Форум - Порекло

Науке и научне дисциплине => Историја => Тему започео: vojislav.ananic јун 23, 2016, 07:20:39 пре подне

Наслов: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 23, 2016, 07:20:39 пре подне
Као бивши просветни радник, мислим да све што се на овом форуму износи, мора имати и неку едукативну вредност. Наравно, предност је на пореклу појединих презимена и географских корена, на генетици о којој још многи мало знају. Али, никад није на одмет и да се сазна и нешто друго. Због тога понекасд и постављам такве текстове, не желећи да скренем са правог циља форума.

http://www.luftika.rs/kako-je-novi-sad-dobio-ime/
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Brđanin јун 23, 2016, 11:28:53 пре подне
Андријевица:
Теорија Андријин Хан
http://www.komovi.com/index.php/prilozi-citaoca/132-jedna-od-teorija-nastanka-andrijevice

Можда најпопуларнија теорија је да је Андрија Немањић подигао манастир на Злоречици.

Такође постоји идеја да је град добио име по боровој цркви коју су Васојевићи морали саградити до Андријева-дне.

Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Nebo јун 23, 2016, 02:50:23 поподне
Надам се да осим градова могу и градићи, па и варошице или неко повеће село. Етимологија је свакако занимљива ствар.
Мој прилог је чувено црногорско место у близини Скадра - Врака.
Назив је настао упрошћавањем латинског назива са краја средњег века - Villa de Sancto Auracio, односно село подигнуто око цркве посвећене том светитељу. Једино нисам сигуран да ли је латински Sancto Auracio - Свети Хорације или Свети Аверкије.
Дакле, од латинског Аурацио, дошло је до сажимања на Врака.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Vidak јун 23, 2016, 03:10:52 поподне
Zar nije Vraka od V raka tj u ruci, na dlanu?
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Синиша Јерковић јун 23, 2016, 03:12:32 поподне
Једино нисам сигуран да ли је латински Sancto Auracio - Свети Хорације или Свети Аверкије.


Не знам ни да има светац под именом Хорације?
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Nebo јун 23, 2016, 03:30:42 поподне
Zar nije Vraka od V raka tj u ruci, na dlanu?

Локација према редоследу навођења места у Скадарском дострикту, у Земљишнику из 1416, одговара Враки, а видим и да у тумачењима Земљишника уз ово село стоји појашњење - Врака.


Не знам ни да има светац под именом Хорације?

Право да ти кажем - не знам ни ја. Зато сам помислио да није нека западна верзија неког источног светитеља из заједничког црквеног периода, па ми је Аверкије ту некако звучао најсличније. Ово Auracio би била талијанска верзија латинског Хорације (читало би се - Орасио). Можда је неки локални католички "светитељ" мањег значаја.

Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Сремац јун 23, 2016, 03:32:15 поподне
Лепа тема Војиславе,
Овде се спајају етимологија, историја, а богами и митологија.
Рецимо, Бања Ковиљача у Јадру је по једној легенди добила име по митској личности Ковиљки. Наиме, у давна времена биле су две сестре Вида и Ковиљка, које су од оца наследиле велико благо. Вида одлучи саздати град на брду изнад Лешнице и то брдо доби име Видојевица, а Ковиљка свој град сазда у подножју Гучева и то место доби име Ковиљача. Ову причу помињу и Вук Караџић и Натко Нодило, који ову причу доводи у контекст Бога Вида.
Иначе на једном брду изнад Бање Ковиљаче постоји археолошки локалитет, који мештани зову "Градац" или популарније Ковиљкин град, наиме то су остаци још увек недовољно истраженог града из римског периода.
Бања Ковиљача је још била позната, посебно код Вука Караџића, под именом Смрдан бара, због непријатног мириса сумпоровитог блата и воде.
По другој причи, кроз Бању Ковиљачу у давна времена пролазио је караван, који је оставио исцрпљену и изнурену кобилу да угине поред блата и извора сумпоровите воде. Када се караван враћао, оснажена и живахна кобила је пасла траву поред извора, на запрепашћење људи из каравана. Тада је откривено лековито дејство бањског блата и воде. По овој кобили, Ковиљача доби име.
У Јадру су места добила имена углавном по биљним и животињским врстама, тако је Лозница добила име по дивљој лози, која је расла на оближњем брду Кличевцу.
Још је занимљив, назив области Рађевина, која је добила име по полу-митском Војводи Рађу из 14. века.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Nebo јун 23, 2016, 08:54:09 поподне
Ово Auracio би била талијанска верзија латинског Хорације (читало би се - Орасио). Можда је неки локални католички "светитељ" мањег значаја.

Само да се исправим:
Auracio би се као Орасио читало, евентуално, на француском. На талијанском би било - Аураћио.
Откуд веза између Auracio и Врака: вероватно су локални Срби или други Словени, ово име читали као Авракио. Временом, то се сажима на - Врака.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 05:47:22 пре подне

