Форум - Порекло
ДНК порекло => Историја и генетика => Тему започео: drajver Јул 18, 2024, 03:46:59 поподне
-
Отварам ову тему како би се прокоментарисало порекло старих српских родова са подручја жупе Будимља у горњем Полимљу, прије свега у односу на генетичке резултате. Отприлике слично како је то било представљено и на теми о жупи Плав.
Као и жупа Плав, и жупа Будимља је једна од најстаријих српских жупа, уско везана за породичне посједе Немањића и Завидовића. Такође је била и сједиште једне од првих српских епископија- Будимљанске, а касније су на њеном подручју били бројни посједи српских краљевских лаври Жиче, Бањске, Дечана. О самој жупи је прилично много писано, па се не бих освртао толико на историју жупе, колико на историју њених старијих родова.
Простор жупе како се види на доњој карти обухватао је угрубо гледано подручје данашњих општина Берана и Андријевице. На том простору присутне су двије групе становништва: род Васојевића, који је генетички хомоген и прилично бројан и старије становништво разнородних Србљака или Ашана. Тежиште теме је више на поријеклу србљачких родова, јер Васојевићи нису живјели на подручју ове жупе у средњем вијеку.
(https://i.postimg.cc/bw42Xxd6/zupa-budimlja.png)
-
Добра тема. Подржавам!
-
Добра тема. Подржавам!
Кад подржаваш да одмах кренемо са твојима. Гледао сам мало шта је писано на форуму и порталу, па сам покушао извући неку најсажетију причу око рода шекуларских Дробњака. Исправи ме ако сам негдје омануо.
По предању род потиче од неког дјетета из Дробњака којег је мајка довела у ујчевину у Шекулар. Тај долазак предање датира у период прије 250-300 година. Колико ми је познато засад нема неке директније генетичке потврде за ово предање. Шекуларски Дробњаци припадају хаплогрупи I2-Y4882>A1328>Y177643>FT461579>Y441928 и имају генетичку раносредњовјековну везу (7. вијек) са Јањићима из Слата/Невесиње и преко мутације FT461579 нешто старију везу из периода словенских сеоба са тестираним Румунима из Молдавије и Влашке, родом крајишких Аранђеловштака (Родићи и др.), Османовићима из Бихора и Коленовићима из Полимља. Чини се да је читава та грана I-FT461579 прилично разноврсна у Полимљу, што би можда могло указивати на заједнички смјер досељавања неке словенске групе са сјевера у подручје Полимља.
-
Што се тиче структуре самог рода, доста сам користио текст Рада Бракочевића на порталу и Небине текстове. Ипак има доста недоумица.
Шекуларски Дробњаци
1. Ћетковићи (родовски назив, колико видим нико не носи то презиме?, насеље у Шекулару се зове Ћетковићи, иако административно данас то није насеље, не знам да ли припада Ораху или Мезгаљама?)
1а. Бабићи (у Ћетковићим, Калудри, Ровцима и Осоју, Пећ) тестиран 17 маркера
1а1. Томовић (у Ровцима и Ћетковићима, помињу се двије гране Андријићи и Илијићи, као и муслимани Томовићи од Хусеин паше, за ког не знам о коме се ради?)
1а2. Ђоровић (у Ћетковићима, и у више метохијских насеља Добруча, Захаћ, Рзнић, Љумбарда)
1а3. Млађеновић (у Ћетковићима и у Ромунама, Метохија)
2. Вајмеши (родовски назив, мада их је под овим презименом било у Метохији)
2а. Марковић из Пећи
2a1. Галевић ( у Доњој Ржаници)
2б. Девићи (у доњој Ржаници, Ровцима и у Метохији) тестиран, радио дубински тест потврђен Y441928
2в. Ђорђијевић-Ђорђевић (у Ровцима и у Мурину, има исељених у Метохију, Топлицу, Чачак наводно од ових Бора Чорба)
2г. Милошевић (у Ровцима и у Ромуне Метохија)
2д1. Никић (у Ровцима и Љумбарди, Метохија)
2д2. Недовић (у Ровцима и Пуз код Клине, Метохија)
2ђ. Радошевић (у Ровцима)
2ђ1. Вујичић (у Ровцима и Метохији)
2ђ1а. Ивовић (у Ровцима и Љешане, Метохија)
Дробњаци Шекуларци за које не знам ком огранку припадају:
Мартић у Доњој Ржаници, Беране
Ровчанин у Ораху (Шекулар)
Шекуларци у Курикућама, Главацама и Вуче, Беране тестирани на 23 маркера
Асовићи у Доњој Ржаници, Беране
Бућковић у Дапсићима, Беране (од Церовића из Белог Поља?)
Поповићи у Беранама
Недоумице:
да ли су Ћетковићи под тим презименом били присутни у Шекулару?
гдје су живјели Пантовићи који се помињу као дио Вајмеша?
да ли су Алексићи из Благаја код Пећи огранак Пантовића Вајмеша или Ћетковића?
да ли Брунчевићи-Вајмеши из Будимље припадају овом роду иако славе Јовањдан?
Поменућу још неке исељене породице овог рода које наводи Раде Бракочевић:
Петровићи у Гораждевцу
Зарићи у Гораждевцу
Вучетићи у Пећи
Јововићи у Пећи
Церовићи, Бело Поље код Пећи тестиран на 23 маркера
Као што се може видјети, род је прилично разгранат и бројан како у Полимљу, тако и у Метохији. Главна су насеља Ћетковићи у Шекулару и Ровца која се наслањају на Шекулар. Претпостављам да је то и матично подручје рода.
-
1. Ћетковићи (родовски назив, колико видим нико не носи то презиме?, насеље у Шекулару се зове Ћетковићи, иако административно данас то није насеље, не знам да ли припада Ораху или Мезгаљама?)
Село се зове Ћетковиће. Данас је у саставу МЗ Мезгале.
Братствено презиме Ћетковић више нико не носи као званично. Последњи Ћетковићи са тим презименом од нашег рода су забележени почетком 20. века. Презиме је остало међу неким појединцима из огранка којем припадају Алексићи и Пантовићи (потомство Вучине Ћетковог трећег сина).
Ћетковићи су сви, укључујући и Вајмеше. Надимак Вајмеш је заједнички за све Ћетковиће, али се временом братство издефинисало у два огранка - Бабићи (као најбројнији род братства у самом Шекулару) и остали. Ове остале су други Шекуларци наставили називати Вајмешима, тако да би нека основна "подела" братства Ћетковића била на Бабиће и Вајмеше.
-
2. Вајмеши (родовски назив, мада их је под овим презименом било у Метохији)
У овом делу братства ниси навео три основна рода: Пантовиће, Алексиће и Вучиниће. Заправо, највећи део метохијских Вајмеша потиче од овог огранка братства, нарочито од Пантовића, ту исељених крајем 19. и у 20. веку, највећим делом у Гораждевац и у још неким насељима око Пећи.
Пантовићи су по главару Панту Ћетковићу који је живео у првој половини 19. века.
Од овог огранка су и Ћетковићи из Роваца које си навео.
-
Дробњаци Шекуларци за које не знам ком огранку припадају:
Мартић у Доњој Ржаници, Беране
Ровчанин у Ораху (Шекулар)
Шекуларци у Курикућама, Главацама и Вуче, Беране тестирани на 23 маркера
Асовићи у Доњој Ржаници, Беране
Бућковић у Дапсићима, Беране (од Церовића из Белог Поља?)
Поповићи у Беранама
Шекуларци су посебан огранак. Цело братство живи у Горњим селима и околним местима подно Бјеласице. Потичу од Радосава Ћетковића, сина Вујка Ћетковог, којег је удова мајка повела са собом у Обрадовиће где се други пут удала. Њега су тамо прозвали Шекуларац и цело његово потомство носи ово презиме. Од њих је фудбалер Драгослав, као и историчар Божидар.
-
Недоумице:
да ли су Ћетковићи под тим презименом били присутни у Шекулару?
гдје су живјели Пантовићи који се помињу као дио Вајмеша?
да ли су Алексићи из Благаја код Пећи огранак Пантовића Вајмеша или Ћетковића?
да ли Брунчевићи-Вајмеши из Будимље припадају овом роду иако славе Јовањдан?
У Црној Гори званична презимена су уведена тек 1907. године. Тако да су Ћетковићи носили и ово презиме и нека ужа презимена незванично.
Ћетко је родоначелник. Његова четири сина имали су патроним "Ћетков", а већ унуке су звали - Ћетковићи. Временом су се издвајала нова презимена, према неком зваменитом братственику, а у случају Бабића према мајци једног бројног огранка (почетак 19. века). Када је дошло до озваничења презимена, сваки огранак се уписао према свом тадашњем називу.
Мада, било је и разних одступања и након уписивања званичних презимена. Тако, нпр, потомци Ђорђија Бабића којег су звали - Ђоро, узели су Ђоровић као званично презиме, али је било људи из овог рода који су се уписали као Бабићи. Код Вајмеша (у ужем смислу, они "остали") код истог огранка почетком 20. века налазимо званична презимена: Ћетковић, Вајмеш, Пантовић, Алексић, Вучинић. Од њих су данас опстали само Пантовићи и Алексићи, остали огранци су изумрли (или се некуд иселили?).
За Пантовиће написах горе.
Алексићи су огранак Пантовића. И данас их има у Шекулару, а има и исељених у Метохији (барем их је било). Презиме Алексић су узели његови синови по свом оцу Алекси Пантовом (главар и стотинаш), и то тек 1935. године (до тада су као званична презимена носили Пантовић или Ћетковић).
Брунчевићи су огранак Стијовића у Будимљи. Ово је јако мали огранак, не знам колико их данас уопште има. Колико ја знам, они, као и сви ми остали, славе Ђурђевдан. Они знају да су Ћетковићи, али не знају тачно од којег огранка. С обзиром да су из Будимље, некако ми је најлогичније да имају везе с Ћетковићима из Доње Ржанице, а који су од ровачких Ћетковића (огранак Вајмеша, у којем су Пантовићи и Алексићи највећи родови).
-
1а1. Томовић (у Ровцима и Ћетковићима, помињу се двије гране Андријићи и Илијићи, као и муслимани Томовићи од Хусеин паше, за ког не знам о коме се ради?)
Овде су мало помешане две приче.
Не знам који су то муслимани Томовићи, а ови Томовићи из Роваца потичу од Тома Аксовог Бабића (Аксов отац се доселио из Ћетковића у Ровца, што му дође преко планине кроз густу четинарску шуму) и сви су православни.
Томов млађи брат Вука био је немиран дух, па је у својим авантурама завршио као турски аскер (ради се о средини 19. века). У служби је јако добро напредовао и временом постао високи официр. Турци су га врбовали да пређе у ислам, што је он и учинио и добио име Хусеин. Да је био "паша" не знам и не верујем, али јесте био високи чин у османској војсци. О његовој кончини се зна нешто магловито, а породично предање каже да је обешен у Истанбулу због једног намерног пораза против црногорске војске у Вељем рату. Дакле, од њега не могу бити никакви Томовићи, јер је Томо био његов брат. Ако би имао потомства, били би Вукићи или Вуковићи. Његово име Вука се изговара са кратким узлазним нагласком на првом слогу. Постоји нека прича да су били у Истанбулу неки Иванишевићи који су његови потомци, али то су неки тешко проверљиви подаци...
-
2в. Ђорђијевић-Ђорђевић (у Ровцима и у Мурину, има исељених у Метохију, Топлицу, Чачак наводно од ових Бора Чорба)
Ђорђијевићи нису од Вајмеша (у ужем смислу) већ од Бабића. Потичу од попа Ђорђија Бабића чији отац Максим се спустио у Мурину у првој половини 19. века.
Ово за Бору Ђорђевића сам и ја чуо. Да је неки његов предак дошао у Србију из Мурине, те да су га тамо уписали као Ђорђевић, јер Ђорђијевић и није баш тако уобичајено презиме. Наводно је тај предак узео женину славу Аранђеловдан. Колико је све ово тачно, не знам. Зна Бора. Ваљда :D
-
Ово можда све делује збркано, зато мислим да сам најбољи преглед дао у свом чланку из 2017. године:
https://www.poreklo.rs/2017/02/24/bratstvo-cetkovica-iz-sekulara/
Чланак је преко седам година стар, зато треба занемарити онај генетички део. Битан је овај одељак који говори о гранању братства Ћетковића.
-
По предању род потиче од неког дјетета из Дробњака којег је мајка довела у ујчевину у Шекулар.
Није у ујчевину, него се Ћеткова мајка, након погибије мужа 1705. године, преудала за шекуларског војводу Димитрија - Дашу Војводића, који је такође био удовац. Ово је општепозната ствар у Шекулару. Ћеткова мајка Јана била је из Мораче.
Шекуларски Дробњаци припадају хаплогрупи I2-Y4882>A1328>Y177643>FT461579>Y441928 и имају генетичку раносредњовјековну везу (7. вијек) са Јањићима из Слата/Невесиње и преко мутације FT461579 нешто старију везу из периода словенских сеоба са тестираним Румунима из Молдавије и Влашке, родом крајишких Аранђеловштака (Родићи и др.), Османовићима из Бихора и Коленовићима из Полимља. Чини се да је читава та грана I-FT461579 прилично разноврсна у Полимљу, што би можда могло указивати на заједнички смјер досељавања неке словенске групе са сјевера у подручје Полимља.
Можда си у праву. Ја сам размишљао у другом правцу. Неспорно је да Ћетковиће остали Шекуларци зову и - Дробњаци. Није тако далека историја у питању, да би се ово занемарило. С обзиром на херцеговачке Јањиће и присуство гране A1328 међу старијим становништвом Пиве, можда би правац могао бити: Невесиње - Пива - Дробњак (Тушина) - Шекулар после 1705. године ?
Мени је мој пок. стриц давно помињао да је он од неких старијих Бабића чуо да је прича о Церовићима митологија, и да ми потичемо из Херцеговине (мислио је на ову данашњу Херцеговину у Републици Српској).
Тушина је близу Мораче, а жена Илије "Церовића" (Ћетков отац) је Морачанка. Не бих олако одбацио могућност да су преци Ћетковића заиста једно време живели у Тушини, чиме не тврдим да су Церовићи, што и генетика показује (да нису). Прича о Церовићима је можда била нека врста лажног представљања у новој средини, а можда су заиста били у неким сродничким односима с Церовићима, не по мушкој линији.
-
Можда си у праву. Ја сам размишљао у другом правцу. Неспорно је да Ћетковиће остали Шекуларци зову и - Дробњаци. Није тако далека историја у питању, да би се ово занемарило. С обзиром на херцеговачке Јањиће и присуство гране A1328 међу старијим становништвом Пиве, можда би правац могао бити: Невесиње - Пива - Дробњак (Тушина) - Шекулар после 1705. године ?
Мени је мој пок. стриц давно помињао да је он од неких старијих Бабића чуо да је прича о Церовићима митологија, и да ми потичемо из Херцеговине (мислио је на ову данашњу Херцеговину у Републици Српској).
Тушина је близу Мораче, а жена Илије "Церовића" (Ћетков отац) је Морачанка. Не бих олако одбацио могућност да су преци Ћетковића заиста једно време живели у Тушини, чиме не тврдим да су Церовићи, што и генетика показује (да нису). Прича о Церовићима је можда била нека врста лажног представљања у новој средини, а можда су заиста били у неким сродничким односима с Церовићима, не по мушкој линији.
Небо, хвала на овим детаљним објашњењима. Више сам се ослањао на Бракочевићев и Барјактаревићев текст, него на овај твој текст који си линковао. У сваком случају ћу га пажљивије прочитати и на основу и овог што си написао на теми покушати сравнити укупну структуру рода. Заправо, идеја ми је била да да дам најкраћи преглед рода са огранцима и мјестима у којима живе. Али чини ми се да је прича око вас мало компликованија, тј. да се ипак мора мало више удубити.
Што се тиче овог старијег поријекла рода, не тврдим да је предање о поријеклу са неке западније стране нетачно, већ само засад не видим неких јаснијих генетичких доказа за тако нешто. Веза са Јањићима је ипак нешто старијег карактера да би се могла искористити за причу о миграцијама у 16. или 17. вијеку. Са друге стране, као што написах, ова ваша узводна грана је прилично разноврсна у Полимљу, што обично значи и већу старину на неком подручју.
Такође, изненадио сам се колико је овај ваш род разгранат и бројан. Досад је углавном било приче о Старошекуларцима, а ви сте се помињали онако успут. Колико видим, ви сте на том ширем подручју Будимље бројнији и разгранатији од Старошекулараца. Заправо, можда сте и најбројнији србљачки род жупе Будимља (исправи ме ако гријешим). Све ми то више указује на то да бисте на том подручју могли бити нешто старији.
-
У сваком случају ћу га пажљивије прочитати и на основу и овог што си написао на теми покушати сравнити укупну структуру рода. Заправо, идеја ми је била да да дам најкраћи преглед рода са огранцима и мјестима у којима живе.
Да се не зезаш много око тога, ја сам то већ раније урадио. Ево, сад нађох у компу:
Братство Ћетковића грана се од четири сина Ћетка Илијина:
1. од првог сина (име непознато) су Церовићи у Белом Пољу код Пећи и њихов огранак Поповићи у Беранама (од једног свештеника повратника). У Чедову код Сјенице има фамилија Шекуларац која потиче од ових Церовића.
2. од другог сина Вујка је бројно братство Шекуларци у Горњим селима и Курикућама подно Бјеласице. Од њих потичу и Ристићи из околине Врњачке Бање и Ристовићи у Горњој Јабланици, у селу Маровац насељеном од црногорских „крсташа“ крајем 19. стољећа.
3. од трећег сина Вучине је већи број родова у Шекулару и широм Полимља: од Радоње Вучининог су Пантовићи, Алексићи и Вучинићи (они су најдуже, неки све до 1935, носили братствено име Ћетковић као презиме). Од Јована Вучининог су Девићи у селу Ровца (између Шекулара и Доње Ржанице) и њихов огранак Асовићи. Од најмлађег Вучининог сина, коме нисам успео сазнати име, развили су се ровачки родови Милуновићи, Недовићи, Никићи, Радошевићи и Ивовићи. Још четири рода у беранском крају вуку корене од ове гране Ћетковића, али се не зна тачно од кога потичу, и то су: Мартићи и Галевићи у Доњој Ржаници и Брунчевићи и Стијовићи у Будимљи.
Од овог огранка је и већи број родова исељених у Метохију од средине 19. века надаље: Петровићи, Крстићи, Миловановићи, Манојловићи и Зарићи (у Гораждевцу), Јововићи, Марковићи, Галевићи и Вучетићи (у Пећи), Вучинићи у селу Благаје, Галићи у селу Накло.
4. од најмлађег Ћетковог сина Вујице су: Бабићи у Шекулару, Калудри и Будимљи и огранци Бабића: Томовићи, Милошевићи и Млађеновићи у Ровцима и Доњој Ржаници, Ђорђијевићи у Мурини и Ђоровићи у Шекулару.
Ћетковићи славе Светог Ђорђа, а прислужују Светог Илију.
-
Такође, изненадио сам се колико је овај ваш род разгранат и бројан. Досад је углавном било приче о Старошекуларцима, а ви сте се помињали онако успут. Колико видим, ви сте на том ширем подручју Будимље бројнији и разгранатији од Старошекулараца. Заправо, можда сте и најбројнији србљачки род жупе Будимља (исправи ме ако гријешим). Све ми то више указује на то да бисте на том подручју могли бити нешто старији.
