Аутор Тема: Казивање ратника (Балканских, првог и другог. свет.рата) Власотинца и Црне Траве  (Прочитано 2258 пута)

Мирослав Младеновић

  • Гост
КАЗИВАЊА УЧЕСНИКА БАЛАНСКИХ И ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА У ВЛАСОТИНАЧКО-ЦРНОТРАВСКОМ КРАЈУ (Записи)



РАТНИК: СТОЈАН СТОЈАНОВИЋ-ВЕРШУЛА, с. Г.Дејан(засеок Преданча)-учесник ратова 1912-1918.г


Прошао албанску голготу са гуслама, од којих се никада није одвајао све до старости. Био је ратник моравске дивизије на Церу и преко Албаније учесник пробоја солунског фронта. У српској војсци изучио је за болничара, па је тако касније у село лечио људе разним травама; али је запамћен да је тамо на Крфу изучио вештину „намештања“ полољених руку или ногу.

Тако је је све до старости „намештао“ веома успешно сваки „прелом“ руке или ноге.
Свима у околиним селима , посебно записивачу овог записа неколико пута у детињатву вешто „намештао“ руке у зглобове „поломљене руке“-јер тада због сиромаштва и незнања се није у планини одлазило код лекара, који су тада били и реткост у власотиначкомм крају до 60. година 20. века.

Био је добар приповедач, а и по ауторитету „вершула“-вођа у село; кога су сви слушали као мудрог старца, за сваки настали проблем у село било које врсте.

Био је моралана величина, који је „по образу“ делио правду у село-уместо судова и судија.

Уз гусле је често певао јуначке песме са Цера, Елбасана и о хајдуцима који су јатаковали у овом планинском крају-борећи се за националну слободу противу Турака и Бугара и Немаца у првом светском рату.

Запис: 1975. године село Горњи дејан (махала Преданча) Власотинце
 
На фотографији: морална величина ратника са солунског фронта:
Стојан Златана Стојановић (рођен 1883.г село Дејан-махала Преданча Власотинце), учесник балканских и првог светског рата (1912-1918.г) Фото запис: 1974.г село Г.Дејан (махала Преданча)

Запис: 1975. године село Горњи дејан (махала Преданча) Власотинце
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар
https://www.facebook.com/miroslav.mladenovic.9?ref=tn_tnmn

* *

РАТНИК:-УРОШ ЦЕКИЋ-СОЛУНАЦ (Учесник ратова 1912-1918.г, село Бољаре, Власотинце):

-Борио сам се за Србију са турцима 1912. године. Ударили смо на турчина на Куманово а он је извео четири дивизије-а ми са једном моравском дивизијом смо их разбили.

Борио сам се против бугара 1913 године на Брегалници, Овчем Пољу, Кочану-и најурили их. Србије.
Три године сам био у ропство у бугарској у планини Картала-лагер, правили смо путеве.

Живи учесници рата 1912-1918 године су: Светозар Арсић из село Златићево-који је заробљен у Пећ; био три године у ропство, Владимир Илић-ваљач из Преданчу, Светозар Лепојевић и Влајко Станојевић из Борин Дол-а знам да је у Борин Дол било 10 солунаца.
Знам да је Тодор Стојановић из Џакмонове(Борин Дол)-био официр(капетан), Коста Миленковић –капетан из Свође,а жив је и Васиљко Стаменковић-Кушински из села Крушевица, као и Глигорије Илић из село Гложане код Власотинца.

Запис: 27.март 2007.године село Бољаре, Власотинце
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар
Из Записа 1975-1976. године село Бољаре,Забележио Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историограф
https://www.facebook.com/miroslav.mladenovic.9?ref=tn_tnmn

* *

РАТНИК:-СВЕТОЗАР АРСИЋ (Учесник балканских ратова и И светског рата 1912-1918.г, село Златићево, Власотинце):

-Бил сам у рат против Турци на Куманово, а сас Бугари на Брегалницу.

Прошал с'м Албанију; а борил се и у пробују на солунски фронт у сетемб'р 1918. године и еве још с'м жив са деведесет и три године.
Сећам се прича какој су турци били на Дел-куде је д'нске, ете с'г трафостаница међу Горњи Дејан и Златићево и туј су Турци врли жито на гумно и узимали десетак.

К'д су се наши борили против Турци од Преданчу куде је с'г гробје, наши су пуцали са црешњов топ и отерали турке из Дејан.
Борба је почела од Ниш на Алексинац.

Изгинули млого Турци.
За време турака турски буљубаша убил комиту ('ајдука) у 'Ајдучку падину куде ваљавицу и воденицу у Голему реку у Преданчу.

За време борбе против турака Атанас из Гаре имал је дућан у Власотинце, напунил је бисаге сас паре у злато, сабирал ги од народ, да ги даде како бакшиш на Ђоку Влајковића у Пирот-да не гори Власотинце.