                                                       БАЊСКА

Етимологија
Име Бањска помиње се од 1316, када је у истоименом селу краљ Милутин подигао манастир са црквом св. Стефана као своју надгробну задужбину. Село и истоимена река на којој оно лежи, лева притока Ибра, добили су име по некадашњим топлицама, бањама, које су ту постојале још у турско доба. (А.Л.)
Историјат
1. Бањска је у средњем веку била утврђени манастир на истоименој реци левој притоци Ибра у Србији (Косово). Цркву св. Стефана саградио је између 1314. и 1316. краљ Милутин и у њој су лежале његове мошти, па се по томе краљ Милутин и зове свети краљ бањски. Манастир је био заштићен обухватним зидом и једном изузетно снажном правоугаоном кулом. На рушевинама града Турци су 1619. подигли нову тврђаву која је прерасла у градић и једно време била погранична караула. Данас је Бањска село са развалинама манастира и утврђења, 10-12 км северно од Косовске Митровице. У бањском засеоку Јелићи налазе се остаци Илијине цркве која се помиње у повељи краља Милутина из 1315.
2. Такође у Србији, постоји и Бањска на Варничком потоку у подножју Копаоника, 4 км северно од Вучитрна. Такође у епици, Бањску је држао Бановић Страхиња за кога неки аутори држе да је епски алијас деспота Ђурђа Страцимировића (упор. Вего 1957).
Епски контекст
Тешко је одредити која се Бањска помиње у којој песми:  пева о Боју на Делиграду 1806, а о Градашчевићевом устанку и бици његове војске против великог везира на Косову 1831. Ове две песме сигурно упућују на место а не на манастир на Косову, али ни за песму Вук о Бановић Страхињи – осим традиционалних, нема других јачих разлога да се не повеже са Душановом «малом Бањском на Косову». Другим речима, могуће је да усмена традиција не прави разлику између ова два места.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 05:58:47 пре подне
БЕЛА ПАЛАНКА, Паланка Бијела

Историјски називи
Remesiana, Извор, Ак Паланка, Муса-пашина Паланка

Место у Србији. Налази се на левој обали реке Нишаве, 43 км ј/и од Ниша, на путу за Пирот.
Историјат
У IV и V в., као античка Remesiana, била је епископско седиште. У VI в. базилика, катедрала ремесијанских епископа, била је још увек неоштећена. Са доласком Словена порушена је, а насеље је добило име Извор. Турци му мењају име у Ак („бела”) Паланка (такође и Муса-пашина Паланка).
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 06:17:17 пре подне
БАЊАЛУКА, Бања Лука, Бајна Лука, Лука Бања, Лука Бајна, Лука

Историјски називи
Castra, Врбашки град

Етимологија
С обзиром на промену у Бањој Луци итд. није од бања (премда у Г. Шехеру има бања која се користила још у римско доба), него “Банова лука”, са старим придевом бањ од бан у првом и називом лука за раван крај реке у другом делу (Скок И 104б). (А.Л.)

Историјат
Састоји се од неколико повезаних места: Новоселија, Горњи шехер, Доњи шехер, Варош и Предграђе. На Илиџи и у Доњем шехеру нађени су предмети из римског доба, а сумпорне изворе (у данашњој Илиџи недалеко од тврђаве) користило је локално становништво и у римско доба и у средњем веку. Име Бањалука испрва је било регионални назив за сву равницу испод старог града, а касније, кад је изграђена тврђава, име се пренело и на њу.  У средњем веку ту је било јако утврђење са тргом и фрањевачким самостаном под њим. До краја XV в. оно се помиње као Врбашки град, а под данашњим именом први пут се јавља 1494. као град у оновременој Јајачкој бановини и иза Јајца најважнији и најтврђи град у долини Врбаса. Од 1518. посебно се помиње Бањалука, а посебно Врбас, као два различита града, а 1519. споменути су заједно са Звечајем. Трагови старог града виде се и данас изнад леве обале Врбаса у Горњем шехеру. Цело подручје Јајачке бановине, од Јајца до Саве, заузели су Турци 1528. Тада су у њихове руке прешле и тврђава Бањалука и варош под њом. За време турске власти била су једно време у Бањалуци два града (тврђаве): један у Горњем и други у Доњем шехеру. Горња или Ески (Стара) Бањалука постојала је и пре Турака. Напуштена је после 1688, а 1737. сигурно више није постојала. Неки историчари сматрају да је овај Горњи град исто што и град Врбас. Крешевљаковић (1953), међутим, претпоставља да је стари град Врбас изгорео, а да се налазио на месту Доњег (Новог) града, док је Горњи (Стари) град у то време био Бањалука. У Горњем шехеру заиста је био један град на левој обали Врбаса, а његови остаци се још увек распознају изнад моста преко потока Сутурлије. За тај град Хаџи Калфа каже средином XVII в. да је узет од неверника, што значи да је постојао и пре турског доба. Мишљења су подељена, али је чињеница да је Доњи шехер – Нови град који се на турском звао Kal’ai-džedi – основао Ферхад-паша Соколовић (родом из села Соколовића код Рудог) изградњом својих задужбина и других зграда. Он је на простору између потока Црквина и Врбаса у периоду 1579-1587. изградио 216 јавних објеката, међу њима: познату џамију Ферхадију (срушена 1993), шедрван и хамам и за њих посебан водовод, сахат-кулу, јавне тоалете, караван-сарај и амбар за жито, а у близини џамије 200 занатских радњи. Поред чаршије, саградио је и мост преко потока Црквине, дрвени мост преко Врбаса, млин на Врбасу и сараје за босанске беглербегове. Оставио је вакуф за подизање и издржавање медресе, безистана, школе и женског хамама. Само за медресу и безистан постоји потврда да су били саграђени, а за остало се не зна. По предању (које је вероватно истинито), новац за све ове задужбине Ферхад-паша је добио откупнином за грофа Волфа Енгелхарда фон Ауерсперга (Wolf Engelhard von Auersperg) чијег је оца Херберта (генерала аустријског цара Максимилијана II) војнички поразио 1575. у бици код места Будачког у Хрватској. У име откупа за младог Ауерсперга добио је 30.000 дуката и 100 младих муслиманских војника заробљених у току битке. О томе пева песма « Перит паша и Шпербановић » (Вук VI, 77) која, осим искривљених имена главних протагониста (Ферхад – Перит, Ауерсперг – Шпербановић), као задужбине наводи : « дворе на стубове, / и јан-куће ди гости доходе / безистене, ди седе трговци, / и калдрму прико Бајне Луке » (50-53). Иако му је турбе у Бањалуци, Ферхад-паша није умро ту већ у Будиму где је био постављен за намесника. Ту га је 1590. из потаје убио један његов роб, а тело му је потом пренето у Бањалуку и ту сахрањено. Захваљујући Ферхад-паши, Бањалука се нагло развила из незнатног средњовековног насеља (коме је центар био трг под тврђавом у данашњем Горњем шехеру) у главну тачку трговине, заната и промета целе Босанске Крајине, а уз то још и у управно седиште вишег степена. Развијала се још и следећих 150 година, све док је у њој било седиште босанских намесника. Путописци из XVII в. наводе да је имала 3 000 – 4 000 кућа, што је знатно више него пред крај турске власти и под аустријском окупацијом.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 06:31:46 пре подне
                                            БАР

