од коца или камена и усмртило официра који је командовао стрељањем. Његов заменик преузе команду, док су два војника носила официра према једној од празних кара. Он неће лежати са осуђеницима. Биће свечано сахрањен на гробљу, као војник који је пао у борби за књаза и отаџбину...“ (Живорад Лазић, „Убише књаза“)

http://forum.arheo-amateri.rs/pogled-na-istoriju-srbije/komandovao-sopstvenu-smrt/


Недалеко од стрелишта касније је отворена кафилерија, а 1899. године ближе Дунаву и кланица (на земљишту званом - Џеханово), што је све употпуњавало мрачну слику овог краја. Касније ће бити наведено и чему је служила оближња Роспи-Ћуприја, као „шлаг на торту“.

До 1920-их, Карабурма је била сиротињски крај груписаних малих кућа, без водовода и канализације, са блатњавим вишњичким друмом уз који је никло насеље. Тек подизањем неколико фабрика у близини, крај постаје насељенији радничком класом и нешто уређенији.

До 1929. Карабурма је припадала атару Вишњичке општине, а 1955. коначно је и сама добила општински статус, но ово је потрајало тек две године, када је 1957. године прикључена подручју Општине Палилула. Од 1950-их на даље, на Карабурми ничу модерне стамбене зграде, па је данас Карабурма у већем делу једно модерно насеље.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #196 послато: јануар 17, 2019, 02:58:40 поподне »
Под Карабурмом се обично сматрају и два суседна београдска краја - Ћалије и Роспи Ћуприја.

Ћалије су на југ од Карабурме, на падинама Великог Врачара. Назив долази од турске речи çali, што значи - грмље, шибље. Вероватно је овај крај у турско доба био обрастао неком шикаром, те су му дали такав назив. Турцизам ћалија, колико сам видео у литератури, означава и врсту великог скупоценог ћилима.


Роспи Ћуприја (у старијим изворима може се наћи и варијанта - Ороспи Ћуприја) је источно од Карабурме, на вишњичком друму. Овде је насеље настало средином 19. века. Први је ту кућу и воденицу на Миријевском потоку саградио саветник Милисав Здравковић Ресавац. Касније је, неплански подигнут још један број кућа уз поток. Данас је ту модерно насеље.

Порекло топонима је следеће: овде се налазио турски мост на вишњичком друму, којим је премошћен Миријевски поток, у близини ушћа у Дунав. Постоје мишљења да је мост постојао још у римско доба, што би и било логично, с обзиром на постојање римског каструма на подручју Вишњице, који је свакако морао имати друмску везу са Сингидунумом, но томе касније. Према неким изворима, мост су Турци назвали Роспи Ћуприја, турски: rospı(lı) köprü - мост роспија, односно блудница, јер су ту дављене и у воду бацане жене из харема високих турских високих достојанственика, оптужене за неверство. Према једном мишљењу, мост је подигла нека бивша блудница, како би овим чином искупила раније грехе. Вероватнија је прва верзија, с обзиром да је и књаз Милош наредио да једну жену (једног његовог саборца из устаничких дана) која је напустила мужа и одала се неморалном животу, ту удаве и баце у Дунав, баш као што су и Турци чинили (овај податак наводи Нушић у књизи „Стари Београд“).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #197 послато: јануар 17, 2019, 03:01:53 поподне »
Иначе, цео овај крај између Дунава, Миријевског потока, брда Лешће и Вишњице назива се Вишњичко поље. У Вишњичком пољу је у време аустријске Краљевине Србије (1717-39) постојало насеље "панчевачких каменорезаца“ (Steinmetz Hütten nach der Panschova), који су обрађивали камен из вишњичких каменолома. Осим каменорезаца у Пољу су Аустријанци подигли и млин и пекару, а недалеко одатле, на Карабурми, и циглану.

Вишњичко поље, као што му и сам назив каже, био је у атару села Вишњница.

Етимологија топонима Вишњица је само на први поглед јасна, - због воћњака вишње који су ту постојали.

Међутим, постоје мишљења да је Вишњица искварен облик од старијег Винштица, а ово од основе Винска, што може имати везе са средњевековним виноградарством и производњом вина у овом крају. Виногради су се у 18. и 19. веку протезали од Дорћола и Ташмајдана, па све до краја Вишњице.

Постоји и једно друго тумачење, једна легенда по којој, након што су Турци заузели Београд и његову околину, једна девојка није могла да се уда за свог драгог, јер јој турски заповедник то није одобрио. Због тога се она бацила у Дунав. Име јој беше Вишња, те по њој село доби назив...

