"Свакако да је песнику Ђ. Јакшићу била позната ова „прича“ коју је објавио М. Ђ. Милићевић, а могло се догодити и то да је ово предање, о истом кнезу и његовом тешком злочину, Јакшић сам лично чуо и забележио у народу. Било како било, тек Јакшић „грми“ против народног издајника:
Главаш:
Што је, још зачет, учио
Шпијунски занат оца наказног,
Јер знади, душо, твоје маћехе
Пређашњи муж је био Кулиза.
Спасенија: Кулиза ? …
Главаш:
Јесте он
Кога са грозом народ спомиње!
Та он је пород срца њезина
Покварен измет злобе очеве
Што је окове тешке опремајућ’
Неорећној браћи рода оопственог
У срце овоме сину улио
Претворство, злобу, лажу, превару“.
"Прота Сг. Димитријевић слушао је да кулизама (тако) зову извесна села на окомцима Копаоника према Ибру, а и извесну породицу на Косову. Прича се за њих да су око косовске битке (1389) чинили Турцима неке услуге, те су им доцније дата била од њих нарочита права и ослобођени су били од државних дација...Опет мислим да и она прекорна казивања о мратинштацима (што славе св. Мрату), па и ова казивања о кулизама (тако) и довођење преславе у везу с Вуком Бранковићем , није ништа друго, него остатак оних издвојених погледа народних на њихове далеке претке Сасе рударе који су са собом доносили и део митолошког култа св. Мартину, а који су, као странци, могли бити неутрални у току оног једновековног прелажења владања у турске руке, па стећи и име кулиза (тако) што у народу звачи улизица, наметљивац, шпијун“.
"Кулизићи (10 к., св. Мина) у Почековини. Они су „мимо свет, зли људи и глобаџије“ (зеленаши). Један сељак из суседног села Стопање овако их даље описује „ониски људи, дежмекасти и црномањасти“.
"Максићи (3 к., св. Мина) у Александровцу у Крушевачкој Жупи. Од ових Максића један приложио неко земљиште александровачкој цркви у Кожетину; кажу да је то учинио „због неког злог дела“.
"За потомке овога Боже (Милетиће и Божиће) кажу у селу: „Готови су да, туђе имање заузму, да сваког оптуже; опашће те, слагаће, а извући ће се испод кривипе иако је крив.“
"Додаћемо још неке напомене о душевним особинама Кулиза:
Ови су штедљив свет. Штеде у свему и раде истрајно и марљиво у тежњи да стекну велика имања, многу стоку, да пограде велике и добре куће за становање и зграде, да дођу до угледа и положаја, до „власти“ од којих ће они и њихови имати стварне и непосредне користи...
Побожни су, али та њихова побожност није искрена. Подижу цркве, дају им поклоне (у земљи и стоци), на пр. Мркша Сићевски подигао је цркву у Штави, а један Максић поклонио је неко земљиште александровачкој цркви у Кожетину. Дају радо свештенику и цркви, али то чине „ради искупљења од злодела“ (Максићи у Кожетину).
Брзо се љуте и за увреду се тешко свете — убиством. Често су падали „на крв“ и бежали од освете (Понорци из Остатије односно Понора, Кулизе ив Саса и Кулизиног Села на Голији). И у наше време у Кулиза има случајева крвне освете (Јовићевићи у Рибници).
Кулизе ласкају, улагују се оиима од којих имају користи или којих се боје. Стварно мрзе их и чекају прву прилику да им се освете. Варају их, свете се убиством, беже, излажу се прогонима и недаћама и потуцају се од места до места. У том погледу веома је занимљив пут Понораца у Црвњу и Доброј Букви у Гокчаници.
У градском друштву заузимају често највише положаје. Сем тога многе породице истакле су се као свештеничке, трговачке и занатлијске.
Своје хвале и претерано уздижу, а туђин је за њих нижи. Као и други старинци Кулизе према досељеницима су нетрпељиви (у Штави и Бозољину). Отуд читава села, засеоци, па и крајеви остају „од одавна” настањени само Кулизама,
И даље се настављају примери...Очигледно је да је само повезивање Кулиза са Бранковићима и издајом, или сарадњом са Турцима, стигматизовало у народу целу групу родова који славе Св. Мрату и приписавала им негативне особине (а негативних примера ако је било, само је доносило "потврду" и генерализовање)
https://www.poreklo.rs/2013/07/13/kulize-rodovi-koji-slave-sv-mratu/
Скорашње поруке