Историјски називи
Civitas Avarorum, Antibaris, Antivaris, Tivari

Етимологија
Стсрп. Барь, лок. 1219. вь велицěмь Бари, од. лат. Barium, како се звао и град Бари у Апулији, с ону страну Јадранског мора, па је Бар у средњем веку називан и Antibari, Antivari ‘наспрамни Bari’. (A.L.)
Град и лука у Црној Гори. Чине га Стари Бар (око 3,5 км од мора) и Нови Бар или Пристан, уз море, на полуострву Волујици.

Историјат
Бар је основан вероватно у VII в., после доласка Словена, иако није искључена могућност да је већ раније постојала тврђава (castel, castrum) коју су, бежећи пред Словенима, населиле романске избеглице из Доклеје (Doclea – Дукља). Из Дукље је у Бар била пренесена бискупска столица, касније и надбискупска, а од XVI в. столица „примаса Србије”. У раном средњем веку Бар је припадао византијској теми Драч, а 989. заузео га је бугарски цар Самуило. Потом је поново у власти Византије до средине XI v., када је, после битке под Румијом (1042), ушао у састав Зете и постао седиште католичке надбискупије (1189). У власти Немањића био је од 1181. до 1360. У то време имао је повластице српских владара, градску аутономију, статут, грб и сопствени бронзани новац који је носио ознаку „d’Antiuar”. У овом дуготрајном мирном периоду град је јачао и са Котором и Дубровником одржавао интензивне трговачке везе, а његови поморци пловили су све до Фландрије.  После пада државе Немањића, Баром владају Балшићи, Млечани, деспот Стефан Лазаревић, па поново Млечани. У том последњем периоду (1441–1571) моћ града приметно опада, пре свега због честих турских напада. На крају су га Турци освојили и држали од 1571. до 1878, после чега је ушао у састав Црне Горе. Током 1748. страдао је од епидемије куге.  У Бару је настао познати Барски родослов, тј. Летопис попа Дукљанина.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 07:22:08 пре подне
              БЕОГРАД, Бијоград, Билиград, Биоград, Стојни Бијели, Стојни


Историјски називи
Singidunum, Alba Bulgarica, Nandor Alba, Alba Graeca, Tuna Belgradi, Darol Džihad

Етимологија
Није јасно шта је прасл. назив тачно значио: положај над водом, на западу (Трубачев у ЭССЯ 2, 78 д.), или можда напросто тврђаву светлих (камених или облепљених) зидова, за разлику од дрвених утврђења. (А.Л.)
Главни град Србије (Кнежевине, Краљевине, Републике) и неколико држава којима је она у новије време припадала (Краљевине СХС, прве, друге и треће Југославије, Државне заједнице Србије и Црне Горе).