Далеко од тога. Старошекуларци су свакако много бројнији од нас, али се наше братство разгранало на много више ужих презимена, па се стиче такав утисак. Ипак, осим Бабића, а затим и Шекулараца, Пантовића, Томовића и Ђоровића, већином су то малобројни родови. Кад гледам наш родослов, а имам га, са мањим празнинама, од Ћетка до данас, фасцинантно је колико је у неким покољењима било мушког потомства. Било је људи са по пет, шест или седам синова који су даље имали мушко потомство. Отуд и разгранатост и поприлична бројност с обзиром да је родоначелник живео свега пре око 300 година.
Занимљиво је да су Бабићи из Калудре, потомци једног исељеника из прве половине 19. века, бројнији од Бабића из Ћетковића.
Као целина, спадамо у већа братства историјске жупе Будимље. Велички Шаљани су свакако бројније братство. Има још великих србљачких братстава, на Полици, у Калудри, Петњику, под Бјеласицоми, итд, и наравно Старошекуларци.
-
Добро, толико о нама. Хајде да видимо шта још имамо од Србљака у Будимљанској жупи. Форумаши, укључите се!
-
Хтио бих резимирати ситуацију што се тиче родова подобласти Шекулара, који су готово сви истестирани.
На подручју Шекулара имамо сљедеће родове:
1. Род Војводића и Вукољеваковића I2-Y3120>Z17855>FT226393 слава: Јовањдан Илиндан
Генетички профилисан род који обухвата двије братственичке групе. Прилично су стари на подручју Шекулара, али и они имају неко предање о досељавању, и то са запада из Змијања у Босанској крајини, што је прилично неуобичајен смјер досељавања. Већ сам на теми претпоставио да би се могло радити о неким повратницима из Босанске крајине, поготово јер је сада потврђено да је грана којој припадају Војводићи и Вукољеваковићи присутна у Босанској крајини (род граховских Мандића и потенцијално породица из Доњих Врбљана код Кључа). Што се генетичких веза тиче, засад су прилично усамљени бар до периода словенских сеоба. Судећи по припадности грани I2-Y3120>Z17855, њихови преци су припадали оној групи Словена или Анта која се кретала доњодунавским правцем. Мислим да због јаких традиција и заузимања централног мјеста у Шекулару, овај род можемо убројити у старо српско становништво жупе Будимља.
2. Род Радмужевића Ј1-Z1828>ZS3128 слава: Јовањдан Илиндан
До генетичких тестирања вјеровало се да је род Радмужевића истог поријекла са родом Војводића и Вукољеваковића, међутим показало се да није тако. Радмужевићи носе несловенску хаплогрупу Ј1-Z1828>ZS3128 (иако не знам да ли је неко од Радмужевића баш тестирао ZS3128?) У сваком случају и по хаплотипу су блиски овој грани,а најближи по хаплотипу им је Грк (Гаврас) који припада још нижој грани J-BY64927. Недостаје им још дубинске профилације, јер нико од Радмужевића није радио геномски тест. Сама грана ZS3128 је бронзанодопске старости и има ширу европску распрострањеност. Само патронимско презиме Радмужевић налазимо у српским споменицима средњег вијека (манастирским хрисовуљама) и то на локацијама које нису далеко од Шекулара, нпр. на подручју села Добра Ријека (област Андријевице), али и међу власима Драгољевцима на подручју Истока. Није искључено да Радмужевићи своје родовско назвање носе још од тог периода. Свакако их треба сматрати старим српским становништвом жупе Будимља (иако су даљим поријеклом вјероватно несловенског поријекла).
3. Род Ћетковића I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>Y177643>Y220413>FT461579>Y441928 слава: Ђурђевдан Илиндан
О овом роду је на теми већ било ријечи. Предање говори о досељавању из Дробњака, али генетички резултати томе не иду у прилог. Разноврсност гране I-FT461579 на подручју Горњег Полимља иде више у прилог домицилности Ћетковића у жупи Будимља. Старије генетичке везе указују на везу са словенским популацијама које су се кретале или источном Панонијом или самим источним Карпатима. Прилично су разгранати на подручју читаве жупе Будимља и мислим да би их требало сматрати старим српским становништвом ове жупе.
4. Род Рајковића-Портића I2-Y3120>S17250>PH908 слава св. Врачи
Иако сами Портићи нису тестирани, преко резултата њихових сродника Рајковића из Брезојевице, Плав имамо и хаплогрупу за Портиће. Иако и они имају предање о досељавању у Брезојевице (из Херцеговине, спомиње се насеље Вражегрмци), јасно је да се ради о становницима ранијег насеља плавске жупе под именом Вражегрмци. Није искључено да је то било и родовско име. Генетички нису дубље профилисани, хаплотип им je кратак и није карактеристичан, тако да се не може ништа прецизније рећи о генетичким везама сем да су словенског даљег поријекла. Портиће не треба сматрати старим српским становништвом жупе Будимља, већ старим српским становништвом сусједне плавске жупе.
5. Род Балевића горњополимских I2-Y3120 слава: Никољдан
Ово је мали род који обухвата само Балевиће присутне у Шекулару, и могуће да су са њима повезани и Балевићи у Гусињу. Предање наводи поријекло од Братоножића, али и од Лужана, док се за Балевиће у Гусињу наводи поријекло из Куча. Вјероватно ниједно од предања није тачно, јер нема генетичке потврде,а противрјечна предања најчешће указују на старосједилачки род. Што се хаплогрупе тиче нису дубље профилисани и једино што се може рећи да су словенског даљег поријекла. Мислим да би се могли убројити у старо српско становиштво жупе Будимља.
наставља се...
-
6. Род Мезгаљана Пејковића G2a-M406>S9591 слава: Јовањдан
Овај род припада исељеним Мезгаљанима који више не живе у Шекулару. Судећи по доступним генетичким резултатима, стари Мезгаљани били су разнородни. Род којем припадају Пејковићи присутан је још код неких исељених породица у Метохији и Јабланици, али и неке муслиманске породице у Бихору. Потребно је да се дубински профилишу. Сама грана G2a-M406>S9591 бронзанодопске је старости и присутна је на широком простору од Блиског Истока до Медитерана. Свакако је несловенског поријекла. Мислим да се и Мезгаљани Пејковићи могу убројити у старо српско становништво жупе Будимља.
7. Род Мезгаљана Грујића I2-Y3120>S17250>PH908 слава: Ђурђиц
И Грујићи представљају исељене Мезгаљане, који више нису присутни у Шекулару. На основу резултата Грујића из Метохије познато је да припадају хаплогрупи I2-PH908. По неким карактеристичним вриједностима (DYS385ab=14-16 DYS576=18) имају генетичких веза са неким родовима у Старом Влаху и метохији. Нису дубље профилисани, даљег су словенског поријекла и могу се убројити у старо српско становништво жупе Будимља.
8. Род Васојевића E-V13>Z1057> Y30977>Y37092>Y126722>Y176894>PH1395>Y176957 слава: Аранђеловдан
Род који је на простор Шекулара доселио током 19. вијека и након сукоба са Мезгаљанима и њиховог одласка населио се у Мезгаљама на њиховом земљишту. О Васојевићима као роду много је писано. Генетички би се могло рећи да најближе везе указују на старобалканско несловенско поријекло, као и на могућу дужу укоријењеност на динарском пдоручју. Што се жупе Будимља тиче, иако се не могу убројити у старо српско становништво ове жупе, данас представљају вјероватно најдоминантнији дио становништва.
------------------------------------------------------
Треба рећи да са простора Шекулара досад није тестиран само род Болевића-Бојичића, који славе Јовањдан, а који имају различита предања о поријеклу из Зете, Братоножића. Не би ме чудило да се и у њиховом случају ради о будимљанским старинцима. Такође нису тестирани још неки исељени мезгаљски родови: Микарићи и Ђошовићи.
-
Прилично су стари на подручју Шекулара, али и они имају неко предање о досељавању, и то са запада из Змијања у Босанској крајини, што је прилично неуобичајен смјер досељавања.
Ако замислимо да је досељење из Змијања у Шекулар било у предосманско доба, не звучи тако невероватно. У средњевековној србској држави овакве сеобе нису биле необичне. Касније, како Османлије надиру са југоистока, логично је да се становништво склања у супротном смеру.
Ако узмемо да су Војводићи потомци војводе Петра Шекуларца из 15. века, како каже и предање, има смисла да су њихови преци ту били и раније, па није искључено ни досељење из области Босне.
-
Ако замислимо да је досељење из Змијања у Шекулар било у предосманско доба, не звучи тако невероватно. У средњевековној србској држави овакве сеобе нису биле необичне. Касније, како Османлије надиру са југоистока, логично је да се становништво склања у супротном смеру.
Ако узмемо да су Војводићи потомци војводе Петра Шекуларца из 15. века, како каже и предање, има смисла да су њихови преци ту били и раније, па није искључено ни досељење из области Босне.
Змијање је у предосманско доба било или дио бановине/краљевине Босне или дио угарског краљевства. Није било дио исте државе са области Будимље. Не дјелује ми та сеоба вјероватна, поготово да се тако дуго могла задржати свијест о томе.
Једино смислено објашњење које ми пада на памет, јесте да се дио војнука из Шекулара који је са Османлијама кренуо пут Змијања у 16. вијеку, вратио назад у Шекулар и донио такво предање. То су могли бити само дијелови рода.
-
Змијање је у предосманско доба било или дио бановине/краљевине Босне или дио угарског краљевства.
Можда нисам употребио баш одговарајућу реч, мислим на ово "предосманско". Можда је боља - "преосманско". Преци Шекулараца су могли доћи из неког дела средњевековне Босне (или Херцеговине, Далмације?) и у 13. веку, нпр. Таквих померања становништва је било. Нарочито ако узмемо као могућу претпоставку да су били неко ниже (вероватно војно) племство. Јер видимо да је Петар Шекуларац војвода Шекуларског војводства у 15. веку. Документарне потврде за ово, на жалост, нема. Колико сам чуо од неких учених Беранаца, у манастирима Ђурђеви Ступови и Шудикова постојала је нека стара документација о Шекуларском војводству и војводама, која је у 20. веку пренета у Народну библиотеку и страдала у бомбардовању 1941. године...
-
Једино смислено објашњење које ми пада на памет, јесте да се дио војнука из Шекулара који је са Османлијама кренуо пут Змијања у 16. вијеку, вратио назад у Шекулар и донио такво предање. То су могли бити само дијелови рода.
Не звучи ми реално да на основу војнучке авантуре у Босни настане предање о пореклу целог рода... Ко зна које и какво Змијање је у питању које је у савремено доба упало у предање и повезало то са Змијањем у Босни.
Имамо много оваквих пројекција, попут: Бањани - Бањска, итсл.
У том смислу занимљиво је постојање Шекулара у Љешанској нахији, које су преци Вукчевића крајем 15. века затекли као запустело селиште. Међутим, ни једно предање у садашњем Шекулару не доводи порекло у везу са Љешанском нахијом. Хипотетички, можда су се неки Шекуларци у 14. или 15. веку ту настанили, дали име селу, али је затим овај крај запустео због ратних окршаја између Млетачке републике, Зећана и Османлија.
Што се тиче братства насталог од Вука Љевака, наш Раде Бракочевић је у својој књизи о Шекулару забележио и оно предање по којем је отац Вуков у Шекулар доселио у 17. веку из Цуца...
-
Можда су Радмужевићи најбољи кандидати за најстарији слој шекуларског становништва, оног које је било "власт у Доброј Ријеци" (1344).
Писао сам раније о њима:
У Дечанским хрисовуљама (1330-их) у селу Добра река (Добра рѢка – Добра река или Добра ријека, је некадашња жупа, област између данашње Андријевице и Комова) пописан је Богоје Радмужевић (РадƄмоужевикƄ) са браћом Смилом и Милошем. Овде би се предање Радмужевића о тројици синова Радмужевих, од којих се гранају три огранка братства, подударило са овим историјским записом, али зачетак братства Радмужевића враћа у 14. век.
Из 1344. године имамо запис калуђера (“чрнорисца”) Василија (Смиља Дабижева), из Добре реке, на Јеванђељу из Манастира Чечево код Коњуха. У овом запису се каже да су у Доброј реци власт Шекуларци (“народ из села Секула”). Ако су Шекуларци били власт у Доброј реци, вероватно су делом тамо и живели. Тако би ови Радмужевићи могли бити исти они који су засновали село истог назива у самом Шекулару. Ако имамо у виду да се ради о првој половини 14. века, када су стална презимена била права реткост, намеће се закључак да је браћи Богоју, Смилу и Милошу отац носио име Радмуж. Дакле, тај човек, који је живео крајем 13. и почетком 14. века (1330-их је вероватно већ био покојни, с обзиром да задругу чине његови синови, а да се он сам не помиње) је могући родоначелник шекуларског братства Радмужевића.
A можда су Смиљ Дабижев и Смил Радмужевић иста особа, при чему би, онда, Радмужевић било старије презиме, можда по Радмужу који би био Дабижев отац, а можда и старије?
Ваља рећи да у то време у оквиру манастирског поседа Дечана имамо још двојицу људи именом Радмуж, у непосредној близини оног из Добре реке: један је Радмуж Ковач из села Требча (данашња Трепча код Андријевице), а други у Комаранима у Плавској жупи, пописан са унуцима („Андреѩ, Храноѥ и Браѩн а дѣд им Радмоужƅ“).
https://www.poreklo.rs/2019/07/09/radmuzevici/
Е, сад, да ли су ови данашњи Радмужевићи потомци оних из 14. века, или су тако прозвани по истоименом селу у Шекулару, питање за милион долара. Свакако имају необичну генетику.
-
Када је даље генетичко порекло Радмужевића у питању, подсетићу на један резултат из Виминацијума, са доминантном Anatolia-Roman компонентом.
У Виминацијуму пронађен потенцијални предак Радмужевића J1 из Шекулара (узорак I15529). Хаплогрупа J1-Z2215>Z1828>BY94, период 100-200 CE.
"The handle is formed together with the upper half of the oil-lamp, and has been identified as the type Viminacium VIII – Variant R – Loeschcke VIII which includes 380 examples, dated from Titus to Marcus Aurelius. Dating: lamp and ceramics: 2nd century CE. Ancestry summary: Anatolia Roman-related."
-
Када је даље генетичко порекло Радмужевића у питању, подсетићу на један резултат из Виминацијума, са доминантном Anatolia-Roman компонентом.
Промакло ми је ово... Можда су на југ отишли са Сермезијанима ???
-
Можда су Радмужевићи најбољи кандидати за најстарији слој шекуларског становништва, оног које је било "власт у Доброј Ријеци" (1344).
Писао сам раније о њима:
У Дечанским хрисовуљама (1330-их) у селу Добра река (Добра рѢка – Добра река или Добра ријека, је некадашња жупа, област између данашње Андријевице и Комова) пописан је Богоје Радмужевић (РадƄмоужевикƄ) са браћом Смилом и Милошем. Овде би се предање Радмужевића о тројици синова Радмужевих, од којих се гранају три огранка братства, подударило са овим историјским записом, али зачетак братства Радмужевића враћа у 14. век.
Из 1344. године имамо запис калуђера (“чрнорисца”) Василија (Смиља Дабижева), из Добре реке, на Јеванђељу из Манастира Чечево код Коњуха. У овом запису се каже да су у Доброј реци власт Шекуларци (“народ из села Секула”). Ако су Шекуларци били власт у Доброј реци, вероватно су делом тамо и живели. Тако би ови Радмужевићи могли бити исти они који су засновали село истог назива у самом Шекулару. Ако имамо у виду да се ради о првој половини 14. века, када су стална презимена била права реткост, намеће се закључак да је браћи Богоју, Смилу и Милошу отац носио име Радмуж. Дакле, тај човек, који је живео крајем 13. и почетком 14. века (1330-их је вероватно већ био покојни, с обзиром да задругу чине његови синови, а да се он сам не помиње) је могући родоначелник шекуларског братства Радмужевића.
A можда су Смиљ Дабижев и Смил Радмужевић иста особа, при чему би, онда, Радмужевић било старије презиме, можда по Радмужу који би био Дабижев отац, а можда и старије?
Ваља рећи да у то време у оквиру манастирског поседа Дечана имамо још двојицу људи именом Радмуж, у непосредној близини оног из Добре реке: један је Радмуж Ковач из села Требча (данашња Трепча код Андријевице), а други у Комаранима у Плавској жупи, пописан са унуцима („Андреѩ, Храноѥ и Браѩн а дѣд им Радмоужƅ“).
https://www.poreklo.rs/2019/07/09/radmuzevici/
Е, сад, да ли су ови данашњи Радмужевићи потомци оних из 14. века, или су тако прозвани по истоименом селу у Шекулару, питање за милион долара. Свакако имају необичну генетику.
Отворио си занимљиво питање области под именом Добра Река. Колико сам успио схватити то у средњем вијеку није била посебна жупа већ веће село које се убрајало у жупу Будимљу, слично Шекулару. Да је и у оквиру жупе Будимља ово подручје имало неку посебност, иде у прилог чињеница да су Турци по доласку на том подручју основали нахију Зла Ријека. Данас се угрубо то подручје може изједначити са општином Андријевица.
Подручје Добре Реке у средњем вијеку било је карактеристично по томе што су на том простору живјели и коње тренирали коњуси- специфичан слој српског средњевјековног друштва. Њихов посао је био да припреме коња за службу властели. Доброречки коњуси су припремали коње за Немањиће, конкретно извори помињу да су ту на припреми били коњи краљице Јелене Анжујске. Улогу коњуха не треба изједначавати са улогом влаха који су се бринули о коњима, напасали исте и узгајали. Улога коњуха је била само тренинг коња. Дакле, морало се радити о својеврсним професионалцима за ту врсту посла. Отвара се и питање да ли се такав занат практиковао у оквиру неког већег рода који је живио на том простору и улогу коњуха преносио са оца на сина? Да ли неки од старих будимљанских родова можда потиче од ових коњуха?
На подручје Андријевице остало је као име сачувано име села Коњуха, а остала су сачувана као називи села и неки патроними који се срећу у средњовјековним изворима као презимена: Ђулићи, Цецуни. Ако је неко становништво успјело да сачува ова имена, значи да је и послије Турака добар дио тог старог становништва преживио. Колико видим данас је од тог старијег становништва на подручју Андријевице остало веома мало родова, мање више све су поклопили Васојевићи.
Препоручујем два рада:
Маријан Премовић, Нахија Зла Ријека у XV вијеку
http://www.maticacrnogorska.me/files/63/07%20marijan%20premovic.pdf
Синиша Мишић, Коњуси- прилог социјалној структури српског средњовековносг друштва
Београдски историјски гласник 06 (2015) (има у дигиталној)
-
Треба рећи да са простора Шекулара досад није тестиран само род Болевића-Бојичића, који славе Јовањдан, а који имају различита предања о поријеклу из Зете, Братоножића. Не би ме чудило да се и у њиховом случају ради о будимљанским старинцима.
Било би занимљиво проверити њихову генетику. Не знам ово за Братоножиће, за њих у Шекулару фигурира податак, из не тако далеке прошлости, да је крајем 18. века у Шекулар доселила удова из братства Ђуришића из Зете и удала се за једног Шекуларца. Собом је повела и сина Бојицу. Од Бојице-Бола Ђуришића развио се род Болевића (а зову се још и Бојичићи), сасвим прибраћен уз Радмужевиће, па су отуд узели славити Светог Јована.