Т'г дошал је Ђока Влајковић , довел је добровољачки батаљон и побил турке на Грделицу.
Три пута је Власотинце палено и горело
Запис 1976.године село Златићево , Власотинце
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар
https://www.facebook.com/miroslav.mladenovic.9?ref=tn_tnmn

* *

РАТНИК:-УРОШ ЈАЊИЋ(1882.г)-учесник рата 1914-1918.г Власотинце:

У тешким данима србије 1914.године, Урош Јањић је као обавезник, позван на једномесечну обуку у војном центру у Нишу.

По завршетку обуке одлази на фронт на Колубару, где је на хиљаду младића попуњавало десетковане јединице српске војске.

У време пре велике офанзиве колубарске битке, када се српска војска драматично борила и била потискивана од бројно и технички надмоћнијег непријатеља-аустроугарске војске, Урош се борио на значајном делу фронта, на Човки.

После једног изненадног продора непријатељске војске, Урош је са четом био заробљен.
Заробљеништво је је провео у Мађарској у логору Болдасоња.
Из заробљеништва , где је преживео тифус и запаљење плућа, Урош се вратио 1918.године-где је распоређен на дужност писара у Ђенералштабу српске војске у Београду, при ађутанском одељењу.

По демобилизацији 1919.године се враћа кући.
Декретом је постављен био за Преседника општине Власотинце.
Умро је 1935.године од акутног обољења запаљења плућа.

Михајло Нешић је учествовао у балканским ратовима у српској војсци а његов млађи брат је умро у Бугарској 1917.године као заробљеник у Бугарској-сахрањен у Софији (отац и стриц баба Руже Јањић-казивача овог записа).

Казивач: Ружа (Нешић девојачко) Јањић Власотинце, рођена 1894.године у Власотинцу
Запис: 1973-1975.године Власотинце

Забележили: Светислав Вучковић историчар и Мирослав Младеновић локални етнолог и исторчар
https://www.facebook.com/miroslav.mladenovic.9?ref=tn_tnmn

* *

РАТНИК:-ВЛАЈКО СТАНОЈЕВИЋ(Село Борин Дол, Власотинце)
(Учесник балканских и првог светског рата 1912-1918.г)

Влајко Чукуровски (Чукуорвска фамилија) (1892), мештанин Бориног Дола, је као учесник ратова од 1912. до 1918. године, био ратник моравске дивизије, препешачио до и преко Албаније.
Деда Влајко Станијевић је био стари ратник и солунски борац у моравској дивизији .

Прешао је пешице преко Албаније.
Ратовао је у Моравској дивизији: други позив, трећи пук, трећи батаљон, у трећој чети.

Прво је кренуо од Ниша у Прокупље, а онда у Житковац, према Београду, па из Гучева низ Дрину.

Онда је 1915. године из Београда кренуо у Хан, Сурдулицу, Криву Феју, Бесну Кобилу, па преко Подујева и Косова у борбу у Аалбанију. Потом шрешао албанску голготу, учествовао у пробоју солунског фронта септембра 1918, године.

Вратио се као ратник здрав жив .
Испричао ми је да су приликом преласка преко Криве Феје и Владичког Хана – на какав начин су сељаци упозоравали српску војску од бугара у сурдуличко-знепољскком крају:
”К'д се теру овце преко реку, т'г иде пешадија, а к'д се теру говеда, т'г иде артиљерија.”.

То се исто радило у нашим крајевима власотиначко-црнотравскога краја у времену окупације под бугарском у првом светском рату 1915, године.

Данас постоје то место у околини села Крушевица под називом Хајдучки камен- где се терала стока преко реку Власину, ради упозорења наше војске од непријатеља.

Деда Влајко Станојевић није баш имао добро памћење, па је његово казивање било конфузно и недоречено.

Казивач: Влајко Станојевић рођен 1892.године,
Запис 1977.г село Борин Дол, Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновиц локални етнолог и историчар
https://www.facebook.com/miroslav.mladenovic.9?ref=tn_tnmn


* *


РАТНИК: ТОДОР СТОЈАНОВИЋ , капетан и носилац највиших ратних заслуга у ратовима од1912-1918.г

Тодор Стојановић, Село Борин Дол (Џакмонове) општина Власотинце- Официр (капетан) војске краљевине Србије, учесник ратова 1912.1918.године у Моравској дивизији. Прошао Албанију до Вида. Крфа и учесник пробоја соплунског фронта 1918.


 

Тодор Стојановић, мештанин Бориног Дола (махала Џакмонове), је био учесник ратова од 1912. до 1918. године као официр (капетан) Моравске дивизије Војске Краљевине Србије. Прешао је преко Албаније до Вида на Крфу и касније учествовао у пробоју Солунског фронта.

Казивач: ВЛАЈКО СТАНОЈЕВИЋ(Село Борин Дол, Власотинце)
(Учесник балканских и првог светског рата 1912-1918.г)

Из Записа: 1975-1976. године село Борин Дол, Крушевица
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце Србија
Постављено: 16. мај 2011, годсине Власотинце Србија
Поставио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог Власотинце Србија
https://www.facebook.com/?ref=tn_tnmn





* *

ПИСМО СРПСКОГ РАТНИКА ЦРНОТРАВЦА


Писмо српског ратника Јосива Димића из Црне Траве, писано 1915. Године у Пећи пред повлачење српске војске преко АлбанијеЗдраво мале,Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко.

Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше.

Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате.

Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу.

Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат.

Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.(Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије.


Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту“ Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) ... када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици.

Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна).

Црна Трава, 2011.године пронашао: Николић Драган, Писмо ратника

Николић Драган:
“Драги пријатељи,нашао сам овај дирљив текст писмо једног ратника , Црнотравца и хтео да га поделим са вама”.

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог Власотинце Србија
Постављено 11. мај 2011.године Власотинце Србија







* *
РАТНИК:-ВАСИЉКО СТАМЕНКОВИЋ_КУШИНСКИ (учесник ратова 1912-1918.г) село Крушевица Власотинце

Учесник балканских ратоваи првог светског рата , негде 1976.године када сам бележио казивање ратника, утврио сам да је са ратником Владимиром Илићем из село Преданча, били у исту чету, исти батаљон и исти пук моравске дивизије и да је после борбе на Гучеву 1914.г, касније 1915. године заробљен заједно 1915.године у борби код Алексинца, Старина је те 1976. године са деда Владимиром поновио исту ратну причу:

- Бугари поробише 40 душа. У борби код Алексинца са бугарима ме заробише бугари.
Испричаћу какој су нас 40 душе олако заробили Бугари у Алексинац. Малко смо се замајали у варош и к'д да дојдемо на Житковац, оно сломен мос'.

Сломил га Милан Прибићевић, командант трећег батајлона другог прекобројног пука, Врнумо се поново у варош Алексинац.
Т'г нас 40 душе заробише Бугари и пребацише ни у Соко Бању, на д'н Гмитровд'н 1915. године.

Отераше ни у Калну и туј коначимо. Ондак су ни преко Пирот, пред јесењи ранђеловд'н 8. новембра отерали у Цариград, а ондак ни натоварише у воз па за Софију.

Неколко д'на смо били у лагер (логор) и имали в'шке. После 20 д'на су ни распоредили према занатима да работимо у Бугарску. Обављачи смо разне занате: пекарске, ковачке, терзиске и друге.

Све заробљене Србе преко Пирота, спроведоше ни у Сливен на црно Море-а и ја сас њи смо три године били у ропство од 1915-1918. године.

У време Косте Пећанца постојале су комите.
Комита-'ајдук (то је назив у народу) био је Станоје Станојевић из Крушевице.
Имао је браду до пупка, стаменитог стаса, а у први светски светски рат био је четни наредник 1914. године.

Учествовао је у борби на Криву Феју против Бугара, а и у борби за ослобођење Власотинца од Турака 1878. године .
Живео је 90 година.

Такође комита је био и Лука (Дика) Симоновић на територији крушевачке општине уз помоћ Косте Пећанца у времену борбе противу бугара у Првом светском рату.

Тако 1914-1915 године са својом сестром Миликом отишли су код тадашњег бугарског секретара крушевачке општине, да потраже брашно и хлеба; а секретар је дао и више од тога, јер му се допадала Лукина сестра.

Лука је спремао терен да ликвидира бугарског секретара крушевачке општине.
Отишао код Косту Пећанца и затражио 10 кумита и упао оружјем код секретара у општину.

Извео га до црквене куће-на 100 метара удаљености од општине, увео у подрум и заклао као јагње.
Наравно кад је ишао са сестром у општину да траже брашно- Лука је ишао са везаном руком.

Правио се да је неспособан за рад, па је тако заварао бугарског секретара општине, да бих могао успешно да изведе свој план о ликвидацији бугарина зликовца и окупатзора.
За узврат бугари су одмах извршили одмазду над становништвом-запалили село Крушевицу.

Потерали су људе из села на Кладенац (Ливађе)-на Турско гумно да их стрељају.
Али из Ливађе тада наиђе неки старији човек. Па је повикао на Бугаре:
„зашто јурите овија људи, шума је пуна комита“.
Бугарска војска је појурила према шуми, а њих су распустили кућама и тако нису стрељани.

Али су зато бугари одвели сеоског кмета Дану Стоиљковић и преседника општине (кога су они поставили) до Власотинца и ту их стрељали, као одмазду за убијеног секретара бугарина крушевачке општине.

Дано Стоиљковић је са собом понео и злато (које је сакупљено у село за његову главу) дао га неком човеку-који га је утајио за себе.

Запис 1977.године, село Крушевица Власотинце
Забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф

Из рукописа ЗАПИСА 1970-2010.г , Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац Власотинце, Србија, 2010.године

 

На фотографији стари ратник балканских и Првог светског рата (1912-1918.г) : Васиљко Стаменковић-Кушински, село Крушевица Власотинце (који је из село Крушевица свакодневно ишао пешице до Лесковца и тамо радио као поштар до пензије)
https://www.facebook.com/?ref=tn_tnmn
Фото запис: 1976. године село Крушевица
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар

Запис 1976. године село Крушевица, Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ "Карађорђе Петровић" село Крушевица Власотинце и локални етнолог и историчар
Постављено: 12.јун 2011.године Власотинце србија
Поставио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
https://www.facebook.com/?ref=tn_tnmn
https://www.facebook.com/miroslav.mladenovic.9?ref=tn_tnmn
  *
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце, република Србија

-насвиће се-

« Последња измена: септембар 23, 2013, 05:48:26 поподне Мирослав Младеновић »

Мирослав Младеновић

  • Гост
наставак-
РАТНИК ВЛАДИМИР ИЛИЋ(рођен 1881.)-ваљач (воденичар):- махала Преданча(село Горњи Дејан), општина Власотинце Србија; учесник балканских и Првог светског рата-(1912-1918.г) -МОРАВСКА ДИВИЗИЈА II позив, III пук, III батаљон, III чета.