Историјат
Подигнут је на ушћу Саве у Дунав, на граници Панонске низије и Шумадије, на прелазу Балканског полуострва у Средњу Европу.  Београд је један од најстаријих градова Европе. У старом веку на местu данашње Калемегданске тврђаве налазило се прво келтско, па потом римско утврђење Singidunum. У доњем граду (код куле Небојше) било је у римско доба пристаниште одакле је водио главни пут са запада за Цариград. Сингидунум је био база за дунавску флотилу провинције Мезије. Већ у II в. у њему су живели хришћани, а у IV је имао и своје мученике ђакона Ермила и војника Стратоника (314/15). У V в. освајају га Хуни, Сармати и Готи, а у VII Авари. Са њима се у околини града појављују и Словени као градитељи аварских бродова. Словенско (данашње) име града јавља се први пут 878. у писму папе Јована VIII бугарском кану (хану) Борису. У писму се Београд помиње као седиште епископа (Episkopus Belgradensis). У X в. Београд пада под власт Византије и потом Бугара, а у XI в. јавља се као редовна станица на крсташким и ходочасничким копненим походима у Свету земљу. У итинерерима из тога доба помиње се под именима Belagrada, Bellagrava, Bellagravia, а више пута је био и жртва крсташких пустошења. После два века узајамних сукоба, у XIII в. Угри га узимају од Бугара, а 1284. добија га као лено српски краљ Драгутин. Деспот Стефан Лазаревић преузима Београд (такође као лено) од Угара 1403. и претвара га у престоницу српске средњовековне државе (до 1427). Тада су у Београду постојале три цркве (св. Три Јерарха, св. Николе и св. Петке), а деспот је подигао и четврту - Богородичину. У доба деспотије, Београд се састојао из неколико (по једним изворима 7, а по другима 5) мањих градских целина обухваћених двоструким зидинама. Имао је јако, утврђено пристаниште, ризницу, арсенал, лазарет. Београдски трговци су имали посебне повластице и олакшице у трговини са суседним државама. После смрти деспота Стефана 1427. град опет долази у власт Мађара, а 1521. освајају га Турци који у њему остављају само 2 цркве: Саборну и цркву св. Јована Крститеља у Доњој или Савској вароши. Под Турцима Београд остаје следећих 167 година.  Иза турског пораза под Бечом, Београд привремено долази у посед Аустрије (1688–1690). Карловачки мир га враћа Турцима и у то време он постаје једна од највећих отоманских тврђава према западу. Принц Еуген Савојски осваја Београд 1717. тако да се град поново налази неко време под Аустријом (1718–1739). Одлукама Београдског мира 1739. враћен је Турцима, али га Аустрија поново држи између 1789. и 1791. пошто га је фелдмаршал Лаудон освојио у септембру 1788. У време ових краткотрајних аустријских управа, варош се уређује и насељава становништвом поглавито из Аустрије и Немачке, а испод тврђаве се гради ново пристаниште. Одредбама Свиштовског мира, међутим, град се поново предаје Турцима 1791. У Првом српском устанку Београд је освојен 1807, и у њему је била смештена српска влада. После слома устанка, на основу мира у Букурешту, град је опет враћен Турцима 1813. када настаје велика „бежанија” српског и другог хришћанског становништва пред Турцима. Коначно, Београд 1839. постаје престоница обновљене Србије и у изворима из тога доба описује се као: „Столица књаза и свију виши надлежателства Србије, митрополита, Суда највећег, Апелационог, Окружног и Варошког, Начелничества окружија београдског, Управителства и Примирителног суда варошког, Консисторије Епархије београдске. Имаде 2 цркве православне, једанаест џамија турски и једну синагогу јеврејску, један Лицеум састављен из два факултета: философијског и јуридичког, једну Гимназију са 6 класа, Послено-трговачку школу са 3 класе, елементарну једну са 4 и две са 1 класом, једну грчку школу, једну богословску школу од 4 класе. Турци имају 10 елементарних школа, 6 за мушку и 4 за женску децу, 4 текије (манастира) дервиша, а Јевреји једну школу. Има једна болница за војнике српске и једна варошка. У тврдињи београдској, у којој Срби не живе, налази се гарнизон царски, у којој седи један паша, као управитељ (muhafis).” У таквом Београду стално је долазило до инцидената између српске и турске популације који су кулминирали у догађају на Чукур-чесми, после чега су Турци 1867. дефинитивно напустили Београд и Србију, а кнезу Михаилу предали кључеве од Калемегданске тврђаве. У том моменту на данашњем Зеленом венцу се налазила велика бара, око Правног факултета и Вуковог споменика биле су повртарске баште, на Славију се ишло у лов на дивље патке, а на Теразијама је била велика кула у којој се скупљала вода из околине и делила оним деловима града који су у њој оскудевали.

       
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Бата Матаранго јун 24, 2016, 08:35:13 пре подне
БАЊАЛУКА, Бања Лука, Бајна Лука, Лука Бања, Лука Бајна, Лука

Историјски називи
Castra, Врбашки град

Етимологија
С обзиром на промену у Бањој Луци итд. није од бања (премда у Г. Шехеру има бања која се користила још у римско доба), него “Банова лука”, са старим придевом бањ од бан у првом и називом лука за раван крај реке у другом делу (Скок И 104б). (А.Л.)


На полабским словенским језицима полабским/пољским/доњорбским/горњосрбским/чешким/словачким јелука = пољана
ląka,łąka,łuka,łuka,louka, lúka,
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Wolf Sagash јун 24, 2016, 11:28:22 пре подне
Требиње и Љубиње у Херцеговини, наводно и Албанији. Трбовље и Љубљана у Словенији. Треблинка и Лублин у Пољској. Шта мислите има ли икакве везе?
 
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Đorđo јун 24, 2016, 11:45:26 пре подне
не сећам се баш најбоље али чини ми се да "треб" значи жртвеник или тако нешто
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 12:26:26 поподне
                                                      ГОСПИЋ

Историјски називи
Kaseg, Kasezi

Етимологија
Од госпа ‘госпођа’, вероватно у значењу ‘Богородица’, али је суфикс нејасан; или првобитно презиме Госпићи од женског надимка; у околини има и село Гослић. Да је име раније потврђено, смело би се помишљати и на преоблику лат. hospitium‘ свратиште, гостионица’. Касези је био код Словенаца у средњем веку назив за слободне сељаке, земљопоседнике. (А.Л.)
Град у Хрватској. Налази се у Личком пољу, у подножју Велебита, на рекама Новчици и Богданици.

Историјат
Старо име Kaseg (Kasezi) јавља се већ у XIII в. (исправом из 1263. краљ уговара замену поседа с личким жупаном Петром Толимировићем и између осталих спомиње и насеље Kaseg на левој обали реке Лике, поред потока Новчице). Под данашњим именом први пут се помиње тек 1692. Госпић је млађе градско насеље. Од 1527. до 1689. био је под влашћу Турака. У првом попису на подручју данашњег града или сасвим близу њега, налази се село Госпојина у нахији Нови, а 1604. оно се помиње као насеље Госпић. Путописци с краја XVIII в. спомињу Госпић као град који „бијаше прије кукавни турски град”, у којем „Грци” имају малу цркву с кипом Госпе, по чему је Госпић добио име. Град је почео да се развија крајем XVII и у XVIII в. – после повлачења Турака из Лике. За време Војне крајине у Госпићу је било седиште личког штаба Војне крајине, највише војне команде за Лику и Крбаву, а од 1872. седиште Личко-крбавске жупаније. Од краја XVII в., у XVIII и нарочито у XIX в., Госпић добија препознатљиве урбанистичке одреднице као управно, административно, политичко, војно и културно средиште личког краја.
Темељ данашњег града биле су две турске куле – кула аге Сенковића на прелазу преко реке Новчице (данас најстарија кућа у граду), и кула аге Алића, на којој се и данас виде остаци кружног темеља на локацији Кулина (познат као Рајчић град).
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 12:31:18 поподне
                                                      БИЈЕЉИНА

Историјски називи
Четвртковиште

Етимологија
Вероватно изведеница од бељ, бијељ ‘врста храста’, суфиксом -ина у колективном значењу шуме (уп. Лома 1997, 11). Или можда од псл. *бěль ‘блато’; неће бити од личног имена. (А.Л.)
Град у БиХ (Република Српска). Налази се у области Семберија.

