Форум - Порекло
ДНК порекло => Српски ДНК пројекат => Организоване акције тестирања => Тему започео: НиколаВук Април 10, 2024, 09:40:03 пре подне
-
На овој теми ће бити објављивани резултати истраживања генетичког порекла српских староседелачких родова са подручја града Сомбора и његове околине. Покретачи акције су чланови Друштва "Порекло" Ђорђе Јањатовић и Милан Степановић. Планирано је да се тестира 118 родова са овог подручја.
-
1. Настасић, Стевањдан, Сомбор (насеље Буковачки салаши), E-V13>Z5017>CTS9320>Z16988
3. Настасић, Стевањдан, Равно Село, Сомбор, E-V13>Z5017>CTS9320>Z16988
Припадају истом генетичком роду као и Настасић из Свилоша код Беочина, који такође слави Стевањдан:
Настасић, Стевањдан, Свилош, Беочин, E-V13>Z5017>Z16988
Поседује веома повишене вредности маркера DYS389ii=33 и DYS635=24 услед чега нема ближих поклапања међу другим тестираним припадницима гране Z16988.
Према предању су у Сомбор дошли из села Настасићи на Косову приликом Прве сеобе Срба под Чарнојевићем. Један део се затим одселио у Свилош, а други у Црну Гору, где славе Ђурђиц. Међутим, није ми познато да у Црној Гори постоји неко братство са овим презименом.
Хаплотип Настасића из Буковачких салаша се од хаплотипова Настасића из Равног Села и Свилоша разликује на маркерима DYS439 и DYS389i. Међутим, нема никакве дилеме око тога да ли припадају истом роду пошто њихови хаплотипови имају исте карактеристичне вредности маркера.
О Настасићима је истраживао Милан Степановић, који је прикупио заиста доста података:
Moj prilog o somborskoj porodici Nastasić, očito istog korena. https://www.ravnoplov.rs/somborski-nastasici/
-
2. Настасић, Стевањдан, Бечеј
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>YP237>FGC13681>YP951>YP6186>BY99654. Од карактеристичних вредности издвајају се снижене Y-GATA-H4=10 и DYS549=11. Најближа поклапања има са крајишким фамилијама које славе Ђурђевдан (Медићи, Вјештице, Вановци, Грубори) и Никољдан (Бирачи, Ресановићи, Гашићи). Од Бирача се разликује на 2, а од осталих поменутих на 3 од 23 маркера, али је разлика на бар једном, а код већине на оба поменута маркера двостепена, па се вероватно не ради о ближем сродству. Препорука је даље тестирање путем дубинског теста (WGS или BigY-700). Тестирани није у упитнику оставио детаљније податке о пореклу.
-
11. Овцин (Митровдан), Салаши Радојевићи/Сомбор
Припада хаплогрупи R1b-Z2705>BY38894. Има модалан хаплотип, па самим тим десетак потпуних поклапања на 23 маркера са Пиперима (грана FT49714). Питање је да ли баш припада роду Пипера, јер овакве вредности маркера имају и припадници гране BY218801 и неки за које се не зна шта су. Један од тестираних са потпуним поклапањем је Божовић из Стијене Пиперске код Подгорице који исто слави Митровдан (ова крсна слава је заменила Аранђеловдан у Стијени код више презимена, а по предању то се десило око 1630. год).
У Сомбору је 1747. године пописан Тодор Овцин.
Позиција на Yfull стаблу: https://www.yfull.com/tree/R-Z2705/ (https://www.yfull.com/tree/R-Z2705/)
Чланак о хаплогрупи: https://www.poreklo.rs/2019/12/28/haplogrupa-r1b-by611z2705/ (https://www.poreklo.rs/2019/12/28/haplogrupa-r1b-by611z2705/)
-
Најраније забележена појава презимена Овцин (које је у Сомбору, током 18. века, писано и са облицима Овца, Овчичин, Овчичић, Овцић и Овцичић) забележена је 1735. године, када је у попису заоставштине сомборског граничарског капетана Јована Бранковића наведен дуг за исплату Галети Овчичину (још у првом турском попису санџака Херцеговине из 1477. године, у нахији Комарница, у околини данашњих Пљеваља, забележен је Владисав, син Овчине). На попису сомборских граничара из 1745. год. налазе се Јован, Лазар, Недељко и Тодор Овцин. Попис развојачених Сомбораца из 1746. г. бележи самостална домаћинства Јована, Недељка и Тодора Овцина (у Тодоровом домаћинству живела су и два неодељена ожењена брата). Тодор је 1748/49. г. откупио градско земљиште за износ од 500 форинти (град је продавао земљу становницима Сомбора како би сакупио износ за плаћање статуса слободног и краљевског града). Први порески попис Сомбора из 1750. г. бележи Тодора Овцина као поседника 117 старих јутара земље (старо јутро имало је 2.000 кв. хвати и било је за четвртину веће од катастарског јутра) и шест јутара и 466 кв. хвати винограда. Недељко Овцин имао је девет старих јутара земље и четири јутра и 892 кв. хвата винограда, а Јован (записан као Јоцко) Овцин поседовао је такође девет старих јутара ораница, али виноград није имао. Поседи Овцина налазили су се у атару приградске пустаре Прерадовић (касније салашко насеље Радојевићи).
-
6. Шљукић, Никољдан, Сомбор
Припада хаплогрупи R1a, док се млађа грана не може поуздано утврдити на овом броју маркера. Невген даје преко 96% вероватноће за припадност непознатој грани, а Шљукић нема ни блиских поклапања међу до сада тестиранима у нашој бази (са мање од 6 разлика на 23 маркера). Од ређих вредности треба поменути снижене Y-GATA-H4=10 и DYS438=10. С обзиром на прилично специфичан хаплотип, препорука је даље тестирање путем неког од дубинских тестова (WGS или BigY-700). Тестирани није у упитнику оставио детаљније податке о пореклу.
-
Шљукићи су српска граничарска породица која је у Сомбору најраније забележена 1720. године, када је на попису овдашњих граничара записан Милета Шљукић. Сомборски Шљукићи имају предање о пореклу из околине Пљеваља, где и данас има Шљукића исте крсне славе. На попису сомборских граничара забележени су 1745. г. Арсенија, Остоја и Петар Шљукић, који су 1746. г. записани и на попису развојачених Сомбораца (Арсенија Шљукић је живео у домаћинству са ожењеним братом, а Петар Шљукић у домаћинству са ожењеним братом и ожењеним сином). Порески попис Сомбора из 1750. г. бележи Остоју и Стојића Шљукића (имали су кућу до куће и свако од њих био је власник по четири и по стара јутра земље, с тим да је Остоја имао и једно и по јутро винограда, а Стојић једно јутро и 501 кв. хват винограда). Осим њих, на истом попису забележени су, такође кућа поред куће, Петар и Арсеније Шљукић (Петар је био власник 18 старих јутара земље и непуна два јутра виногарада, а Арсеније 13 старих јутара земље и непуна три јутра винограда). Поседи ове породице налазили су се у сомборском приградском салашком насељу Буковац, а касније су мање гране породице своје салаше имале у приградским насељима Жарковац и Чичови.
-
4. Галетин, Јовањдан, Буковачки салаш/Сомбор
Резултат припада хаплогрупи I1-L22, али се због снижених вредности DYS391=9 и DYS385=12-13 не може поуздано утврдити којој грани припада. Најближи у бази СДКП су Дробњаци од којих се разликује управо на наведеним маркерима. Саветовао бих WGS или BigY-700 тест за прецизно одређивање хаплогупе.
О Галетинима имамо већ отворену тему на форуму https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1524.0 (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1524.0). Додао бих да се у Ономастичким прилозима 17 Галетини доводе у везу са Галетом Ерњаковићем прописаним 1743. године у Змајеву, то јест изнета је претпоставка да је он родоначелник Галетиних. Извор: Ономастичким прилози 17, САНУ 2004, страна 426.
-
Како у Сомбору постоје две породице са презименом Галетин различитих слава, могуће да им је и порекло различито (сазнаћемо када буде тестирана и друга грана ове породице). Презиме Галетин у Сомбору се бележи најраније 1744. г. у матичним књигама овдашње Мале (Светопретечеве) православне цркве, када је као кум убележен Јован Галетин. Године 1747. записан је Антоније Галетин, са поседом у атару приградске пустаре (касније салашког насеља ) Буковац (на пореском попису Сомбора из 1750. г. он је записан као власник девет старих јутара земље и два јутра и 310 кв. хвати винограда). Другу грану породице истог презимена представљао је 1750. г. већ поменути Јован Галетин, записан као власник 22,5 стара јутра ораница и једног јутра и 1.302 кв. хвати винограда (његови поседи налазили су се у атару приградске пустаре Шикара). Једна грана сомборских Галетина вероватно представља потомке граничара Галете Радановића, записаног на попису сомборских граничара 1720. године, а друга грана могла би да буде потомак Галете, сина Неше Ђурина. Галета Нешин забележен је на попису сомборских коморских становника 1728. године.
-
Како у Сомбору постоје две породице са презименом Галетин различитих слава, могуће да им је и порекло различито (сазнаћемо када буде тестирана и друга грана ове породице). Презиме Галетин у Сомбору се бележи најраније 1744. г. у матичним књигама овдашње Мале (Светопретечеве) православне цркве, када је као кум убележен Јован Галетин. Године 1747. записан је Антоније Галетин, са поседом у атару приградске пустаре (касније салашког насеља ) Буковац (на пореском попису Сомбора из 1750. г. он је записан као власник девет старих јутара земље и два јутра и 310 кв. хвати винограда). Другу грану породице истог презимена представљао је 1750. г. већ поменути Јован Галетин, записан као власник 22,5 стара јутра ораница и једног јутра и 1.302 кв. хвати винограда (његови поседи налазили су се у атару приградске пустаре Шикара). Једна грана сомборских Галетина вероватно представља потомке граничара Галете Радановића, записаног на попису сомборских граничара 1720. године, а друга грана могла би да буде потомак Галете, сина Неше Ђурина. Галета Нешин забележен је на попису сомборских коморских становника 1728. године.
Занимљиво да ови Галетини које сам поменуо, пореклом из Старог Кера, славе исто Јовањдан.
-
8. Јосић, Никољдан, Јосићки Салаши, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y7627. Нема потпуних поклапања са до сада тестираним припадницима ове хаплогрупе али има неколико блиских хаплотипова од којих се разликује на само једном маркеру, међу којима бих издвојио хаплотип Ћука из места Зрмања у Лици због исте славе. Разликују се на маркеру DYS576(16/17). Исту разлику има и са Поповићем који слави Јовањдан, из Биовичиног Села у Далмацији. Остали блиски хаплотипови су из Херцеговине, где је вероватно била матица овог генетичког рода.
Јосић се у првој половини 18. века помињу у пописима пар насеља у Источној Славонији.
-
16. Парчетић, римокатолик, Сомбор, E-V13>Z5017>CTS9320>PH1173>Y7168
Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS635=22. То је уједно и једина вредност маркера која одступа од модалног хаплотипа ове гране услед чега има више блиских поклапања, која нису од значаја с обзиром на одсуство ближе географске везе.
Тестирани је навео да Парчетићи према предању потичу из околине Шибеника.
-
17. Парчетић, римокатолик, Сомбор (салаши Градина), E-V13>Z1057
Припада истом генетичком роду као и следећи тестирани чији су резултати објављени:
- Костић, Никољдан, Бресница/Врање
- Миловановић, Никољдан, Стубал/Краљево
- Булатовић, Лучиндан, Лијешње/Колашин
За овај генетички род је карактеристична снижена вредност маркера DYS389ii=27.
Надимак породице тестираног је Милакови.
Не постоји могућност да двојица Парчетића припадају истом генетичком роду, иако припадају истој хаплогрупи.
-
12. Бркић, Ђурђевдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-P109>FGC21792>FTA86559. Најближи му је Букинац (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.msg195834#msg195834) из места Надаљ код Србобрана, са којим има разлику само на једном од 25 маркера DYS576 на којем Бркић има модалну вредност 15, док Букинац има вредност 17. Међутим деле карактеристичну вредност DYS439=13. Сврстао сам их у новоформирани род Е. Више информација о овој хаплогрупи код Срба се може пронаћи на темама https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6463 (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6463) и https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6611 (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6611).
Презиме Бркић се јавља у Сомбору у пописима још од почетка 18. века. Пронашао сам податак да је у Бачком Брестовцу 1778. један од сеоских православних свештеника био извесни Алекса Бркић. Бркића у Сомбору је било и оптаната из Северне Барање.
-
20. Влашкалић, Јовањдан, Чичови/Сомбор, I2-Y3120
Тестирани је навео да његова фамилија потиче од Влашкалића из села Сивац. На аустријском попису из 1828. године у Сивцу је забележен Тимотије Влашкалић. У сомборском насељу Чичови Влашкалићи се бележе знатно раније, још на попису 1748. године. Верујем да ће Милан Степановић имати више детаља о овој старој сомборској породици.
Хаплотип тестираног карактеришу маркери DYS549=12, DYS576=19 и у мањој мери DYS19=15. Технички најближи овом резултату је хаплотип Бозала (Аранђеловдан, Влахоље/Калиновик) са подударањем 21/23 и истим вредностима на свим поменутим карактеристичним маркерима. Због велике географске удаљености, непостојања предања о старијем пореклу и различитих крсних слава, тешко је рећи да ли је ова сличност нешто више од случајности. На ово питање се не би добио одговор ни геномским тестом уколико га не би урадио и Бозало, али би такав тест Влашкалићу свакако омогућио да сазна своју терминалну грану на филогенетичком стаблу.
-
21. Каралић, Михољдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y13946>Y51867>Y155080. Нема потпуних поклапања у нашој бази. Има међутим велики број оних од којих се разликује на 2 од 23 или 25 маркера, јер сва одступања од модала има на позицијама на којима често долази до одступања у оквиру ове хаплогрупе. Има једну разлику DYS458(15/16) у односу на резултат једног тестираног из Руњана код Лознице, који је тестиран на само 17 маркера у оквиру САНУ истраживања, али бих га ипак довео у везу са Караџићем због исте славе, коју иначе славе само ове две породице међу бројним до сада тестираним које припадају овој хаплогрупи.
Стеван Каралић је био један од сомборских опуномоћеника за дизање кредита ради исплате откупнине Бечу 1748. ради стицања статуса слободног краљевског града. Каралићи се помињу и у попису Сомбора из 1795/96. и то Игњат и Тимотије. Затим 1828. су у Пачиру пописани Исак и Ђука Каралићи.
-
9. Кунић, Ђурђевдан, Сомбор, J2b-M205>Y22059
Кунићи су из самог града, имају породични надимак "Дрвар" (занат). У насељу Буковац 1746. године пописан је кућедомаћин Јанко Кунић. Вероватно је реч о овим Кунићима. То насеље је данас претпостављам Буковачки Салаш. Кунић поседује специфичну вредност 13 на маркеру 456 и највероватније припада подграни J-Y22063. Први слављеник Ђурђевдана међу овом групом. Што се поклапања тиче, за Кунића важи што и за Поповића који је објављен на теми Светски днк месец 2024, па цитирам тај део поруке:
Костић, Чачак
Костић, Свештица, Ивањица
Белић, Остра, Чачак
Необјављен, Тисовица, Нова Варош
Необјављен, Блазнава, Топола
Поповић, Кушићан, Ивањица
Због вредности на 456 и географске близине, овој групи може бити блиска једна група родова са славом Аранђеловдан (Пљевља, Чачак, Аранђеловац). Од географски удаљенијих родова, због сличних хаплотипова, за ову групу могу бити интересантни тестирани са простора Македоније, као и Новаковићи из Подгрмечја, који такође славе Никољдан.
Препорука је да неко од овог рода наручи BIGY700, или неки други дубљи тест.