Презиме Ђуришић је прилично често, али видим да Ђуришићи у Зети већином потичу од Ђуришића из Граца у Љешанској нахији (славе Свету Петку), који су део ширег братства "Грачана" (по месту Градац), од којег су тестирана два рода и утврђена је хаплогрупа PH908.
-
Видимо да у Шекулару I2a доминира. Три најбројнија братства - Војводићи, братства настала од Вука Љевака и Ћетковићи, чине огромну већину племена.
-
Колико сам успио схватити то у средњем вијеку није била посебна жупа већ веће село које се убрајало у жупу Будимљу, слично Шекулару. Да је и у оквиру жупе Будимља ово подручје имало неку посебност, иде у прилог чињеница да су Турци по доласку на том подручју основали нахију Зла Ријека.
Ај да кажемо да је била жупа у жупи, жупица :D
Свакако је имала одређену посебност у оквиру Будимље.
Отвара се и питање да ли се такав занат практиковао у оквиру неког већег рода који је живио на том простору и улогу коњуха преносио са оца на сина? Да ли неки од старих будимљанских родова можда потиче од ових коњуха?
Није ми познато. Вероватно су ти родови на овом подручју нестали.
Маријан Премовић, Нахија Зла Ријека у XV вијеку
http://www.maticacrnogorska.me/files/63/07%20marijan%20premovic.pdf
Читао. Врло добар рад!
-
Село се зове Ћетковиће. Данас је у саставу МЗ Мезгале.
Братствено презиме Ћетковић више нико не носи као званично. Последњи Ћетковићи са тим презименом од нашег рода су забележени почетком 20. века. Презиме је остало међу неким појединцима из огранка којем припадају Алексићи и Пантовићи (потомство Вучине Ћетковог трећег сина).
Ћетковићи су сви, укључујући и Вајмеше. Надимак Вајмеш је заједнички за све Ћетковиће, али се временом братство издефинисало у два огранка - Бабићи (као најбројнији род братства у самом Шекулару) и остали. Ове остале су други Шекуларци наставили називати Вајмешима, тако да би нека основна "подела" братства Ћетковића била на Бабиће и Вајмеше.
Лијепа је тема. Мало прије виђех. Небо је несумњиво добар познавалац Шекулара, посебно његових Ћетковића. Исправка, Шекулар је једна Мјесна заједница. Не постоји мјесна заједница Мезгале. Свих девет села Шекулара чине једну цјелину Мјесну заједницу. На селу сам, пишем на таблету.
-
Да се не зезаш много око тога, ја сам то већ раније урадио. Ево, сад нађох у компу:
Братство Ћетковића грана се од четири сина Ћетка Илијина:
1. од првог сина (име непознато) су Церовићи у Белом Пољу код Пећи и њихов огранак Поповићи у Беранама (од једног свештеника повратника). У Чедову код Сјенице има фамилија Шекуларац која потиче од ових Церовића.
2. од другог сина Вујка је бројно братство Шекуларци у Горњим селима и Курикућама подно Бјеласице. Од њих потичу и Ристићи из околине Врњачке Бање и Ристовићи у Горњој Јабланици, у селу Маровац насељеном од црногорских „крсташа“ крајем 19. стољећа.
3. од трећег сина Вучине је већи број родова у Шекулару и широм Полимља: од Радоње Вучининог су Пантовићи, Алексићи и Вучинићи (они су најдуже, неки све до 1935, носили братствено име Ћетковић као презиме). Од Јована Вучининог су Девићи у селу Ровца (између Шекулара и Доње Ржанице) и њихов огранак Асовићи. Од најмлађег Вучининог сина, коме нисам успео сазнати име, развили су се ровачки родови Милуновићи, Недовићи, Никићи, Радошевићи и Ивовићи. Још четири рода у беранском крају вуку корене од ове гране Ћетковића, али се не зна тачно од кога потичу, и то су: Мартићи и Галевићи у Доњој Ржаници и Брунчевићи и Стијовићи у Будимљи.
Од овог огранка је и већи број родова исељених у Метохију од средине 19. века надаље: Петровићи, Крстићи, Миловановићи, Манојловићи и Зарићи (у Гораждевцу), Јововићи, Марковићи, Галевићи и Вучетићи (у Пећи), Вучинићи у селу Благаје, Галићи у селу Накло.
4. од најмлађег Ћетковог сина Вујице су: Бабићи у Шекулару, Калудри и Будимљи и огранци Бабића: Томовићи, Милошевићи и Млађеновићи у Ровцима и Доњој Ржаници, Ђорђијевићи у Мурини и Ђоровићи у Шекулару.
Ћетковићи славе Светог Ђорђа, а прислужују Светог Илију.
Шекуларци у Чедову код Сјенице су од Портића. Славе Св. Враче. О томе смо расправљали на форуму. У Ковину има Шекулараца из Чедова. Неки су били моји ђаци. Ако ме сјећање не вара, има тестираних огранака Портића из Метохије. Носе друга презимена.
-
Не постоји мјесна заједница Мезгале. Свих девет села Шекулара чине једну цјелину Мјесну заједницу.
У праву си. Погрешно сам Мезгале назвао месном заједницом. Према територијалној организацији у Црној Гори, данашњи Шекулар је једна месна заједница, а чине је четири насељена места: Јашовићи, Мезгале, Орах и Радмужевићи. Према овој подели, Ћетковићи су саставни део насељеног места Мезгале... Што је, историјски гледано, ван сваког разумног решења. Но, шта рећи, времена се мењају.
-
Описујући Васојевиће у турској граници, тј. жупу Будимљу, поп Богдан Лалевић и Иван Протић забиљежили су једно занимљиво предање.
"Као најстарије становнике овога краја, народно предање означује Латине, који су били у Будимљи и којима је владао Краљ Џупан, такође Латинин. Овоме краљу да за жену своју сестру „Краљ Стефан из Призрена", мислећи да је он Србин. Једном дође друга сестра Стеванова у походе зету и сестри, па, кад види како они једу мачке, жабе, гуштере и др., утекне у Призрен и јави брату да им је зет Латинин, због чега овај скупи војску и крене на Џупана, који побегне у једну пећину у Горњим Селима, прозвану због тога Џупанова Пећина, где се затвори у један ковчег, надајући се да ће га жена спасти. Жена Џупанова каже брату да је Џупан, преко Колашина, побегао мору и да ће и она за њим. Кад на братове молбе, да се врати y род, не пристаде, овај јој допусти да понесе један ковчег блага. И она изабере онај у коме је био сакривен Џупан. Стеван затражи кључе да види шта има унутра, а она му каже да је кључе Џупан понео са собом. Овај не поверује него разбије ковчег и убије Џупана топузом. Са Џупаном пропадну и Латини, а Будимљу населе Срби који ту остану до Косова. После Косова ови се Срби иселе, због турског зулума, у Херцеговину, те Васојевићи и Будимља остану пусти."
У причи као да се може препознати неко далеко сјећање на грађански (вјерски) рат међу Србима с почетка 13. вијека, у вријеме када је увођена чврста црквена организација новоуспостављене српске архиепископије и феудализација дотадашњег племенско-родовског друштва коју су проводили Немањићи. Јасно је да су међу Србима постојали отпори таквим промјенама. Треба се сјетити и полувјераца из српских средњовјековних извора. Само име латининина из приче- Џупан указује да се старији систем власти жупана под притиском Немањића распадао. Такође се и црква која је у западним српским крајевима дотад била под јурисдикцијом Рима, морала уклопити у новоосноване Савине епископије и прилагодити светогорским и византијским узорима. Под Латинима из горње приче треба посматрати Србе који су настојали задржати постојеће стање ствари, а под Србима оне Србе који су прихватали немањићку реформу, нови концепт државе, друштва и цркве. У српским крајевима западно од Лима, чини ми се да Немањићи нису успјели провести ову реформу до краја, зато су и временом и војно и политички губили територије на западу.
-
Најкарактеристичнија група старинаца у Будимљи су тзв. Лушчани. Име су добили по насељу Лужац код данашњих Берана. Славе Ђурђиц. Отворено је питање да ли се ради о родовској групи или о више различитих родова који су у прошлости настањивали село Лужац.
Можда се у односу Васојевића према Лушчанима најбоље одсликава генерално однос Брђана према Србљацима. О том односу остала су забиљежене сљедећа предања:
"Није много прошло, вели предање, а и Васојевићи се крену из Лијеве Ријеке и населе лимски слив до Равног Aca. У то време, како прича предање, устану са свих страна Клименте ради плена, пређу Горња Села и ударе и уз нахију. Лушчани брже боље пошљу за помоћ у Васојевића. Ну Клименте, пре но што они стигну, ударе и оплене Ашане. У том пристигну и Васојевићи и побију се са њима на врх Ржаннце, због чега се то место прозове Побјеник. Клименте нагну бежати, али их Васојевићи с Ашанима потерају и стигну на Крчеву, где их све до једног исеку, тако да је пролаз био закрчен лешинама, због чега се то место и прозове Крчево. Ово се догодило на Св. Александра Невског, због чега је притврђен прислужак који су Васојевићи били узели да славе због једне победе у Лијевој Ријеци. Ашани не узму исту славу, како би и једни и други имали гостију, или, како неки веле, што Васојевићи нису допустили да Србљаци имају исту славу са њима, што је врло вероватно."
Евидентно је дакле да су Лушчани искористили помоћ Васојевића да би се одбранили од Климената, али су им се касније сами Васојевићи наметнули као доминантни. Можда се то најбоље види у чињеници да је монаштво манастира Ђурђевих ступова које је дотад било углавном лушчанско, у међувремену постало васојевићко.
"У селу има око 50 кућа. Сељаци су већином Лушчани, који су старином од Ђурашковића са Цеклина, одакле су због крви побегли, па су и славу променили, да би се боље сакрили, и узели да слане Ђурћев-дан, као славу манастира Ђурђевих Ступова, а стара им је слава Св. Никола. Свештеници и њихова братства узму манастир у своје руке. A када доцније дођу Васојевићи њихови калућери узму манастир, а Лушчани, не могући толики број гостију дочекивати у пролеће, када свега понестаје, промене и по други пут славу и узму Св. Ђурћиц, који и данас славе. Данас их у Лушцу имају три племена: Поповићи, Томашевићи и Пајковићи."
Ово предање о поријеклу Лушчана од Ђурашковића из Цеклина није потврђено кроз генетичке тестове, а вјероватно није ни тачно, јер се за Лушчане помињу још нека предања:
"други, пак желећи да их потцене, кажу да су из Подлужја у Бјелопавлићима и да се стога и зову тако. Докле они веле да су из Цеклина и да се овако зову по селу Лушцу, у које су се населили."
Најприје ће бити да су Лушчани старије (средњовјековно?) становништво жупе Будимље, односно њеног насеља Лужац, можда и разнородно, које је у измијењеним околностима доминације јаких племена, настојало да се такође племенски организује и "смисли" одговарајућа предања.
-
Најкарактеристичнија група старинаца у Будимљи су тзв. Лушчани. Име су добили по насељу Лужац код данашњих Берана. Славе Ђурђиц. Отворено је питање да ли се ради о родовској групи или о више различитих родова који су у прошлости настањивали село Лужац.
Можда се у односу Васојевића према Лушчанима најбоље одсликава генерално однос Брђана према Србљацима. О том односу остала су забиљежене сљедећа предања:
"Није много прошло, вели предање, а и Васојевићи се крену из Лијеве Ријеке и населе лимски слив до Равног Aca. У то време, како прича предање, устану са свих страна Клименте ради плена, пређу Горња Села и ударе и уз нахију. Лушчани брже боље пошљу за помоћ у Васојевића. Ну Клименте, пре но што они стигну, ударе и оплене Ашане. У том пристигну и Васојевићи и побију се са њима на врх Ржаннце, због чега се то место прозове Побјеник. Клименте нагну бежати, али их Васојевићи с Ашанима потерају и стигну на Крчеву, где их све до једног исеку, тако да је пролаз био закрчен лешинама, због чега се то место и прозове Крчево. Ово се догодило на Св. Александра Невског, због чега је притврђен прислужак који су Васојевићи били узели да славе због једне победе у Лијевој Ријеци. Ашани не узму исту славу, како би и једни и други имали гостију, или, како неки веле, што Васојевићи нису допустили да Србљаци имају исту славу са њима, што је врло вероватно."
Евидентно је дакле да су Лушчани искористили помоћ Васојевића да би се одбранили од Климената, али су им се касније сами Васојевићи наметнули као доминантни. Можда се то најбоље види у чињеници да је монаштво манастира Ђурђевих ступова које је дотад било углавном лушчанско, у међувремену постало васојевићко.
"У селу има око 50 кућа. Сељаци су већином Лушчани, који су старином од Ђурашковића са Цеклина, одакле су због крви побегли, па су и славу променили, да би се боље сакрили, и узели да слане Ђурћев-дан, као славу манастира Ђурђевих Ступова, а стара им је слава Св. Никола. Свештеници и њихова братства узму манастир у своје руке. A када доцније дођу Васојевићи њихови калућери узму манастир, а Лушчани, не могући толики број гостију дочекивати у пролеће, када свега понестаје, промене и по други пут славу и узму Св. Ђурћиц, који и данас славе. Данас их у Лушцу имају три племена: Поповићи, Томашевићи и Пајковићи."
Ово предање о поријеклу Лушчана од Ђурашковића из Цеклина није потврђено кроз генетичке тестове, а вјероватно није ни тачно, јер се за Лушчане помињу још нека предања:
"други, пак желећи да их потцене, кажу да су из Подлужја у Бјелопавлићима и да се стога и зову тако. Докле они веле да су из Цеклина и да се овако зову по селу Лушцу, у које су се населили."
Најприје ће бити да су Лушчани старије (средњовјековно?) становништво жупе Будимље, односно њеног насеља Лужац, можда и разнородно, које је у измијењеним околностима доминације јаких племена, настојало да се такође племенски организује и "смисли" одговарајућа предања.
Da li je testiran neko od ovih Popovića,Rajkovića i Tomaševića?
-
Da li je testiran neko od ovih Popovića,Rajkovića i Tomaševića?
Није нико од њих, али јесу неки други који се такође називају Лушчанима. Даћу списак у наредном посту.
-
Колико сам из литературе успио похватати сљедеће породице из Горњег Полимља се сматрају Лушчанима, у најужем смислу, у литерутури се јављају са додатком Лушчани:
Пајковић, Ђурђиц, Лужац и Берансело/Беране
Поповић, Ђурђиц, Лужац/Беране
Томашевић, Ђурђиц, Лужац/Беране
Весковић, Ђурђиц, Берансело/Беране и Забрђе/Андријевица?
Ђокић, Ђурђиц, Долац/Беране
Лабудовић, Ђурђиц, Доње Луге/Беране
Радованић, Ђурђиц, Доња Ржаница/Беране
Славковић, Ђурђиц, Прњавор и Велика /Плав и Горње Луге Андријевица
Црљевина, Ђурђиц, Будимља/Беране
Са неким родовима веза са Лушчанима може да се изведе посредно, преко исте славе, блиског географског поријекла или дијељених предања,а то су сљедећи:
Јовановић, Ђурђиц, Велика/Плав
Ђурашковић, Ђурђиц, Дапсиће/Беране E-V13>FT104106 род Матаруга
Грујић, Ђурђиц, Мезгаље/Беране (Исељениу Метохију) I2-PH908
Адровић, муслиман, Доња Врбица и Лазе и Бор/Петњица G-L91>Z6211*
Као што се може видјети нема тестираних Лушчана у ужем смислу, а ови који би се могли повезати са Лушчанима припадају различитим хаплогрупама. По предању Ђурашковићи су од Ђурашковића из Цеклина као и Лушчани у Лужцу, а Адровићи муслимани су огранак Ђурашковића. Међутим ништа од овога генетичка тестирања нису потврдила. Једино не знамо још да ли су Ђурашковићи заиста повезани са осталим Лушчанима. Зато би било најбоље да се неко од лушчанских братстава из самог Лужца тестира.
Могуће да сам у горњем навођењу неког и пропустио, мада сам се трудио да обухватим све.
-
Описујући Васојевиће у турској граници, тј. жупу Будимљу, поп Богдан Лалевић и Иван Протић забиљежили су једно занимљиво предање.
"Као најстарије становнике овога краја, народно предање означује Латине, који су били у Будимљи и којима је владао Краљ Џупан, такође Латинин. Овоме краљу да за жену своју сестру „Краљ Стефан из Призрена", мислећи да је он Србин. Једном дође друга сестра Стеванова у походе зету и сестри, па, кад види како они једу мачке, жабе, гуштере и др., утекне у Призрен и јави брату да им је зет Латинин, због чега овај скупи војску и крене на Џупана, који побегне у једну пећину у Горњим Селима, прозвану због тога Џупанова Пећина, где се затвори у један ковчег, надајући се да ће га жена спасти. Жена Џупанова каже брату да је Џупан, преко Колашина, побегао мору и да ће и она за њим. Кад на братове молбе, да се врати y род, не пристаде, овај јој допусти да понесе један ковчег блага. И она изабере онај у коме је био сакривен Џупан. Стеван затражи кључе да види шта има унутра, а она му каже да је кључе Џупан понео са собом. Овај не поверује него разбије ковчег и убије Џупана топузом. Са Џупаном пропадну и Латини, а Будимљу населе Срби који ту остану до Косова. После Косова ови се Срби иселе, због турског зулума, у Херцеговину, те Васојевићи и Будимља остану пусти."
У причи као да се може препознати неко далеко сјећање на грађански (вјерски) рат међу Србима с почетка 13. вијека, у вријеме када је увођена чврста црквена организација новоуспостављене српске архиепископије и феудализација дотадашњег племенско-родовског друштва коју су проводили Немањићи. Јасно је да су међу Србима постојали отпори таквим промјенама. Треба се сјетити и полувјераца из српских средњовјековних извора. Само име латининина из приче- Џупан указује да се старији систем власти жупана под притиском Немањића распадао. Такође се и црква која је у западним српским крајевима дотад била под јурисдикцијом Рима, морала уклопити у новоосноване Савине епископије и прилагодити светогорским и византијским узорима. Под Латинима из горње приче треба посматрати Србе који су настојали задржати постојеће стање ствари, а под Србима оне Србе који су прихватали немањићку реформу, нови концепт државе, друштва и цркве. У српским крајевима западно од Лима, чини ми се да Немањићи нису успјели провести ову реформу до краја, зато су и временом и војно и политички губили територије на западу.
Хиљаду си питања отворио овим постом и тема је савршена за бановање слободномислећих тако да се гризем за палац,крварим. Само ћу рећи да је ово један од разлога због кога мислим да су Немањићи грчког порекла.
-
Имаш ли неки аргумент за такво мишљење? Волео бих да га чујем, верујем да нисам једини.
-
Колико сам из литературе успио похватати сљедеће породице из Горњег Полимља се сматрају Лушчанима, у најужем смислу, у литерутури се јављају са додатком Лушчани:
Пајковић, Ђурђиц, Лужац и Берансело/Беране
Поповић, Ђурђиц, Лужац/Беране
Томашевић, Ђурђиц, Лужац/Беране
Весковић, Ђурђиц, Берансело/Беране и Забрђе/Андријевица?