Историјат
Првобитно насеље је вероватно било подигнуто на месту некадашњег села Попови. Кроз Бијељину је водио пут из Зворника у Мачву, Митровицу и Илок. Први пут се помиње 1446. као жупа. У турско доба жупа Бијељина се налазила у нахији Кораја.
Сматра се да су Турци освојили Бијељину најраније 1529, исте године када је освојен Моровић. Први турски попис становништва и насеља из 1533. спомиње село Четвртковиште са свега 13 кућа, 7 самаца и једним војним лицем, док се Бијељином назива нахија чије је средиште било село Четвртковиште (према дану одржавања пазара – четвртком). Све до 1580. Четвртковиште је имало статус села, а те године је царском наредбом постало касаба са одређеним пазарним даном и годишњим сајмом. Не зна се тачно када Четвртковиште мења име у Бијељина, али се 1634. спомиње у турским изворима као средиште кадилука.  Бијељина није никада имала никакав град или паланку, али је имала шарампов (насип око места) са палисадама око џамије султана Сулејмана ИИ и око хамама који је био крај џамије. Аустријанци су освојили Бијељину 1716. и држали је до 1739. После тога, када је Бијељина враћена Порти, опет ту није саграђен град, већ је обновљен стари шарампов који је трајао све до 1878. када је Аустрија окупирала Босну. Сличан шарампов био је и у граду Јањи.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 12:36:56 поподне
                                        БИЛЕЋА, Билећ, Билић, Царска Паланка

Историјски називи
Bilechia

Етимологија
Од краја XIV в. (Шкриванић 1959, 42), присвојни придев на -ја од личног имена Бyлęта, уп. друкчије образовање од истог имена стпољ. Bylanczino / Bilanczino, данас на два места Белęцин. Или је и нашем и пољским топонимима у основи лично име Бěлęта, уп. писање Белећа (Даничић 1, 34). (А.Л.)
Град у БиХ (Република Српска). Налази се на реци Требишњици, на путу из Дубровника према Никшићу и Кључу код Гацка.

Историјат
Помиње се у старим српским изворима. У средњем веку налазила се на крају жупе Врм, али се не спомиње у изворима пре 25. јануара 1387. Годину дана касније код Билеће је Влатко Вуковић потукао турску војску. Бележи се као Билецхиа 1438. Близу ње је 1465. био и град Торић. До друге половине XIX в. Билећа је била веће муслиманско село са знаменитим караван-сарајем. У другој половини XИX в. Омер-паша је основао Билећки кадилук одвојивши по неко село од Гатачког и Требињског кадилука. Место на коме је сада варош дотле се звало само Махала или Мала, а Билећом су се звала села у Билећкој општини. Почетком XX в., Билећа је у БиХ – осим Кључа – била најмање место са котарским уредом. По тврђењу очевидаца, тада су на њеном главном тргу биле џамија, црква, пазариште и чатрња, а у осталим деловима вароши налазили су се котарски уред, пошта, нова православна црква, општинска школа, дућани, механе, општинске зграде, месарнице, пекаре и приватне куће.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 12:41:25 поподне
                                             БИЈЕЛО ПОЉЕ, Бјелопоље

Историјски називи
Pruška Vas, Akоva

Етимологија
Биело Погле помиње се први пут 1411. (Шкриванић 1959, 42), но ту се од краја XII в. налазио манастир св. Петра „на Лиму”, задужбина хумског кнеза Мирослава. (А.Л.)
Варош на Лиму у Црној Гори.

Историјат
У средњем веку место под именом Прушка Вас. Као Бијело Поље први пут се јавља 1589, а од 1667. име се преводи на турски – Акова. У турским споменицима из XV в. помиње се као караванска станица. За време турске владавине Бијело Поље је било најпре у саставу Босанског, а онда новопазарског санџака (Босански елајет). У XIX в. било је са Бихором (предео око Берана) у Новопазарском кајмакамлуку (округу). Варош је 1805. опасана зидом и претворена у утврђење. Од 1865, када је основан Босански вилајет, Бијело Поље је каза (кадилук) Новопазарског санџака. Место је тек 1912. ослобођено од Турака.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 12:56:35 поподне
                                                              БУДВА

Историјски називи
Buthoe, Butua, Batua, Стариград

Етимологија
Романским посредством од лат. Butua < предрим. Bouthóē (oko 350. pre n.e.). Непосредан рефлекс предсл. имена представља стсрп. облик Бyть. Детаљно у Лома 1999, 171 дд. (А.Л.)
Приморски град у Црној Гори.