-
22. Бељански, Аранђеловдан, Салаши Радојевићи, Сомбор, J2a-L581>PF5000
Презиме забележено у околини Сомбора још 1743. године. Породични надимак "Гоље". Реч је о маркерима добро профилисаном генетичком роду и вероватно грани J-Y29673 (треба потврда). Хаплотипом су сви међусобно доста блиски, а припадника ове подгране код нас има на простору Западне Србије/Шумадије и Војводине.
Блиски днк рођаци:
Милутиновић, Св. Јован Милостиви, Рудовци, Лазаревац
Недељковић, Св. Јован Милостиви, Сијерач, Бајина Башта
Необјављен, Св. Јован Милостиви, Костојевићи, Бајина Башта
Савић, Аранђеловдан, Злакуса, Ужице
Необјављен, Јовањдан, Санад, Нови Кнежевац
Интересантна је свакако ретка слава Св. Јован Милостиви, која се јавља код припадника овог генетичког рода.
-
За Бељанског, пробајте одмах J-Y29678.
https://www.yseq.net/product_info.php?currency=EUR&products_id=49529&osCsid=5d6d8c5dc1b8b077f204ef2d4e8c8d4f
-
16. Парчетић, римокатолик, Сомбор, E-V13>Z5017>CTS9320>PH1173>Y7168
Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS635=22. То је уједно и једина вредност маркера која одступа од модалног хаплотипа ове гране услед чега има више блиских поклапања, која нису од значаја с обзиром на одсуство ближе географске везе.
Тестирани је навео да Парчетићи према предању потичу из околине Шибеника.
Овде је реч о потомку рођене браће првог главног судије (градоначелника) слободног и краљевског града Сомбора и племића, некадашњег граничарског заставника Мартина Парчетића. У разговору са српским публицистом и историчарем Александром Сандићем, своја сазнања о старијем пореклу Парчетића саопштио је тадашњи новосадски велики жупан Феликс Парчетић, чукунунук Мартина Парчетића. Сандић је то предање објавио 1884. г. у листу "Јавор", а у чланку се, осим осталог, каже: "Парчетићи су лозом од старина Далматинци и стара властела; стари им се доселише отуд из Брибира у Сомбор – и бише, од како је, на лепом гласу, припознати и пажени, велезаслужни људи у земљи овој...". У племићкој повељи Мартина Парчетића, која му је додељена 3. децембра 1753. године, конкретно се наводи да је из Далмације досељен Јаков Парчетић, који је 1697. године, у време Битке код Сенте, "по највишој заповести фелдмаршала принца Еугена Савојског, достављао војну теренску пошту и био унапређен у краљевској служби, али је при том окрутно лишен живота од стране османлијских војника". Јаковљев син Иван, звани Ивага, "као снажан војник, борећи се мушки у турском (Великом бечком) рату, у коме је задобио осам рана, доспео је у турско ропство", а Ивагин син Никола, "који је наследио очеве врлине", учествовао је, са братом Иваном, у аустријско-турском Варадинском рату (1716-1718), у коме је био тешко рањен и заробљен. Мартин Парчетић (1721-1789) био је син Ивана, унук Иваге и праунук Јакова Парчетића. Истакао се храброшћу у Рату за аустријско наслеђе (у коме је учествовао од 1741. до 1745), а између 1745. и 1749. г. предводио је изасланство Сомбора у преговорима са Бечким двором о добијању статуса слободног и краљевског града, што је и уследило 17. фебруара 1749, после чега је млади Мартин Парчетић (имао је свега 27 и по година) 24. априла 1749. изабран за првог сомборског главног судију. Његова племићка грана у 19. веку је мађаризована. Мартинова рођена браћа Аврам, Дамјан и Ловро нису имала племићку титулу и били су поседници ораница, ливада и салаша у северном окружењу Сомбора, а атару приградских салашких насеља Шивоље (касније Безданских салаша) и Ненадића, а њихови потомци очували су свој буњевачки идентитет до данас. Тестирани је потомак те гране Парчетића. Иначе постојала је и друга племићка грана ове породице, нобилизована скоро четири деценије касније (реч је о потомцима Мартиновог брата од стрица Николе, сина поменутог граничара Николе старијег, који су племство добили 1790).
Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да су наведеној подгрупи хаплогрупе Е-V13 (Y7168), према недавно саопштеним мађарским археогенетским испитивањима скелета сина и унука краља Матије Корвина (https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC9678726), као и на YFull (https://www.yfull.com/tree/E-Y7168/), припадали и чланови славне мађарске владарске породице Хуњади, из које су потекли војсковођа, ердељски војвода и угарски регент Јанош Хуњади (Јанко Сибињанин из српске епике), као и његов син, угарски краљ Матија Хуњади, прозван Корвин, један од најзначајнијих владара у историји средњовековне Угарске. Заједнички предак Хуњадија, ове гране Парчетића и других припадника те подгрупе, чијих потомака данас, у мањем броју, има и у Србији — у Мачви, Шумадији, Поморављу и Топлици, те у Вараждину у Хрватској (где тестирани потомак носи и презиме Хуњади), као и у Стоцу (Федерација БиХ), живео је, према процени YFull, пре око 1.150 година, односно крајем 9. века.
Тестирањем друге гране Парчетића, чији су се поседи налазили јужно од Сомбора, у атару приградске пустаре Градина, утврђена је иста хаплогрупа, али различита подгрупа, која показује да ове две гране Парчетића не припадају једном генетичком роду (штавише знатно се разликују), па можемо закључити да се једна од њих, вероватно у 18. веку, ако не и раније, из неког разлога прикључила изворној породици Парчетић и преузела њихово иначе ендемично презиме.
-
8. Јосић, Никољдан, Јосићки Салаши, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y7627. Нема потпуних поклапања са до сада тестираним припадницима ове хаплогрупе али има неколико блиских хаплотипова од којих се разликује на само једном маркеру, међу којима бих издвојио хаплотип Ћука из места Зрмања у Лици због исте славе. Разликују се на маркеру DYS576(16/17). Исту разлику има и са Поповићем који слави Јовањдан, из Биовичиног Села у Далмацији. Остали блиски хаплотипови су из Херцеговине, где је вероватно била матица овог генетичког рода.
Јосић се у првој половини 18. века помињу у пописима пар насеља у Источној Славонији.
У Сомбору су постојале две несродне српске породице презимена Јосић, од којих је једна поседе имала у атару приградске пустаре Мали Миличић (Шикара), а друга у атару пустаре Билић. Прва је славила Св. Николу, а друга Св. Димитрија. Шикарски Јосићи били су коморског порекла (сомборско коморско становништво било је малобројније и махом су га чинили потомци староседелаца из времена турске управе), а билићки Јосићи потомци су овдашњих граничара (1720. г. као сомборски граничар забележен је Петко Јосић, а 1745. и 1746. г. Мишко Јосић). Предак шикарских Јосића могао би да буде Грга Јосин, уписан на попису сомборских коморских становника 1728. године (вероватно је реч о сину Јосе Малог, који је записан међу овдашњим коморским становништвом 1722. и 1725/26. године, а могуће је да се на њега односи и запис из 1715. г. када је забележен Јосо Пеанковић).
Тестирани припада грани шикарских Јосића, а најстарији записи из матичних књига сомборске Светопретечеве цркве претке шикарских Јосића наводе 1745. и 1746. г. са презименом Јосифов, а од 1747. г. са презименом Јосић. Први порески попис слободног и краљевског града Сомбора из 1750. г. бележи три куће предака шикарских Јосића – Николу (поседника 24,5 стара јутра земље, те једног јутра и 1.520 кв. хвати винограда), Симу (поседника 36 старих јутара земље и два јутра и 762 кв. хвата винограда) и Јакова (28 старих јутара земље и једно јутро и 1.774 кв. хвата винограда). Сима и Јаков Јосић живели су 1750. г. у заједничкој кући (бр. 310), а Никола Јосић у оближњој кући (бр. 307).
Као поседници салаша у малом Миличићу (Шикари) 1775. г. забележени су Ђука, Јелисија и Зарија Јосић, а први катастарски попис Сомбора 1783. г. бележи као власнике поседа у атару Малог Миличића (Шикаре): Алексу Јосића (19 старих јутара земље), Димитрија Јосића (два јутра и 200 кв. хвати), Глигорија Јосића (шест јутара и 1.760 кв. хвати), Јелисија Јосића (14 јутара и 334 кв. хвата), Луку Јосића (једно јутро и 1.542 кв. хвата), Нићифора Јосића (непуно старо јутро или 1.970 кв. хвати) и Зарију Јосића (48 јутара и 254 кв. хвата). Њихови салаши сачињавали су микросалашко насеље названо Јосићи.
Из ове породице потекао је Димитрије Јосић, који је био свештеник сомборске Светопретечеве цркве од 1759. до 1797. године. Његов син Козма Јосић (1765-1835) постао је српски пештански учитељ и био је један од првих српских списатеља, који је, још крајем 18. и почетком 19. века, објављивао школске извештаје, ђачке позоришне дијалоге, поучне књиге и стихове. Потомак шикарских Јосића био је и Димитрије Јосић (1845-1899), педагог, књижевник и професор, неко време управитељ београдске Учитељске школе, члан књижевног одељења Матице српске, сарадник и оснивач стручних просветних часописа, преводилац неколико „посрбица“ за децу и одрасле и писац стручних уџбеника из педагогије.
-
Честитке за покренути подухват. Да ли имате списак тестираних или планираних за тестирање који би сте објавили овде, чисто због веће заинтересованости публике?
-
У Сомбору су постојале две несродне српске породице презимена Јосић, од којих је једна поседе имала у атару приградске пустаре Мали Миличић (Шикара), а друга у атару пустаре Билић. Прва је славила Св. Николу, а друга Св. Димитрија. Шикарски Јосићи били су коморског порекла (сомборско коморско становништво било је малобројније и махом су га чинили потомци староседелаца из времена турске управе), а билићки Јосићи потомци су овдашњих граничара (1720. г. као сомборски граничар забележен је Петко Јосић, а 1745. и 1746. г. Мишко Јосић). Предак шикарских Јосића могао би да буде Грга Јосин, уписан на попису сомборских коморских становника 1728. године (вероватно је реч о сину Јосе Малог, који је записан међу овдашњим коморским становништвом 1722. и 1725/26. године, а могуће је да се на њега односи и запис из 1715. г. када је забележен Јосо Пеанковић).
Тестирани припада грани шикарских Јосића, а најстарији записи из матичних књига сомборске Светопретечеве цркве претке шикарских Јосића наводе 1745. и 1746. г. са презименом Јосифов, а од 1747. г. са презименом Јосић. Први порески попис слободног и краљевског града Сомбора из 1750. г. бележи три куће предака шикарских Јосића – Николу (поседника 24,5 стара јутра земље, те једног јутра и 1.520 кв. хвати винограда), Симу (поседника 36 старих јутара земље и два јутра и 762 кв. хвата винограда) и Јакова (28 старих јутара земље и једно јутро и 1.774 кв. хвата винограда). Сима и Јаков Јосић живели су 1750. г. у заједничкој кући (бр. 310), а Никола Јосић у оближњој кући (бр. 307).
Као поседници салаша у малом Миличићу (Шикари) 1775. г. забележени су Ђука, Јелисија и Зарија Јосић, а први катастарски попис Сомбора 1783. г. бележи као власнике поседа у атару Малог Миличића (Шикаре): Алексу Јосића (19 старих јутара земље), Димитрија Јосића (два јутра и 200 кв. хвати), Глигорија Јосића (шест јутара и 1.760 кв. хвати), Јелисија Јосића (14 јутара и 334 кв. хвата), Луку Јосића (једно јутро и 1.542 кв. хвата), Нићифора Јосића (непуно старо јутро или 1.970 кв. хвати) и Зарију Јосића (48 јутара и 254 кв. хвата). Њихови салаши сачињавали су микросалашко насеље названо Јосићи.
Из ове породице потекао је Димитрије Јосић, који је био свештеник сомборске Светопретечеве цркве од 1759. до 1797. године. Његов син Козма Јосић (1765-1835) постао је српски пештански учитељ и био је један од првих српских списатеља, који је, још крајем 18. и почетком 19. века, објављивао школске извештаје, ђачке позоришне дијалоге, поучне књиге и стихове. Потомак шикарских Јосића био је и Димитрије Јосић (1845-1899), педагог, књижевник и професор, неко време управитељ београдске Учитељске школе, члан књижевног одељења Матице српске, сарадник и оснивач стручних просветних часописа, преводилац неколико „посрбица“ за децу и одрасле и писац стручних уџбеника из педагогије.
Претпостављам да је писац Мирослав Јосић Вишњић пореклом од ових Јосића, пошто је родом из тог краја
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%88%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B_%D0%92%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%9B (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%88%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B_%D0%92%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%9B)
Мирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, 15. децембар 1946 — Београд, 8. септембар 2015)[1] био је српски књижевник.
Легат Мирослава Јосића Вишњића део је Градске библиотеке "Карло Бијелицки" у Сомбору[2] а део заоставштине Јосић Вишњића налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.
„Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ Miroslava Josića Višnjića u prodaji od 5. juna
04.06.2024.
Dobitnik Ninove nagrade Miroslav Josić Višnjić u svom najznačajnijem delu umešno pripoveda o revolucionarnim događajima tokom 1848. i 1849. godine i oživljava duh 19. veka, njegovu svakodnevicu i dramatične prizore pobune srpskog naroda protiv mađarskog terora.
Roman prati odlučnost i junaštvo srpskih ustanika tokom odbrane grada Bodroga, ali i pruža duboku analizu ljudske prirode, hrabrosti i otpora pod teškim i nemogućim okolnostima. Kroz živopisne prizore i složene likove prepliću se priče o ljubavi, prijateljstvu i tragičnim gubicima u vrtlogu burnih događaja. Slikovitim jezikom, obogaćenim arhaizmima i elementima narodne poezije i folklora, autor omogućava čitaocu da se bolje poveže sa likovima i njihovim sudbinama. Josićeva književna veština prepliće istorijske činjenice s poetskom imaginacijom, stvarajući delo koje nadilazi puki opis ratnih sukoba i donosi dublje razumevanje ljudske sudbine i borbe za identitet i slobodu.
„Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ spomenik je koji opominje i podseća, upozorava i poučava buduće naraštaje da je trajanje svakog naroda sudbinski vezano za sećanje na podvige heroja.
-
12. Бркић, Ђурђевдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-P109>FGC21792>FTA86559. Најближи му је Букинац (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.msg195834#msg195834) из места Надаљ код Србобрана, са којим има разлику само на једном од 25 маркера DYS576 на којем Бркић има модалну вредност 15, док Букинац има вредност 17. Међутим деле карактеристичну вредност DYS439=13. Сврстао сам их у новоформирани род Е. Више информација о овој хаплогрупи код Срба се може пронаћи на темама https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6463 (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6463) и https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6611 (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6611).
Презиме Бркић се јавља у Сомбору у пописима још од почетка 18. века. Пронашао сам податак да је у Бачком Брестовцу 1778. један од сеоских православних свештеника био извесни Алекса Бркић. Бркића у Сомбору је било и оптаната из Северне Барање.
Први помен Бркића у Сомбору потиче из 1720. године, када је на попису сомборских граничара, у другом пешадијском одреду, записан Игњат Бркић, власник 18 пожунских јутара земље и три „мотике“ винограда.
Tоком већег дела 18. столећа презиме ове сомборске породице писано је са обликом Беркић (попис Лике и Крбаве из 1712. г. бележи у насељу Зрмања домаћинства Јована, Филипа, Радосава и Радула Беркића, а у капетанији Подлапац Раденка Беркића са братом Радојлом и њиховим синовима; и лички Беркићи касније су писани са обликом Бркић, а крсна слава истоветна им је са крсном славом Бркића у Сомбору).
Године 1745. и 1746. као сомборски граничари забележени су Јосим, Јован и Мила Бркић. На првом пореском попису слободног и краљевског града Сомбора налазе се Јосим Бркић (кућни бр. 191), власник девет старих јутара земље и винограда од једног јутра и 968 кв. хвати винограда; Павле Бркић (кућни бр. 346), власник девет јутара земље; Мила Бркић (кућни бр. 663), власник девет јутара земље и Јован Бркић (кућни бр. 1052), власник 20 старих јутара земље и једног јутра винограда.