Атар Вишњице простирао се целом дужином дунавске обале, од ушћа Миријевског потока, па до кривине коју прави Дунав, насупрот лиду Бела Стена на ади Форконтумац. Две аде, поменути Форконтумац и Чакљанац, овде знатно сужавају Дунав, тако да је ово било згодно место за прелазак Дунава понтоном, Турци кад су освајали угарске крајеве у Банату, а Аустријанци кад би нападали турски Београд. Овај положај села је у знатној утицао и на занимање њених становника - осим воћарства и виноградарства и других пољопривредних занимања, добар број њих се бавио превозом преко Дунава (скелеџије) и рибарењем.


Подручје Вишњице

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #198 послато: јануар 17, 2019, 03:09:33 поподне »
И један поглед у природном издању:

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #199 послато: јануар 17, 2019, 03:12:09 поподне »
Иначе, Бела Стена је назив модеран назив плаже на ади Форконтумац, а права Бела Стена је гребен који се налази преко реке, у подручју Вишњице. Има одличан положај који пружа прегледност на све стране, и ту је у сва времена била војна осматрачница.

Аде Форконтумац (немачки назив: Schweb), Чакљанац (или Чакљан, вероватно по чагљевима - шакалима који су се ту котили), Штефанац (или Стефанац) и Доња Ада, иако уз саму београдску обалу, административно су у саставу подручја Општине Панчево.

Занимљиво је да се аде Чакљанац, Штефанац и Доња Ада за ниског водостаја споје у једну аду. На Форконтумацу је у нека доба био аустријски карантин („Форконтумац Панчевачки“), по чему је острво и названо.

Поглед на ове аде:



(са википедије)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7744
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #200 послато: јануар 17, 2019, 03:17:29 поподне »
Археолошки налази говоре да је подручје Вишњице било насељено још у неолиту, као и у гвоздено доба. За време римске власти, овде се налазила тврђава (каструм) Ad Octavum. Тврђаву су разорили варвари (вероватно Хуни) у 5. веку. Јустинијан је обновио у 6. веку, саградивши утврђење правоугаоног облика 180 х 100 метара. Прокопије помиње Октавум на осмом миљоказу од Сингидунума. Осим остатака утврђења и стамбених објеката, на подручју Вишњице пронађене су и римске некрополе, као и остаци ранохришћанске цркве са крстионицом. Остатке тврђаве Словени су касније назвали Градина, како се и данас назива овај локалитет. Знајући да је ово било знатно утврђење и да га је обновио византијски цар, Срби су Вишњицу називали и - Мали Цариград.

Према Каницу, на подручју Вишњице свој летњиковац је имао деспот Ђурађ Бранковић, чије зидине су постојале у време кад је он боравио у Србији (1860-их). Летњиковац је изграђен код термалних извора у Вишњици, које је деспот користио. Угри почетком 15. века обнављају део старог римског каструма за потребе предстраже Београда. Ту је наводно био угарски војсковођа Филип Маџарин, како га назива народна епика. Између Градине и Дунава се налазило и „маџарско гробље“.

Филип (у нашој епици и као - Вилип) Маџарин је заиста могао бити заповедник вишњичке тврђаве, крајем 14. или почетком 15. века. Ради се о фирентинском пустолову и војсковођи шпанског порекла именом Philippus de Scolaribus, односно Pipo de Ozora, касније прозван Pipo Spano (1369-1426). Оно племићко „de Ozora“ му долази по жени Варвари, кћи Андрије Озорског. Са 17 година ступио је у угарску војну службу код краља Жигмунда у којој је остао до краја живота. Истакао се борбама против Турака у Подунављу, а у првим деценијама 15. века био је темишварски војвода, тако да је заиста могао имати у својој надлежности и вишњичку тврђаву. У епској песми, Филип пије вино са Змај-деспот Вуком, и бије мегдан против Марка Краљевића (који га на крају убија). Деспот Вук Бранковић је рођен кад су Марко и Филип већ били покојни, али су ова двојица потоњих заиста били савременици, па није искључено да су се негде „гледали преко нишана“, с обзиром да је Марко као турски вазал ратовао против Угара.

У турско време, Вишњица се први пут, под тим именом, помиње у дефтеру из 1560. године, када, заједно са околним селима Миријево, Горње и Доње Сланце, припада вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића, некадашњег смедеревског санџак-бега и румелијског беглербега. За све време турске власти, овде је било насеље. Повремено су Вишњичани бежали преко Дунава у аустријски Банат, за време немирних година.

У модерној Србији, Вишњица је била село надомак Београда, све до 1970. године када је сеоски атар ушао у оквире Општине Палилула.

Вишњица је изњедрила познат