Цео свој век провео је у воденицу и ваљавицу на речици Бистрици, планинског засеока Преданча, села Горњи Дејан у власотиначкој општини, Југа Србије.
Усмена приповедања су вршена у ваљавици и воденици, а све што је чуо од старијих, све је памтио-безобзира што је био неписмен.

Интересантна су била његова казивања о страданијама под турцима у овом крају.
Његова тврдња о учеснику и једном од организатора буне од 1841. године противу турака у власотиначком крају-такозване „Бојаџиске буне“ је тврдња да је Стојан Чавдар ( у историској грађи се пише да је из Крчимира,а у Летопису школе крушевачке-из село Крушевица); био из фамилије Чадаровци-насељени у Доњи Дејан, Горњи Дејан (бировци) и Преданчу (Стојан Синџирџија).

Тврдња деда Владимира Илића се заснива на основу назива „чадаровска“ фамилија-на основу њиховог поседа ливада и шума под називом: Вранска ливада, Врански рид, па се сматра да је Стојан добио надимак Чадар (живео под веник-шатор-чадор-чадар, направљен од папрати, буковине и земље).
Према причању је Стојан Чавдар насељен из врањског краја и да је један од учесника устанка 1841. године у власотиначком крају противу турскога зулума.

Своју причу о ратовању и борби за национално ослобођење и ропстава противу турцима деда Владимир наставља овако:

- Мобилисан сам у Врање на д'н Крстовд'н 1912. године.
Наш крај беше си слободан до Ристовац куде Врање.
Т'г је требало да се протеру Турци подалеко од Ристовац куде Врање.
Прво ватрено крштење с'м имал на Ристовац.
Арнаутин је погодил 'едног нашег војника, куј се шетал по ров.
Жене су завијале-кукале. Нам викале-зашто нас браћо напуштате. Бегало се низ дуван, а јед'н арнаутин преш'л је српску границу.
Све тој сам пазил, 'ел с'м бил близу.
Донесоше нам обед-руч'к.
Кувара погодил метак у колено.
-Однесите га тамо-рече наредник Коста Поповић.
Наредник Коста Поповић је у чету бил писар и као водник.
Скрасимо се туј и туј залогоровамо.
Положај границе Горњи Вртогошац.
Из Козарице убијен 'едн човек-хришћанске вере, од стране арнаута, куј је 'тел да уније неког турчина.
Туј смо одили низ 'ед'н виноград. Спустимо се. Сишли смо у реку, која иде од Козарице.
Туј гледамо како турци искочили па пуше дуван.
Караула на два спрата. Биле су покријене сас трску.
Командир опали 'ед'н метак.
Турци се разбегаше у карауле..
Ми ћутимо. Кокошке су бегале, куде Бујановац.
Дошал је командант из батаљон и ни овакој поздравил:
„ Помоз' Бог јунаци“-одговоридмо тихо: „Бог ти помогао“; али да нечују Турци.
Врнумо се у ров.
Турци су срушили ћуприју на Ристовац.
Наши ставише пругу и воз иде.
Киша је врнула. Поп нас је опоио.
Сваку суботу по пладне нас поп опаја. Рањенике прочати, опоји их-а и мртве борце опоји, па ископамо рупе и у њи ги саранимо. Бацали смо ги у теј рупе, онакој мртви, 'ел је тој рат и нема млого за друго.