Најстарији поседи Бркића налазили су се у атару сомборских војничких пустара Крњаја (касније истоимено село, данас Кљајићево крај Сомбора) и Кула (касније салашко насеље Прерадовић, данашњи Радојевићи), као и у атару некадашњег војничког шанца Брестовца, јужно од Сомбора. Салаше у атару пустаре Прерадовић имали су 1775. г. Тома Бркић (са 22 стара јутра земље), Јосим Бркић (21 старо јутро) и Тодор Бркић (54 јутра). Први катастарски попис Сомбора из 1783. г. бележи Аћима Бркића (власника четири стара јутра и 794 кв. хвата земље), Јосима Бркића (24 јутра и 984 кв. хвата), Јована Бркића (33 јутра и 490 кв. хвати), Мишка Тодоровог Бркића (28 јутара и 1.566 кв. хвати) и Тому Бркића (19 јутара и 1.585 кв. хвати).
Из овдашње породице Бркић био је Ђорђе Бркић (Сомбор, 1832 – Беч, 1884), власник неколико рудника у Крањској и Далмацији, те истраживач руда, који је објављивао стручне радове на немачком језику.
-
Претпостављам да је писац Мирослав Јосић Вишњић пореклом од ових Јосића, пошто је родом из тог краја
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%88%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B_%D0%92%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%9B (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%88%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%9B_%D0%92%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%9B)
Не, Мирослав Јосић (самоназван и Вишњић) је од стапарских Јосића, који славе Ђурђевдан и потичу из српског села Врањешева поред Апатина, одакле су 1752. г. пресељени на пустару Стапар са осталим Србима из овог насеља, као и из суседног Бокчиновића (у Стапар су пресељени Јован и Тоша Јосић). Дакле, стапарски Јосићи нису сродни сомборским породицама истог презимена и другачија им је крсна слава.
-
20. Влашкалић, Јовањдан, Чичови/Сомбор, I2-Y3120
Тестирани је навео да његова фамилија потиче од Влашкалића из села Сивац. На аустријском попису из 1828. године у Сивцу је забележен Тимотије Влашкалић. У сомборском насељу Чичови Влашкалићи се бележе знатно раније, још на попису 1748. године. Верујем да ће Милан Степановић имати више детаља о овој старој сомборској породици.
Хаплотип тестираног карактеришу маркери DYS549=12, DYS576=19 и у мањој мери DYS19=15. Технички најближи овом резултату је хаплотип Бозала (Аранђеловдан, Влахоље/Калиновик) са подударањем 21/23 и истим вредностима на свим поменутим карактеристичним маркерима. Због велике географске удаљености, непостојања предања о старијем пореклу и различитих крсних слава, тешко је рећи да ли је ова сличност нешто више од случајности. На ово питање се не би добио одговор ни геномским тестом уколико га не би урадио и Бозало, али би такав тест Влашкалићу свакако омогућио да сазна своју терминалну грану на филогенетичком стаблу.
Влашкалићи су сомборска српска породица, која је, судећи по презимену, највероватније досељена из Баната. Њено презиме је до половине 18. века писано и са обликом Влашкалија. Могуће је, али није сасвим поуздано, да би њени преци могли да буду браћа Која и Стојан Влашкалија, која су записана на попису сомборских коморских становника 1728. године. Као кум на венчању сомборског Буњевца и младог граничара Мартина Парчетића (касније племића и првог главног судије слободног и краљевског града Сомбора) записан је 1740. године Никола Влашкалић, што је представљало један од ретких примера међусобног кумовања између припадника православне и католичке вероисповести у Сомбору у 18. веку.
Попис сомборских граничара из 1745. и 1746. г. бележи Николу, Јована, Луку, Гају, Веселина и Тимотија Влашкалића (Веселин је био и сомборски ешкут – заклетник). На пореском попису Сомбора из 1750. г. записани су: Гаврило Влашкалија (кућни бр. 108), власник 18 старих јутара земље и нешто више од пола јутра винограда; Веселин Влашкалић (кућни бр. 160), иначе сточни велетрговац, власник 150 јутара земље и једног јутра винограда; Јован Влашкалић (кућни бр. 587), власник девет јутара земље, једног јутра и 626 кв. хвати винограда; Лука Влашкалић (кућни бр. 664), власник девет јутара земље и ¾ јутра (1.509 кв. хвати) винограда; Никола Влашкалић (кућни бр. 680), власник девет јутара земље и ¼ јутра (573 кв. хвата) винограда; Глигорије Влашкалић (кућни бр. 684), власник девет јутара земље, и Гаја Влашкалић (кућни бр. 984), власник девет јутара земље и једног јутра и 1.588 кв. хвати винограда.
Поседи Влашкалића налазили су се у атару некадашње војничке пустаре Кула –касније салашко насеље Прерадовић, као и у атару околних сомборских пустара Крњаје, Чонопље, Шапоња, Ивановог села (Леније) и Чичова. Део поседа сомборски Влашкалићи имали су половином 18. века и у атару удаљеног Кулпина.
Први катастарски попис Сомбора бележи 1783. г. Гају Влашкалића (власника 57 старих јутара и 1.669 кв. хвати земље), Гргу Влашкалића (два јутра и 20 кв. хвати), Јована Влашкалића (два јутра и 105 кв. хвати), Теофила Влашкалића (19 јутара и 1.904 кв. хвата) и Ћиру Влашкалића (два јутра и 1.669 кв. хвати).
Крсна слава свих сомборских Влашкалића је Св. Јован Крститељ.
-
21. Каралић, Михољдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y13946>Y51867>Y155080. Нема потпуних поклапања у нашој бази. Има међутим велики број оних од којих се разликује на 2 од 23 или 25 маркера, јер сва одступања од модала има на позицијама на којима често долази до одступања у оквиру ове хаплогрупе. Има једну разлику DYS458(15/16) у односу на Миловановића из Руњана код Лознице, који је тестиран на само 17 маркера у оквиру САНУ истраживања али бих га ипак довео у везу са Караџићем због исте славе, коју иначе славе само ове две породице међу бројним до сада тестираним које припадају овој хаплогрупи. Зато бих Каралића и Миловановића сврстао у један род. Коментар на Миловановићев резултат је био објављен овде: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.2720 (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=391.2720)
Стеван Каралић је био један од сомборских опуномоћеника за дизање кредита ради исплате откупнине Бечу 1748. ради стицања статуса слободног краљевског града. Каралићи се помињу и у попису Сомбора из 1795/96. и то Игњат и Тимотије. Затим 1828. су у Пачиру пописани Исак и Ђука Каралићи.
Каралићи су српска граничарска породица која је у Сомбору најраније забележена 1717. и 1720. године, када је међу овдашњим граничарима записан поручник Веселин Каралија, командир Прве пешадијске чете. У Варадинском рату са Турцима 1717. г. Веселин Каралија био је заробљен и откупио се високим износом од 900 форинти. Прилично ендемично презиме Каралић у српској антропонимији записано је још у 15. веку (Вук Каралић са братом Петком, и Степан син Каралића, забележени су 1467. г. у првом турском попису Браничевске области, у селу Браничеву, крај Костолца; Степан Каралић је 1579. г. записан у турским дефтерима Пожешког санџака у Славонији, у Имреховцима крај Вуковара; Иван Каралија записан је 1609. г. међу гојмирским и приморским Власима, а међу српским становницима славонског насеља Цепидлаке, у Малој Влашкој, пописани су 1702. г. Гвозден и Вучен Каралић).
Веселинов син Степан Каралић истакао се храброшћу у Аустријско-турском рату, између 1737. и 1739. године, после чега је учествовао и у Рату за аустријско наслеђе. На пописима сомборских граничара из 1745. г. забележени су Степан и Крста Каралић. Попис развојачених Сомбораца из 1746. г. бележи Степана Каралића у домаћинству са двојицом ожењених синова. У време борбе за елибертацију Сомбора Степан Каралић био је један од сомборских изасланика у Бечу, а поседе је тада имао у атару војничких пустара Крушевље и Станишић. За висок износ од 1.000 форинти 1748/49. г. Степан Каралић је откупио градско земљиште у атару приградске пустаре Буковац. Априла 1749. г. изабран је за једног од 12 сомборских сенатора, односно чланова Унутрашњег сената (Магистрата) слободног и краљевског града Сомбора.
Први порески попис Сомбора из 1750. г. Степана Каралића (кућни бр. 107) бележи као поседника 153 јутра земље и три јутра и 1.297 кв. хвати винограда, а Крсту Каралића (кућни бр. 1034) као поседника четири и по јутра земље и нешто више од пола јутра винограда (1.260 кв. хвати). На истом попису записан је и Кузман Каралић, власник дела једне куће (бр. 409). Први катастарски попис становника Сомбора из 1783. г. бележи Крсту Каралића, власника седам старих јутара и 1.587 кв. хвати земље, Петра Каралића (85 старих јутара и 108 кв. хвати), Михаила Каралића (50 старих јутара и 1.070 кв. хвати) и Саву Каралића (27 старих јутара и 70 хвати). Поседи Каралића налазили су се у атару приградског салашког насеља Буковац.
Све гране ове сомборске породице славе Михољдан као крсну славу.
-
Влашкалићи су сомборска српска породица, која је, судећи по презимену, највероватније досељена из Баната. Њено презиме је до половине 18. века писано и са обликом Влашкалија. Могуће је, али није сасвим поуздано, да би њени преци могли да буду браћа Која и Стојан Влашкалија, која су записана на попису сомборских коморских становника 1728. године. Као кум на венчању сомборског Буњевца и младог граничара Мартина Парчетића (касније племића и првог главног судије слободног и краљевског града Сомбора) записан је 1740. године Никола Влашкалић, што је представљало један од ретких примера међусобног кумовања између припадника православне и католичке вероисповести у Сомбору у 18. веку.
Попис сомборских граничара из 1745. и 1746. г. бележи Николу, Јована, Луку, Гају, Веселина и Тимотија Влашкалића (Веселин је био и сомборски ешкут – заклетник). На пореском попису Сомбора из 1750. г. записани су: Гаврило Влашкалија (кућни бр. 108), власник 18 старих јутара земље и нешто више од пола јутра винограда; Веселин Влашкалић (кућни бр. 160), иначе сточни велетрговац, власник 150 јутара земље и једног јутра винограда; Јован Влашкалић (кућни бр. 587), власник девет јутара земље, једног јутра и 626 кв. хвати винограда; Лука Влашкалић (кућни бр. 664), власник девет јутара земље и ¾ јутра (1.509 кв. хвати) винограда; Никола Влашкалић (кућни бр. 680), власник девет јутара земље и ¼ јутра (573 кв. хвата) винограда; Глигорије Влашкалић (кућни бр. 684), власник девет јутара земље, и Гаја Влашкалић (кућни бр. 984), власник девет јутара земље и једног јутра и 1.588 кв. хвати винограда.
Поседи Влашкалића налазили су се у атару некадашње војничке пустаре Кула –касније салашко насеље Прерадовић, као и у атару околних сомборских пустара Крњаје, Чонопље, Шапоња, Ивановог села (Леније) и Чичова. Део поседа сомборски Влашкалићи имали су половином 18. века и у атару удаљеног Кулпина.
Први катастарски попис Сомбора бележи 1783. г. Гају Влашкалића (власника 57 старих јутара и 1.669 кв. хвати земље), Гргу Влашкалића (два јутра и 20 кв. хвати), Јована Влашкалића (два јутра и 105 кв. хвати), Теофила Влашкалића (19 јутара и 1.904 кв. хвата) и Ћиру Влашкалића (два јутра и 1.669 кв. хвати).
Крсна слава свих сомборских Влашкалића је Св. Јован Крститељ.
Не знам да ли је од сомборских Влашкалића био некада познати политичар, председник ЦК Савеза комуниста Србије, Тихомир Влашкалић (https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%92%D0%BB%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%9B).
-
Био је пореклом из Куле, а да ли је имао неке даље везе са сомборским Влашкалићима није познато. Барем у Сомбору и међу овдашњим Влашкалићима о томе није остало неког сећања.
-
23. Зурковић, Никољдан, Сомбор, E-V13>Z1057
Нема блиских поклапања на пројекту. Хаплотип тестираног поседује снижене вредности маркера DYS390=23, DYS385a=17 и DYS448=19 и повишене вредности маркера DYS439=13, YGATAH4=12 и DYS438=11.
Породица тестираног нема предање о даљем пореклу.
Никола Зурковић помиње се 1720. године као становник Сомбора (Миленко Бељански, Срби и Мађари у Сомбору до 1749. године, стр. 14).
Према подацима из 1890. године, у Србобрану је било 13 породица Зурковића. Колонистично насеље Србобран код Истока названо је по Србобрану из Бачке, а Зурковићи су једна од породица која се одатле доселила. Светозар Стијовић је забележио следеће у свом раду о Метохијском Подгору:
Зурковић, једна кућа. Дошли 1928. године из Србобрана y Бачкој. Слава Никољдан; мала слава Никољдан љетњи. Информатори
Савета Зурковић (62 год.) и Боривоје Миковић (56 год.).
С обзиром на ретко презиме и исту славу, могуће је да су Зурковићи из Сомбора и Србобрана истог порекла.
-
Сомборска српска породица Зурковић у граду је најраније забележена 1720. године, када је на попису овдашњих граничара у првој пешадиској чети записан Никола Зурковић (презиме Зурковић у Срба је забележено још 1417. г. у Трепчи, на Косову, када је записан Живко Зурковић, а 1690. г. ово презиме забележено је и међу котарским ускоцима). На попису сомборских граничара 1745. г. записани су Дмитар, Јован, Никола и Зарија Зурковић. Мата Зурковић је 1747. г. имао поседе и у атару пустаре Салашић (јужно од Сомбора), док су Јован и Зарија Зурковић земљишне поседе 1748. г. имали и у атару пустаре Иваново Село (источно од града). Први порески попис Сомбора из 1750. г. бележи као породичне старшеине и домаћине Мату Зурковића (кућни бр. 940, власник 12 старих јутара земље и непуног јутра [1.864 кв. хвата] винограда), Дмитра Зурковића (кућни бр. 958, власник девет старих јутара земље и пола јутра [1.027 кв. хвати] винограда), Зарију Зурковића (кућни бр. 959, власник девет старих јутара земље и два јутра [4.032 кв. хвата] винограда) и Јована Зурковића (кућни бр. 960. власник девет старих јутара земље и једног и по јутра [3.025 кв. хвати] винограда). Катастарски попис становника Сомбора из 1783. г. бележи земљишне поседе Зурковића у атару приградске пустаре Чичови (у делу каснијих Лугумераца), чији су власници били Аћим Зурковић (шест старих јутара и 758 хвати), Јован Зурковић (седам јутара и 620 хвати), Нићета Зурковић (19 јутара и 1.803 кв. хавата) и Тодор Зурковић (девет јутара и 356 кв. хвати). Једна већа грана ове породице преселила се касније (у 19. веку) са пустара Чичови и Лугумерци (јужно од града) на северне сомборске пустаре Ранчево и Миличић (Милчићи), а једна мања грана дошла је на пустару Буковац (западно од града). Крсна слава овдашњих Зурковића је свети првомученик и архиђакон Стефан, а грана Зурковића која се преселила на Буковац примила је тамо славу св. Николу.
-
22. Бељански, Аранђеловдан, Салаши Радојевићи, Сомбор, J2a-L581>PF5000
Презиме забележено у околини Сомбора још 1743. године. Породични надимак "Гоље". Реч је о маркерима добро профилисаном генетичком роду и вероватно грани J-Y29673 (треба потврда). Хаплотипом су сви међусобно доста блиски, а припадника ове подгране код нас има на простору Западне Србије/Шумадије и Војводине.