Историјат
У доба оснивања (VI-V в. пре н.е.) Butua је била трг на којем се размењивала роба између домаћег становништва (илирског, судећи по имену места) и Грка. У доба Рима постаје мали град (oppidum civium Romanorum) на полуострву које је са запада окружено Будванским заливом. После слома Римског царства Будва потпада под византијску власт и први пут се помиње средином IX в., када су је опустошили арабљански гусари. По предању, њени нови оснивачи су били „калуђери и свештеници грчког обреда” који су на оближњем острву саградили манастир са зидинама. Касније је то острво насипано, па је тако претворено у будвански „горњи град” који је служио за повлачење у случају напада и за складиштење хране и оружја. Заштитник Будве био је Св. Јован (Иван) Крститељ. Негде између 1089. и средине XII в. Будва је постала епископско седиште, што сведочи о обнови и успону града. Крајем XII в. српски велики жупан Немања је од «морске земље» узео «Зету с градови» међу којима је била и Будва. За намесника је ставио најстаријег сина Вукана са титулом краља Далмације и Диоклитије. У XIV в. Будва је добила градски статут, највероватније у време владавине цара Душана (1346-1355), кога је у граду – као и иначе у приморју - заступао кнез. У Будви он није смео бити становник града и обично није ни боравио у самом месту. Током XIV в. Будвом су управљали извесни Површко, вазал породице Балшић, и – после његове смрти – војвода Никола Закарија, такође одан Балшићима, све док 1386. није дошао у сукоб са њима. За време Балшића град је почео да тргује сољу и да је производи (из тог доба су солане поред Будве, епска «solila»). Када Балшићи дођу у сукоб са Црнојевићима, Радич Црнојевић 1392. искористи пилику да заузме Будву и територије уз јужну обалу Боке. Отада почиње његова титулација као «господара Будве и Зете», али траје кратко будући да је погинуно 1396. Будва тада прелази у посед Сандаља Хранића Косаче до 1398. када се опет враћа Балшићима.
Млеци заузимају Будву 1405, заједно са Улцињем и Баром, али је после мира из 1412. враћају Балши III Балшићу у чијем је поседу остала све до његове смрти 1421. После тога, 1426. Будва је заједно са соланама у грбаљском пољу припала српском деспоту Стефану Лазаревићу. Шеснаест година касније (1442) град се предао Венецији која му је потврдила самосталност и привилегије и у чијој је власти остао све до XIX в. као погранични град према Османском царству.
Током XV в. у Будви није било кнежеве палате (старија грађевина те намене није се сачувала), али је млетачки потестат у њој имао сопствени дворац. Остало је забележено да је 1443. та палата била потпуно руинирана и зато обновљена, али се већ идуће године записује да се и палата и кастел руше и прокишњавају. Палата будванског потестата помиње се 1448. у истом контексту. У средњем веку Будва је имала 4 капије: две према марини (Murava и порта Pisana), источну (Pisanella) и копнену. Најстарија грађевина у граду је црква св. Јована Крститеља, заштитника града, из VII в. За њом следи Св. Марија ин Пунта (освећена 840, после пустошења од стране арабљанских гусара). Око ње је касније изграђен бенедиктински самостан, који су потом заузели фрањевци. Још увек постоји и мала православна црква св. Саве Палестинског, за коју се верује да је изграђена у доба Немањића.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 01:05:41 поподне
                                                     ЦЕТИЊЕ, Cetinja

Етимологија
У старосрпским записима и Цěтиње, првобитно име пресушне речице, уп. Цетиња, речица у Ваљевској Подгорини, даље пољ. хидроним Cetynia, чеш. топоним Cetyně, нејасног порекла (Лома 1997, 2–3). (А.Л.)

Град у Црној Гори, на најужем делу Цетињског поља.

Историјат
Налази се на раскрсници путева који воде на запад у Котор, на исток преко Ријеке Црнојевића у Подгорицу и Вирпазар, на југ у Будву, а на север у долину Зете и Никшић. У изворима се први пут помиње 1440. Пошто су Турци освојили скадарски Жабљак, Цетиње је 1481. постало средиште обновљене државе Ивана Црнојевића, дотадашњег господара Зете. Он је 1482. на том месту основао своју престоницу подигавши двор и Богородичин манастир (1484). Ту је из Обода преселио и штампарију донету из Венеције, чиме је 1493. основана прва штампарија у региону. Његош је на Цетињу подигао свој двор Биљарду 1838. Богословија се оснива 1863, војна радионица и војни музеј 1875, а војни конак 1895.
У XVI в. Цетиње се помиње као седма нахија Скадарског санџака (1523). Уочи млетачко-турског (Кандијског) рата 1645–1669, на збору у Цетињу одлучено је да Црна Гора брани своју аутономију од Турака и да потражи ослонац у Млечанима. За време следећег млетачко-турског (Морејског) рата 1684–1699. Цетиње пада у турске руке 1685. После тога, Турци су у више наврата заузимали и губили Цетиње (1692, 1712, 1714, 1756, 1785). Приликом новог покушаја да освоје Црну Гору, снаге скадарског везира Кара Махмут-паше Бушатлије су 1796. поражене близу Цетиња у бици код села Круси. Код Вука у Рјечнику: „племе нахије Катунске (у Црној гори), које се даље по народу нашему, особито у пјесмама, помијешало са водом Цетињом те се зове и Цетиња […] На Цетињу има намастир у којему је од прије сједио владика, а садашњи је владика сазидао себи двор код намастира и око њега се начинила као мала варошица”.

У песмама се помиње врло често, обично као престоница црногорског владике.

Цетињски манастири
Први манастир: После пада Жабљака Црнојевића 1478, Иван Црнојевић (1465–1490) је отишао у Италију у избеглиштво. У Ловрету се заветовао Богородици да ће саградити храм у њену част ако се икад врати у завичај. Завет је испунио када се 1481. вратио на Цетиње. Ту је 1484. подигао манастир и посветио га Рођењу Богородице. Тај је манастир дигнут у ваздух 1692. Рушевине су стајале на Ћипуру на Цетињу све до 1886, када је кнез Никола подигао нови храм на темељима старог, исте дужине и ширине какав је био и стари манастир.  Други манастир: Подигнут је 1701. за владичанства Данила Петровића. За време Турака рушен је 1714. и 1785.

Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 01:19:57 поподне
                                                               ЧАЧАК

Историјски називи
Градац

Етимологија
Први пут 1405: Çaçach, Zaçach, од чачак,  чка ‘неравнине на путу од камења или отврдлог блата’ (Скок И 284б). (А.Л.)

Град у Србији. Налази се на десној обали Западне Мораве.

Историјат
Помиње се у римско доба као градско насеље. У XII в., на месту старог насеља, Немањин брат Страцимир подигао је између 1172. и 1190. манастир Градац око којег се постепено развијало ново насеље под истим именом. Падом Србије под турску власт 1459. старо становништво је истребљено, а манастир претворен у џамију. Турски географ Хаџи Калфа помиње варош Чачак на београдском путу, на обали Мораве. То име град је добио као турска паланка, мада се под њим први пут помиње 1405, у једном спису из Дубровачког архива.
За време аустријске окупације Србије 1718–1739. био је аустријско погранично утврђење. У време Кочине крајине Срби су га 1788. заузели и спалили пре доласка аустријске војске. У Првом српском устанку Лазар Мутап и Милић Дринчић заузели су Чачак 5. априла 1805. Турци су га поново освојили 1813, а у Другом српском устанку ојачали су му посаду и утврђења. Напустили су га после битке на Љубићу и отада је у српским рукама. У Кнежевини Србији води се као „варош у окружију чачанском, срезу трнавском, са 305 кућа и 948 душа. Столица епископа ужичког и Консисторије епархијалне, Началничества и Суда окружија чачанског”. Имао је једну цркву и школу од 2 класе.

Манастир Градац и Градачка архиепископија
У Жичкој повељи (попис краљевских манастира) и Светостефанској хрисовуљи из 1314-1316. Богородица Градачка помиње се као краљевски манастир. Када су краљ Милутин (1282–1321) и архиепископ Никодим (1317–1324) реорганизовали Српску архиепископију (1319–1321), црква је постала седиште нове Градачке архиепископије. Средином XV в. она се у записима јавља као митрополија. Моравски Градац се помиње као Чачак од 1405, али се митрополија и даље зове Градачка.

Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 01:25:24 поподне
                                                              ЋУПРИЈА

Историјски називи
Horreum Margi, Равно, Морава Хисар, Морава

Град у Србији. Налази се на ушћу реке Раванице у Велику Мораву.

Историјат
У доба Рима, на месту данашњег града налазило се насеље Horreum Margi(„житница Мораве”), важан центар на путу Костолац (Viminacium) – Ниш (Naissus). У време Немањића и српске средњовековне државе место се звало Равно. Као Морава и Морава Хисар („град Морава”) помиње се за време Сулејмана Величанственог и касније. Од друге половине XVII в., пошто је Мехмед-паша Ћуприлић у њему подигао стални мост – ћуприју, град добија данашње име.
Код Вука у Рјечнику: „варош у Србији на десном бријегу Мораве (у Ресави)”.

Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 01:42:45 поподне
                                                                           ДУБРОВНИК

Историјски називи
Rausium, Ragusium, Ragusa, Racusia, Labusedum, Dobra (Dubra) Venedik

Етимологија
Од дубрава, прасл. дọбрава ‘(храстова) шума’. (А.Л.)