Ђокић, Ђурђиц, Долац/Беране
Лабудовић, Ђурђиц, Доње Луге/Беране
Радованић, Ђурђиц, Доња Ржаница/Беране
Славковић, Ђурђиц, Прњавор и Велика /Плав и Горње Луге Андријевица
Црљевина, Ђурђиц, Будимља/Беране
Са неким родовима веза са Лушчанима може да се изведе посредно, преко исте славе, блиског географског поријекла или дијељених предања,а то су сљедећи:
Јовановић, Ђурђиц, Велика/Плав
Ђурашковић, Ђурђиц, Дапсиће/Беране E-V13>FT104106 род Матаруга
Грујић, Ђурђиц, Мезгаље/Беране (Исељениу Метохију) I2-PH908
Адровић, муслиман, Доња Врбица и Лазе и Бор/Петњица G-L91>Z6211*
Као што се може видјети нема тестираних Лушчана у ужем смислу, а ови који би се могли повезати са Лушчанима припадају различитим хаплогрупама. По предању Ђурашковићи су од Ђурашковића из Цеклина као и Лушчани у Лужцу, а Адровићи муслимани су огранак Ђурашковића. Међутим ништа од овога генетичка тестирања нису потврдила. Једино не знамо још да ли су Ђурашковићи заиста повезани са осталим Лушчанима. Зато би било најбоље да се неко од лушчанских братстава из самог Лужца тестира.
Могуће да сам у горњем навођењу неког и пропустио, мада сам се трудио да обухватим све.
Поповићи (Ђурђиц), Лужац, Беране, су тестирани преко 23andMe: I2-Y3120>PH908>Z16083
-
Имаш ли неки аргумент за такво мишљење? Волео бих да га чујем, верујем да нисам једини.
Као што рекох савршена тема за бановање, аргумената типа генетичког истраживања немам али размишљања имам а оно се коси са општеприхваћеним наративом.
-
Ма ок, није то разлог за бановање. Нико нема генетских доказа :) али бих волео да чујемо и такав став, може бити корисно и занимљиво.
-
Ма ок, није то разлог за бановање. Нико нема генетских доказа :) али бих волео да чујемо и такав став, може бити корисно и занимљиво.
Јеси ли ти бураз ударио на догму који пут,не бих реко? Шједи ђе си и гледај своја посла.
-
Логичније ми је ово једење мачака него Немањићи-Грци.
-
Поповићи (Ђурђиц), Лужац, Беране, су тестирани преко 23andMe: I2-Y3120>PH908>Z16083
Е одлично, било би добро да има маркере да могу да се упореде Грујићем из Гораждевца.
-
Јеси ли ти бураз ударио на догму који пут,не бих реко? Шједи ђе си и гледај своја посла.
У чему је проблем "бураз"? Какве догме и фиксни наративи када се без конкретних доказа све ово о њима своди само на размену теорија, дакле само причамо. Ово шједи и гледај своја посла је заболело, није форум место за такве фразе, то ћемо уживо у 3D.
-
У чему је проблем "бураз"? Какве догме и фиксни наративи када се без конкретних доказа све ово о њима своди само на размену теорија, дакле само причамо. Ово шједи и гледај своја посла је заболело, није форум место за такве фразе, то ћемо уживо у 3D.
Није то било у императив, него више као фраза да не чачкамо мечку,извињавам се ако си тако протумачио.
-
Рука руци нисмо Грци, све ок. Ако мислиш на нешто попут жеље да се довођењем Грка на престо Рашке створи брана ка католичком западу, у оно доба када прете Цариграду што ће кулминирати падом истог, за тако нешто једноставно нема чврстих аргумената колико год тако нешто изгледало као логичан потез. Логичан из визуре Грка. Мислим да сам сконт'о зашто си рекао да Драјверов пост оставља места за озбиљњији сукоб мишљења, то предање заиста може бити одјек неког древног сукоба некога од Немањића са обласним господарем, који је могао бити и католик. Али мислим да то не значи да је тај Џупан био Србин католик а цар Стефан Грк православац. Ако ћемо искрено веће су шансе да су били под Угарским него Византијским утицајем у доба Завиде (ако се тако звао) и претходника. То се огледа у титули Урош, култу Св. Стефана, ако су од Вукановића онда и родбинским везама са Угарима. Православље је било неопходна карика за легитимизацију њихове власти међу српским племством и народом, тај избор омогућио је Немањићима да се позиционирају као легитимни наследници византијске традиције, што је била важна компонента њихове стратегије. Западно хришћанство је било агресивно у свом ширењу кроз крсташке ратове и утицај римских папа и збор православља је омогућио Немањићима да се дистанцирају од тог утицаја и одрже суверенитет. То је једноставно био начин да се потврди културни али и духовни идентитет народа који су Немањићи желели да обједине под својом влашћу, пре свега Срба и Грка. Још једном се извињавам ако сам погрешно схватио и што ово куцкам ту а не у теми о Немањићима. Овде сам због Радмужевића :D не знам да ли су људи упознати са тиме да им је откривен рођак у Виминацијуму (J1,J-Z2215,J-Z2217,J-CTS1026,J-Z1828,J-Z18463,J-Z18471,J-BY94).
-
На подручју некадашње Добре Ријеке, односно касније нахије Зла ријека или области Злоречице или данашње општине Андријевица (Злој Ријеци од андријевичке општине не припадају само полимска насеља Улотина, Грачаница, Машница, Горње Луге и Мурино који су спадали у плавску жупу) скоро да нема старог становништва.
Заправо, постоји једна породица која би могла бити стариначка на том подручју, а то су Вуиновићи који славе св. Јевстатија из села Трепча/Андријевица. И сами Вуиновићи имају предање о неком давном досељавању из Трепче на Косову, али то би прије могла бити прича исконструисана на основу истог имена. Вуиновићи би на основу једног исељеног припаданика требали припадати грани R1a-Z92>YP617>Y38448>BY169316 па би се и ова хаплогрупа требала убројити у најстарије присутне хаплогрупе Горњег Полимља.
Друге невасојевићке породице доселиле су у област или из других дијелова будимљанске и плавске жупе или из Брда.
У андријевичком селу Забрђу присутни су Весковићи за које се каже да су досељени из Гусиња и да су ковачи Србљаци. Вјероватно су истог рода са Весковићима Лушчанима из Берансела. Колико ми је познато, Весковићи нису тестирани.
У Андријевици (Пеовцу) присутни су Гојковићи из рода Шаљана Черана из Велике, припадају хаплогрупи I2-PH908>FT276002>Y359689
У Андријевици (Пеовцу) помињу се неки Вуковићи, досељеници из Бихора, не наводи се коју славу славе. У Бихору је било Вуковића Никшића Ровчана, па не знам да ли би могли бити од тих.
У Ријеци Марсенића/Андријевица присутни су Поповићи из рода Шекулараца Вукољеваковића Живковића, припадају хаплогрупи I2-Y3120>Z17855>FT226393
Од брдских досељеника у некадашњој Злој Ријеци присутни су:
Дрекаловићи, Никољдан,Трепча/Андријевица, род Куча, требали би припадати хаплогрупи E-V13>BY165837
Кељановић, огранак Вучељића, Коњухе(Дулипоље), Андријевица, род Куча требали би припадати хаплогрупи E-V13>BY165837
Пешић, Петковдан, Трепча/Андријевица, род Бјелопавлића припадају хаплогрупи E-Z13591
Цимбаљевић, Аранђеловдан, Коњухе/Андријевица, род Братоножића, требали би припадати хаплогрупи Q-L275>Y172657
Сво остало становништво некадашње Зле Ријеке је васојевићко, а могло би се рећи да је укупно гледано општина Андријевица преко 90% E-V13.
-
Сјевероисточно од Берана, а у оквиру некадашње жупе Будимље, налази се предиона цјелина под називом Полица. Пренијећу опис Полице који је својевремено на форуму написао vidoje 013
Предио Полице од шест села: Маште, Драгосава, Бабино, Горажде, Заграђе, Тмушиће, налази се на сјеверној граници црногорских брда тј. Васојевића и исламизираног Биј(х)ора. То је једна заталасана површ, неки кажу у маломе, налик на Шумадију.
У оквиру неких других тема с времена на вријеме, дотицали смо се и Полице код Берана. Стварно, а и судећи по порталу Порекло, има приличан број родова , почев од сусједног Би(х)ора, Корита, Пештери, Сјенице, Новопазарског краја, Метохије, до Топлице, Јабланице, Шумадије... који имају неко сјећање, причу о поријеклу са Полице код Берана.
Полица се налази између двије тврђаве: града Бихора на сјеверу и Граца на југу.
Села: Горажде, Заграђе, Маште и Драгосава, били су у вријеме владавине Немањића метоси манастира Ђурђеви Ступови и Шудикова - Беране. Светостефанском повељом Краља Милутина Горажде и Заграђе и њихове планине даровани су Манастиру Бањска. Топонимија остала из тог доба. Полица је припадала Будимљанској жупи
Полица је уочи доласка Турака на Балкан припадала држави кнеза Лазара, а послије Боја на Косову његовом зету Вуку Бранковићу, па затим Стевану Лазаревићу и на крају Ђурђу Бранковићу од 1427 до 1455, кад потпада под Турке.
Дефтери Скадарског санџаката из 1485. помињу села Полице са задужењима становника.
Одсељавања тадашњег српског становништва почиње послије погибије будимљанског митрополита Пајсија 1648.г. којег су Турци живог одрали( издат од једног калуђера), јер је у договору са Патријархом ступио у преговоре са папским изасланицима ради организовања заједничке борбе против Турака. Једва да има досељавања појединих породица из Црногорских Брда.
Други велики талас одсељавања старог српског становништва био је 1690.г. за вријеме Прве сеобе Срба пд вођством Арсенија Чарнојевића, а трећи 1738.г под вођством Арсенија Четвртог Шакабенде, када је разрушена цркава Шудикова.
Масовније досељавање нових становника почиње осамдесетих година 18.вијека.
Сматра се да од старих Срба није остао нико. Дилеме се јављају у вези братства Шћекића. Неки мисле да су ту стигли прије Сеобе Срба. Ту су и неке породице у Заграђу и Тмушићу, које се касније позивају на предање да су Кучи поријеклом. Писали су узгред о Полици многи... Проф. Душан Вулетић је објавио хронику Полица код Берана 1998.г. у Библиотеци Хронике Села. Коришћени су подаци из ове књиге.
Погледати: www.poreklo.rs/.../poreklo-prezimena-sela-babino-goražde-dragosava-zagrađe-mašte...
www.monenegrina.net/pages1/istorija/.../polica -novostanovništvo.htm
У цијелој причи око Полице мене интересују стари родови ове области. Иако је у горњем тексту наведено "Сматра се да од старих Срба није остао нико." мислим да ипак има таквих у Полици, али су прикривени под разним предањима поријекла из Куча, Братоножића и сл. Генетички резултати откривају такве старе породице. У наставку ћу навести неке потенцијално старе родове ове области.
-
Један од родова који бисмо условно могли назвати Вељићима полимским, обухвата више православних и муслиманских презимена на подручју Полице, Берана, али и Бихора. Предања их повезују у један род, а поријекло им изводе из племена Братоножића. Засад су од овог рода тестирани само Вељићи из беранског насеља Долац и припадају хаплогрупи G2a-L497. Немају посебно блиских хаплотипова у блиском географском подручју, али им је по хаплотипу прилично близак један род из околине Власотинаца. Не постоје засад никакаве генетичке индикације везано за Братоножиће, па претпостављам да се и у случају овог рода ради о будимљанским старинцима који су усвојили предање о поријеклу из Братоножића.
Овом роду припадају сљедеће породице:
ВЕЉИЋ, Никољдан, Бабино и Долац/Беране; Туцање/Петњица
ВУЈОВИЋ Никољдан, Дапсиће и Горажде/Беране
ЛАТИЋ, муслиман, Лагаторе/Петњица
УРЕМОВИЋ, муслиман, Трпези/Петњица
За муслиманске породице у Бихору које припадају овом роду у етнографској литератури се наводи сљедеће:
"Латићи (15 к.), досељени су из Пелева Бријега у Братоножићима пре 250 година. Роћаци су им православни Вељићи у Доцу и Бабинуу и Вујовићу у Дапсићима код Иванграда. Латићи су се најпре населили у Трпезима. Тамо и сада живе њихови рођаци Уремовићи."
Било би свакако корисно да се бар још једна породица из овог рода тестира.
-
Други занимљив, могуће старији род на подручју Полица су група породица из Заграђа које славе Пантелиндан. Могли би се условно назвати Заградским пантелијевштацима. И њих предања везују за брдска племена, у првом реду Куче, али генетички резултати не дају директне потврде за везу са Кучима (иако припадају њиховој општој хаплогрупи). Од овог рода тестиран је Секулић из Берана и припада хаплогрупи E-V13>S2972 при чему најближе генетичке везе по основу хаплотипа има са Булатовићима из околине Подгорице, Јовановићима из Дечана, као и са неким породицама из Топлице и Расине.
Овом роду припадају породице махом настањене у Заграђу/Беране
АРСОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
МИХАЈЛОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ПУДОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
РАДИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
СЕКУЛИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ТРИФУНОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ШЉАКИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ЦИКОВИЋ, Пантелиндан, Будимља/Беране
-
На простору Полица, поред горе наведена два рода који би могли бити стариначки и поред досељених Васојевића, има још неколико родова који су дошли из Брда. Или су генетички већ потврђени да припадају неким брдским родовима или су им предања о поријеклу из Брда прилично поуздана. Наводим тих неколико родова:
БОЖОВИЋИ, Никољдан, Главаца,Горажде, Курикуће, Заград/Беране ( на основу резултата Божовића из Затона/Бијело Поље требали би припадати роду Куча, хаплогрупи E-BY165837)
ДМИТРОВИЋИ БИРОВИ, Никољдан, Маште/Беране, иако се наводе као Србљаци старинци, ипак се ради о Кучима који су и генетички потврђени E-BY165837
КУЧИ, Никољдан, Бабино/Беране, потврђени Кучи, E-BY165837
ЛАИНОВИЋ, Никољдан, Бабино и Виницка/Беране, нису тестирани, али прилично поуздано предање о поријеклу из Братоножића
ШЋЕКИЋ, Петковдан, Бабино, Будимља, Црљевине, Курикуће, Праћевац, Штитари, Скакавац, Заград/Беране; Паљух/Петњица, генетички потврђени да припадају роду Пипера
Очигледно је један брдски слој становништва претходио доласку Васојевића.
-
Неки родови на подручју Полица воде поријекло из оближњих полимских крајева:
ПОЂАНИН, Ђурђевдан, Драгосава/Беране; поријеклом од Еровића из Пода, иако их предања вежу за Булатовиће, заправо се ради о полимским Дробњацима, могуће старинцима у Подима, требали би припадати хаплогрупи I-P109>FGC22061>FGC22054
"Еровићи (Херовићи) (30 к.), чији је предак Булатовић досељен из Роваца почетком 18. века. Један брат је примио ислам, a други побегао на Полицу (Драгосева): од њега су православни Пођани. Од Еровића из Пода су и Еровићи у Коритима."
ДАШИЋИ, Јовањдан, Горажде/Беране, од рода је Шекулараца Војводића, дакле I2-Y3120>Z17855>FT226393
Постоје и двије породице у Горажду/Беране, које би требале бити са Чева, могуће од рода Озринића, мада је мало родова из Старе Црне Горе у Будимљи, па би ове двије породице требало и генетички провјерити. Ради се о:
САВОВИЋ, Аранђеловдан, Горажде/Беране
ПОПОВИЋ, Аранђеловдан, Горажде/Беране
-
Питање је ко наведених заиста спада у "старо српско становништво жупе Будимља". Многи су дошли у слично време кад и Васојевићи (неко мало пре, неко мало касније).
Постоје и двије породице у Горажду/Беране, које би требале бити са Чева, могуће од рода Озринића, мада је мало родова из Старе Црне Горе у Будимљи, па би ове двије породице требало и генетички провјерити. Ради се о:
САВОВИЋ, Аранђеловдан, Горажде/Беране
ПОПОВИЋ, Аранђеловдан, Горажде/Беране
Поповићи и Савовићи према другом предању потичу од Рабреновића из Затарја, који припадају грани I2-Y134585. И ту се слава поклапа, тако да је и то предање можда тачно. Географски гледано, свакако звучи вероватније од предања о пореклу из Озринића.
Кад смо код Полице и Горажда, треба споменути Пејчиновиће, којима је матица управо у том селу, иако их тамо више нема. Славе Лучиндан и припадају грани E-L241. Из Горажда су неки отишли у Брњицу код Сјенице, други у Топлицу, а трећи у Ђурановића Луке код Рожаја (ови последњи су после прешли у Башчу и узели презиме Рајовић). Једна кућа Пејчиновића се касније вратила у околину Берана, али не у Горажде, већ у Заостро.
-
Други занимљив, могуће старији род на подручју Полица су група породица из Заграђа које славе Пантелиндан. Могли би се условно назвати Заградским пантелијевштацима. И њих предања везују за брдска племена, у првом реду Куче, али генетички резултати не дају директне потврде за везу са Кучима (иако припадају њиховој општој хаплогрупи). Од овог рода тестиран је Секулић из Берана и припада хаплогрупи E-V13>S2972 при чему најближе генетичке везе по основу хаплотипа има са Булатовићима из околине Подгорице, Јовановићима из Дечана, као и са неким породицама из Топлице и Расине.
Овом роду припадају породице махом настањене у Заграђу/Беране
АРСОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
МИХАЈЛОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ПУДОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
РАДИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
СЕКУЛИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ТРИФУНОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ШЉАКИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ЦИКОВИЋ, Пантелиндан, Будимља/Беране
Један резултат из ове групе и на 23andMe:
Јеврић, Пантелијевдан, Беране, E-V13
Од њих је родом бивши голман репрезентације Србије и Црне Горе, Драгослав Јеврић.
(https://media.gettyimages.com/id/52492160/photo/bruessel-belgium-fussball-wm-qualifikation-2004-bruessel-belgien-serbien-und-montenegro-0-2.jpg?s=612x612&w=gi&k=20&c=v8W7nojTA-ko3LHm3QlZp3yOek237OmqAK0MqZ5YyKA=)
-
Питање је ко наведених заиста спада у "старо српско становништво жупе Будимља". Многи су дошли у слично време кад и Васојевићи (неко мало пре, неко мало касније).
Не кажем да их има много, али мислим да ипак има оних који су претекли.
Поповићи и Савовићи према другом предању потичу од Рабреновића из Затарја, који припадају грани I2-Y134585. И ту се слава поклапа, тако да је и то предање можда тачно. Географски гледано, свакако звучи вероватније од предања о пореклу из Озринића.
Колико видим, негдје их наводе и као дио Куча. Питање је које је право поријекло ове двије породице.
Кад смо код Полице и Горажда, треба споменути Пејчиновиће, којима је матица управо у том селу, иако их тамо више нема. Славе Лучиндан и припадају грани E-L241. Из Горажда су неки отишли у Брњицу код Сјенице, други у Топлицу, а трећи у Ђурановића Луке код Рожаја (ови последњи су после прешли у Башчу и узели презиме Рајовић). Једна кућа Пејчиновића се касније вратила у околину Берана, али не у Горажде, већ у Заостро.
Хвала на корисној допуни.
-
Један резултат из ове групе и на 23andMe:
Јеврић, Пантелијевдан, Беране, E-V13
Видим да се помињу у литератури Јеврићи као дио Заграђана, али некако сам их пропустио. Хвала на информацији.
-
Западно и сјеверозападно од Берана, у подножју Бјеласице простире се још једна предиона цјелина жупе Будимље под називом Горња Села. Центар Горњих Села је у Лубницама, а припадају им још и сљедћеа насеља: Курикуће, Главаца, Вуча, Бастахе, Праћевац, а са сјеверне стране Бјеласице према Бихору још и насеља Заград, Пријелози, Бубање, Рујишта, Брзава и Фемића Крш. Овај бихорски дио нећу узимати у разматрање, већ ћу се ограничити на родове присутне у будимљанском дијелу Горњих Села.