Отидосмо у ров. Командант наредил да се затворе уста-пуца алтиљерија. Гранате погодише 'едну караулу на Козарницу.
Поојдомо напред.
Неки из команду повика:“ трећопозивци напред“.
У Бујановац куће су биле затворене. Турци побегли.
Постаише ме у патролу да тражим арнауте.
Срел с'м 'едну бабу. Реко јој:
- Стој бабо! Има ли овде турци војници.
Она ми одговори овакој:
- Они су у Трнуве.
Доби смену.
У једну крчмо смо пили. Туј преспамо-у село Лопарница куде Инатовац.
Преко њега прооди речица.
У село краљева кућа. Коњи су јели сено. Окренуше топове и дојдоше куде нас.
До млин их докараше.
Од Рујника-Турци нас тукли топом.
Турска алтиљерија је пуцала на нас.
Наша батерија је истерала топови куде млин.
Командант пука наређује-трећи кораком, правац Морава.
Прегазимо Мораву.
Наши су се на Рујник борили.
'Една наша чета отишла је у патролу. Трећа наша батерија је већ била преко поточић ниже касарне у Рујник...
Чета је патролирала дуж Трнавац-Бујановац.
Ми пешаци тукли смо први батаљон Турака.
'Ладноћа је била голема. Паднала јесења слана. Туј на положај у ровови преконачисмо.
Сутрад'н патрола је нашла 'едног арнаутина.
Искочимо на брдо. Тој је било за време Александра Обреновића.
Командир ми је бил комита Коста Ђорђевић, капетан прве класе, а војвода Петар Бојовић из Горњу Коњушу преко Топлице.
Искочимо у поље. Дошла ноћ. Ујутро смо добрим путем кренули од Рујник за Куманово, прво чета, па батерија наше војске.
Доојдосмо куде Биљача село. Туј је била касрна.
Сретнумо неки трговци сас овце. Узосмо им овце.
Овце нешто покласмо а рество отерасмо ги у Куманово.
Туј смо на церову ('растову) шуму спали.
Грешком отворили смо борбу на наше. Турака није било.
Командант другог батаљона је био Милан Маринковић, а командант пука-пуковник Душан Стефановић.
Кренули смо низ реку и туј се укопали. Кренусмо у развијени фронт на турке. Наредник побеже. Преузео сам команду.
Турске и наше гранате се састављају.
Туј погину командант батаљона Милан Маринковић (лесковчанин). Поред њега туј погину и командант седмог пука.
Борба се заврши. Ископали смо ровове. На Младо Горичање је био седми пук из Београда.
Срби су бацали бомбе. Међу турцима је права паника. На глас на турски језик су турци изговарал:“ свако српче носи по један топ“.
У паници се Турци разбегали.
Искочимо на брдо.
Турци су бегали испред нас.
Сиђо у реку у пешадију. Туј су наши приметили куде је цел пук турске војске била турска алтиљерија.
Пешаци су гурали топове.
Топови су били постајени између сламе гумну. Турци су насумице пуцали.
Од нашу јаку пуцњаву турци су од 'стра бегали ко зајци.
Од пуцњаву на наши топови се турци разбегаше.
Муницију су вукли сас њи' и бегали уз брдо према Скопје.
У Куманово нас дочекаше као ослободиоце од турци.
Испред Скопје-испод нас, лево од насипа, турци су ископали ровови од два метра.
Барјактар предаје Скопје, руковаше се са Петром.
Наша чета је кренула уз качар планину. Дојдосмо у 'едн манастир.
Димитрије Поповић сас њи' вревил на македонски језик.
Т'г сам први пут видел варош Скопје и реку Вардар.
И такој си т'г стигосмо око пладне у варош Скопје. Доле бежанија.
На куп сви арнаути.
У Скопје смо три д'на седели, а одотле кренусмо за Куманово, онда у Пчињу и Овче Поље. Туј видосмо да је скоро водена борба сас Турци.
Путовали смо три дана и три ноћи. Хране није било. Јели смо турски пексимит, а онда пили вино.
Од Велеса кренули смо преко планине Бабуне на Прилеп. Тамо су били турци заузели.
Легали смо у барчугу, пуну сас воду-мочварно место сас траву, куде искача извор.