Блиски днк рођаци:
Милутиновић, Св. Јован Милостиви, Рудовци, Лазаревац
Недељковић, Св. Јован Милостиви, Сијерач, Бајина Башта
Необјављен, Св. Јован Милостиви, Костојевићи, Бајина Башта
Савић, Аранђеловдан, Злакуса, Ужице
Необјављен, Јовањдан, Санад, Нови Кнежевац
Интересантна је свакако ретка слава Св. Јован Милостиви, која се јавља код припадника овог генетичког рода.
Сомборска српска породица Бељански најраније се у граду бележи 1720. године, када су на попису овдашњих граничара записани Милош и Стојак Бељанин (презиме је било топонимске основе и највероватније је указивало на долазак ове породице или са пустаре Бела, која се налазила између Куле и Црвенке, или из насеља Бела између Бечеја и Турије; мања је могућност да су били досељени из Беља [данас Биља] у Барањи). Веселин Бељански био је 1724. г. православни свештеник (касније прота) сомборског војног шанца, са службом у овдашњој Светођурђевској цркви (његов отац Крста Бељанин умро је крајем 1739. г. у 75. години живота, у време епидемије куге која је тад харала Сомбором). На попису сомборских коморских становника 1728. г. забележен је Стојан Бељански. Као сомборски граничари забележени су 1745. г. Георгије, Петар и Стефан Бељански. Међу развојаченим Сомборцима 1746. г. такође су записани Георгије (у домаћинству са ожењеним братом), Петар (у домаћинству са ожењеним сином) и Стефан Бељански. Прота Веселин Бељански купио је 1748/49. г. градске поседе у вредности од 1.000 форинти. Петар Бељански је 1749. г. изабран за члана првог Општества слободног и краљевског града Сомбора, а Тодор Бељански за члана Спољашњег сената, као и за надзорника градског затвора. Први порески попис Сомбора из 1750. г. бележи проту Василија Бељанског (кућни бр. 99, власник 216 старих јутара земље и осам јутара [16.117 кв. хвати] винограда), Петра Бељанског (кућни бр. 101, власник 153 стара јутра земље и осам јутара [16.117 кв. хвати] винограда), Јована Бељанског, другим именом Петков (кућни бр. 689, власник девет јутара земље), Георгија Бељанског (кућни бр. 792, власник 13,5 старих јутара земље и два и по јутра [5.157 кв. хвати] винограда) и Степана Бељанског (кућни бр. 871, власник 12 старих јутара земље и нешто преко два јутра [4.523 кв. хвата] винограда). Потомак имућније гране ове породице био је током друге половине 18. века сомборски сенатор Јован Бељански, који је, на катастарском попису из 1783. године, забележен као један од најимућнијих становника града, са поседом од 474 стара јутра и 432 хвата земље (на свега једној парцели). Исти катастарски попис бележи и Васу Бељанског (27 старих јутара и 1.736 кв. хвати земље), Ђорђа Бељанског (14 јутара и 660 хвати), Јеврема Бељанског (16 јутара и 915 хвати), Симу Бељанског (23 јутра и 361 кв. хват) и Ћиру Бељанског (једно јутро и 214 кв. хвати). Сви набројани поседи налазили су се у атару приградске пустаре Иваново Село (нешто касније назване Ленија). Грана ове породице живела је и на пустари Прерадовић (данас салашко насеље Радојевићи), а салаше су Бељански касније имали и у атарима пустара (приградских салашких насеља) Лугумерци (Лугово), Жарковац, Шикара и Билић. Из ове породице потекао је сомборски новинар и хроничар Миленко Бељански (1923-1996), аутор преко 100 књига и књижица о прошлости Сомбора и сомборске околине. Крсна слава свих сомборских Бељанских је Св. Архангел Михаило (Аранђеловдан).
-
14. Гњатовић, Никољдан, Мачково Село, Петриња
Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује хаплотип близак модалу, са неколико чешћих немодалних вредности, од којих би "најуочљивије" биле DYS385=14-16 и DYS481=28. Нема ниједно потпуно поклапање у табели, а ни неко смисленије ближе поклапање. Технички му је најближи један нејавни резултат на 17 маркера из Пецке код Мркоњић Града (слава Стевањдан), са ким се разликује на маркеру DYS458. Препорука је да се уради дубински тест (WGS или Big Y) како би се открила нижа подграна испод PH908 којој Гњатовићи припадају. Занимљиво је да се банијски Гњатовићи по генетици разликују од Гњатовића са славом Никољдан из Обровца, као и од Гњатовића из Доњих Орловаца код Приједора са славом Игњатијевдан (обојица припадају E-V13 хаплогрупи).
Тестирани није оставио ближе податке о свом пореклу.
-
13. Плавшић, Никољдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203, највероватније грани FT25907 (https://www.yfull.com/arch-10.08/tree/I-FT25907/). Поседује повишену вредност 439=14 и крсну славу Никољдан. Потпуно поклапање на 25 маркера има са Драгином из Чуруга, а како и деле исту славу, нема сумње да се ради о истом роду. Једну разлику на упоредива 25 маркера има са Полићем, због чега сматрам да припада грани FT25907.
50. Драгин, Никољдан, Чуруг, Жабаљ
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203>FT25907.
Плавшићи припадају трећем слоју насељених породица у Сомбору:
"Трећи слој чине "шијачке" српске породице, досељене са запада, из Славоније или Лике, почетком 18. века (у време Ракоцијеве буне), као и четрдесетих година истог века (Јелачићи, Каралићи, Шијачићи, Плавшићи, Машићи, Степановићи, вероватно и Стојкови-раније Гајићеви итд.)." https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1832.msg39823#msg39823
-
19. Бошњак, католик, Ленија, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203. Нема неке посебне карактеристике. По маркерима му је најближи Илић (Аранђеловдан) из околине Бијељине, са којим има две разлике на упоредива 25 маркера. Постоји и један тестирани католик из околине Сплита, који би можда био интересантан и који са Бошњаком има 4 разлике на упоредива 23 маркера. Ипак за неку јаснију везу и анализу, потребан је напреднији тест.
Бошњаци су буњевачки род из Сомбора и околине, досељени у Бачкој током 17. века.
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1832.msg39825#msg39825
-
15. Брбаклић, Ђурђевдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује неколико чешћих немодалних вредности и две нешто ређе - DYS449=28 и DYS438=11. Вредност на 438, славу Ђурђевдан као и немодалну вредност 10 на DYS391 дели са једним нејавним тестираним из Шуљма код Сремске Митровице, додуше само на 17 упоредивих маркера, па је упитно да ли постоји ближа веза (разликују се на 3 маркера). Нема ниједно потпуно поклапање у табели. Препоручује се дубински тест (WGS или Big Y) како би се открила нижа подграна испод PH908 којој Брбаклић припада.
Тестирани је оставио податак да Брбаклићи по предању вуку порекло са тромеђе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.
-
18. Петровић, католик, Вајска, Бач
Припада хаплогрупи I2-PH908. Има неколико чешћих немодалних вредности и ниједно потпуно поклапање у бази Српског ДНК пројекта. Поседује 1 до 2 разлике са неколико појединаца на упоредивих 17 маркера, без смисленијег филогенетичког значаја. Препоручује се дубински тест (WGS или Big Y) како би се открила нижа подграна испод PH908 којој Петровић припада.
Тестирани је навео да је родовски надимак његових Петровића - Џакови.
-
14. Гњатовић, Никољдан, Мачково Село, Петриња
Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује хаплотип близак модалу, са неколико чешћих немодалних вредности, од којих би "најуочљивије" биле DYS385=14-16 и DYS481=28. Нема ниједно потпуно поклапање у табели, а ни неко смисленије ближе поклапање. Технички му је најближи један нејавни резултат на 17 маркера из Пецке код Мркоњић Града (слава Стевањдан), са ким се разликује на маркеру DYS458. Препорука је да се уради дубински тест (WGS или Big Y) како би се открила нижа подграна испод PH908 којој Гњатовићи припадају. Занимљиво је да се банијски Гњатовићи по генетици разликују од Гњатовића са славом Никољдан из Обровца, као и од Гњатовића из Доњих Орловаца код Приједора са славом Игњатијевдан (обојица припадају E-V13 хаплогрупи).
Тестирани није оставио ближе податке о свом пореклу.
По којој формули је тестирани сврстан у српско староседелачко становништво Сомбора :) ?
-
По којој формули је тестирани сврстан у српско староседелачко становништво Сомбора :) ?
То ће знати покретачи акције. :)
-
13. Плавшић, Никољдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203, највероватније грани FT25907 (https://www.yfull.com/arch-10.08/tree/I-FT25907/). Поседује повишену вредност 439=14 и крсну славу Никољдан. Потпуно поклапање на 25 маркера има са Драгином из Чуруга, а како и деле исту славу, нема сумње да се ради о истом роду. Једну разлику на упоредива 25 маркера има са Полићем, због чега сматрам да припада грани FT25907.
Плавшићи припадају трећем слоју насељених породица у Сомбору:
"Трећи слој чине "шијачке" српске породице, досељене са запада, из Славоније или Лике, почетком 18. века (у време Ракоцијеве буне), као и четрдесетих година истог века (Јелачићи, Каралићи, Шијачићи, Плавшићи, Машићи, Степановићи, вероватно и Стојкови-раније Гајићеви итд.)." https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1832.msg39823#msg39823
Плавшићи се у Сомбору најраније бележе на попису овдашњих граничара из 1720. године, када је, као трубач у другој коњичкој чети, забележен Станислав Плавшић (презиме Плавшић записано је још 1450. г. у Церници поред Гацка, када је забележен је Миљен Плавшић; касније се ово презиме јавља 1638. и 1651. г. и у попису српских граничара на Славонској војној крајини у Вараждинском генералату; део славонских Плавшића и Плавшићи у околини Гламоча имали су исту крсну славу као и сомборски Плавшићи, а једна знатнија грана Плавшића забележена је и у околини Книна; попис српског села Доња Пиштана код Орхаовице у Славонији, бележи 1698. г. Радована Плавшића). На попису сомборских граничара 1745. г. забележени су Јован, Која, Марко, Петар, Шкоро и Тодор Плавшић, а записник са збора сомборских граничара потписао је исте године Ђурађ Плавшић. Међу развојаченим Сомборцима налазило се 1746. г. седам породичних старешина са презименом Плавшић: Ђурађ (који је повремено бележен и са секундарним презименом Вујичић), Јован, Петар и Станиша (сви у домаћинству са по једним ожењеним сином), Која (у домаћинству са ожењеним братом), те Марко и Тодор Плавшић. Први порески попис Сомбора из 1750. г. бележи са презименом Плавшић Лазара (кућни бр. 574, власник 13 старих јутара оранице и једног старог јутра и 665 кв. хвати винограда), Петра (кућни бр. 627, власник 27 старих јутара оранице и једног старог јутра и 222 кв. хвата винограда), Марка (кућни бр. 748, власник 42 стара јутра оранице и једног старог јутра и 400 кв. хвати винограда), Ђуроша (кућни бр. 749, власник 43,5 стара јутра оранице и једног старог јутра и 640 кв. хвати винограда), Јована (кућни бр. 751, власник 48 старих јутара оранице и једног старог јутра винограда), Коју (кућни бр. 754, власник 15 старих јутара оранице и непуног јутра винограда) и Тодора Плавшића (кућни бр. 758, власник 15 старих јутара оранице и 858 кв. хвати винограда). Плавшићи су поседе и салаше имали у сомборским салашким насељима Шапоње, Милчићи, Билић и Обзир. Катастарски попис Сомбора из 1783. г. као власнике земље бележи седморицу Плавшића: Андрију (38 старих јутара и 260 кв. хвати), Ђуру (28 старих јутара и 1.113 кв. хвати), Лазара (10 старих јутара и 500 кв. хвати), Петра (55 старих јутара и 1.353 кв. хвата), Стевана (12,5 старих јутара), Танаска (10 старих јутара и 1.405 кв. хвати) и Тешана Плавшића (14 старих јутара и 60 кв. хвати). Сви сомборски Плавшићи славе Св. Николу.
-
19. Бошњак, католик, Ленија, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908>Y56203. Нема неке посебне карактеристике. По маркерима му је најближи Илић (Аранђеловдан) из околине Бијељине, са којим има две разлике на упоредива 25 маркера. Постоји и један тестирани католик из околине Сплита, који би можда био интересантан и који са Бошњаком има 4 разлике на упоредива 23 маркера. Ипак за неку јаснију везу и анализу, потребан је напреднији тест.
Бошњаци су буњевачки род из Сомбора и околине, досељени у Бачкој током 17. века.
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1832.msg39825#msg39825
Тестирани припадник породице Бошњак уједно припада раширеној подграни ове породице која има надимак Врањеш. Сомборски Бошњаци стара су овдашња граничарска буњевачка породица, која је све до друге половине 18. века писана скоро искључиво са презименом Бошњаковић. Најстарији податак о овом презимену забележен је у преписаном фрагменту матичних књига крштених овдашње фрањевачке резиденције из 1699. године, када су записана имена Стојића, Марка и Ивана Бошњаковића. Попис сомборских граничара 1720. г. бележи четворицу војника са презименом Бошњаковић: Марцику (Мартина), заставника прве коњичке чете, иначе кочијаша и власника три косе ливаде и две мотике винограда; Марка, хусара у првој коњичкој чети, иначе кочијаша и власника три мотике винограда; Мату, десетара у другој пешадијској чети и власника 18 пожунских јутара ораница и четири косе ливаде, као и Антуна Бошњаковића, војника друге пешадијске чете, који је, за 150 сребрених форинти, нешто раније успео да се избави из турског ропства након аустријско-турског Варадинског рата (1716-1718). Записи матичних књига наслућују да су у Сомбору постојале барем две несродне гране овог презимена (1721. г. забележено је венчање Фрање Бошњаковића, родоначелника сомборских Врањеша, и Марије рођ. Бошњаковић). Изгледа да су Бошњаковићи били подељени и по линији војничког рода (хусари су били једног, а пешаци другог породичног порекла). Попис сомборских граничара из 1745. г. бележи Марка, Јакова, Николу и Тадију Бошњаковића, а наредне године, на списку развојачених Сомбораца, записани су Марко, Никола (у домаћинству са ожењеним сином), Ђурађ (у домаћинству са ожењеним братом), Фрања (у домаћинству са ожењеним сином), Иван, Маријан (у домаћинству са ожењеним братом), Мартин и Тадија Бошњаковић (у домаћинству са ожењеним сином).
Већ 1747. г. једна очито сродна грана Бошњака (Бошњаковића) преселила се из Сомбора на оближњу пустару Чонопља, где је двадесетак сомборских буњевачких породица подигло село истог имена, нешто касније насељено Мађарима и Немцима. Међу пресељенима био је и Фрања (Врањеш) Бошњаковић, родоначелник овдашњих Бошњака – Врањеша, а попис досељених Сомбораца на пустару Чонопља бележи 1747. г. и имена вероватно његовог брата Ивана и сродника Марка Бошњаковића. У домаћинству Врањешовом живела су тада три одрасла мушка члана породицe, а породица je поседовалa четири вола, четири коња, десет крава, петоро јунади, 22 овце и 20 кошница пчела, са приносима од 100 пожунских мерова пшенице, 90 мерова јечма, 25 мерова зоби и по осам мерова проса и сирка.
Како су одсељени сомборски Буњевци у Чонопљу били разочарани својим каснијим статусом, део њих се вратио у Сомбор. То је око 1775. г. учинио и Јаков Бошњак(овић), син Врањешев, који је салаш стекао на међи приградске пустаре Ленија (раније Иваново Село) и оближњег села Крњаја, насељеног немачким живљем (касније су поседе имали и у атару суседне Градине). Ту су рођени и његови потомци син Марко, унук Антун и праунуци Фрања и Давид Бошњак, сви са породичним надимком Врањеш. Фрања Бошњак (1813-1879) био је предак неколико велепоседника, чијих потомака у Сомбору има и данас, а његов млађи брат Давид Бошњак (1819-1894) имао је девет синова. Међу њима су били и отац пионира наше кинематографије Ернеста Бошњака (1876-1963), као и отац Антуна Тонике Бошњака (1882-1930), политичког предводника сомборских Буњеваца и посланика у Народној скупштини Краљевине СХС, иначе оснивача и првог председника сомборског „Буњевачког кола“.