За Горња Села је карактеристично да су остала заобиђена од стране Васојевића. Присутна је само једна васојевићка породица, Јовановићи у Курикућама, од рода Васојевића Мијомановића Ћорака.
Постоји више родова за које се на основу генетике или поузданијих предања може претпоставити да су досељене у Горња Села. То су сљедећи родови:
Шћекићи, Петковдан, који припадају роду Пипера R-FT49714 (Курикуће и Главаца) са огранцима Ојданићима (Лубнице) и Раичевићима (Праћевац)
Пешићи, Петковдан, који припадају роду Бјелопавлића E-Z13591 (Бастахе и Лубнице)
Божовићи, Никољдан, који приапдају роду Куча E-BY165837 (Вуча, Главаца, Бастахе)
Шекуларци Ђурђевдан, који припадају роду шекуларских Ћетковића I2-Y3120>S17250>Y4882>Y441928 (Вуча, Бастахе, Главаца, Курикуће)
Мердовићи Лучиндан, који су по предању од рода Никшића Ровчана Булатовића, мислим да нису тестирани, требали би бити I2-PH908-Y250780
-
Поред горе наведених постоје и родови за које предањске везе нису тако јасне:
Раковићи који славе Никољдан (Курикуће и Лубнице) по предању би требали бити Кучи, међутим Раковић из Лубница је тестиран као I2-S17250. Постоји још један Раковић непознатог мјеста поријекла који је тестиран као E-V13. Занимљиво је да Раковићи у Лубницама и Раковићи у Курикућама, иако и једни и други говоре о поријеклу из Куча, имају прилично различите приче о поријеклу и чак и не тврде ближу сродност. С обзиром на овакав генетички резултат, могуће је да је у случају Раковића из Горњих Села било неког прибраћивања или разнородности.
Кораћи који славе Никољдан (Вуча и Главаца) имају предање о поријеклу из Братoножића, али свакако да не припадају главном братоношком роду. Није искључено да су од неких старинаца са подручја Братножића. Кораћи из Горњих села тестирани су као J2b-M241>Z1043. Са друге стране Кораћи муслимани из Јоховице у Бихору који би требало да су од православних Кораћа, тестирани су као R1a-M458>L1029. За Кораће у сваком случају недостаје нека одређенија генетичка веза са подручјем Братоножића.
Сенићи који славе Петковдан (Праћевац) имају нека прилично несигурна предања о поријеклу из Цуца. У суштини они потичу од удовице Сеније која се удала за Пешића у Горњим Селима. Самим тим питање је да ли су том приликом славу преузели од Пешића.
Славковићи(Главаца, Курикуће) и Кљајићи (Бастахе, Лубнице) који славе Никољдан истог су поријекла. Иако и они помињу неко старије поријекло у Бјелопавлићима, мислим да би се у њиховом случају могло радити о старинцима у Горњим Селима. Некада су у Горњим Селима били много бројнији, али су послије сукоба са Климентама доживјели својеврсну разуру. Не знам да ли би са овим Славковићима могао бити повезан онај Славковић из Топлице који има мацурски хаплотип I1-Z63>Y16437, али би у сваком случају корисно било да се Славковићи Кљајићи тестирају.
Обрадовићи (Лубнице, Бастахе) који славе Василијевдан имају прилично несигурно предање да потичу из Његуша од Ераковића и да су преко Мораче дошли у Горња Села. Такође предања их повезују за Дидановићима и Кујовићима из Старог Влаха који припадају хаплогрупи I2-PH908 и славе исту славу. Тестирани су Обрадовићи из Горњих Села и припадају хаплогрупи I2-Y3120, прилично модалног хаплотипа и без потврде везе било са Дидановићима/Кујовићима било са Његушима. Због свега наведеног Обрадовићи су кандидати за старинце у Горњим Селима.
Дакле, у Горњим Селима, потенцијално стариначки родови (у смислу прије сеобе Срба 1690), могли би бити Обрадовићи, Славковићи/Кљајићи, и можда и Сенићи, као и дио Раковића.
-
Поред горе наведених постоје и родови за које предањске везе нису тако јасне:
Раковићи који славе Никољдан (Курикуће и Лубнице) по предању би требали бити Кучи, међутим Раковић из Лубница је тестиран као I2-S17250. Постоји још један Раковић непознатог мјеста поријекла који је тестиран као E-V13. Занимљиво је да Раковићи у Лубницама и Раковићи у Курикућама, иако и једни и други говоре о поријеклу из Куча, имају прилично различите приче о поријеклу и чак и не тврде ближу сродност. С обзиром на овакав генетички резултат, могуће је да је у случају Раковића из Горњих Села било неког прибраћивања или разнородности.
Да ствар буде компликованија, постоји на 23andMe и резултат Раковића (Никољдан) Туство/Бијело Поље, који је J2a-M92. Из рода Цуца-Пјешиваца географски је близак Милуновић са истом славом (Тутин, старије презиме Џајевић).
-
Да ствар буде компликованија, постоји на 23andMe и резултат Раковића (Никољдан) Туство/Бијело Поље, који је J2a-M92. Из рода Цуца-Пјешиваца географски је близак Милуновић са истом славом (Тутин, старије презиме Џајевић).
Овдје само треба провјерити да ли се можда радо о оригиналном презимену Раховић, које је у изговору постало Раковић.
-
Кораћи који славе Никољдан (Вуча и Главаца) имају предање о поријеклу из Братoножића, али свакако да не припадају главном братоношком роду. Није искључено да су од неких старинаца са подручја Братножића. Кораћи из Горњих села тестирани су као J2b-M241>Z1043. Са друге стране Кораћи муслимани из Јоховице у Бихору који би требало да су од православних Кораћа, тестирани су као R1a-M458>L1029. За Кораће у сваком случају недостаје нека одређенија генетичка веза са подручјем Братоножића.
Тестирани су Кораћи из Рујишта. Припадају грани J2b-Z1043. Ништа од сродства са презимењацима из Горњег Бихора.
-
Везано за Горња Села, занимљиво је постојање у Лубницама доста старе цркве посвећене св. Јањи. Феномен црквина и црквишта посвећених св. Јањи посебан је феномен који је карактеристичан за Полимље и Стари Влах. Ради се заправо о светитељки из првих вијекова хришћанства св. Агнији Римској или св. Агнези у католичкој цркви. Празновање ове светитељке је доста рано установљено у римској цркви, али је касније уврштена и у календаре источних патријаршија. Мислим да код Срба спада у онај старији слој христијанизације, и да је празновање дошло из календара римске цркве, попут празника Мратиндана, Михољдана, Видовдана. И као и у случају наведених празника и света Јања је добила одређене аналогије у народној култури, вјероватно паганских коријена.
Ево шта су о том необичном култу код Срба записали:
"КУЛТ ЈАЊИ. О овом култу, његовом пореклу, особеностима и распрострањености код нашег народа у литератури мало је шта познато. Уколико се до сада зна, трагови о њему сачувани су у називима неколико цркава и црквишта, у топонимима, у неким народним песмама, изрекама и у предању.
Занимљиво је да се све цркве и црквишта везане за Јању, налазе на једном одређеном, прилично уском простору, који обухвата западни део Србије, односно њене граничне пределе са Босном. Y сливу река Увца и Лима и горњег тока западне Мораве налазе се углавном цркве и црквишта везане за Јању, а такође и неки локалитети у њиховој близини, који у својим називима вероватно крију извесну везу са паганском религијом. Жариште Јањиног култа углавном обухвата Стари Влах. Тај простор је пун рушевина разних цркава, мећу којима је тешко пронаћи праву цркву Јању."
Није чудно што се црква посвећена св. Јањи у Лубницама повезује управо са већ помињаном причом о жупану и његовој жени. По предању ову цркву је сазидала жупанова жена у знак сјећања на мужа.
"Као најстарије становнике овога краја, народно предање означује Латине, који су били у Будимљи и којима је владао Краљ Џупан, такође Латинин. Овоме краљу да за жену своју сестру „Краљ Стефан из Призрена", мислећи да је он Србин. Једном дође друга сестра Стеванова у походе зету и сестри, па, кад види како они једу мачке, жабе, гуштере и др., утекне у Призрен и јави брату да им је зет Латинин, због чега овај скупи војску и крене на Џупана, који побегне у једну пећину у Горњим Селима, прозвану због тога Џупанова Пећина, где се затвори у један ковчег, надајући се да ће га жена спасти. Жена Џупанова каже брату да је Џупан, преко Колашина, побегао мору и да ће и она за њим. Кад на братове молбе, да се врати y род, не пристаде, овај јој допусти да понесе један ковчег блага. И она изабере онај у коме је био сакривен Џупан. Стеван затражи кључе да види шта има унутра, а она му каже да је кључе Џупан понео са собом. Овај не поверује него разбије ковчег и убије Џупана топузом. Са Џупаном пропадну и Латини, а Будимљу населе Срби који ту остану до Косова. После Косова ови се Срби иселе, због турског зулума, у Херцеговину, те Васојевићи и Будимља остану пусти."
-
Остало је још да се наброје и стариначке породице из централног дијела жупе, тј. оног дијела који би се могао сматрати жупом Будимљом у најужем смислу. А то је предио око данашњег Берана, са обе стране ријеке Лима, у који спадају сљедећа насеља: Беране, Берансело, Будимља, Буче, Велиђе, Виницка, Дапсиће, Долац, Доња Ржаница, Доње Луге, Загорје, Заостро, Калудра, Лужац, Петњик, Пешца, Навотина, Ровца и Црни Врх. Насеље Беране је новијег постања, саграђено као турска испостава према новоуспостављеној црногорској граници у 19. вијеку.
Поменућу на почетку неке брдске досељеничке родове:
Бјелопавлићи
Лончари, Петковдан, (Берансело) требали би по предању бити поријеклом из Бјелопавлића, и слава томе иде у прилог, али нису тестирани, па је све отворено.
Истог коријена би требали бити:
Нишавићи (Заостро), Пешићи (Берансело, Црни Врх) и Раднићи (Заостро), славе Петковдан, Пешићи су тестирани и припадају роду Бјелопавлића E-V13>Z13591
Кљајићи (Загорје, Беране), славе Петковдан, имају предање о поријеклу из Бјелопавлића, слава иде у прилог нису тестирани. Индикативно је додуше да носе исто презиме као Славковићи-Кљајићи из Горњих Села,а који су вјероватно старинци.
Братоножићи
Највећа група Братоножића, а који су и потврђени кроз генетичке тестове, је у селу Заостро:
Бисмиљаци, Драгићевићи, Радовановићи, Нововићи, Вуковићи, Добрашиновићи, Јанићи (сви славе Никољдан), припадају хаплогрупи Q-Y172657
Цимбаљи или Цимбаљевићи (Дапсиће), славе Аранђеловдан, предања их везују уз Пипере али су тестриани као Братоножићи и припадају хаплогрупи Q-Y172657, огранак Цимбаља су и Павићевићи у Калудри
Дошљаци, (Берансело) славе Лучиндан, предања их везују за Никшиће Ровчане Булатовиће, али је тест показао припадност роду Братоножића Q-Y172657
Бутрић, Никољдан, (Пешца), предање их веже за Братоножиће, нису тестирани
Гарић, Никољдан, (Доња Ржаница), предање их веже за Братоножиће, нису тестирани
Гудовић, Никољдан, (Доња Ржаница), предање их веже за Братоножиће, нису тестирани
Букумири
Премовићи, Никољдан, (Берансело, Заостро), огранак су Пејушковића из Братоножића за које је утврђено да припадају роду Букумира R1b-BY611>Y104972
Род Букумира је изгледа у периоду до доласка Васојевића био доминанатан у централном дијелу жупе око Беране, чак су и неки стариначки родови попут Вељића, преузели ово име. Занимљиво је да је тестиран Букумира из Берана, али припада васојевићкој хаплогрупи. Могуће да се ради о неком прибраћивању.
Пипери
Лутовац, Никољдан (Дапсиће, Загорје), требали би и генетички и предањски бити од рода Пипера Лутоваца тј. хаплогрупе R1b-BY611>-FT49714
Шћекићи (Заостро, Будимља) и Ојданићи (Заостро), славе Петковдан, предањски и генетички потврђени да припадају роду Пипера R1b-BY611>-FT49714
Ђуровићи пјешивачко-пиперски
Пипер, Аранђеловдан, (Берансело), занимљиво је да су ови Пипери из истог мјеста тестирани са чак три хаплогрупе (I2-Y3120, I-BY93199 и R1a-Y2902). Не знам тачно о чему се ради. Да ли о неким старијим или новијим прибраћивањима. Оригинална хаплогрупа би требала бити R1a-Y2902 која открива даље поријекло Пипера у Пиперима, у братству Ђуровића, за које се опет у Пиперима говори да су досељени из Пјешиваца. Пипер је генетички близак са Радишевићима из Мравиња у Пиперима.
Кучи
Коматине (Доња Ржаница, Загорје), Митровдан, требали би припадати Старокучима, неки од исељеника у топлици потврђени да припадају роду Куча E-BY165837
Рашовићи, (Доња Ржаница),Никољдан, по предању из Куча, нису тестирани
Поповићи,(Заостро) Никољдан, по предању од Поповића из Куча, нису тестирани
Анђићи, Никољдан, (Калудра) по предању од Поповића из Куча, нису тестирани
Никшићи Ровчани
Богавци, (Заостро, Велиђе), Лучиндан, по предању од Никшића Ровчана, донекле потврђени кроз STR резулатат као дио рода Никшића I-FT190799, али добро би било да се и SNP тестирају
Мишелићи, Лучиндан, (Црни Врх), по предању од Никшића Ровчана Булатовића, нису тестирани
________
Као што се може видјети, добар дио досељених брдских родова је и генетички потврђен на подручју жупе Будимља. Постоји један дио родова који су вјероватно стариначки, али имају предања која их повезују са брђанским родовима. О њима више у наредном посту.
-
Набројаћу сад родове из ужег дијела жупе Будимља који би потенцијално могли бити стариначки. Углавном се ради о родовима који имају противрјечна предања, генетички резултати не указују на директне везе са Брдима и брдским родовима, разнородни су и сл. Неке од тих родова сам већ помињао у оквиру других предионих цјелина жупе, али ћу их навести и овдје да би било прегледније. Имена родова сам давао условно.
Род Багаша
Овом роду припадају двије породице у насељу Будимљи: Милановићи и Багаши. Славе Никољдан. Имају нека несигурна предања о поријеклу из Братоножића и Бјелопавлића. Мислим да се ради о старинцима у Будимљи. Нису тестирани.
Род Барјактаровића
Припадају му Барјактаровићи у Петњику и Калудри. Матица је у Петњику. Славе Никољдан. Имају предање о поријеклу од Куча Поповића, али генетички резултати не указују на везу. Кроз резултате је потврђена веза са муслиманима Дудићима на Пештери који и по предањима потичу од Барјактаровића. Могуће да се ради о старијим становницима насеља Петњик. Припадају хаплогрупи I2-M223>A427
Род Бјелића
Припадају му Бјелићи из насеља Заостро. Славе Митровдан. Имају нејасно предање о поријеклу из Куча, али генетички резултати не потврђују везу. Могуће је да се ради о старијем становништву насеља Заостро. Припадају хаплогрупи R1a-L1280>Y105217
Род Вељића полимских
Припадају му Вељићи из Долца и Вујовићи из Дапсића. О њима је већ било ријечи. Припадају хаплогрупи G2a-L497
Један од родова који бисмо условно могли назвати Вељићима полимским, обухвата више православних и муслиманских презимена на подручју Полице, Берана, али и Бихора. Предања их повезују у један род, а поријекло им изводе из племена Братоножића. Засад су од овог рода тестирани само Вељићи из беранског насеља Долац и припадају хаплогрупи G2a-L497. Немају посебно блиских хаплотипова у блиском географском подручју, али им је по хаплотипу прилично близак један род из околине Власотинаца. Не постоје засад никакаве генетичке индикације везано за Братоножиће, па претпостављам да се и у случају овог рода ради о будимљанским старинцима који су усвојили предање о поријеклу из Братоножића.
Овом роду припадају сљедеће породице:
ВЕЉИЋ, Никољдан, Бабино и Долац/Беране; Туцање/Петњица
ВУЈОВИЋ Никољдан, Дапсиће и Горажде/Беране
ЛАТИЋ, муслиман, Лагаторе/Петњица
УРЕМОВИЋ, муслиман, Трпези/Петњица
За муслиманске породице у Бихору које припадају овом роду у етнографској литератури се наводи сљедеће:
"Латићи (15 к.), досељени су из Пелева Бријега у Братоножићима пре 250 година. Роћаци су им православни Вељићи у Доцу и Бабинуу и Вујовићу у Дапсићима код Иванграда. Латићи су се најпре населили у Трпезима. Тамо и сада живе њихови рођаци Уремовићи."
Било би свакако корисно да се бар још једна породица из овог рода тестира.
Род Драгишића
Припадају му Драгишићи из Будимље. Несигурно предање о поријеклу из Куча. Вјероватно старинци у Будимљи. Нису тестирани.
Род Ђурашковића
Припадају му Ђурашковићи у Будимљима, Дапсићима и Радичевићи у Заостру. По предању од Ђурашковићи из Цеклина, али веза није потврђена. Предање их повезује са родом Лушчана на подручју жупе Будимља, али и још неким родовима на подручју Бихора, Плава и Будимље. Ниједна од тих веза није генетички потврђена . Није искључено да су Ђурашковићи разнородни. Припадају хаплогрупи рода Матаруга E-V13>FT104106
Род Кнежевића будимљанских
Припадају му Кнежевићи Букумири из Будимље и Чантрићи из Будимље. Славе Василијевдан. Генетички немају везе са Букумирима, иако име указује на везу. Припадају хаплогрупи R1a-Z280.
Род Кораћа полимских
Припадају му Кораћи из Доње Ржанице и Заостра. Славе Никољдан. О њима је већ било ријечи:
Кораћи који славе Никољдан (Вуча и Главаца) имају предање о поријеклу из Братoножића, али свакако да не припадају главном братоношком роду. Није искључено да су од неких старинаца са подручја Братножића. Кораћи из Горњих села тестирани су као J2b-M241>Z1043. Са друге стране Кораћи муслимани из Јоховице у Бихору који би требало да су од православних Кораћа, тестирани су као R1a-M458>L1029. За Кораће у сваком случају недостаје нека одређенија генетичка веза са подручјем Братоножића.
наставиће се...
-
Род Лушчана
Припадају му Весковићи из Берансела, Ђокићи из Долца, Лабудовићи из Доњих Луга, Пајковићи из Лужца и Берансела, Поповићи из Лужца, Радованићи из Доње Ржанице, Томашевићи из Лужца и Црљевине из Будимље. Могуће да су разнородни. Славе Ђурђиц. Поповићи из Лужца припадају хаплогрупи I2-PH908>Z16983. О њима је већ било ријечи:
Колико сам из литературе успио похватати сљедеће породице из Горњег Полимља се сматрају Лушчанима, у најужем смислу, у литерутури се јављају са додатком Лушчани:
Пајковић, Ђурђиц, Лужац и Берансело/Беране
Поповић, Ђурђиц, Лужац/Беране
Томашевић, Ђурђиц, Лужац/Беране
Весковић, Ђурђиц, Берансело/Беране и Забрђе/Андријевица?