Историјат
Град и лука у Хрватској  на ј/и обали Јадрана. Развио се на падинама брда Срђа, од рта Урсуле до рта Кантафига. Дели се на стари град опасан зидинама, и на предграђа Пиле, Плоче, Груж и Лапад. На месту данашњег Страдуна био је узак канал који је делио град од копна и подграђа које се врло брзо развило на простору данашњег Пријека. Канал је постепено засипан и коначно засут у XII в.
Град Рагуса (касније Дубровник) основан је у VII в., после пада Epidaura (данашњи Цавтат) који су разорили Словени. Становништво је у почетку било романско (избегли из Епидаура и њихови потомци), али је с временом словенизовано упорним и снажним деловањем словенског залеђа. У почетку (до краја XI в.) припадао је византијској теми Далмацији која се делила на западну (Задар, Крк, Осор, Раб, Трогир и Сплит) и источну (Дубровник и Котор, а до IX в. још Росе и Будва). Источна Далмација је у Византији имала повлашћен статус, а Дубровник је био њена престоница све до почетка XIII в. (до првог пада Византијског царства 1204. под налетом крсташа). Током XII в. постаје важан посредник у трговини између балканског залеђа и медитеранског басена. Иако је био под врховном византијском влашћу, имао је аутономију високог степена и управо у овом периоду стварају се темељи његове будуће аристократске републике која ће трајати све до 1808. После првог пада Византије, Дубровник доспева под млетачку власт која ће трајати 150 година (1205–1358). Врховну власт у Дубровнику имао је кнез који је био Млечанин, изабран у Млецима, и задужен првенствено да чува млетачке интересе. Све остале органе власти бирао је такав кнез, чиме је дубровачка аутономија била тешко оштећена, и што је у неколико наврата довело до спорова са Млецима (1231–1232, 1235–1236, 1251–1252). Ипак, током XIII в. град јако напредује у урбанистичком и архитектонском смислу и шири територије, полажући право на острво Ластово, а у XIV в. и на полуострво Пељешац и острво Мљет. Уз то, у XIV в. дубровачка трговина је претежно оријентисана на копно (Србија и Босна), пошто се на мору већ проширила до Сирије, Египта и северне Африке уопште па, у недостатку бродова, мора да узима флоту у најам како би покрила све дестинације. Увозни артикли у тој трговини били су: дрво, жито, руде, стока, кожа, лој, маст, восак, мед, сир, крзно; а извозни: со, вино, текстил, занатски производи (нарочито од метала), зачини. Осим овога, један од уноснијих предмета трговине било је робље. У другој половини XIV в. Дубровник се ослобађа млетачке власти и следећих 170 година (1358–1526) остаје у склопу Хрватске и Далмације (које чине део Угарске краљевине) као слободна аристократска република (званично тек од 1441, али фактички већ од средине XIV в.). Однос између угарско-хрватског краља и Дубровника био је регулисан Задарским миром из 1358. У XV в. поново се обнавља трговина са Сиријом која је била престала због крсташких ратова, а додају се и нове дестинације – Француска, Арагонија и Кастиља (две последње почетком XVI в.). У то време појављује се и Турска као велика поморска и медитеранска сила. Дубровник јој од 1458. плаћа харач као данак за мир и одржава добре трговинске везе, тако да његови бродови у то време залазе и у Црно море. Са појавом Турака још се више унапређује и трговина робљем. У доба највећег раста дубровачке моћи, на Јадрану почињу да делују и конкурентске луке од којих је највећа био Котор, а одмах за њим Нови (основан 1382, данашњи Херцег-Нови). Уз Дријева на Неретви (данашња Габела), они су можда и могли угрозити дубровачку превласт на Јадрану, али су захваљујући дипломатији и добрим односима са Турском Дубровчани успели да обезбеде себи трговинске повластице које су их од тога сачувале. После Мохачке битке (1526), Дубровник се ослобађа и угарске врховне власти. Његови бродови освајају и Атлантик, путујући све до Енглеске. На врхунцу моћи он остаје све до прве половинe XVII в. када почиње да назадује услед промене главних трговачких путева и превласти холандско-енглеске флоте на мору. Томе доприноси и појава млетачког Сплита као конкурентске луке у Јадрану, и појава Француске као ривалске силе у Медитерану. Уз то, 1667. погађа га и катастрофални земљотрес у којем је погинуло 5000 људи по једном извору, а 2500 по другом – у сваком случају, више од половине укупног становништва. Град је готово сасвим порушен, и то највише линијом Страдуна где су биле најугледније и најраскошније јавне грађевине. Од тог ударца Дубровник се више никад није опоравио. У локалној историографији то се зове „прва смрт Дубровника” (друга је била 1806. кад је град опљачкан и разорен, а 1808. укинута Република за време Наполеоновог похода). После своје „друге смрти” Дубровник више није успео да обнови трговачку и путничку флоту, а одлуком Бечког конгреса 1814–1815. потпао је под власт Аустрије.

2. Дубровник - Doborwnich, Dobrownyk – у Босни (КХ И, 12)  Тако се звао градић на врло стрмом и кршевитом изданку Хума, који се диже изнад ушћа потока Зеника у речицу Мисочу, притоку Босне (код Илијаша). Данас се виде само трагови утврђеног дворца. Неке верзије предања о постанку овог града говоре да га је основала Република св. Влаха (тј. Дубровачка република). Босански Дубровник се први пут помиње 1404. Почетком XVI в. (кад је био под Турцима), а околна жупа се такође звала Дубровник. Град је напуштен после 1655, а 1709. напуштена је и градска џамија као рушевна. Према неким изворима (Јукић, Лукаревић), Дубровчани су овде топили руду. Они су и саградили овај град уз пристанак бана Кулина.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Сол јун 24, 2016, 01:43:51 поподне
Поштовани Воiиславе, ценим ваш труд - а ли ви га претерате (као и iа неки пут). Мислим да ниiе потробно наводити азбучним редом порекло назива баш свих насеља са териториiе Србиiе, ЦГ и шире.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 01:54:06 поподне
У реду, СОЛ! Видео сам да је постојало интересовање па сам наставио. Извињавам се, ако сам погрешио. Битно је да су постављени подаци о највећим цернтрима, о Београду, Новом Саду, Бањалуци.... А и самом себи ћу смањити посао. Хвала на упозорењу.
Поздрав,
Војислав
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: Акса јун 24, 2016, 02:18:20 поподне
Поштовани Воiиславе, ценим ваш труд - а ли ви га претерате (као и iа неки пут). Мислим да ниiе потробно наводити азбучним редом порекло назива баш свих насеља са териториiе Србиiе, ЦГ и шире.

Исто мишљење делим као и ти Соли. Човек је безосећајан, ја разумем старост стигла пензионерски дани..млађи имају стрпљења и не замерају му. Не зна да је форум за дискусије, никако не могу да схватим која је сврха копирање разних доступних текстова са интернета, ово није блог,  довољно је линк везу или ако их има више да постави.
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 02:42:34 поподне
Баш ти хвала Аксо, на очитаној буквици. Млада узаврела крв.  Желео сам само добро. За ове прилоге о пореклу назима насеља, није било никаквог линка. Напротив, текстови су били још дужи, неприлагођени,  и мучио сам се да их скратим. Шта ћеш, ЛУДИ пензионер, који оптерећује младе. Знам чему служи форум и немој ме томе учити. Ипак ти желим да и ти дочекаш ове пензионерске дане, али мало срећније него што су моји. Бићу мало увиђавнији и културнији па ћу ти ипак упутити поздрав и желим ти свако добро.
Војислав
Наслов: Одг: Порекло назива имена неког града
Порука од: vojislav.ananic јун 24, 2016, 04:59:57 поподне
Најискреније бих молио администратора да ме тотлно обрише са форума, да уклони све моје прилоге, као да никада нисам постојао. Тако ни ја нећу више имати могућности да сметам Вама, а себи ћу олакшати да се не нервирам без потребе. Ова одлука није исхитрена, него сасвим промишљена.
Желим Вам све најбоље у великом раду који сте пред себе зацртали.
Војислав