Ујед'н лештак-шумарак сас лешњаци, потражил сам место за шатор. Туј смо на брдо затекли снег.
Упалисмо боровину. Турци су били по ровови. Туј је Никола Стојановић ( Златанов из Преданчу) погинул.
Угасисмо ватру. Пређосмо речицу. Голем мрак.
Умотасмо се у шаторска крила . Комнадант наређује трећој чети збор.
До мрак несмо излазили. У трње смо преспали. Горе се борба води.
Из реку ги погоди наша граната- на вр' брдо, па се турци разбегаше из ровови.
Туј ноћ преконачимо. Ров се умрзо. Легли смо један преко другог. Да се малко утоплимо.
Неки су помрли- умрзли од студ у ровови.
Турци су палили ватру. Такој је било до пола ноћ. Смени се стража.
Отидо куде командира чете. Туј код њега сам стражарил. Питал га:“шта је било“. Он ми одговорил:“ седи туј и греј се“.
Командир је иумал пет ћебади. Туј сам се огрејал . Добисмо по трећину 'леба.
Устадосмо и отидомо у дринску дивизију. Наша војска је ишла пољем.
Туј се изгубисмо. Јавимо се команданту Дринске дивизије, а ми смо били из Моравску дивизију. Т'г нас тај командант упути куде нашу Моравску дивозију на команданта Бојовића.
Т'г најдосмо четврту чету другог батаљона-најдосмо своју чету.
Појдосмо на Прилеп. Турци побегли из Прилеп.
'Леб нам дадоше две младе женстине. У поље подигосмо шаторе, на крај Марковог Камена (између две реке).
Туј су турци пуцали сас топови од Бакарно Гумно, док су наши пуцали иза реке.
Престолонаследник и Војвода су посматрали борбу.
На месту куде се прооди за Битољ-проодећи реку, видели смо турску коњицу.
У село Тополче седели смо осам д'на.
Грчки престолонаследник је јављал на нашег престолонаследника овакој:“ Битољ је твој, ја га не могу заузнем“.
Наши топови алтиљерије су вукли македонски биволи. Газимо воду, снег се топи испод ногу. Идемо на Битољ.
Стигли смо у село Дрвеник (преко Црне Реке и друге реке)-настала је борба.
Огладнели смо. Бил је снег. Кренули смо низ њиве. Под ноге вода и снег. Ноге мокре. Такој идемо потпуно изгладнели. Сретнем једнога какој носи вурсу-која се добија од млеко. Носил гу у село Дрвеник.
Глад голема. Некако се снајдо. Омеси кравајче (мали округли 'леб) од брашно, па га тури у пепел на жар и туј га испеко на пољану. 'Едан ни донесе кисело млеко, које поједосмо сас кравајче из пепел испечено на жар.
Наиђосмо на турску кућу. Турци туј из кућу побегли. Туј у турску кућу омеси 'леб, испеко га у огњиште и подели га сас другови у чету.
Донел сам им кисело млеко и вурду. Командир ми је наредил да сваком војнику омесим по једно кравајче ('леб ) од брашно.
То сам и уработил.
На Битољ се чује јаук топова, све редом јаучи.
Моравска дивизија бије од главног друма на Облаковац. Турци бегају.
Брђани топови пуцају на турке-из речицу према Битољ, бију
У Облаковац турски положај.
Црну реку смо газили у току борбе.
Неке војнике вода однесе, несу знали да пливу.
Прејдомо Црну Реку. Јесењо време. Новембар месец.
Лежали смо у снег на Облаков положај. Наш поручник је из Дејана- Димитрије Поповић, попов син.
Наши су нашли турски пексимит, узимали га и газили под ноге.
Из Облакова пошли смо за Битољ. Срели смо једног турчина, који је комадиру саопштио:“ Приштина је заузета од српске војске“.
Према Битољу угледали смо огањ. Тамо је био 16 пук наше војске.
Турски Паша пошто је с једну стр'ну видел Грчку, сас другу стр'ну српску војску-дао је команданту другог батаљона прекобројног пука три чизме злата, да се не врши напад на њега.
- наставиће се-
-наставиће се-
Крену смо на Битољ. Први пук је ушал у Битољ. Било је лед и снег.
К'д смо проодили низ поље, прошли смо покрај турски аџилак (салаш). Прејдомо Битољ. Идемо за Лерин. Туј смо преконачили.
У једно село смо јели 'шеницу. У воду смо седели. Отишли смо у касарну.
Позадинци су пљачкали. Узимали шићер, па ги комадир тепал. Сас летву ги тепал.
Окренул се'м се у стр'ну, 'ел не'см могал да тој тепање сас летву гледам.
Туј смо били неколко д'на. Купи си ораси. Кренули смо за Ресен. Туј се разболе.
Пашину кућу разбише војници сас кундаци. Кућа му била саградена на спратови. У Пашину кућу смо вршили нужду-физиолошку потребу.
Џавид Паши, македонке су му испојале песму:
„ Ој пашо Џавиде,
куде су буле да те виде,
какој бегаш гологлав,
преко Елбасан“.
У Ресен, покрај Преспанског језера, седели смо 2-3 дана.
Официри су одсели у кавану-крчму Сиркан, поред језера. Ми смо одсели у шталу за стоку.
Неје имало 'леба. Наломил с'м од смерку грањке, па сам на њи' лежал.
Појдомо да тражимо српску границу, куде гу је држал цар Душан.
Командир нареди да послабуњави остану, па нек нас сустигну.
Врнумо се у село Краљевину и лежали у бугарску школу.
Онија рањени и куј су помрли-отераше ги у болницу за Битољ.
Војска је отпутовала поред језера у Девел Реку.
Командир је кажњавал оника куј су пљачкали у село. Проојдомо преко Девал реке. Преко Девал Реке се иде у Албанију.
Пашу што га истерасмо из Битољ, дојде куде нас. Грчка коњица ги је потукла-к'д су турци бегали из Ресен у село Јанковац изнад Битољ и кренули према Крушево.