Ђокић, Ђурђиц, Долац/Беране
Лабудовић, Ђурђиц, Доње Луге/Беране
Радованић, Ђурђиц, Доња Ржаница/Беране
Славковић, Ђурђиц, Прњавор и Велика /Плав и Горње Луге Андријевица
Црљевина, Ђурђиц, Будимља/Беране
Са неким родовима веза са Лушчанима може да се изведе посредно, преко исте славе, блиског географског поријекла или дијељених предања,а то су сљедећи:
Јовановић, Ђурђиц, Велика/Плав
Ђурашковић, Ђурђиц, Дапсиће/Беране E-V13>FT104106 род Матаруга
Грујић, Ђурђиц, Мезгаље/Беране (Исељениу Метохију) I2-PH908
Адровић, муслиман, Доња Врбица и Лазе и Бор/Петњица G-L91>Z6211*
Као што се може видјети нема тестираних Лушчана у ужем смислу, а ови који би се могли повезати са Лушчанима припадају различитим хаплогрупама. По предању Ђурашковићи су од Ђурашковића из Цеклина као и Лушчани у Лужцу, а Адровићи муслимани су огранак Ђурашковића. Међутим ништа од овога генетичка тестирања нису потврдила. Једино не знамо још да ли су Ђурашковићи заиста повезани са осталим Лушчанима. Зато би било најбоље да се неко од лушчанских братстава из самог Лужца тестира.
Могуће да сам у горњем навођењу неког и пропустио, мада сам се трудио да обухватим све.
Род Обрадовића Горњосељана
Припадају му Обрадовићи из Буче и Скоковићи из Доње Ржанице. Славе Василијевдан. Припадају хаплогрупи I2-Y3120. О њима је већ било ријечи:
Обрадовићи (Лубнице, Бастахе) који славе Василијевдан имају прилично несигурно предање да потичу из Његуша од Ераковића и да су преко Мораче дошли у Горња Села. Такође предања их повезују за Дидановићима и Кујовићима из Старог Влаха који припадају хаплогрупи I2-PH908 и славе исту славу. Тестирани су Обрадовићи из Горњих Села и припадају хаплогрупи I2-Y3120, прилично модалног хаплотипа и без потврде везе било са Дидановићима/Кујовићима било са Његушима. Због свега наведеног Обрадовићи су кандидати за старинце у Горњим Селима.
Род Поповића и Савовића
Припадају му Поповићи у Будимљи. Славе Араншђеловдан. О њима је већ било ријечи:
Постоје и двије породице у Горажду/Беране, које би требале бити са Чева, могуће од рода Озринића, мада је мало родова из Старе Црне Горе у Будимљи, па би ове двије породице требало и генетички провјерити. Ради се о:
САВОВИЋ, Аранђеловдан, Горажде/Беране
ПОПОВИЋ, Аранђеловдан, Горажде/Беране
Поповићи и Савовићи према другом предању потичу од Рабреновића из Затарја, који припадају грани I2-Y134585. И ту се слава поклапа, тако да је и то предање можда тачно. Географски гледано, свакако звучи вероватније од предања о пореклу из Озринића.
Род полимских пантелијевштака
Припадају му Циковићи, славе Пантелиндан, огранак су Вукашиновића из Заграђа и Јеврићи из Берана.. Цијели род би могао припадати старијем становништву насеља Заграђе. Припадају хаплогрупи E-V13>S2972
Други занимљив, могуће старији род на подручју Полица су група породица из Заграђа које славе Пантелиндан. Могли би се условно назвати Заградским пантелијевштацима. И њих предања везују за брдска племена, у првом реду Куче, али генетички резултати не дају директне потврде за везу са Кучима (иако припадају њиховој општој хаплогрупи). Од овог рода тестиран је Секулић из Берана и припада хаплогрупи E-V13>S2972 при чему најближе генетичке везе по основу хаплотипа има са Булатовићима из околине Подгорице, Јовановићима из Дечана, као и са неким породицама из Топлице и Расине.
Овом роду припадају породице махом настањене у Заграђу/Беране
АРСОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
МИХАЈЛОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ПУДОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
РАДИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
СЕКУЛИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ТРИФУНОВИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ШЉАКИЋ, Пантелиндан, Заграђе/Беране
ЦИКОВИЋ, Пантелиндан, Будимља/Беране
наставиће се...
-
Род Прашчевића
Припадају му Прашчевићи у Будимљи. Славе Никољдан. Имају несигурна предања о доласку из Лутова и Бјелопавлића. Матица би им требала бити у плавској жупи. Досад су тестирани са различитим хаплогрупама васојевићком E-Y126722 и R1b-BY611. Ниеј најјасније да ли би се могло радити о старинцима плавске жупе.
Род Ралевића полимских
Припадају му Ралевићи у Калудри. Славе Алимпијевдан. Није потврђена генетичка са још неким алимпијевштацима са којима их је предање повезивало. Припадају ријеткој и специфичној хаплогрупи E-L791. Вјероватно се ради о старинцима у Калудри.
Род шекуларских Ћетковића
Нећу га посебно описивати јер смо о њему говорили на почетку тему. Припадају хаплогрупи I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>Y177643>Y220413>FT461579>Y441928
Род Шекулараца Војводића и Вукољеваковића
Такође га нећу посебно описивати, јер је о њему било већ доста ријечи на теми о Шекулару. припадају хаплогрупи I2-Y3120>Z17855>FT226393
Мислим да сам овим прегледом обухватио све породице у ужем дијелу жупе Будимља.
Треба само поменути и двије исељене породице:
Род Пејчиновића
Кад смо код Полице и Горажда, треба споменути Пејчиновиће, којима је матица управо у том селу, иако их тамо више нема. Славе Лучиндан и припадају грани E-L241. Из Горажда су неки отишли у Брњицу код Сјенице, други у Топлицу, а трећи у Ђурановића Луке код Рожаја (ови последњи су после прешли у Башчу и узели презиме Рајовић). Једна кућа Пејчиновића се касније вратила у околину Берана, али не у Горажде, већ у Заостро.
Род Црновршана
Значајан помак за род крајишких пантелијевштака I-Y188845. Појавили су се резултати BIGY700 муслимана Црновршанина и колико сма посредно успио да видим, Црновршанин је позитиван на један SNP на нивоу https://www.yfull.com/tree/I-Y188845/ Ради се о SNP-у Y189051. Претпостављам да ће резултат Црновршанина поцијепати досадашњи ниво https://www.yfull.com/tree/I-Y188845/, а да ли ће још неки SNP дијелити са Пантелијевштацима видјеће се кад на FTDNA ускоро издвоје нову грану коју ће чинити Црновршанин и Југовић.
Са овим резултатом је још више порасла разноврсност гране https://www.yfull.com/tree/I-Y177643/ на подручју Горњег Полимља и рекао бих да је постојала нека доста компактна племенска група која ју је носила у раном средњем вијеку на поменутом подручју.
Црновршани су по свему судећи поријеклом од старог српског становништва села Црни Врх код Берана, које су у неком моменту потисли Васојевићи.
-
Одличан преглед, мајсторе 8)
Као изданак тог краја, могу само да ти захвалим на труду.
-
Род Ралевића полимских
Припадају му Ралевићи у Калудри. Славе Алимпијевдан. Није потврђена генетичка са још неким алимпијевштацима са којима их је предање повезивало. Припадају ријеткој и специфичној хаплогрупи E-L791. Вјероватно се ради о старинцима у Калудри.
Е, а они су ми озбиљна енигма...
-
Имам још једну енигму, а то су Томовићи из Роваца. Они би требало да су огранак мог братства, међутим код једног тестираног утврђена је другачија генетика. У том смислу сам објавио позив за тестирање неког од овог братства, које бих ја финансирао. До сад се нико није јавиио, иако је у питању прилично бројан огранак. Можда нико није видео позив. Како год. Овај пут поново позивам неког од ровачких Томовића на тестирање!
Иначе, осим овог необичног резултата тестираног Томовића, код сва четири огранка Ћетковића утврђена је иста генетика.
-
Одличан преглед, мајсторе 8)
Као изданак тог краја, могу само да ти захвалим на труду.
Хвала и теби на корисним подацима из прве руке. ;)
-
Кад се све сабере уочавају се три слоја становништва у некадашњој жупи Будимљи у сљедећем временском и историјском контексту:
Први слој- од средњег вијека до 1650-тих
Овај најстарији слој становништва обухвата дуг период у коме је очуван континуитет становништва. На очување континуитета средњовјековног становништва Будимље до 1650. године говоре нам посредно историјски извори: низ турских пописа 15. и 16. вијека, попис Болице с почетка 17. вијека, Шудиковски поменик из 17. вијека. По доласку Турака подручје Будимље је ушло у санџакбегов хас, становништво је било повлаштено, плаћајући само филурију, имало је својеврсну локалну самоуправу под локалним кнежевима. Иако се у Будимљи влашки статус не помиње, положај становништва је умногоме личио на влашки статус. Ово је допринијело да је у потпуности било очувано средњовјековно српско православно становништво, без утицаја исламизације. Иста или слична ситуација је била и у сусједним жупама Плаву и Бихору. У средњем вијеку вијеку већина обрадиве земље у жупи Будимља припадала је великим манастирима Немањића: Бањској, Дечанима, Хиландару, Ђурђевим Ступовима. Будимљанска епископија, касније дигнута на ранг митрополије, била је међу првим Савииним епископијама 1219. године. По обнављању Пећке Патријаршије у 16. вијеку, Будимљанска митрополија доживљава својеврсну ренесансу, постаје културни центар у чијим манастирима- Шудикову и Ђурђевим ступовима раде преписивачке, монашке и сликарске школе. Ситуација се значајно мијења половином 17. вијека, када турски притисак постаје јачи, а народ и црквено водђство, покушава наћи излаз и у преговорима са западним државама и папом. Као битна прекретница за судбину народа у Будимљи, посебно се истиче Будимљански сабор Српске Цркве који се у манастиру Ђурђевим Ступовима одржао 1653. године. Архијереји српске Цркве одлучили су тада да се поведу преговори са папом око уније, а за преговарача именован је тадашњи будимљански митрополит Пајсије Колашиновић. Митрополита је Турцима потказао један од монаха. Турци су митрополита ухватили и како извори наводе, живог одрали. Услиједио је жесток одговор Турака према становништву будимљанске жупе и будимљанска митрополија се послије ових догађања више не помиње. Становништво се једним дијелом раселило, другим дијелом исламизовало, у сваком случају прориједило се након 1650-тих.
Други слој- од 1650 до 1730-тих
Након драматичних догађања 1650-тих и вјероватног урушавања свих дотадашњих друштвених односа у нахији Будимља (губитак земљишта и повластица), почиње констатно усељавање брдских родова- Букумира, Куча, Бјелопавлића, Пипера, Роваца, Братоножића, па и Васојевића на простор жупе Будимља. Брђани се насељавају уз дозволу турских власти, затичу прилично разурене старинце који више не представљају никакав фактор. Разумљиво је да се старинци прибијају уз ове досељене брдске родове, да често преузимају и њихова предања. Ту долази до одређене симбиозе ранијег и новодосељеног становништва, гдје и досељено прима одређене утицаје и традиције старинаца. Досељавање брдских родова доказано је и генетичким тестовима са подручја Будимље.
Трећи слој- од 1730 до почетка 19. вијека- доминација Васојевића
Претпоставља се да је род Васојевића већ у задњим деценијама 17. вијека прешао Комове и спустио се у лимски слив, населивши у први мах нека насеља подручја Добре Ријеке (Андријевице). Праву експанзију на подручју Будимље Васојевићи ће имати након друге сеобе Срба 1737. године, када ће почети заузимати и централне дијелове жупе Будимља, у којима су до тада доминирале Букумире и друга брдска племена. Васојевићи наступају као посебно издвојена племенско-родовска група која се не мијеша са старинцима. Ово је значајна разлика у односу на претходно досељене брдске родове, који су се са старинцима мијешали и саживјели. Васојевићи и старинце и претходно досељене Брђане именују Србљацима и јасно одвајају од себе. Нема сумње да су Васојевићи сачували жупу Будимља од исламизације, помогавши Србљацима да се одбране од најезде Климената и касније Турака, али су им истовремено и сјели на врат, постављајући се као владајаћи слој у Будимљи. Овакав доминантан положај условио је и зачуђујуће демографско ширење Васојевића. У области Добра Ријека, они су заузели практично сва насеља, а на подручју жупе Будимља ушли су у готово свако насеље, у многима чинећи убједљиву већину. Нису се успјели проширити само на подручју Горњих села. Имајући све ово у виду није чудно што цијела жупа Будимља у каснијем периоду почиње да се назива и изједначава са именом Васојевића.
-
Род Багаша
Овом роду припадају двије породице у насељу Будимљи: Милановићи и Багаши. Славе Никољдан. Имају нека несигурна предања о поријеклу из Братоножића и Бјелопавлића. Мислим да се ради о старинцима у Будимљи. Нису тестирани.
Тестирани су њихови рођаци Фурунџићи из околине Бијелог Поља и заиста припадају роду Братоножића, тако да ни они нису староседеоци.
-
О њима је већ било ријечи:
Род полимских пантелијевштака
Припадају му Циковићи, славе Пантелиндан, огранак су Вукашиновића из Заграђа и Јеврићи из Берана.. Цијели род би могао припадати старијем становништву насеља Заграђе. Припадају хаплогрупи E-V13>S2972
Потичу од Булатовића из Куча (генетички су блиски), а даљим пореклом су ровачки староседеоци, што потврђује њихова слава (Пантелијевдан је прислужба Булатовића из Мртвог Дубоког, одакле су дошли у Куче). Можда су дошли пре Васојевића, али средњовековни староседеоци свакако нису.
-
Премовићи, Никољдан, (Берансело, Заостро), огранак су Пејушковића из Братоножића за које је утврђено да припадају роду Букумира R1b-BY611>Y104972
Род Букумира је изгледа у периоду до доласка Васојевића био доминанатан у централном дијелу жупе око Беране, чак су и неки стариначки родови попут Вељића, преузели ово име. Занимљиво је да је тестиран Букумира из Берана, али припада васојевићкој хаплогрупи. Могуће да се ради о неком прибраћивању.
Нису они од Пејушковића. Премовићи из Беран Села и Заостра имају различита предања о пореклу, а тачно је оно које имају у Беран Селу.
Бранислав Вуковић пише следеће у књизи Заостро у простору и времену:
Премовићи из Горњег Заостра помињу као свог претка Стефана Пејушковића. Стефан је имао сина Према, који се прво доселио у село Скакавац, па одатле прешао у Горње Заостро. Такође причају да је био комита и да се "премео" на путу према Ловћену и умро. Тамо је и сахрањен. По томе Прему су они узели презиме Премовић.
Ово би значило да Премовиће из Горњег Заостра не треба доводити у везу са Премовићима из Беран Села. Премовићи из Беран Села (изузев Пунишиних и Радованових потомака) спадају у Братове потомке, а презиме су добили по Прему Оташеву, који је, према писању Марка Миљанова, био унук Пеја Станојева, а према Ердељановићу он је био син Пеја Станојева, братоножићког војводе. Према томе, ове двије гране Премовића нијесу ни у каквом сродству: једни потичу од старог становништва Братоножића, а други од новог.
Међутим, забуну уноси то што у црквеним књигама пише да је Ђорђије Антов Премовић из Горњег Заостра први пут био ожењен Божаном Пејушковић, кћерком Мијаила Пејушковића и Радосаве – Раке рођене Лалић. Рака је остала удовица и имала је само ту једну кћер, па је Ђорђије прешао да живи у Беран Селу, на миразу. Он је био шнајдер, учио је за то. Да су потицали од исте гране Премовића, Ђорђије се не би оженио рођаком, нити би могао да се вјенча у цркви. И Премовићи из Беран Села кажу за ове из Заостра да нијесу Пејушковићи, већ њихови рођаци Премовићи, потомци Према Оташева.
Дакле, потичу од Балевића из Братоножића и требало би да припадају хаплогрупи Q.
-
Брђани се насељавају уз дозволу турских власти, затичу прилично разурене старинце који више не представљају никакав фактор...
Изгледа да су од староседелаца једино Шекуларци и Величани успели да очувају и бројност и племенску компактност, те су и касније остали солидан фактор у Полимљу, наравно уз Васојевиће.
-
Нема сумње да су Васојевићи сачували жупу Будимља од исламизације, помогавши Србљацима да се одбране од најезде Климената и касније Турака...
Ако имамо у виду да су Васојевићи у Полимљу прилично лако прелазили у ислам (у већем броју случајева - само привидно, свакако због повластица које исламизација доноси), док већину њих Мојсије Зечевић није вратио у православље, - ова констатација баш и не стоји. Ако изузмемо Плав (а и ту међу исламизираним становништво претежу Брђани), чак би се рекло да су староседеоци Будимљанске жупе били знатно тврђи у својој вери.
Примера ради, узећу своје племе. Случајеви исламизације код Шекулараца су занемарљиво ретки. Постоји неколико мени познатих случајева и ради се о појединцима, као помињани Вука Бабић којег је на то навела авантуристичка природа, или неки Рмуш који се иселио у Метохију и прешао у ислам, а касније му је потомство сасвим албанизовано.
Што се тиче Климената, у време кад они продиру у Полимље, још увек су великом већином римокатоличке вероисповести. Од њих није претила исламизација, него превасходно њихова пљачкашка привреда. Са друге стране, да су некако успели опстати у Полимљу, нема сумње да би прешли у ислам, као што су и други Малесори који су се населили у областима под османском влашћу (Метохија, Ругова, Пештер), што би свакако био отежавајући фактор по православно становништво.
Одсудни тренутак био је бој на Крчеву 1751. године, када су Васојевићи, Шекуларци и други Брђани и Србљаци успели протерати Клименте из овог краја према северу.
-
Тестирани су њихови рођаци Фурунџићи из околине Бијелог Поља и заиста припадају роду Братоножића, тако да ни они нису староседеоци.
Потичу од Булатовића из Куча (генетички су блиски), а даљим пореклом су ровачки староседеоци, што потврђује њихова слава (Пантелијевдан је прислужба Булатовића из Мртвог Дубоког, одакле су дошли у Куче). Можда су дошли пре Васојевића, али средњовековни староседеоци свакако нису.
Хвала на напоменама, свакако их узимам у обзир.
-
Ако имамо у виду да су Васојевићи у Полимљу прилично лако прелазили у ислам (у већем броју случајева - само привидно, свакако због повластица које исламизација доноси), док већину њих Мојсије Зечевић није вратио у православље, - ова констатација баш и не стоји. Ако изузмемо Плав (а и ту међу исламизираним становништво претежу Брђани), чак би се рекло да су староседеоци Будимљанске жупе били знатно тврђи у својој вери.
Примера ради, узећу своје племе. Случајеви исламизације код Шекулараца су занемарљиво ретки. Постоји неколико мени познатих случајева и ради се о појединцима, као помињани Вука Бабић којег је на то навела авантуристичка природа, или неки Рмуш који се иселио у Метохију и прешао у ислам, а касније му је потомство сасвим албанизовано.
Што се тиче Климената, у време кад они продиру у Полимље, још увек су великом већином римокатоличке вероисповести. Од њих није претила исламизација, него превасходно њихова пљачкашка привреда. Са друге стране, да су некако успели опстати у Полимљу, нема сумње да би прешли у ислам, као што су и други Малесори који су се населили у областима под османском влашћу (Метохија, Ругова, Пештер), што би свакако био отежавајући фактор по православно становништво.