Део потомака половином 18. века досељених Бошњаковића (Бошњака) остао је до данас да живи у Чонопљи, а већи део ове породице (тзв. Врањеши) живи данас у Сомбору, где је, у атару салашког насеља Лугумерци (данас Лугово), било и потомака друге и несродне гране ове породице истог презимена.
-
36. Бељански, Аранђеловдан, Сомбор, J2a-L581>PF5000
Тестирани наводи потенцијално порекло негде од бугарско-македонске границе. Породични надимак Бељански-Ђоле. Исти генетички род са претходно тестираним Бељанским (два маркера разлике). Цитирам коментаре поводом те објаве:
22. Бељански, Аранђеловдан, Салаши Радојевићи, Сомбор, J2a-L581>PF5000
Презиме забележено у околини Сомбора још 1743. године. Породични надимак "Гоље". Реч је о маркерима добро профилисаном генетичком роду и вероватно грани J-Y29673 (треба потврда). Хаплотипом су сви међусобно доста блиски, а припадника ове подгране код нас има на простору Западне Србије/Шумадије и Војводине.
Блиски днк рођаци:
Милутиновић, Св. Јован Милостиви, Рудовци, Лазаревац
Недељковић, Св. Јован Милостиви, Сијерач, Бајина Башта
Необјављен, Св. Јован Милостиви, Костојевићи, Бајина Башта
Савић, Аранђеловдан, Злакуса, Ужице
Необјављен, Јовањдан, Санад, Нови Кнежевац
Интересантна је свакако ретка слава Св. Јован Милостиви, која се јавља код припадника овог генетичког рода.
Сомборска српска породица Бељански најраније се у граду бележи 1720. године, када су на попису овдашњих граничара записани Милош и Стојак Бељанин (презиме је било топонимске основе и највероватније је указивало на долазак ове породице или са пустаре Бела, која се налазила између Куле и Црвенке, или из насеља Бела између Бечеја и Турије; мања је могућност да су били досељени из Беља [данас Биља] у Барањи). Веселин Бељански био је 1724. г. православни свештеник (касније прота) сомборског војног шанца, са службом у овдашњој Светођурђевској цркви (његов отац Крста Бељанин умро је крајем 1739. г. у 75. години живота, у време епидемије куге која је тад харала Сомбором). На попису сомборских коморских становника 1728. г. забележен је Стојан Бељански. Као сомборски граничари забележени су 1745. г. Георгије, Петар и Стефан Бељански. Међу развојаченим Сомборцима 1746. г. такође су записани Георгије (у домаћинству са ожењеним братом), Петар (у домаћинству са ожењеним сином) и Стефан Бељански. Прота Веселин Бељански купио је 1748/49. г. градске поседе у вредности од 1.000 форинти. Петар Бељански је 1749. г. изабран за члана првог Општества слободног и краљевског града Сомбора, а Тодор Бељански за члана Спољашњег сената, као и за надзорника градског затвора. Први порески попис Сомбора из 1750. г. бележи проту Василија Бељанског (кућни бр. 99, власник 216 старих јутара земље и осам јутара [16.117 кв. хвати] винограда), Петра Бељанског (кућни бр. 101, власник 153 стара јутра земље и осам јутара [16.117 кв. хвати] винограда), Јована Бељанског, другим именом Петков (кућни бр. 689, власник девет јутара земље), Георгија Бељанског (кућни бр. 792, власник 13,5 старих јутара земље и два и по јутра [5.157 кв. хвати] винограда) и Степана Бељанског (кућни бр. 871, власник 12 старих јутара земље и нешто преко два јутра [4.523 кв. хвата] винограда). Потомак имућније гране ове породице био је током друге половине 18. века сомборски сенатор Јован Бељански, који је, на катастарском попису из 1783. године, забележен као један од најимућнијих становника града, са поседом од 474 стара јутра и 432 хвата земље (на свега једној парцели). Исти катастарски попис бележи и Васу Бељанског (27 старих јутара и 1.736 кв. хвати земље), Ђорђа Бељанског (14 јутара и 660 хвати), Јеврема Бељанског (16 јутара и 915 хвати), Симу Бељанског (23 јутра и 361 кв. хват) и Ћиру Бељанског (једно јутро и 214 кв. хвати). Сви набројани поседи налазили су се у атару приградске пустаре Иваново Село (нешто касније назване Ленија). Грана ове породице живела је и на пустари Прерадовић (данас салашко насеље Радојевићи), а салаше су Бељански касније имали и у атарима пустара (приградских салашких насеља) Лугумерци (Лугово), Жарковац, Шикара и Билић. Из ове породице потекао је сомборски новинар и хроничар Миленко Бељански (1923-1996), аутор преко 100 књига и књижица о прошлости Сомбора и сомборске околине. Крсна слава свих сомборских Бељанских је Св. Архангел Михаило (Аранђеловдан).
-
Како зна да је са те границе? Нисам успео да нађем извештај о пореклу са тих простора у нашој Дигиталној. Свакако занимљиво предање, али и слава и хаплогрупа. Можда би било корисно, пре свега за Бељанске али и пројекат у целини, да се неко од њих тестира у иностранству како би се дубље профилисао тај род. Занима и мене пошто је то једна од хаплогрупа за коју сматрам да су дошле на Балкан са римском колонистима са источног Медитерана, између 2. и 4. века. У доба Септимија Севера највероватније.
-
33. Хорњак, католик, Градина, Сомбор
Припада хаплогрупи R1a-M458>L260. Поседује хаплотип готово идентичан модалном, без неких специфичних вредности. Најближе поклапање има са Нимчевићем из Суботице, разликују се на само 1 од 17 упоредивих маркера (DYS19). Од Кање из Ходоњина у Чешкој разликује се на 2 од 25, а од Гашпара из Челарева код Бачке Паланке на 3 од 23 маркера. С обзиром да се млађа подграна не може утврдити на овом броју маркера, и да за сада немамо дубински тестираних припадника ове гране у табели, препорука је даље тестирање путем WGS или BigY-700 теста. Тестирани је у упитнику навео да су према предању даљим пореклом из Мађарске.
-
37. Лазић, Јовањдан, Сомбор, I2-Y3120
Лазићи су у Сомбор дошли из Бачког Брестовца, а према предању старином су из околине Рашке (село Бадања).
Хаплотип тестираног карактерише вредност DYS390=25, а ређе се јавља и вредност DYS19=17, док се на осталим маркерима готово подудара са модалним хаплотипом за грану I2-Y3120 север. Да је слава Лазића Аранђеловдан или да се ради о некој крајишкој породици, не бих имао дилеме да тестираног сврстам у род Крајишких Аранђеловштака - Родића (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=666.0), за који је управо карактеристична вредност маркера DYS390=25. Али како то није случај, нити предање тестираног указује на везу са западним крајевима, ипак бих се уздржао од таквог закључка, чак и поред тога што Лазић има потпуно поклапање хаплотипа са резултатом Гашића из села Матавази код Новог Града, који припада поменутом роду.
Лазићу бих зато топло препоручио дубински тест или барем проверу SNP маркера који су карактеристични за род Родића.
-
37. Лазић, Јовањдан, Сомбор, I2-Y3120
Лазићи су у Сомбор дошли из Бачког Брестовца, а према предању старином су из околине Рашке (село Бадања).
Хаплотип тестираног карактерише вредност DYS390=25, а ређе се јавља и вредност DYS19=17, док се на осталим маркерима готово подудара са модалним хаплотипом за грану I2-Y3120 север. Да је слава Лазића Аранђеловдан или да се ради о некој крајишкој породици, не бих имао дилеме да тестираног сврстам у род Крајишких Аранђеловштака - Родића (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=666.0), за који је управо карактеристична вредност маркера DYS390=25. Али како то није случај, нити предање тестираног указује на везу са западним крајевима, ипак бих се уздржао од таквог закључка, чак и поред тога што Лазић има потпуно поклапање хаплотипа са резултатом Гашића из села Матавази код Новог Града, који припада поменутом роду.
Лазићу бих зато топло препоручио дубински тест или барем проверу SNP маркера који су карактеристични за род Родића.
Да ли се у предању спомиње неки период када су могли иселити из Бадња ( интересантно је да су памтили тачно место ) ?
Предање да су из тог краја, тј. места, као и генетска веза са родом Родића, чини се веома занимљива обзиром да је у околини, у области Брвеника, пописано село Родић ( Два прва пописа Зворничког санџака из 1519. и 1533. ) :
Село Родић, 2 куће, 4 баштине - тимар Реџеба сина Алија ( стр. 126 )
Истом тимару припадала су и следећа места : Гостирадиће, Дујче или Дошлица, Мочила, Милованићи, Раковац, Добричица/Добручица.
Село Родић се не спомиње 1477. године, а Гостирадиће и Милованић припадали су "чашнагиру" Скендер-бега као и село Радојевиновце ( Радивојовци /Радивојче/Радивојци- Два прва пописа ), које је убицирано као Радојевина у непосредној близињи Бадња, према карти из 1893.г. ( Попис зеамета и тимара области Брвеник из 1477. године ).
Питање је да ли је име села Родић случајност ( или погрешан упис/превод ) и да ли је могуће, ако није случајност, да је део рода живео и остао у тој области и након овог пописа следећих 100-200 година када су кренули даље у сеобе.
-
38. Кусонић, Митровдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y13946>Y51867>Y155080. Нема потпуних поклапања у бази СДКП. Од морала одступа на маркерима DYS385b=15, DYS448=19.2, DYS570=20 и DYS549=12. Вредност 19.2 на маркеру DYS448 је јединствена за Кусонића. Иако има ближих хаплотипова у бази, мислим да му је најближи Машић, због истог места порекла и исте славе, са којим има 4 разлике на упоредива 23 маркера. Машић се тестирао пре три године:
6. Машић, Митровдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-PH220. Нема потпуних поклапања, али има велики број блиских хаплотипова. Најближи му је Новаковић из Клења (разликују се на два од 23 упоредива маркера). Ово је први тестирани који припада овој грани а да је пореклом из Бачке, као и први који слави Митровдан.
Тестирани је у упитнику навео да су Машићи у Сомбору присутни од 1720. године.
-
15. Брбаклић, Ђурђевдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује неколико чешћих немодалних вредности и две нешто ређе - DYS449=28 и DYS438=11. Вредност на 438, славу Ђурђевдан као и немодалну вредност 10 на DYS391 дели са једним нејавним тестираним из Шуљма код Сремске Митровице, додуше само на 17 упоредивих маркера, па је упитно да ли постоји ближа веза (разликују се на 3 маркера). Нема ниједно потпуно поклапање у табели. Препоручује се дубински тест (WGS или Big Y) како би се открила нижа подграна испод PH908 којој Брбаклић припада.
Тестирани је оставио податак да Брбаклићи по предању вуку порекло са тромеђе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.
Презиме Брбаклић јавља се у Сомбору половином 18. века. Године 1749. забележена је у матичној књизи венчаних овдашње мале православне цркве удаја Убаве, ћерке Петра Бирбаклије, а први порески попис Сомбора бележи 1750. г. Јована Петровог, званог Бирбаклија, власника четири и по стара јутра земље и непуног јутра (1.734 кв. хвата) винограда (Јован Петров је записан још 1728. г. као коморски становник Сомбора, а да је вероватно реч о истој особи која је пописана и 1750. г. са надимком Бирбаклија, говори чињеница да је 1728. г. записан као сусед Утка Буковчанина, а 1750. г. као сусед Утковог сина Лазара Утковића). Презиме ове сомборске српске породице писано је са облицима Бирбаклија, Бирбаклин, Бирбаклић и Брбаклић, које се касније и усталило. Њихови поседи налазили су се у атару приградског салашког насеља Буковац. Ту је 1783. г. као власник њиве од три стара јутра и 1.140 кв. хвати записан Јефта Брбаклић, а Тимотија Брбаклић забележен је исте године као закупник три јутра ораница на поседу Андрије Бошњака, који се, такође, налазио у атару Буковца. Међу Буковчанима који су у зиму 1795/96. г. били распоређени као стражари на Дунаву у време епидемије познате „Иришке куге“, забележени су Петар и Танасија Брбаклић. Попис Сомбораца из 1828. г. бележи у атару Буковца поседе Ћире Брбаклића (пет јутара и 1.000 хвати оранице и 800 кв. хвати винограда), Илије Брбаклића (девет јутара оранице и једно јутро и 500 хвати сенокоса), Јована Брбаклића (осам јутара оранице, једно јутро сенокоса и 1.400 кв. хвати винограда), Петра Брбаклића (осам јутара оранице, једно јутро и 1.000 хвати сенокоса и 1.400 кв. хвати винограда) и Саве Брбаклића (девет јутара оранице и једно јутро сенокоса). Крсна слава сомборских Брбаклића је Ђурђевдан.
-
37. Лазић, Јовањдан, Сомбор, I2-Y3120
Лазићи су у Сомбор дошли из Бачког Брестовца, а према предању старином су из околине Рашке (село Бадања).
Хаплотип тестираног карактерише вредност DYS390=25, а ређе се јавља и вредност DYS19=17, док се на осталим маркерима готово подудара са модалним хаплотипом за грану I2-Y3120 север. Да је слава Лазића Аранђеловдан или да се ради о некој крајишкој породици, не бих имао дилеме да тестираног сврстам у род Крајишких Аранђеловштака - Родића (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=666.0), за који је управо карактеристична вредност маркера DYS390=25. Али како то није случај, нити предање тестираног указује на везу са западним крајевима, ипак бих се уздржао од таквог закључка, чак и поред тога што Лазић има потпуно поклапање хаплотипа са резултатом Гашића из села Матавази код Новог Града, који припада поменутом роду.
Лазићу бих зато топло препоручио дубински тест или барем проверу SNP маркера који су карактеристични за род Родића.
У Сомбору су живеле две српске породица са презименом Лазић – једна која је поседе имала у атару салашког насеља Милчић, и друга са поседима у атару салашког насеља Буковац. Предање буковачке породице Лазић (којој припада тестирани) говори о томе да су у Сомбор досељени из Брестовца, који је представљао једну од сомборских војничких пустара све до 1728. године, када су аустријске војне власти овде населиле граничаре („Шијаке“) из Мале Влашке, односно Западне Славоније, и тако основале село Брестовац, које је све до 1745. г. представљало војнички шанац Потиске војне границе. Посед породице Лазић налазио се пре елибертације јужно од Сомбора, на пустари Салашић, између Стапара и Брестовца.
Андрија Лазић био је сомборски граничар 1745. године, а 1746. г. забележен је у домаћинству са два ожењена брата. У време када је град 1748/49. г. продавао градско земљиште како би сакупио потребан износ за елибертацију, Андрија Лазић купио је посед за износ од 300 форинти у атару Буковца, а његови сродници (вероватно два рођена брата браћа) Стојко и Илија Лазић купили су у атару Буковца земљиште у вредности од 400, односно 200 форинти. Прва сомборска пореска књига 1750. г. бележи Андрију Лазића као поседника 52,5 стара јутра оранице и три јутра и 716 кв. хвати винограда. На Буковцу је тада забележен и Јован Лазић, са поседом од 22,5 стара јутра оранице и 1,5 старог јутра и 490. кв. хвати винограда. Сачуван је уговор о деоби домаћинства између Андрије и Василија Лазића (вероватно Андријиног синовца) из 1755. године. На попису буковачких салашара 1764. г. забележени су Андрија Лазић и његови синовци Јован и Васа.