Војска је кренула из Ресен према Охрид.
Врну се у Сиркин.
У село Чука три дана с'м болан легал на ливаду. Кренули смо преко Шкумбу за Елбасан. Три д'на с'м бил у болницу у Елбасан. Дадоше ми војничког коња. Нес'м могал да одим. Из Елбасана за Ђукус село с'м кренул.
У Елбасан с'м боравил 22 март 1913. године.
Т'г с'м чешљал по глави свињске в'шке. У село с'м седел три д'на.
Пуна три д'на нес'м јел 'леб. Купи три орлова јајца.
Одступимо из Албаније.
Коморѕијама је наређено да возе муницију и терају храну.
Комора је возила болесне, а здрави су одили пешке. Т'г смо били ушли 80 километара у у албанску територију.
До Охрида су ме дотерали-из Бакарног Гумна. Биволима натоварише, па све до грчку границу.
Онда од Охрид за Ресен, па онда за Битољ. У Топљак смо коначили.
Испред болнице у Битољ нас стоварише. Онда сам кренул до лерин, преко Солун, Демир капију, Ђевђелију, Велес-па жележницом до Грделице.
Три д'на ништа нес'мо јели. Од Грделице пешке стигосмо у Власотинце.
Бил с'м дом на боловање 2о д'на, па се т'г поново вртам у пук у Велес.
Брат из трећи пук ме облачил.
После дојде наредба да се ратује сас Бугари. Т'г сам тел да умрем у Овчо Поље.
Од Штип су ујутру севале гранате. Војска се побунила.
Бугарска војска ударила на Дринску дивизију-командант нам саопшптава 13. јуна 1913. године. Отворен је фронт на Бугарску. Ударили смо се сас Бугари-на Крваво брдо. То је учинил и пук.
16. пук је ратовал до Штип, а трећи пук на Штип.
Наредба-„Удри“!,
Телефоном су јавили. Разбијена Тимочка дивизија. Стиже наредба да по један батаљон из Моиравску дивизију потпомогне и иде на Крволок. Борба је била тешка. Тој је било б'ш 26. јула 1913. године на д'н Горешљак-вашара у Власотинце.
Бугариу нас разбише на јежево Поље до Штип.
Кренусмо куде алтиљерија пуца.
Алтиљерија је тукла бугаре. Преко Брегалнице ги је разбила. Туј се истакал ко алтиљерац-тобџија Гаврил Младеновић из Преданчу (Дејан) срез власотиначки.
Отидосмо на криволак. Престолонаследник Александар наредил да се пале бугарска села. Дојдосмо на Црни Камен-извршили смо јуриш.
Разви се борба. Испред себе све гори, паде жеравица, крв поче да шушти. Јурнул с'м према 'едн поток. Сретнул с'м 'едног војника. Сав у крви легнул с'м на камен.
Ондак су ме болничари однели у болницу. Т'г с'м се сав укочил.
Т'г је било превише рањеника. Лежали су преко мене. Ништа нес'м осећал. Касније су ме размрдали. Дошал с'м до свест тек предвече. Т'г је падала киша.
Болничари душмани људи-бунили људе.
Пребацили су ме покрај реке Брегалнице-у превијалиште дивизије.
Дивизиска болница је била близу фронта. Борба је била 26. јула 1913. године.
Закључено је примирје. Отераше ме у Ваљево у болницу 1913. године.
Из Ваљева у Младеновац-кући 20 дана, па у Ниш у дивизију Моравску.
Потом с'м ишао код команданта у Скопље, који ме пустил 15 д'на кући.
Мој пук је у међувремену био у Ђаковицу. Ту смо играли карте.
ИУз Лесковца (10-11. децембра 1913. године) смо пешке кренули кући-преко Урошевац, до Скопље; онда возом до Лесковац, па кући у своје село Преданчу (Дејан) у срез власотиначки.
Поново 1914. године с'м мобилизиран за рат са Аустријом. Сабраше нас на жележничку станицу у Лесковац, а неки у Прокупље и пратише ни у Ниш.
Припал с'м допунском баталјону другог пука. Одмак смо упућени на ратиште.
Око Преображења-трећег августа 1914. године водена је тешка борба са аустријанцима на Церу.
Аустријанци су заузели Шабац.
Натоварише нас на воз у у Младеновац а онда пешке за Ваљево.
Онда у село Бадовинци, па на Дрину.
На Дрину-шваба пробио Лозницу, заузео Гучево.
По кишу смо ишли, свуда мршљак-лешеви смрду. Три д'на смо јуришали. Било је доста наши мртви. Гинуло се ко плева.
Доста је 1914. године погинуло борца из овога краја из Моравске дивизије. Т'г сам теј 1914. године и ја рањен на Гучево.
Ондак кренусмо куде Ваљево.
На каменицу срете нас Краљ Петар и Пашић. Туј ме превише. Па ондак за Кладово.
Седели смо у кладово 1915, године-после се врнумо у Зајечар, Брзан, Тополу и лети па у Зајечар.
Да кажем да смо копали ровови и утврђивали се.
Од Дунав бије немац-отвара се борба, сас немци две недеље.
Осми пук на Торлак се предао-да се превозе на Дунав.
Онда борба на село Врбочки Брод код Књажевца.
Бугари поробише 40 душа. У борби код Алексинца са бугарима ме заробише бугари.
Испричаћу какој су нас 40 душе олако заробили Бугари у Алексинац. Малко смо се замајали у варош и к'д да дојдемо на Житковац, оно сломен мос'.
Сломил га МИлан Прибићевић, командант трећег батајлона другог прекобројног пука, Врнумо се поново у варош Алексинац.
Т'г нас 40 душе заробише Бугари и пребацише ни у Соко Бању, на д'н Гмитровд'н 1915. године.
Отераше ни у Калну и туј коначимо. Ондак су ни преко Пирот, пред јесењи ранђеловд'н 8. новембра отерали у Цариград, а ондак ни натоварише у воз па за Софију.
Неколко д'на смо били у лагер (логор) и имали в'шке. После 20 д'на су ни распоредили према занатима да работимо у Бугарску. Обављачи смо разне занате: пекарске, ковачке, терзиске и друге.