Одсудни тренутак био је бој на Крчеву 1751. године, када су Васојевићи, Шекуларци и други Брђани и Србљаци успели протерати Клименте из овог краја према северу.
Нисам мислио на то да су Васојевићи приликом свог доласка били некакви велики броци за православну ствар и да су радили против исламизације, већ да је сама чињеница да је један тако велик род-племе остао у православљу на том подручју имао директну посљедицу да је подручје некадашње Будимље остало православно и до данас. Питање је шта би било са србљачким родовима да су Васојевићи којим случајем масовно прешли на ислам, да ли би успјели сачувати вјеру? Не кажем да не би, али би то било много, много теже, а што видимо и на примјеру сусједних жупа Плава и Бихора, гдје су евидентно старинци прелазили на ислам.
-
Као неки закључак своје анализе на овој теми, постављам карту потенцијалних стариначких родова жупе Будимља, тј. оних родова за које претпостављам да би могли бити остаци средњовјековног становништва ове жупе. Наглашавам ово "потенцијалних" јер начина да се овакво сврставање емпиријски докаже нема, бар не засад. Занимљиво је да су стицајем околности готови сви ови родови и генетички тестирани, па су назначене и њихове хапплогрупе. Некима недостаје дубље генетичке профилације, али мора се рећи да је жупа Будимља једна од генетички одређенијих на пројекту. Такође дат је и географски распоред родова са њиховим претпостављеним матичним локацијама.
(https://i.postimg.cc/SRvJM37H/BUDIMLJA-RODOVI.jpg)
-
Нисам мислио на то да су Васојевићи приликом свог доласка били некакви велики броци за православну ствар и да су радили против исламизације, већ да је сама чињеница да је један тако велик род-племе остао у православљу на том подручју имао директну посљедицу да је подручје некадашње Будимље остало православно и до данас. Питање је шта би било са србљачким родовима да су Васојевићи којим случајем масовно прешли на ислам, да ли би успјели сачувати вјеру? Не кажем да не би, али би то било много, много теже, а што видимо и на примјеру сусједних жупа Плава и Бихора, гдје су евидентно старинци прелазили на ислам.
Да, нису Васојевићи спречили исламизацију Полимља од Плава до Бијелог Поља због тога што су били неки велики православци (напротив - и нису се баш истицали по грађењу цркава), већ је то последица ширења племена на Полимље које је исходовало у обновљеној православној популацији која је претходно десеткована сеобама. Ма колико су староседеоци имали неприлика са делом досељеника који су сматрали да имају право да се бахато понашају само због тога што су Васојевићи, опет су прошли неупоредиво боље него да се Васојевићи нису доселили. Мало шта би ту од православаца остало, па самим тим и од Срба. Или би били протерани од стране римокатолика Климената или би прешли на ислам да је кренула експанзија муслимана са југа у долину Лима. Ни планински крајеви попут Шекулара, Велике и Калудре не би ту били изузети од насељавања Климената или исламизације, иако би у њима можда остао део православног становништва. За забит одакле су долазили Клименти, и ломни Шекулар је био привлачан. Суседно исто тако ломно Ругово где су се населили Клименти је најбољи пример - тамо није остао ниједан једини Србин. Горњи Бихор је исто тако забачен планински крај, па је само једно село (Азане) остало у православљу. Љешница је тек у новије време насељена из Куча.
О далекосежним последицама доласка Васојевића у Полимље за, не само верски, већ и етнички састав данашњег становништва било је речи раније на другој теми:
Да није било Васојевића данас би цело Полимље од Плава до Берана, Бихор, Рожаје, Штавица, Пештер и Стара Рашка били етнички албански јер би постојала територијална веза од Вермоше до Новог Пазара при чему би исламизирани Срби временом постали Албанци уместо што су исламизирани Албанци постали Бошњаци. Ако се једна ствар може издвојити као допринос Васојевића српству, то је без икакве дилеме ослобађање ове историјски српске области и спречавање даљег албанског продора.
И овде је иста прича као са православљем - нису Васојевићи спречили албанску експанзију због свог великосрпства, већ због интереса да се прошире на плодно Полимље. Али исход је неспоран.
-
Као неки закључак своје анализе на овој теми, постављам карту потенцијалних стариначких родова жупе Будимља, тј. оних родова за које претпостављам да би могли бити остаци средњовјековног становништва ове жупе. Наглашавам ово "потенцијалних" јер начина да се овакво сврставање емпиријски докаже нема, бар не засад.
Ово је одличан преглед потенцијалних староседелаца некадашње жупе Будимље. Дакле, имамо 14 родова који би могли бити староседелачки. Остало су све досељеници, исто као што су то и Васојевићи.
-
Пошто сте обојица исправно констатовали да Васојевићи ниси били богзнакакви верници и борци за православље, већ прагматично експанзивно племе, остаје још једно питање: под чијим утицајем су ти такви Брђани постали главни носилац борбе у Полимљу због којег је тамо очувано православље? А нису, попут малесорских племена, једноставно прагматично прешли у ислам (што многи и јесу привремено учинили), истребили или протерали староседеоце и раширили се по целом лепом Полимљу, од Плава до Бихора, што је несумњиво много лакша прича?
Дакле, Синиша, не познајем прилике опстанка православља у Бањалуци и околини, али у Полимљу и те како знам. Твоја констатација да „нема сумње да су Васојевићи сачували жупу Будимља од исламизације, помогавши Србљацима да се одбране од најезде Климената и касније Турака“ само је у једном делу тачна. Права истина би се пре могла формулисати тако да су на експанзивне Васојевиће, пре свега женидбеним везама и суживотом (какав год на тренутке био) на истом подручју, а као на племе православне деноминације, утицали Србљаци који су чврсто остали у својој вери, њихове цркве, манастири, свете мошти, духовници и црквена предања, те да је њиховом заједничком акцијом против малесорских племена и османске власти, подручје Горњег Полимља остало већински православно и током османске власти.
Стичем утисак, Синиша, да ствари гледаш мало превише црно-бело. Вероватно Иван зна мало боље, јер је пореклом из тог краја. Као да је 1690. године у Полимљу остало неколико чемерних староседелачких породица раштрканих по шумама око Лима, а онда се ту спустило једно спартански организовано племе из Лијеве Ријеке да преузме ствари у своје руке и спасе то мало староседелаца од Малесора и Турака и помогне им да сачувају своју веру... Пре свега, староседелаца уопште није остало тако безначајно мало, као и што број досељених Васојевића није био тако велики, али су имали племенску чврстину и одређени вид горштачке агресивности што је мањкало код староседелаца. То им је помогло у брзом запоседању земље и уз велику плодност допринело да за не тако дуг период постану главни, како ти кажеш – фактор у Полимљу. Препоручујем ти Дашићеве књиге о овом подручју и његовом становништву, има их на нашој дигиталној.
Све ово, наравно, не умањује значај племена Васојевића, који су мудром политиком према османској власти (као што су и Шекуларци радили, уосталом) врло брзо постали главна и најјача популација у овом подручју и изнели претежни део борбе за очување вере, идентитета и ослобођење од туђинске власти. Не умањујући притом и значајан допринос свих осталих Србљака и Брђана овог краја.
-
И цела ова преписка никако не умањује одличан преглед генетике Полимља који си овде поставио.
-
Пошто сте обојица исправно констатовали да Васојевићи ниси били богзнакакви верници и борци за православље, већ прагматично експанзивно племе, остаје још једно питање: под чијим утицајем су ти такви Брђани постали главни носилац борбе у Полимљу због којег је тамо очувано православље? А нису, попут малесорских племена, једноставно прагматично прешли у ислам (што многи и јесу привремено учинили), истребили или протерали староседеоце и раширили се по целом лепом Полимљу, од Плава до Бихора, што је несумњиво много лакша прича?
Дакле, Синиша, не познајем прилике опстанка православља у Бањалуци и околини, али у Полимљу и те како знам. Твоја констатација да „нема сумње да су Васојевићи сачували жупу Будимља од исламизације, помогавши Србљацима да се одбране од најезде Климената и касније Турака“ само је у једном делу тачна. Права истина би се пре могла формулисати тако да су на експанзивне Васојевиће, пре свега женидбеним везама и суживотом (какав год на тренутке био) на истом подручју, а као на племе православне деноминације, утицали Србљаци који су чврсто остали у својој вери, њихове цркве, манастири, свете мошти, духовници и црквена предања, те да је њиховом заједничком акцијом против малесорских племена и османске власти, подручје Горњег Полимља остало већински православно и током османске власти.
Стичем утисак, Синиша, да ствари гледаш мало превише црно-бело. Вероватно Иван зна мало боље, јер је пореклом из тог краја. Као да је 1690. године у Полимљу остало неколико чемерних староседелачких породица раштрканих по шумама око Лима, а онда се ту спустило једно спартански организовано племе из Лијеве Ријеке да преузме ствари у своје руке и спасе то мало староседелаца од Малесора и Турака и помогне им да сачувају своју веру... Пре свега, староседелаца уопште није остало тако безначајно мало, као и што број досељених Васојевића није био тако велики, али су имали племенску чврстину и одређени вид горштачке агресивности што је мањкало код староседелаца. То им је помогло у брзом запоседању земље и уз велику плодност допринело да за не тако дуг период постану главни, како ти кажеш – фактор у Полимљу. Препоручујем ти Дашићеве књиге о овом подручју и његовом становништву, има их на нашој дигиталној.
Све ово, наравно, не умањује значај племена Васојевића, који су мудром политиком према османској власти (као што су и Шекуларци радили, уосталом) врло брзо постали главна и најјача популација у овом подручју и изнели претежни део борбе за очување вере, идентитета и ослобођење од туђинске власти. Не умањујући притом и значајан допринос свих осталих Србљака и Брђана овог краја.
Небо, читао сам управо Дашића, одличне су књиге. Генерално и не видим да се твоје, Иваново и моје мишљење по овом питању нешто значајно разликује.
-
Генерално и не видим да се твоје, Иваново и моје мишљење по овом питању нешто значајно разликује.
Па, кад укомпонујемо сва три става, добије се нека реална слика ;)
-
Прошао сам кроз списак родова у мојој евиденцији и видех да недостају два рода.
1) Тмушићи из истоименог села код Берана, који славе Стевањдан.
Њихови рођаци Магделинићи из Богаја припадају грани I2-PH908.
Према предању ова братства потичу од Дуловића из Горње Мораче, што је генетички оборено.
2) Балевићи из Ораха у Шекулару, који славе Никољдан. Припадају грани I2-Y3120.
Према предању потичу од Балевића из Братоножића. За њих је утврђено да припадају хаплогрупи Q, тако да ништа ни од тог предања.
-
Прошао сам кроз списак родова у мојој евиденцији и видех да недостају два рода.
1) Тмушићи из истоименог села код Берана, који славе Стевањдан.
Њихови рођаци Магделинићи из Богаја припадају грани I2-PH908.
Према предању ова братства потичу од Дуловића из Горње Мораче, што је генетички оборено.
2) Балевићи из Ораха у Шекулару, који славе Никољдан. Припадају грани I2-Y3120.
Према предању потичу од Балевића из Братоножића. За њих је утврђено да припадају хаплогрупи Q, тако да ништа ни од тог предања.
Балевиће сам мислио да ставим, али су ми некако изгледали несигурни у погледу предања, па сам одустао. А Тмушиће сма заборавио. Мислим да сам их помињао на теми о плавској жупи.
У сваком случају, додао сам оба рода на карту горе.
-
Отворио си занимљиво питање области под именом Добра Река. Колико сам успио схватити то у средњем вијеку није била посебна жупа већ веће село које се убрајало у жупу Будимљу, слично Шекулару. Да је и у оквиру жупе Будимља ово подручје имало неку посебност, иде у прилог чињеница да су Турци по доласку на том подручју основали нахију Зла Ријека. Данас се угрубо то подручје може изједначити са општином Андријевица.
Подручје Добре Реке у средњем вијеку било је карактеристично по томе што су на том простору живјели и коње тренирали коњуси- специфичан слој српског средњевјековног друштва. Њихов посао је био да припреме коња за службу властели. Доброречки коњуси су припремали коње за Немањиће, конкретно извори помињу да су ту на припреми били коњи краљице Јелене Анжујске. Улогу коњуха не треба изједначавати са улогом влаха који су се бринули о коњима, напасали исте и узгајали. Улога коњуха је била само тренинг коња. Дакле, морало се радити о својеврсним професионалцима за ту врсту посла. Отвара се и питање да ли се такав занат практиковао у оквиру неког већег рода који је живио на том простору и улогу коњуха преносио са оца на сина? Да ли неки од старих будимљанских родова можда потиче од ових коњуха?
На подручје Андријевице остало је као име сачувано име села Коњуха, а остала су сачувана као називи села и неки патроними који се срећу у средњовјековним изворима као презимена: Ђулићи, Цецуни. Ако је неко становништво успјело да сачува ова имена, значи да је и послије Турака добар дио тог старог становништва преживио. Колико видим данас је од тог старијег становништва на подручју Андријевице остало веома мало родова, мање више све су поклопили Васојевићи.
Препоручујем два рада:
Маријан Премовић, Нахија Зла Ријека у XV вијеку
http://www.maticacrnogorska.me/files/63/07%20marijan%20premovic.pdf
Синиша Мишић, Коњуси- прилог социјалној структури српског средњовековносг друштва
Београдски историјски гласник 06 (2015) (има у дигиталној)
У плавским селима Богајићу и Метеху присутни су муслимани Цецуњани који су доселили из Цецуна у Доброј Ријеци (Будимљанска жупа). Да ли би они могли бити остатак средњовјековних немањићких коњуха?
Тестирани су преко 23andme и припадају хаплогрупи I2-Y3120>Z17855. Штета што нису дубље тестирани или да бар имају маркере, да се види да ли постоји веза са неким другим Z17855 родовима у Плаву и Будимљи, попут Шекулараца Војводића и Вукољеваковића или Срдановића.
-
Да ли би они могли бити остатак средњовјековних немањићких коњуха?
Да ли овај израз значи коњушари?
-
Да ли овај израз значи коњушари?
Не , не ради се о коњушарима, већ о својевресним тренерима коња. Коњи владара и племића су код њих довођени привремено, а они су коње обучавали за употребу, у јахању, у боју и сл. Ради се дакле о специјализованој дјелатности.
Не вјерујем да данас у српском уопште и постоји термин за њихово занимање. Ето прилике да се употријеби ова стара српска ријеч.
-
Како то да се баш за њих то сматра? Откуд та веза?
-
Како то да се баш за њих то сматра? Откуд та веза?
Ако мислиш на Цецуњане, то је тек претпоставка коју је тешко доказати, али није сасвим без смисла.
Оно што је извјесно јесте да су се Цецуњани доселили из села Цецуна, како им и предање каже. Одатле су по свему судећи били потиснути од стране Васојевића, који су данашњи становници села Цецуна. Дакле су Цецуњани били старије становништво овог села. С обзиром да се континуитет становништва Будимље па и области Добра Ријека којој Цецуне припадају, одржао од средњег вијека до половине 17. вијека, основано је претпоставити да би Цецуњани могли потицати од средњовјековних становника ове области. Такође веома је битна чињеница да је назив овог села настао од патронима који је веома стар и који сеже до средњег вијека, а за који се каже: "Cecuni i dаnаs se tаko zove, dobilo je ime po porodici Bogojа Cecunа koji se pominje u trećoj dečаnskoj hrisovulji u jednoj odredbi kаo jedаn od mogućih čelnikа nаd „konjusimа uročnim“ Dobre Reke, gdje je susjedno selo Cecuni; Konjusi – jаvljа se još u dečanskim hrisovuljama kаo mjesto konjuhа uročnih, specijаlizovаnih dvorskih odgаjivаčа konjа nа аpаnаžnom dobru krаljice Jelene Anžujske, danas to je selo Konjuhe"
Мислим да је горе наведено довољно бар за претпоставку.
-
Врло интересантно заиста. Где је била матица Васојевића пре спуштања у Жупу?
-
Врло интересантно заиста. Где је била матица Васојевића пре спуштања у Жупу?
O Васојевићима имаш доста исцрпан текст Ивана Вукићевића на порталу
https://www.poreklo.rs/2018/04/07/rod-vasojevica/
Матица Васојевића би требала бити у сјеверним подручјима данашње подгоричке општине, село Лијева Ријека и околина.
-
На брзину погледах. Нијесам у ситуацији да детаљно улазим у расправу. Указујем: Багаши из Будимље, Горажда - Полица су исто са Милановићима. Милановићи су огранак Багаша. Вјерујем да је словна грјешка: Јовановићи од Ћорака. Ријеч је о Ћорцима из Дапсића. Миомира Дашића посебно цијеним независно од тога што сам последња генерација беранске гимназије кад је он био директор, што смо племеници и имамо кумство са Дашићима више од 300 година. Незаобилазан у питању исламизације старинаца и Васојевића и других брђана је прота Милош Велимировић ( 1848 - 1920 ).Погледајте Племе Васојевичко речено и прећутано, Порекло Београд 2020 г. Прото Велимировић, између осталог пише: ,, Овај пети војвода Васојевички био је Курта Обадовић родом из Божића, Ковачевић по племену Рајевић, он је био потурњак... У времену војводства Куртиног, многи су се Васојевићи истурчили. Због тога је он и штитио Васојевиће више од осталих племена Срба полимских која су у томе тврђа била, и док су тако Васојевићи заузимали већи дио земаља по Нахији, Асу и уопште око Лима, дотле су остали Срби - Србљаци - као старосједиоци притијешњени с једне стране од Турака и Арнаута, а с друге од Васојевића морали се разсељавати и напуштати своја стара огњишта па и Војиновићи,, (85, 86). Можда ће неко рећи стара прича о Србљацима и Васојевићима, умјесто аргумената...
-
О боју на Крчеву, прото М. Велимировић, између осталог пише да се времену првог војводе Васојевичког Милутина Рајичевића приписује бој у Асу на Крчеву који се догодио са Арбанасима католичким Мацурима (вис Мртур у Малесији). Има о томе на форуму. Нађите. Велимировић записа: ,, У овом боју Васојевићи упали су случајно били су дошли у Лужац да купују храну и ту законачили па како су тога јутра Арбанаси напали на ,,Ас" и Србљацима заплијенили стоку, то им Васојевићи с Брајотићем притекну у помоћ стигну их на Крчево и тако их потуку да од њих није остало ни гласника. За ову помоћ Србљаци уступе Брајотићу и Васојевићима као награду сво добивено оружје са погинулих Мацура и још им даду награде 70 волова" (Исто: 70, 71). Имао би још о боју на Крчеву, да је то била прије свега борба Шекулараца и других Србљака са Вуком Љеваком као вођом... Знам, рећи ће неко да сам личан, а што други пишу лажи бајке нема везе.
-
Ако замислимо да је досељење из Змијања у Шекулар било у предосманско доба, не звучи тако невероватно. У средњевековној србској држави овакве сеобе нису биле необичне. Касније, како Османлије надиру са југоистока, логично је да се становништво склања у супротном смеру.
Ако узмемо да су Војводићи потомци војводе Петра Шекуларца из 15. века, како каже и предање, има смисла да су њихови преци ту били и раније, па није искључено ни досељење из области Босне.
Кад је ријеч о предању, предање се не односи само на потомке војводе Даше, него и на потомке кнеза Вука Љевака. Радоје Кастратовић је први то писао, а сви други преносили...