Међу Буковчанима који су поседовали марву забележен је 1774. г. Тимотија Лазић (власник 12 грла рогате марве и пет коња), који је 1775. г. записан и као поседник 36 старих јутара земље. Катастарска књига из 1783. г. бележи га као власника 35 старих јутара и 452 кв. хвата ораница и закупника осам јутара и 146 кв. хвати који су били у поседу Андрије Бошњака). Попис Сомбора из 1828. г. у атару Буковца бележи Јована Лазића као поседника 40 јутара и 1.000 хвати оранице, пет јутара сенокоса и 2.700 кв. хвати винограда. Буковачки Лазићи славе крсну славу Св. Јована Крститеља.
-
У Сомбору су живеле две српске породица са презименом Лазић – једна која је поседе имала у атару салашког насеља Милчић, и друга са поседима у атару салашког насеља Буковац. Предање буковачке породице Лазић (којој припада тестирани) говори о томе да су у Сомбор досељени из Брестовца, који је представљао једну од сомборских војничких пустара све до 1728. године, када су аустријске војне власти овде населиле граничаре („Шијаке“) из Мале Влашке, односно Западне Славоније, и тако основале село Брестовац, које је све до 1745. г. представљало војнички шанац Потиске војне границе. Посед породице Лазић налазио се пре елибертације јужно од Сомбора, на пустари Салашић, између Стапара и Брестовца.
Андрија Лазић био је сомборски граничар 1745. године, а 1746. г. забележен је у домаћинству са два ожењена брата. У време када је град 1748/49. г. продавао градско земљиште како би сакупио потребан износ за елибертацију, Андрија Лазић купио је посед за износ од 300 форинти у атару Буковца, а његови сродници (вероватно два рођена брата браћа) Стојко и Илија Лазић купили су у атару Буковца земљиште у вредности од 400, односно 200 форинти. Прва сомборска пореска књига 1750. г. бележи Андрију Лазића као поседника 52,5 стара јутра оранице и три јутра и 716 кв. хвати винограда. На Буковцу је тада забележен и Јован Лазић, са поседом од 22,5 стара јутра оранице и 1,5 старог јутра и 490. кв. хвати винограда. Сачуван је уговор о деоби домаћинства између Андрије и Василија Лазића (вероватно Андријиног синовца) из 1755. године. На попису буковачких салашара 1764. г. забележени су Андрија Лазић и његови синовци Јован и Васа.
Међу Буковчанима који су поседовали марву забележен је 1774. г. Тимотија Лазић (власник 12 грла рогате марве и пет коња), који је 1775. г. записан и као поседник 36 старих јутара земље. Катастарска књига из 1783. г. бележи га као власника 35 старих јутара и 452 кв. хвата ораница и закупника осам јутара и 146 кв. хвати који су били у поседу Андрије Бошњака). Попис Сомбора из 1828. г. у атару Буковца бележи Јована Лазића као поседника 40 јутара и 1.000 хвати оранице, пет јутара сенокоса и 2.700 кв. хвати винограда. Буковачки Лазићи славе крсну славу Св. Јована Крститеља.
Ако је правац досељавања предака тестираног Лазића Западна Славонија, онда припадност роду Крајишких Аранђеловштака постаје много извеснија.
-
34. Секулић, Ђурђевдан, Роковци, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. Има прилично модалан хаплотип, немодалне вредности има само на маркерима DYS385b (16), DYS576 (17) и DYS533 (12). Због овакве ситуације нема неких смисленијих поклапања. Препорука је да се уради неки од дубинских тестова (Big Y или WGS) да би се утврдила нижа подграна испод PH908.
Тестирани је само оставио информацију да им је родовски надимак био Шилде.
-
9. Кунић, Ђурђевдан, Сомбор, J2b-M205>Y22059
Кунићи су из самог града, имају породични надимак "Дрвар" (занат). У насељу Буковац 1746. године пописан је кућедомаћин Јанко Кунић. Вероватно је реч о овим Кунићима. То насеље је данас претпостављам Буковачки Салаш. Кунић поседује специфичну вредност 13 на маркеру 456 и највероватније припада подграни J-Y22063. Први слављеник Ђурђевдана међу овом групом. Што се поклапања тиче, за Кунића важи што и за Поповића који је објављен на теми Светски днк месец 2024, па цитирам тај део поруке:
У Сомбору је презиме Кунић најраније забележено 1745. године, када су на попису овдашњих граничара записани Јанко и Никола Кунић, који је исте године био ешкут, односно поротник или заклетник градске војничке општине (Кунића је у знатнијем броју било око Слуња, где су имали исту крсну славу као и сомборски Кунићи). На списку развојачених Сомбораца забележен је 1746. г. Јанко Кунић, у домаћинству са ожењеним сином. Јанко је 1746. г. био поседник имања у атару пустаре Ђурђин, а 1747. г. записан је и међу поседницима салаша на Буковцу. Никола Кунић је 1748. г. поседе имао на пустари Крушевље, која се налазила у суседству пустаре Ђурђин.
Порески попис Сомбора из 1750. г. бележи поседе Николе Кунића (18 старих јутара ораница и једно старо јутро и 1.984 кв. хвата винограда), Јанка Кунића (63 стара јутра ораница), Ђурђа Кунића (18 јутара ораница и нешто више од пола јутра винограда) и Стефана Кунића (девет јутара ораница и 1.437 кв. хвати винограда). Године 1775. поседе су на Буковцу имали Ђурађ, Стефан и Јован Кунић, а поседи Алимпија Кунића налазили су се у атару Билића и Милчића, северно до града. Катастарска књига из 1783. г. бележи Ђурђа Кунића као поседника десет старих јутара и 36 кв. хвати, Јована Кунића (19 јутара и 241 хват), Саву Кунића (пет јутара и 1.580 кв. хвати) и Стефана Кунића (17 јутара и 1.126 кв. хвати). Jедна грана ове породице на Буковцу понела је у 18. веку секундарно презиме Субашин, односно Субашић). Касније је, до половине 19. века, једна Кунића са Буковца прешла у салашко насеље Прерадовић (данас Радојевићи), а Кунића је половином 19. века било и у Ранчеву. Већина потомака ове породице слави Ђурђевдан, али је у 19. веку грана истоимене породице у граду (три куће) славила Св. Стефана.
-
38. Кусонић, Митровдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y13946>Y51867>Y155080. Нема потпуних поклапања у бази СДКП. Од морала одступа на маркерима DYS385b=15, DYS448=19.2, DYS570=20 и DYS549=12. Вредност 19.2 на маркеру DYS448 је јединствена за Кусонића. Иако има ближих хаплотипова у бази, мислим да му је најближи Машић, због истог места порекла и исте славе, са којим има 4 разлике на упоредива 23 маркера. Машић се тестирао пре три године:
Кусонићи су српска граничарска породица која је у Сомбору најраније забележена 1720. године, када је међу овдашњим граничарима записан Радосав Кусоња. На попису сомборских граничара 1745. г. забележен је Јован Кусонић, који је 1746. г. записан и на попису развојачених Сомбораца, у домаћинству са ожењеним братом, а исте годи не забележен је и Јањат Кусонић, као поседник имања у атару пустаре (салашког насеља) Билић, северно од Сомбора. Прва пореска књига Сомбора из 1750. г. бележи Јањата Кусонића, поседника 18 старих јутара ораница и нешто више од пола старог јутра (1.423 кв. хвата) винограда, а 1755. г. у списковима пореских обвезника забележени су Јањат и Никола Кусонић. Године 1775. Никола и Павле Кусонић били су становници салашког насеља Билић, а 1783. г. катастарска књига Сомбора бележи Павла Кусонића као поседника 23. јутра и 1.175 кв. хвати оранице, а Петра Кусонића као поседника 14 јутара и 200 кв. хвати. Половином 19. века у Билићу је било четири куће Кусонића. Крсна слава сомборских Кусонића је св. Димитрије (Митровдан). Како је констатована генетска сличност и истоветност крсне славе са сомборском породицом Машић, треба напоменути и чињеницу да су Кусонићи и Машићи живели у истом салашком насељу (Билић, у коме је половином 19. века било пет кућа Машића), па је могуће да су били и истог порекла.
-
34. Секулић, Ђурђевдан, Роковци, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. Има прилично модалан хаплотип, немодалне вредности има само на маркерима DYS385b (16), DYS576 (17) и DYS533 (12). Због овакве ситуације нема неких смисленијих поклапања. Препорука је да се уради неки од дубинских тестова (Big Y или WGS) да би се утврдила нижа подграна испод PH908.
Тестирани је само оставио информацију да им је родовски надимак био Шилде.
Презиме Секулић забележено је међу сомборским Србима још 1698. г. када је као сведок у једном поступку записан Милован Секулић. Попис овдашњих граничара из 1720. г. бележи Рацу Секулића. Ипак, вероватније је да су преци касније разгранатих Секулића са Чичова и Роковаца заправо потекли од неког Сомборца са именом Секула, записаног током прве половине 18. века (Секула Вуковчанин је забележен на попису граничара 1720. године, а Секула Сентивански на попису граничара 1745. године). Тома Секулин најстарији је поуздани предак ове породице и забележен је 1746. г. као поседник имања у атару Чичова, јужно од Сомбора, а 1748. г. поседе је имао и у атару Ивановог Села (Леније). Први порески попис Сомбора из 1750. г. Тому Секулина бележи као поседника шест старих јутара ораница и 1.276 кв. хвати винограда. Као поседник у атару Чичова Тома Секулић записан је и три деценије касније (1783), у првој катастарској књизи Сомбора, када је поседовао пет јутара и 526 кв. хвати ораница. Петар и Васа Секулић били су 1795/96. г. на стражи крај Дунава код Футога у време „иришке“ куге. Године 1849. на Чичовима је било четири куће Секулића, потомака Томе Секулина. Њихови салаши налазили су се северно од Чичова, у делу који је касније добио назив Роковци и који је био ближе граду. Крсна слава сомборских Секулића је Ђурђевдан.
-
35. Бикар, Василијевдан, Ленија, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује неколико специфичних вредности у свом хаплотипу (DYS389II=30, DYS458=18, DYS449=30, DYS570=19 и DYS635=22). Све ове вредности осим DYS635 дели са Путником из Доњег Водичева код Новог Града (слава Аранђеловдан), који на 635 има модалну вредност и који се такође тестирао на 25 маркера. Иако славе различите славе и географски су удаљени, ову потенцијалну везу, због карактеристичне комбинације подударајућих маркера, би вредело испитати. Препорука је да се уради неки од дубинских тестова (Big Y или WGS), како би се утврдила нижа подграна испод PH908, а било би добро када би сличан тест урадио и Путник, како би се проверило да ли њих двојица чине исту нижу подграну испод PH908.
Тестирани је оставио податак да су Бикари у Сомбор "дошли из Пивница".
-
33. Хорњак, католик, Градина, Сомбор
Припада хаплогрупи R1a-M458>L260. Поседује хаплотип готово идентичан модалном, без неких специфичних вредности. Најближе поклапање има са Нимчевићем из Суботице, разликују се на само 1 од 17 упоредивих маркера (DYS19). Од Кање из Ходоњина у Чешкој разликује се на 2 од 25, а од Гашпара из Челарева код Бачке Паланке на 3 од 23 маркера. С обзиром да се млађа подграна не може утврдити на овом броју маркера, и да за сада немамо дубински тестираних припадника ове гране у табели, препорука је даље тестирање путем WGS или BigY-700 теста. Тестирани је у упитнику навео да су према предању даљим пореклом из Мађарске.
Породица Хорњак досељена је у Сомбор крајем 18. века. Матична књига крштених сомборске католичке цркве Пресветог Тројства ово презиме у граду најраније бележи 1790. године, када је крштен Стефан (Стјепан, Стипан), син Стефана Хорњака. Породица Хорњак била је, највероватније, словачког порекла, а још половином 18. века забележена је у Суботици, где архивски документи суботичког Магистрата наводе 1755. г. да је Михаило Хорњак, суботички пољски чувар, тако сурово претукао крадљивце усева да је због тога био кажњен. Почетком 19. века у сомборским матичним књигама више пута је, као отац крштене деце, записан Павле Хорњак. Најстарији податак о појави овог презимена међу буњевачким становништвом салаша Градине (јужно од Сомбора) потиче из 1828. године, када је Мартин Хорњак у атару овог салашког насеља имао посед од једног старог јутра и 500 кв. хвати оранице, а потом је 1835. г. записан и као салашар из Градине који је поседовао десет оваца. Породица Хорњак временом је у Градини примила буњевачки идентитет. Током 1862. г. Мартин Хорњак из Градине забележен је као власник три грла одрасле рогате марве и четири коња, а Павле Хорњак имао је једно грло рогате марве и три коња. Између два светска рата Ивша Хорњак био је један од имућнијих салашара у Градини, а његов земљишни посед простирао се на 90 катастарских јутара. Данас Дида-Хорњаков салаш у Градини (у северозападном делу салашког атара) представља једно од најпосећенијих дестинација етно-туризма у Сомбору.
-
35. Бикар, Василијевдан, Ленија, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. Поседује неколико специфичних вредности у свом хаплотипу (DYS389II=30, DYS458=18, DYS449=30, DYS570=19 и DYS635=22). Све ове вредности осим DYS635 дели са Путником из Доњег Водичева код Новог Града (слава Аранђеловдан), који на 635 има модалну вредност и који се такође тестирао на 25 маркера. Иако славе различите славе и географски су удаљени, ову потенцијалну везу, због карактеристичне комбинације подударајућих маркера, би вредело испитати. Препорука је да се уради неки од дубинских тестова (Big Y или WGS), како би се утврдила нижа подграна испод PH908, а било би добро када би сличан тест урадио и Путник, како би се проверило да ли њих двојица чине исту нижу подграну испод PH908.
Тестирани је оставио податак да су Бикари у Сомбор "дошли из Пивница".
Једна од најугледних патрицијских сомборских породица била је и српска породица Бикар, која се у граду бележи од шездесетих година 18. столећа. Записано породично предање бележи да су се преци овдашњих Бикара старином презивали Зделаровић, а да су досељени са црногорско-херцеговачке границе „код хришћанског цара због турских зулума и крволока“. Пре пресељења у Сомбор, Бикари су живели у бачком селу Пивнице (15 км југоисточно од насеља Оџаци), где је 1715. и 1720. г. на попису коморских становника забележен Јанко Бикар (закупник 20, односно 72 пожунска јутра оранице), 1720, 1725/26. и 1728. г. Марко Бикар, 1742/3. г. међу кућним старешинама у Пивницама записани су Богосав Бикар и Живан Бикаровић, а 1752. г. Сима и Лазар Бикар. Како наводи породично предање, које је записао педагог Никола Вукићевић по казивању некадашњег сомборског проте, касније патријарха карловачког Георгија Бранковића (чија је мајка Јелисавета девојаштвом била из куће сомборских Бикара), разбојници из Бокчиновића су, након великог сточног вашара у Кули, отели Аврама-Агу (деду по мајци патријарха Бранковића), сина првенца имућног сточног трговца Лазара Бикара из Пивница, па је Лазар том приликом, преко свог поузданог човека, морао да плати велик откуп. Нешто касније, Лазар је, са браћом Јованом и Трифуном (синовима Богосава Бикара), одлучио да се из Пивница пресели у Сомбор, где би могао да купи у једном комаду неколико стотина јутара добре земље.
Пресељење Бикара уследило је у другој половини шездесетих година 18. столећа. Првих 300 старих јутара (или ланаца) земље Лазар Бикар је купио у јужном делу атара сомборског салашког насеља Чичови (пет километра јужно од Сомбора), па је већ 1767. г. овде записано имање Бикаровић, а 1770. г. поседи сомборских Бикара записани су као област Бикаровић (Терена Bikarovity). Године 1777. Лазар Бикар је, од сомборског сенатора и градоначелника Василија Дамјановића (писца првог уџбеника аритметике у Срба), за 14.000 форинти купио и 724 јутра земље у атару оближњег салашког насеља Иваново Село (касније Ленија, пет до десет километара источно од Сомбора). Према катастарском попису из 1783. г. Лазар Бикар је, са 973 јутра и 1.845 кв. хвати земље на две парцеле, био најимућнији земљопоседник у Сомбору (1781. г. записан је и као власник 166 волова).