Све заробљене Србе преко Пирота, спроведоше ни у Сливен на црно Море-а и ја сас њи смо три године били у ропство од 1915-1918. године. Тамо с'м у ропство бил пекар. После пуштања из ропство 1918. године, поново су ме отерали у Црвену реку на тунел, а 1920. године у Ћићевац у делегацију за истоварање дрва за моравску дивизију.
У Преданчу(Дејан) били су солунци-од 1912. године до 1918. године Гаврил Младеновић тобџија на Једрење и Брегалницу (са тешким топовима), Милан Илић на Црни Камен, Стојановић Никола (Чадаровци) погинуо у тунел 1916.године на прузи Скопље-Струга, а његов татко Трајко Стојановић погинул на Криву Феју 1915. године, Илић Миладин погинул 1913. године на Грљански Вис код Кочана, Стојан Стојановић био болничар и гуслар, .....“.

Из Записа: 1975-1976.године, планинска махала Преданча, Горњи Дејан, Власотинце србија
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар
Постављено: 7. мај 2011. године Власотинце Србија

 

Жива легенда усменог приповедања о свему из прошлих времена....“.-Илић Влдимир (ваљач и воденмичар) учесник балканских и првог светског рата 1912-1918.године у Моравској дивизији, село Дејан(махала Преданча) власотиначки срез, Србија

Фото запис: 2. август (вашар Свети Илија) Чобанац, село Бистрица-Црна Трава

Забележио: Мирослав Б. Младемновић Мирац локални етнолог Власотинце Србија

Постављено: 7. мај 2011. године Власотинце Србија
https://www.facebook.com/notes/


Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце, република Србија

Послато: 15. септембра 2013.године, Власотинце, република Србија

Мирослав Младеновић

  • Гост
НАПОМЕНА:
Фотографије РАТНИКА  сам послао електронском поштом АДМИНИСТРАТОРУ овог ФОРУМА_ПОРЕКЛО, да их ПОСТАВИ јер нисам успео да се научим да постављам фотографије на овај ФОРУМ-ПОРЕКЛО.

Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
23.септембар 2013.г. Власотинце, република Србија

Мирослав Младеновић

  • Гост
Коментар:
Miroslav Mladenovic Моји преци су били учесници Кумановске битке.
Jедан део записа сам оставио као траг поколењу од ратника са подручја власониначког и цронотравског краја.
У школама се уопште или ретко помињу јунаци КУМАНОВСКЕ БИТКЕ - балканскоg ратa приликом ослобађања јужних делова тадашње Старе Србије.

Било бих потребно да се напишу истинити догађаји о стрададњу Срба и осталих јунака(било је и Македонаца па и Албанаца) у борби за ослобођење од Турака.

Данас чак ни наставници ни учитељи мало знају о КУМАНОВСКОЈ БИТКИ а камо ли о јунацима тога времена, који су се борили без идеологије једино за своју отаџбону и слободу.

Оживимо сећања код деце у школама од предшколског, основног до средњег образовања.
Све телевизије уместо ПЕВАЉКИ, СЕРИЈА(сапуница), ВЕЛИКОГ БРАТА и ФАРМЕ- би требало да у својим програмима ставе садржаје очувања историско родољубоиве светси о јунаштву и жртве свих јунака са :Кајмакчалана,Куманова, Прилепа, Брегалнице, Бабуне…..

Пошто сам стицајем околности и као Србин и Македонац "пола македонац"(супруга македонка), онда сам имао прилике да упознам лично сва стратишта балканских ратова и пробоја солунског фронта 1918.године и путем форографија – по које сам и сам дошао преко ПРИЛЕПА, али које нажалост не могу да поставим јер сам У БЛОКАДИ на фејзбуку већ годону дана, а и на форумима не умем да поставим јер не знам енглески.

Неке ратне фотографије са Кајмалчалана, Куманова, Брегалнице, Прилепа сам слао одређенимј како себе кажу АДМИНИСТРАТОРИМА (не представљају се именом и презименом) па се не зна да ли су то добронбамерна или зтлонамерна потраживања који уопште не објављују те ратне фотографије из првог и Другог светског рата.

Мени као локалном историчару је дуго времена било потребно да у себи доживим КАТАРЗУ и у својој свести се ослободим било каквих идеологија када су у питању историске чињјенице и када је у питању мој род а и остали који живе у окружењу безобзира на нацију или веру.

Свако ко жели да се бави аобјективно научно истраживачки историјом мора да буде објективан безобзира којој нацији или вери припада.

Тако ћемо успети да чак и критички сагледамо неке истирске чињенице и кад кад се и ослободимо многиох предсрасуда или заблуда у историји- јер су некад чак и идеолошки извитоперене неке историске чињенице јер добро знамо да су увек историју писали ПОБЕДНИЦИ,

Дакле, нека нам историја као УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА послужи да не смемо да заборавимо своју прошлост.
Народ који заборави своју прошлост неће имати ни садашњост ни будућност. Корени се несмеју никада заборавити.
Тако нам једино остаје да биолошки опстанемо као нација и као држава на Балкану и Европи.
Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
24.октобар 2013.г. Власотинце, република Србија