Важно је истаћи да између војводе Петра Шекуларца и Даше и Вука Љевака постоји вријеме од 300 година (у зависности од којег косовског боја рачунамо, оног из 1389 или 1448. односно кнеза Лазара или Хуњади Јаноша- Сибињанин Јанка. Тако стоји у доступној литератури...
-
Кад је ријеч о предању, предање се не односи само на потомке војводе Даше, него и на потомке кнеза Вука Љевака. Радоје Кастратовић је први то писао, а сви други преносили...
Важно је истаћи да између војводе Петра Шекуларца и Даше и Вука Љевака постоји вријеме од 300 година (у зависности од којег косовског боја рачунамо, оног из 1389 или 1448. односно кнеза Лазара или Хуњади Јаноша- Сибињанин Јанка. Тако стоји у доступној литератури...
Ако сам успио добро схватити, извор тог предање је само Радоје Кастратовић. Чини ми се да ни Дашић није претјерано вјеровао у то предање, чим је записао:
"Занимљиво је истаћи да зналац народне традиције о Шекулару Радоје Кастратовић, писац рада "Шекулар и Шекуларци у народној причи и традицији" (1966) не спомиње никакво досељавање "из старе Црне Горе". Он је чуо предање о наводном досељавању двојице предака старих Шекулараца чак "од Змијања или преко Змијања", што опет нема никакве потврде не само у писаним изворима већ ни у сјећањима других Шекулараца које су биљежили поједини аутори који су се дотицали њихове прошлости."
Колико видим доста се у литератури о Шекуларцима помиње кашњење Петра Шекуларца на бој на Косову, а затим се наводи исто предање везано за Ратка са Змијања. Да ли је ова сличност предања утицала на Кастратовића да мало исконструише причу, не знам. Не бих да оптужујем човјека без доказа. У сваком случају то предање о досељавању са Змијања ми не дјелује реално.
-
Ако сам успио добро схватити, извор тог предање је само Радоје Кастратовић. Чини ми се да ни Дашић није претјерано вјеровао у то предање, чим је записао:
"Занимљиво је истаћи да зналац народне традиције о Шекулару Радоје Кастратовић, писац рада "Шекулар и Шекуларци у народној причи и традицији" (1966) не спомиње никакво досељавање "из старе Црне Горе". Он је чуо предање о наводном досељавању двојице предака старих Шекулараца чак "од Змијања или преко Змијања", што опет нема никакве потврде не само у писаним изворима већ ни у сјећањима других Шекулараца које су биљежили поједини аутори који су се дотицали њихове прошлости."
Колико видим доста се у литератури о Шекуларцима помиње кашњење Петра Шекуларца на бој на Косову, а затим се наводи исто предање везано за Ратка са Змијања. Да ли је ова сличност предања утицала на Кастратовића да мало исконструише причу, не знам. Не бих да оптужујем човјека без доказа. У сваком случају то предање о досељавању са Змијања ми не дјелује реално.
Тачно и за Р. Кастратовић и М. Дашића. Прото Андрија Поповић, Хроника Шекулара, Београд, 2018 не помиње Змијање. Рукопис је из 1935. године. Моја маленкост и протов праунук Милош Поповић приредили су рукопис за штампу. Ријеч је о свјештенику из породице која је дала 16 свјештеника ( постоје писани подаци) који са 5 свјештеника из породице Бракочевић ( постоје писани подаци) броје 21 свештеника). Сви су Вукољеваковићи. Нијесу убројани они који су се спремали за свјештеника, али нијесу обукивали свештеничку одежду. Читуља је запаљена за вријеме Боја на Шекулару 1876. године. По предању био је још свјештеника . То није предмет расправе. Поента је да Прото Андрија Поповић (1869- 1943) не помиње Змијање.
-
О боју на Крчеву, прото М. Велимировић, између осталог пише да се времену првог војводе Васојевичког Милутина Рајичевића приписује бој у Асу на Крчеву који се догодио са Арбанасима католичким Мацурима (вис Мртур у Малесији). Има о томе на форуму. Нађите. Велимировић записа: ,, У овом боју Васојевићи упали су случајно били су дошли у Лужац да купују храну и ту законачили па како су тога јутра Арбанаси напали на ,,Ас" и Србљацима заплијенили стоку, то им Васојевићи с Брајотићем притекну у помоћ стигну их на Крчево и тако их потуку да од њих није остало ни гласника. За ову помоћ Србљаци уступе Брајотићу и Васојевићима као награду сво добивено оружје са погинулих Мацура и још им даду награде 70 волова" (Исто: 70, 71). Имао би још о боју на Крчеву, да је то била прије свега борба Шекулараца и других Србљака са Вуком Љеваком као вођом... Знам, рећи ће неко да сам личан, а што други пишу лажи бајке нема везе.
Браћа Брајотићи, Вук и Јован, Глас Васојевића, број 16, Београд, О Петровудне, 2005. стр. 4.
Поред многих битака у којима је учествовао поп Катана, била је и она на Крчеву, где су Клименте потпуно сатрвене и гдје се, поред осталих јунака, истакао и Вук Брајотић.
Т. Катанић, O барјаку код Васојевића, Гласник Етнографског музеја, књ. XIII, Београд, 1938. стр. 158.
По народном предању васојевићки првак поп Катана је ''под барјаком'' са Васојевићима прешао у долину Лима и ондје се населио око 1700. године.
-
Поред горе наведених постоје и родови за које предањске везе нису тако јасне:
Славковићи(Главаца, Курикуће) и Кљајићи (Бастахе, Лубнице) који славе Никољдан истог су поријекла. Иако и они помињу неко старије поријекло у Бјелопавлићима, мислим да би се у њиховом случају могло радити о старинцима у Горњим Селима. Некада су у Горњим Селима били много бројнији, али су послије сукоба са Климентама доживјели својеврсну разуру. Не знам да ли би са овим Славковићима могао бити повезан онај Славковић из Топлице који има мацурски хаплотип I1-Z63>Y16437, али би у сваком случају корисно било да се Славковићи Кљајићи тестирају.
Кљајиће и Славковиће из Горњих села поменуо сам као потенцијалне будимаљанске старинце, али их због непоузданости предања нисам стављао на мапу. Послије сам видио да су Цикотићи муслимани из Бихора (Горња Врбица и Трпези) тестирани као I2-Y4882>A1328>Y177643 и да имају предање о заједничком поријеклу са Кљајићима из Горњих села и Загорја/Беране. Кљајићи у Горњим селима славе Никољдан,а у Загорју Петковдан. И једни и други имају предања о поријеклу из Бјелопавлића. Очигледно је било неког преузимања предања од бјелопавлићких Пешића, можда и неког срођавања, јер Пешићи и Кљајићи настањују иста села. Пешићи и генетички припадају роду Бјелопавлића. На основу резултата Цикотића видимо да би Кљајићи и њима сродни Славковићи у Будимљи ипак могли бити будимљански старинци. Хаплогрупа I2-Y177643 је једна од карактеристичнијих хаплогрупа будимљанске жупе. Не би ме чудило да овој грани припадају и Обрадовићи Горњосељани који су по маркерима I2-Y3120.
Мислим да би и род Кљајића и Славковића Горњосељана требало на мапу додати као стариначки род Будимље. Матица им је по свему судећи у селима Бастасе, Курикуће и Главаце/Беране.
-
Да наведем овде још један, очекивани резултат, са 23andMe: Лабудовић, Јовањдан, Шекулар, I2-Z17855.
-
Кљајиће и Славковиће из Горњих села поменуо сам као потенцијалне будимаљанске старинце, али их због непоузданости предања нисам стављао на мапу. Послије сам видио да су Цикотићи муслимани из Бихора (Горња Врбица и Трпези) тестирани као I2-Y4882>A1328>Y177643 и да имају предање о заједничком поријеклу са Кљајићима из Горњих села и Загорја/Беране. Кљајићи у Горњим селима славе Никољдан,а у Загорју Петковдан. И једни и други имају предања о поријеклу из Бјелопавлића. Очигледно је било неког преузимања предања од бјелопавлићких Пешића, можда и неког срођавања, јер Пешићи и Кљајићи настањују иста села. Пешићи и генетички припадају роду Бјелопавлића. На основу резултата Цикотића видимо да би Кљајићи и њима сродни Славковићи у Будимљи ипак могли бити будимљански старинци. Хаплогрупа I2-Y177643 је једна од карактеристичнијих хаплогрупа будимљанске жупе. Не би ме чудило да овој грани припадају и Обрадовићи Горњосељани који су по маркерима I2-Y3120.
Мислим да би и род Кљајића и Славковића Горњосељана требало на мапу додати као стариначки род Будимље. Матица им је по свему судећи у селима Бастасе, Курикуће и Главаце/Беране.
Јуче сам примјетио да су муслимани Бабачићи из Туцања у Бихору, који би требали бити од исламизованих Обрадовића Горњосељана, потврђени као припаданици гране I2-Y4882. Што једним дијелом потврђује претпоставку да би и Обрадовићи могли припадати хаплогрупи I2-Y4882>Y177643.
Сад је само питање да ли су Обрадовићи, Кљајићи и Црновршани истог генетичког рода. Црновршани су завршили своју пуну профилацију. Сва три рода су из блиског географског подручја сјеверозападно од Берана.
-
Јуче сам примјетио да су муслимани Бабачићи из Туцања у Бихору, који би требали бити од исламизованих Обрадовића Горњосељана, потврђени као припаданици гране I2-Y4882. Што једним дијелом потврђује претпоставку да би и Обрадовићи могли припадати хаплогрупи I2-Y4882>Y177643.
Сад је само питање да ли су Обрадовићи, Кљајићи и Црновршани истог генетичког рода. Црновршани су завршили своју пуну профилацију. Сва три рода су из блиског географског подручја сјеверозападно од Берана.
Ако знате некога Обрадовића, повежите нас, да га дам испитати на снп.
-
Ако знате некога Обрадовића, повежите нас, да га дам испитати на снп.
Један је тестиран, али не знам да ли је члан друштва и да ли има контакт. То треба провјерити са уредницима.
-
Јуче сам примјетио да су муслимани Бабачићи из Туцања у Бихору, који би требали бити од исламизованих Обрадовића Горњосељана, потврђени као припаданици гране I2-Y4882. Што једним дијелом потврђује претпоставку да би и Обрадовићи могли припадати хаплогрупи I2-Y4882>Y177643.
Сад је само питање да ли су Обрадовићи, Кљајићи и Црновршани истог генетичког рода. Црновршани су завршили своју пуну профилацију. Сва три рода су из блиског географског подручја сјеверозападно од Берана.
Случај је удесио да проведем једно поподне летос са братом и сестром који су родом Црновршани. Он је типични Словен светао косом и очима а она црна као угарак,никад не бих рекао да су род а камоли брат и сестра. Генетика је чудна работа.
-
Кљајиће и Славковиће из Горњих села поменуо сам као потенцијалне будимаљанске старинце, али их због непоузданости предања нисам стављао на мапу. Послије сам видио да су Цикотићи муслимани из Бихора (Горња Врбица и Трпези) тестирани као I2-Y4882>A1328>Y177643 и да имају предање о заједничком поријеклу са Кљајићима из Горњих села и Загорја/Беране. Кљајићи у Горњим селима славе Никољдан,а у Загорју Петковдан. И једни и други имају предања о поријеклу из Бјелопавлића. Очигледно је било неког преузимања предања од бјелопавлићких Пешића, можда и неког срођавања, јер Пешићи и Кљајићи настањују иста села. Пешићи и генетички припадају роду Бјелопавлића. На основу резултата Цикотића видимо да би Кљајићи и њима сродни Славковићи у Будимљи ипак могли бити будимљански старинци. Хаплогрупа I2-Y177643 је једна од карактеристичнијих хаплогрупа будимљанске жупе. Не би ме чудило да овој грани припадају и Обрадовићи Горњосељани који су по маркерима I2-Y3120.
Мислим да би и род Кљајића и Славковића Горњосељана требало на мапу додати као стариначки род Будимље. Матица им је по свему судећи у селима Бастасе, Курикуће и Главаце/Беране.
Цикотићи припадају истој грани као и Османовићи са којима живе у истом селу (Трпези у Горњем Бихору). Питање је да ли икакаве везе имају са Кљајићима тј. сасвим је могуће да потичу од Булатовића - Вељовића, као и Османовићи. Не бих још додавао Кљајиће на списак.
-
Вељовићи су такође пореклом из централног дела Будимље, тачније села Калудре, где постоји топоним Ровца и манастир посвећен Светом Луки (што одговара њиховом предању о Ровцима и крсној слави), тако да се и они одлично уклапају у драјверову причу о Y177643 као старинцима ове жупе.
-
Вељовићи су такође пореклом из централног дела Будимље, тачније села Калудре, где постоји топоним Ровца и манастир посвећен Светом Луки (што одговара њиховом предању о Ровцима и крсној слави), тако да се и они одлично уклапају у драјверову причу о Y177643 као старинцима ове жупе.
Ровца нису топоним у Калудри, већ село за себе. Назив овог села нема никакве везе с племеном Роваца. Крајем 15. века наводи се у османском дефтеру као - Боровци, свакако по густој боровој шуми која постоји и данас. Јасно је да каснији назив Ровца долази од изобличеног изворног назива.
-
А не знам да су Вељовићи са славом Свети Лука из Калудре ???
-
Ја сам упознао једног Вељовића, таксисту, пре пар година, који каже да је од Булатовића (вероватно прибраћен), а одакле је, не могу да се сетим, али пазарски крај (слави Св. Луку)
-
Ја сам упознао једног Вељовића, таксисту, пре пар година, који каже да је од Булатовића (вероватно прибраћен), а одакле је, не могу да се сетим, али пазарски крај (слави Св. Луку)
99% cu dobiti isto sto i vecina nema svrhe
-
99% cu dobiti isto sto i vecina nema svrhe
Ма "већи" је тај Вељовић "Булатовић" од правог Булатовића, само га слушаш како прича , остаје само да му кажеш да је " у праву" (,чик да му изнесеш да није "прави")
-
Ако знате некога Обрадовића, повежите нас, да га дам испитати на снп.
Dejan R Vukićević(član porekla) je uzeo uzorak od Obradovića.Šaljem ti u privatnoj poruci njegov mejl.
-
У плавским селима Богајићу и Метеху присутни су муслимани Цецуњани који су доселили из Цецуна у Доброј Ријеци (Будимљанска жупа). Да ли би они могли бити остатак средњовјековних немањићких коњуха?
Тестирани су преко 23andme и припадају хаплогрупи I2-Y3120>Z17855. Штета што нису дубље тестирани или да бар имају маркере, да се види да ли постоји веза са неким другим Z17855 родовима у Плаву и Будимљи, попут Шекулараца Војводића и Вукољеваковића или Срдановића.
Ако мислиш на Цецуњане, то је тек претпоставка коју је тешко доказати, али није сасвим без смисла.
Оно што је извјесно јесте да су се Цецуњани доселили из села Цецуна, како им и предање каже. Одатле су по свему судећи били потиснути од стране Васојевића, који су данашњи становници села Цецуна. Дакле су Цецуњани били старије становништво овог села. С обзиром да се континуитет становништва Будимље па и области Добра Ријека којој Цецуне припадају, одржао од средњег вијека до половине 17. вијека, основано је претпоставити да би Цецуњани могли потицати од средњовјековних становника ове области. Такође веома је битна чињеница да је назив овог села настао од патронима који је веома стар и који сеже до средњег вијека, а за који се каже: "Cecuni i dаnаs se tаko zove, dobilo je ime po porodici Bogojа Cecunа koji se pominje u trećoj dečаnskoj hrisovulji u jednoj odredbi kаo jedаn od mogućih čelnikа nаd „konjusimа uročnim“ Dobre Reke, gdje je susjedno selo Cecuni; Konjusi – jаvljа se još u dečanskim hrisovuljama kаo mjesto konjuhа uročnih, specijаlizovаnih dvorskih odgаjivаčа konjа nа аpаnаžnom dobru krаljice Jelene Anžujske, danas to je selo Konjuhe"
Мислим да је горе наведено довољно бар за претпоставку.
Цецуњани нису староседеоци у Полимљу, већ старији досељеници. По предању потичу од Љешњана - Војинића, а хаплогрупа којој припадају (I2-Z17855) иде томе у прилог.
Род су им православни Николетићи из Машнице код Мурина и муслимани Љешњани из Метеха код Плава. Бранислав Оташевић у књизи Велика и Полимље наводи следеће:
Николетићи воде поријекло од Озринића. O њиховом поријеклу пише и Андрија Јовићевић. По томе њихов предак се доселио у Ровца у селу Лијешње. Према предању које се и сад чува у породици Николетића њихов предак је учествовао у убиству неког од бегова Љубовића са осталим Ровчанима, па су Турци ударили да спале и униште Ровца и освете бега. Никола Озринић предак Николетића (по мојим сазнањима по њему су добили презиме) буде у тој борби рањен и одатле се преселио у Машницу гдје и данас живи једна породица његових потомака. Истакнути Николетићи су: Стефан Николетић, капетан Симо Николетић, Велиша Николетић и други. Спадају у најстарије становнике Машнице, били су борбени и нијесу се множили. Када су се доселили у Машницу, живјело је само неколико изгнаних Климената који су се убрзо одсјелили. Славе Арханђелов дан. Са Цецуњанима и Њешњанима у Метаху сматрају се рођацима и да су Цецуњани и Њешњани прије сто година примили ислам.
Слично предање је забележио и Алија Џоговић у Богајићима од Цецуњана.
Укратко, ништа од средњовековних Коњуха.
-
Цецуњани нису староседеоци у Полимљу, већ старији досељеници. По предању потичу од Љешњана - Војинића, а хаплогрупа којој припадају (I2-Z17855) иде томе у прилог.
Род су им православни Николетићи из Машнице код Мурина и муслимани Љешњани из Метеха код Плава. Бранислав Оташевић у књизи Велика и Полимље наводи следеће:
Николетићи воде поријекло од Озринића. O њиховом поријеклу пише и Андрија Јовићевић. По томе њихов предак се доселио у Ровца у селу Лијешње. Према предању које се и сад чува у породици Николетића њихов предак је учествовао у убиству неког од бегова Љубовића са осталим Ровчанима, па су Турци ударили да спале и униште Ровца и освете бега. Никола Озринић предак Николетића (по мојим сазнањима по њему су добили презиме) буде у тој борби рањен и одатле се преселио у Машницу гдје и данас живи једна породица његових потомака. Истакнути Николетићи су: Стефан Николетић, капетан Симо Николетић, Велиша Николетић и други. Спадају у најстарије становнике Машнице, били су борбени и нијесу се множили. Када су се доселили у Машницу, живјело је само неколико изгнаних Климената који су се убрзо одсјелили. Славе Арханђелов дан. Са Цецуњанима и Њешњанима у Метаху сматрају се рођацима и да су Цецуњани и Њешњани прије сто година примили ислам.
Слично предање је забележио и Алија Џоговић у Богајићима од Цецуњана.
Укратко, ништа од средњовековних Коњуха.
Иване, како све поквариш. ;D
Зар не знаш за старо правило? Ако имаш добру причу, а имаш и чињенице које се у исту причу не уклапају, онда једноставно те чињенице не помињеш.
-
Иване, како све поквариш. ;D
Зар не знаш за старо правило? Ако имаш добру причу, а имаш и чињенице које се у исту причу не уклапају, онда једноставно те чињенице не помињеш.
А таман си се био спремио да преко вештачке интелигенције графички прикажеш како су Цецуњани дресирали коње у средњем веку ;)