Породица Бикар се, временом, разгранала, па је и велико имање Лазара Бикара (умро је 1788. г. у 65. години) издељено између његових потомака и његове браће, који су, у поређењу са већином осталих власника земље, још увек били веома имућни. Према земљишној књизи сомборских становника из 1828. године, у атару салашких насеља Иваново Село (Ленија) и Чичови Петар Бикар је имао 402 јутра оранице и сенокоса, Ђука Бикар 160 јутара, Јаков Бикар 141 јутро, Исак Бикар (иначе трговац и председник сомборског Трговачког друштва) 129 јутара, Перка, удова Аврама Бикара, 126 јутара, Василије Бикар (трговац и краљевски солар) 124 јутра, Данило Бикар (касније надзиратељ сомборске болнице) 121 јутро и Павле Бикар 21 јутро оранице и сенокоса.
Потомци набројаних Бикара били су угледни и богати сомборски трговци и истакнуте јавне личности, а међу њима су и Симеон (Исака) Бикар (1832-1899), на чије је свесрдно заузимање 1875. г. основана Виша девојачка школа, затим прво српско забавиште, као и српске основне школе на салашима Чичови, Лугумерци и Ранчево. Био је један од првака Српске народне слободоумне странке и председник сомборске Српске читаонице, најзаслужнији за подизање њене зграде 1882. године, а оснивач је Сомборске трговачко-занатлијске банке и парног млина. Поседовао је 1897. г. 433 кат. јутра земље. Петар (Александра) Бикар (1838-1908), градски мерник и велепоседник, члан Главне скупштине града, управник Српске читаонице у више наврата између 1873. и 1895. године, а неко време и председник Српског грађанског певачког друштва (1893/94). Приликом оснивања сомборске Трговачке и занатлијске банке био је један од њених првих знатнијих акционара, а 1897. г. поседовао је 723 кат. јутра земље.
Како се породица гранала, неке гране овдашњих Бикара селиле су се у друге градове Војводине (Нови Сад, Суботица, Панчево, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Бегеч). Једна грана Бикара остала је да живи у Пивницама и након пресељења Лазара Бикара и његове браће у Сомбор, а тамо их има и данас. Крсна слава породице Бикар је Св. Василије Велики (1/14. јануара).
-
1. Настасић, Стевањдан, Сомбор (насеље Буковачки салаши), E-V13>Z5017>CTS9320>Z16988
3. Настасић, Стевањдан, Равно Село, Сомбор, E-V13>Z5017>CTS9320>Z16988
Припадају истом генетичком роду као и Настасић из Свилоша код Беочина, који такође слави Стевањдан:
Хаплотип Настасића из Буковачких салаша се од хаплотипова Настасића из Равног Села и Свилоша разликује на маркерима DYS439 и DYS389i. Међутим, нема никакве дилеме око тога да ли припадају истом роду пошто њихови хаплотипови имају исте карактеристичне вредности маркера.
О Настасићима је истраживао Милан Степановић, који је прикупио заиста доста података:
Настасићи су у Сомбору најраније забележени на попису коморских становника из 1725/26. године, када су овде записани Јован и Живан Анастасић. Чињеница да су најстарије записани житељи Сомбора са овим презименом били коморски поданици, а не граничари (чије су породице у граду представљале већину), могла би да указује на староседелачко порекло Настасића у Бачкој, односно на могућност да су њихови преци овде боравили још у време турске управе. Већ на следећем попису сомборских коморских становника из 1728. г. у Сомбору су записани Јован и Сава Настасић, са данашњим обликом презимена, које ће се усталити и код њихових потомака. На попису сомборских коморских становника којима је 1740. г. услед велике хладноће и недостатка сточне хране липсавала марва, забележен је Сава Настасић, коме су липсале четири краве, шесторо једногодишње и петоро двогодишње јунади, три коња и десет оваца. Сава Настасић је записан као коморски становник Сомбора и на попису начињеном око 1742/43. године. На првом пореском попису сомборских становника 1750. године, међу пописаним старешинама породица забележени су Живко Настасић, који је поседовао 18 старих јутара земље и једно јутро и 525 кв. хвати винограда, те Сава Настасић, власник 144 стара јутра ораница и три и по јутра винограда.
У ово време, педесетих година 18. века, две гране сомборских Настасића подижу своје салаше у атарима околних градских пустара Чичови (Сава Настасић) и Буковац (Живко Настасић). На попису власника имања из 1775. г. као поседници салаша и земље у приградском салашком насељу Чичови записани су Гаја Настасић (власник 29 јутара), Тодор Настасић (власник 15 јутара) и Сава Настасић (власник 71 јутра земље). Истовремено, као поседника салаша и 13 јутара земље у атару Буковца пописан је Живан Настасић. У земљишној књизи Сомбора из 1783. г. са земљишним поседима записани су Гаја Настасић (25 јутара и 830 хвати на једној парцели) и Сава Настасић (86 јутара и 1.379 хвати на пет парцела), обојица у атару Чичова, као и Јован Настасић (15 јутара и 543 хвата на једној парцели) у атару Буковца. Међу Сомборцима који су у зиму 1795/96. г. били распоређени на ноћну стражу према Дунаву, у време епидемије познате „Иришке куге“, забележени су: Андрија, Гаја, Марко, Мијо, Сима и Стефан Настасић.
Породица Настасић наредних деценија се знатно разгранала, па су, према попису из 1828. године, као поседници земље и салаша у сомборским приградским атарима записани Адам Настасић (23 јутра и 1.000 хвати оранице и три јутра и 500 хвати сенокоса), Андрија Настасић (20 јутара и 1.000 хвати оранице, два јутра сенокоса и 800 кв. хвати винограда), Дашко Настасић (шест јутара и 500 хвати оранице и једно јутро сенокоса), Ђорђе Настасић (13 јутара и 1.000 хвати оранице и три јутра сенокоса), Гаја Настасић (20 јутара оранице и два јутра сенокоса), Глиша Настасић (25 јутара и 1.000 хвати оранице и четири јутра сенокоса), Илија Настасић (три јутра и 500 хвати оранице и 1.000 кв. хвати винограда), Јован Настасић (19 јутара и 1.000 хвати оранице, три јутра сенокоса и 1.700 кв. хвати винограда), Моја Настасић (12 јутара и 500 хвати оранице и два јутра сенокоса), Пантелија Настасић (20 јутара оранице и два јутра и 1.000 хвати сенокоса), Петар Настасић (27 јутара оранице и четири јутра и 500 хвати сенокоса), Сава Настасић (три јутра и 1.500 хвати оранице) и Тоша Настасић (девет јутара оранице и два јутра сенокоса).
Године 1849. у Чичовима је било седам, а на Буковцу три куће Настасића. Породица Настасић касније се бележи и међу салашарима у приградским салашким насељима Лугумерци (данас Лугово), Ленија, Обзир и Шикара. Једна грана ове сомборске породице живела је у 20. веку и у оближњем селу Стапару. Крсна слава свих сомборских Настасића је Св. архиђакон и првомученик Стефан.
-
Врло је занимљиво читати и пратити појединости из историје сомборских породица,заиста уживам без примесе било какве ироније или зломисли, но се у исто време питам колико нам значи ово све у генеолошком смислу. Без профилисања дубљег у дубоком смо кланцу а светлост ће допрети или неће? Надам се да ће неко одрадити и дубље тестове, па и пет од сто било би од вајде😊
..
-
5. Галетин, Ђурђевдан, Сомбор, J2b-M205>Y22059
Како су Кековац и остали написали приликом објаве Галетина који припада потенцијално дробњачкој I1, постоји две гране овог рода у Сомбору, славе Ђурђевдан и Јовањдан. Слављеници Јовањдана по свему судећи имају старије презиме Хрњачки, по топониму/насељу Хрњак/Хрњаково.
Цитирам:
4. Галетин, Јовањдан, Буковачки салаш/Сомбор
Резултат припада хаплогрупи I1-L22, али се због снижених вредности DYS391=9 и DYS385=12-13 не може поуздано утврдити којој грани припада. Најближи у бази СДКП су Дробњаци од којих се разликује управо на наведеним маркерима. Саветовао бих WGS или BigY-700 тест за прецизно одређивање хаплогупе.
О Галетинима имамо већ отворену тему на форуму https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1524.0 (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1524.0). Додао бих да се у Ономастичким прилозима 17 Галетини доводе у везу са Галетом Ерњаковићем прописаним 1743. године у Змајеву, то јест изнета је претпоставка да је он родоначелник Галетиних. Извор: Ономастичким прилози 17, САНУ 2004, страна 426.
Како у Сомбору постоје две породице са презименом Галетин различитих слава, могуће да им је и порекло различито (сазнаћемо када буде тестирана и друга грана ове породице). Презиме Галетин у Сомбору се бележи најраније 1744. г. у матичним књигама овдашње Мале (Светопретечеве) православне цркве, када је као кум убележен Јован Галетин. Године 1747. записан је Антоније Галетин, са поседом у атару приградске пустаре (касније салашког насеља ) Буковац (на пореском попису Сомбора из 1750. г. он је записан као власник девет старих јутара земље и два јутра и 310 кв. хвати винограда). Другу грану породице истог презимена представљао је 1750. г. већ поменути Јован Галетин, записан као власник 22,5 стара јутра ораница и једног јутра и 1.302 кв. хвати винограда (његови поседи налазили су се у атару приградске пустаре Шикара). Једна грана сомборских Галетина вероватно представља потомке граничара Галете Радановића, записаног на попису сомборских граничара 1720. године, а друга грана могла би да буде потомак Галете, сина Неше Ђурина. Галета Нешин забележен је на попису сомборских коморских становника 1728. године.
dobar dan, da li mi neko moze pomoci oko mog prezimena... ja zivim u Somboru, gde po meni, postoje dve linije prezimena GALETIN.. jedna slavi SV JOVANA (20 januar) ,a druga SV GEORGIJA (6 maj), kojoj i ja pripadam, i nas je mnogo manje.. unapred HVALA
Сомборски Галетини су углавном са Буковачких салаша. Воде се као војвођански староседеоци. Чини ми се да ово презиме такође постоји у селу Сивац. Можда су то те две гране које имају различиту славу. Не знам детаље. Требало би испитати.
Галетин M205 (Ђурђевдан) поседује најчешћи J2b-M205>Y22059>Y155375 хаплотип, самим тим има велики број потпуних и блиских поклапања. Посебно са слављеницима исте славе (и славом Никољдан) и посебно у околини Затарја и у Северној Далмацији. Издвојићу само потпуна и поклапања са једним маркером разлике.
Цвијовић, Ђурђевдан, Рибаревине/Бијело Поље
Радовић, Ђурђевдан, Џурово/Пријепоље
Козица, Завинограђе/Пријепоље
Анџић, Ђурђевдан, Штрпци/Рудо
Галетину су веома блиски и тестирани из рода Бујака (разлика на DYS456), Глушчевићи и Гајевићи, са потеза Пљевља-Пријепоље, слава такође Ђурђевдан.
Потпуна поклапања постоје још са Никољштацима:
Крнојелац, Никољдан, Фоча
Пауновић, Никољдан, Буковик/Нова Варош
Аларгић, Никољдан, Врбас
Кричка, Никољдан, Братишковци/Скрадин
Ераковић, Никољдан, Братишковци/Скрадин
Маруна, католик, Јасенице
С обзиром да су и Кричке и Крнојелци позитивни на SNP J2b-M205>Y22059>Y155375>FT422756, тој грани, по свему судећи, припадају и Галетини. То се лако може проверити преко YSEQ: https://www.yseq.net/product_info.php?manufacturers_id=26&products_id=199800.
-
На ову тему бих додао резултат Ракића, који је тестиран пре шест година. У питању је српска староседелачка фамилија из околине Сомбора, која се први пут помиње у аустријским пописима у првој половини 18. века.
Ракић, Никољдан, Ранчево, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. По укупном хаплотипу и истој крсној слави, Ракић можда не стоји далеко од Илића из Сребренице, али је ипак велика географска удаљеност између двојице тестираних и обојици су им хаплотипови блиски модалу па је веза упитна. Као што рекох, сам хаплотип Ракића не одудара превише од модала, али нема потпуних поклапања.
-
7. Јосић, Митровдан, Сомбор
Припада хаплогрупи I1-Z63>Y13946>Y51867>Y155080. Очигледно је због исте славе и географске блискости исти род са Кусонићем и Машићем. Овај род од карактеристичних вредности свеукупно има само повишену вредност DYS570=20. Судећи према недавним коментарима Милана Степановића у вези са Кусонићевим резултатом и резултатом другог Јосића из Сомбора, са славом Никољдан, може се закључити да су и Јосићи, као и Кусонићи имали поседе у атару пустаре Билић, а сада се испоставило и да су у сродству.
У Сомбору су постојале две несродне српске породице презимена Јосић, од којих је једна поседе имала у атару приградске пустаре Мали Миличић (Шикара), а друга у атару пустаре Билић. Прва је славила Св. Николу, а друга Св. Димитрија. Шикарски Јосићи били су коморског порекла (сомборско коморско становништво било је малобројније и махом су га чинили потомци староседелаца из времена турске управе), а билићки Јосићи потомци су овдашњих граничара (1720. г. као сомборски граничар забележен је Петко Јосић, а 1745. и 1746. г. Мишко Јосић). Предак шикарских Јосића могао би да буде Грга Јосин, уписан на попису сомборских коморских становника 1728. године (вероватно је реч о сину Јосе Малог, који је записан међу овдашњим коморским становништвом 1722. и 1725/26. године, а могуће је да се на њега односи и запис из 1715. г. када је забележен Јосо Пеанковић).
Кусонићи су српска граничарска породица која је у Сомбору најраније забележена 1720. године, када је међу овдашњим граничарима записан Радосав Кусоња. На попису сомборских граничара 1745. г. забележен је Јован Кусонић, који је 1746. г. записан и на попису развојачених Сомбораца, у домаћинству са ожењеним братом, а исте годи не забележен је и Јањат Кусонић, као поседник имања у атару пустаре (салашког насеља) Билић, северно од Сомбора. Прва пореска књига Сомбора из 1750. г. бележи Јањата Кусонића, поседника 18 старих јутара ораница и нешто више од пола старог јутра (1.423 кв. хвата) винограда, а 1755. г. у списковима пореских обвезника забележени су Јањат и Никола Кусонић. Године 1775. Никола и Павле Кусонић били су становници салашког насеља Билић, а 1783. г. катастарска књига Сомбора бележи Павла Кусонића као поседника 23. јутра и 1.175 кв. хвати оранице, а Петра Кусонића као поседника 14 јутара и 200 кв. хвати. Половином 19. века у Билићу је било четири куће Кусонића. Крсна слава сомборских Кусонића је св. Димитрије (Митровдан). Како је констатована генетска сличност и истоветност крсне славе са сомборском породицом Машић, треба напоменути и чињеницу да су Кусонићи и Машићи живели у истом салашком насељу (Билић, у коме је половином 19. века било пет кућа Машића), па је могуће да су били и истог порекла.
-
40. Зурковић, Стевањдан, Сомбор, J1-P58
Тестирани је навео предање о пореклу из Црне Горе. Пре тога Србобран (1756). Презиме Зурковић се на простору Бачке помиње у Србобрану (1798), Мошорину (1798), Сомбору (1840) и Госпођинцима (1887). Упитно је да ли су и сви повезани, значили би подаци о крсним славама.
Реч је о генетичком роду који се ретко јавља на овим просторима, али је интересантно да сва тројица тестираних славе Св. Стевана! Дроњак из Лике, необјављени из Калника и сада Зурковић. Хаплотип се јавља и на једном анонимном истраживању, на простору Славоније. Дакле распрострањеност ове гране J1 је углавном север-северозапад (крајишке миграције). Пожељно би било да неко из ове групе уради дубљи тест ради прецизнијег профилисања.
-
24. Попић, Јовањдан, Сомбор
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029. Од специфичних вредности издвајају се DYS385=12-14 и DYS389=14-30. Нема блиских поклапања у нашој табели, па је препорука даље тестирање путем WGS или BigY-700 теста како би се утврдила млађа подграна. Тестирани је у упитнику навео да су према породичном предању даљим пореклом из (околине) Пећи, и вероватно су досељени за време велике сеобе Срба. Најстарији познати предак је Игњат Попић, девето колено од тестираног.
-
40. Зурковић, Стевањдан, Сомбор, J1-P58
Тестирани је навео предање о пореклу из Црне Горе. Пре тога Србобран (1756). Презиме Зурковић се на простору Бачке помиње у Србобрану (1798), Мошорину (1798), Сомбору (1840) и Госпођинцима (1887). Упитно је да ли су и сви повезани, значили би подаци о крсним славама.
Реч је о генетичком роду који се ретко јавља на овим просторима, али је интересантно да сва тројица тестираних славе Св. Стевана! Дроњак из Лике, необјављени из Калника и сада Зурковић. Хаплотип се јавља и на једном анонимном истраживању, на простору Славоније. Дакле распрострањеност ове гране J1 је углавном север-северозапад (крајишке миграције). Пожељно би било да неко из ове групе уради дубљи тест ради прецизнијег профилисања.
Занимљиво, јер се испод J1-P58 налази грана J-CTS9721, којој је припадао један од узорака са налазишта Мадараш/ Мађарска ( сарматско гробље ), што је недалеко од Сомбора. Драјвер је писао о тим резултатима :
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=7129.20 (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=7129.20)
Презиме је можда у вези са Зурак? Зурака/Зурковића има у Далмацији, где се у другој половини 16. и почетком 17.века спомињу у Новиграду и око Бенковца.
-
29. Мијић, Аранђеловдан, Буковац/Сомбор, I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>Y177643>FT386055, род Крајишких аранђеловштака - "Родића"
Мијовићи су староседелачка фамилија из сомборског приградског насеља Буковац, познатог и под називом Буковачки салаши. О постанку овог насеља наш Ђорђе Јањатовић написао је следеће:
Буковац се 1698. помиње као коморска, а 1702. године као граничарска пустара у околини Сомбора. Душан Поповић сматра да је насељена при крају турске владавине и у време Великог бечког рата. Пригревачки сељаци се 1726. године жале коморским властима да им буковачки граничари отимају земљу. У попису Пригревице 1728. године наводи се да Буковчани обрађују сву земљу до улаза у село. Жупанијско–граничарска комисија је 1733. године трећину површине Буковца одузела од граничара и уступила је коморској Пригревици. У замену за изгубљену земљу граничари Сомбора добили су малу пустару Руњани.
Нешто пре елибертације (28. јула 1746) гроф Фрања Јосиф Редл, администратор ерарских добара, извршио је процену свих 26 пустара које користе сомборски милитри. Редл је дао опис Буковца и проценио приходе које доноси и његову вредност. Према његовом опису војна пустара Буковац удаљена је од Сомбора пола сата хода, а њене границе су обележене гвозденим међашима. Ту су граничари имали изграђене салаше. У насељу су тад постојали остаци некадашње цркве. На пустари је било више извора воде који се изливају и наводњавају земљиште. Буковац се на истоку граничио са подручјем Сомбора, са југа коморским имањима Петошево и Пригревица Св. Иван, са запада пустаром Руњани, а са севера коморским местом Мали Миличић. Редл је проценио да је на пустари могло да живи 50 домаћинстава.
...
У време Бечког рата 1683–99, а посебно при пустошењу Ракоцијевих устаника многа мала места са десетак кућа, такође полуземуница саграђених од блага и прућа, запаљена су и порушена, па су запустела. Тада је и Буковац напустило раније становништво и он је, изгледа, у време формирања Потиске војне границе 1702. године насељен сасвим новим становништвом. Име ранијег насеља које је постојало на месту на којем се сада налази Буковац, остало нам је непознато. Мислим да су нови насељеници, сомборски милитари, при формирању Потиске војне границе месту дали назив Буковац, вероватно, по топониму из краја из кога су се овде доселили.
...
Од насељавања број становника Буковца се увећавао, па 1746. непосредно пре елибертације у њему живи 27 домаћинстава. Кућедомаћини су: Стојко Лазић, Арсеније Шљукић, Јанко Кунић, Антоније Галетин, Пуја Чонић, Јован Коперчић, Петар Шљукић, Мијат Сударић, Јанко Радованчев, Нинко Деванић, Радиша Миланковић, Јанко Мијић, Јеремија Миросављев, Јован Чонић, Марко Тополски, Тома Тополски, Крста Каралић, Јован Старчев, Јоксим Шарчевић, Јован Лутка, Марко Хаднађев, Стефан Бурковац, Путник Миланков, Трифун Шијак, Гаврило Војкић, Стефан Кунић и Стефан Куљански који се доселио 1748.
Из наведеног се дакле види да су се Мијићи нашли међу првим досељеницима који су се из редова граничара населили на простор Буковачке пустаре.
Хаплотип родића карактерише маркер DYS390=25, што га уз славу Аранђеловдан сврстава у род Крајишких Аранђеловштака - Родића (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=666.0), који припада грани I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>Y177643>FT386055.
У истраживању порекла становништва Сомбора утврђено је да овом роду припада и фамилија Лазић (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=7452.msg200582;topicseen#msg200582), чији су преци такође били међу првим досељеницима на Буковачку пустару.
-
30. Попов Жикелић, Аранђеловдан, Госпођинци, Жабаљ
Припада хаплогрупи I1-M227>A11380>BY169301. Због географске блискости и исте славе рекао бих да му је најближи Свирчевић из Беочина са којим има разлику на једном маркеру од 23 упоредива маркера. Иако је разлика двострука, вредност је карактеристична само за Попов Жикелића, DYS481=27. Остали припадници ове хаплогрупе имају DYS481=25, па и Свирчевић. Вероватно се ради о специфичној млађој мутацију која је до сада примећена само код Попов Жикелића.
Тестирани је навео да је његова породица старином из Старог Бечеја. У попису становништва из 1828. у Старом Бечеју сам пронашао два Жикелића: Михајла, под бројем 392, и Димитрија, под бројем 1409.
-
32. Лазић, Јовањдан, Сомбор, I2-Y3120
Тестирани има потпуно поклапање хаплотипа са недавно тестираним Лазићем из Сомбора који слави исту славу и вероватно припада роду Крајишких Аранђеловштака - Родића (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=666.0). О Лазићима се нема шта ново написати, а да није већ овде речено: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=7452.msg200582;topicseen#msg200582
-
39. Ракић, Никољдан, Ранчево, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. И поред разлике на два маркера DYS481(30/29) и DYS635(23/22) несумњиво је близак још једном Ракићу пореклом из истог места. О чему је овде недавно писао Sergio.
На ову тему бих додао резултат Ракића, који је тестиран пре шест година. У питању је српска староседелачка фамилија из околине Сомбора, која се први пут помиње у аустријским пописима у првој половини 18. века.
Ракић, Никољдан, Ранчево, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. По укупном хаплотипу и истој крсној слави, Ракић можда не стоји далеко од Илића из Сребренице, али је ипак велика географска удаљеност између двојице тестираних и обојици су им хаплотипови блиски модалу па је веза упитна. Као што рекох, сам хаплотип Ракића не одудара превише од модала, али нема потпуних поклапања.
Ако неко зна нешто више о пореклу ове фамилије, нека напише. Ако се не варам, у вези ове фамилије форумаш Серђо је помињао то да је даљим пореклом из Лике.
Од потпуних поклапања има само један резултат са САНУ истраживања из Српског Итебеја, слава Јовањдан, али је веза упитна због различите славе.
-
27. Чонић, Ђурђиц, Буковац, Сомбор
Припада хаплогрупи I2-PH908. Нема потпуних поклапања у нашој бази, али би због географске блискости и исте славе могао бити у сродству са породицом Коларов из Ковиља. Хаплотипови им се разликују на два маркера: DYS385b(15/14) и DYS481(30/32). Поред тога, могла би му бити блиска има једна породица са САНУ истраживања из Јазака код Ирига са којом има разлику DYS385b(15/14) али на 17 упоредив из маркера, који не обухватају маркер DYS481.
Чонић је навео да је породица пореклом са Косова, што на жалост не могу ни да потврдим ни да оповргнем на основу овог резултата. Иначе се Чонићи помињу у Буковцу већ у пописима из четрдесетих година 18. века.
-
31. Депалов, Св. Врачи, Сомбор
Припада хаплогрупи R1a-Z280>CTS1211>Y35>CTS3402>Y2613>Y2608. Поседује хаплотип врло близак модалном, без неких специфичних вредности. Најближе поклапање има са Лончаревићем из Гусиња (Мратиндан), и једним још увек нејавним тестираним из околине Истока у Метохији, од обојице се разликује на само 1 од 23 маркера (DYS389). С обзиром на реткост славе Св. Врачи, могло би бити значајно и прилично блиско поклапање са двојицом тестираних из околине Косовске Каменице који славе ову славу, али чији резултати нажалост нису још увек јавни. Депалов се од једног разликује на 1 од 17, а од другог на 2 од 21 упоредивог маркера. Препорука је дубинско тестирање путем WGS или BigY-700 теста како би се утврдила млађа подграна испод Y2608. Тестирани није у упитнику оставио детаљније податке о пореклу.
-
28. Иђушки, Јовањдан, Жарковац, Сомбор, E-V13>Z5017>Z19851>A18833>Y172393>A18844>FT104106
Припада генетичком роду Матаруга. Хаплотип тестираног поседује снижене вредности маркера DYS458=14 и DYS456=15. С обзиром на славу, вероватније је да потиче од Бајица или Бјелица него од Драгошевића из Грахова, који славе Никољдан.
Тестирани је навео да је им је старо презиме наводно било Константијевић.
Препорука за даље тестирање: дубљи тест (WGS/BigY) ради утврђивања ближег племенског порекла.
-
Пресек стања на 37 тестираних.
И2а-13 (35.1%) Дин Југ-9 (69.2%) / Дин Север-4 (30.7%)
И1-7 (18.9%)
Е-В13-6 (16.2%)
Р1а-5 (13.5%)
Ј2а-2 (5.4%)
Ј2б-2 (5.4%)
Р1б-1 (2.7%)
Ј1-1 (2.7%)
-
Поштовани, Да ли има резултата испитивања за породицу Стојачић иѕ Сомбора.
Поздрав,
-
Поштовани, Да ли има резултата испитивања за породицу Стојачић иѕ Сомбора.
Поздрав,
Поздрав Милоше,
Ја веч годинама трагуем за ову породици, aли нисам успео да успоставим контакт ни са једним од чланова, или са било ким ко их познаје. Какве сте везе са Стојачићима? Већ дуги низ година истражујем и пишем своје породично стабло , и успешно сам сакупио хиљаде имена, фотографија, докумената итд и са скоро сваке гране. Једина грана која неће расти је та аћна коме сједи моја прабака Љубица Зеленовић рођена Стојачић. Надам да бисте могли да ми помогнете :)
Хвала
-
Поздрав, моја супруга је од Стојачића,
у најави акције организованог тестирања за Сомбор је дат податак да ће бити испитани и Стојачићи. Отац јој се звао Жарко(Земун), деда Јосип(Сомбор) и прадеда Жарко(Сечуј). када будем имао значајније податке, јавићу Вам се.
-
Поздрав, моја супруга је од Стојачића,
у најави акције организованог тестирања за Сомбор је дат податак да ће бити испитани и Стојачићи. Отац јој се звао Жарко(Земун), деда Јосип(Сомбор) и прадеда Жарко(Сечуј). када будем имао значајније податке, јавићу Вам се.
Поздрав Милоше,
Да ли би ваша супруга могла да ми помогне да откријем породичну прошлост моје прабаке Љубице Стојачић? Имам гомилу докумената (извода из матичне књиге рођених и књиге умрлих, података из књига) и фотографија које бих желео да поделим са вама и вашом супругом. Од детињства живим у Аустралији и било ми је тешко да се поново повежем са породицом - посебно са било ким из породице Стојачић. Желео бих да знам право име њеног оца и мајке, као и блиски блиских рођака родитеља.
Ово је њена фотографија и фотографија њеног венчања 1920. године у Сомбор са мојим прадедом Миланом (Михаилом) Врачарићем. Имала је само 15/16 година. Као што видите на фотографији, на свадби су присутни само један скуп родитеља -- то су Врачарићи. Љубичина породица није присуствовала венчању јер су je одрекли након што су сазнали да је труднa. Касније у животу су се поново повезали. На свадби је Љубича трудна са мојом бабом Драгињом (Драгицом) Врачарић.
(https://i.postimg.cc/DfQZqbP0/FB-IMG-1739546164625.jpg)
(https://i.postimg.cc/44c4XHSw/FB-IMG-1739546151466.jpg)
Нисам сигуран како се звао њен отац, али њена мајка се звала ?Зорка/Зора Каралић (Каралија?). Љубица се са супругом и децом доселила из Сомбора у Винковце тридесетих година прошлог века. Имала је брата Јовa Стојачићa који је живео у Даљу и имао троје деце -- сина Душана који није имао деце, и кћери Иванке и Наде. Иванка је удата у Симиће са сином Александром и Наде има сина Властимир (заборављено презиме).
Поздрав,
Огњен Јокановић
[email protected]
https://www.facebook.com/1563634227042456/posts/pfbid029ZeoRidNmNQ6GGq9knXzxNbB8iVTorz9U9HBjAArMFNgKjR4aZbtD48tRJawBMJsl/?app=fbl
https://www.facebook.com/groups/456628341529731/permalink/1558217438037477/?app=fbl
-
37. Лазић, Јовањдан, Сомбор, I2-Y3120
Лазићи су у Сомбор дошли из Бачког Брестовца, а према предању старином су из околине Рашке (село Бадања).
Хаплотип тестираног карактерише вредност DYS390=25, а ређе се јавља и вредност DYS19=17, док се на осталим маркерима готово подудара са модалним хаплотипом за грану I2-Y3120 север. Да је слава Лазића Аранђеловдан или да се ради о некој крајишкој породици, не бих имао дилеме да тестираног сврстам у род Крајишких Аранђеловштака - Родића (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=666.0), за који је управо карактеристична вредност маркера DYS390=25. Али како то није случај, нити предање тестираног указује на везу са западним крајевима, ипак бих се уздржао од таквог закључка, чак и поред тога што Лазић има потпуно поклапање хаплотипа са резултатом Гашића из села Матавази код Новог Града, који припада поменутом роду.
Лазићу бих зато топло препоручио дубински тест или барем проверу SNP маркера који су карактеристични за род Родића.
32. Лазић, Јовањдан, Сомбор, I2-Y3120
Тестирани има потпуно поклапање хаплотипа са недавно тестираним Лазићем из Сомбора који слави исту славу и вероватно припада роду Крајишких Аранђеловштака - Родића (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=666.0). О Лазићима се нема шта ново написати, а да није већ овде речено: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=7452.msg200582;topicseen#msg200582
На основу новог резултата Светојованаца из Белог Брда (https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=7723.msg210281#msg210281), ревидирао бих своју ранију процену да су Сомборски Лазићи припадници рода Крајишких Аранђеловштака - Родића. Белобрдске Светојованце као и Лазиће карактерише маркер DYS390=25, славе такође Јовањдан, а предање Лазића о пореклу из села Бадањ смешта њихову матицу у непосредно суседство Белог Брда. Са поклапањем 21/25 постоје шансе да припадају истом роду.
И Светојованци, као и Крајишки Аранђеловштаци - Родићи припадају грани I2-Y3120>Y508496>S17250>Y4882, па није искључено да и између њих постоји нека старија веза.