Форум - Порекло
Науке и научне дисциплине => Језикословље => Српски језик и писмо => Тему започео: Небо_Сав Август 22, 2023, 02:14:01 поподне
-
https://www.politika.rs/scc/clanak/502681/Praskozorje-je-najlepsa-srpska-rec (https://www.politika.rs/scc/clanak/502681/Praskozorje-je-najlepsa-srpska-rec)
...Реч „праскозорје” изабрана је за најлепшу српску реч од оних које су ученици предложили на конкурсу који је Друштво за српски језик и књижевност Србије у сарадњи са Катедром за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду организовало у оквиру манифестације „Март, месец српског језика”...Објашњавају да је праскозорје словенска реч која означава време пред излазак сунца, кад зора праска, пуца а ова слика је видљива и у сложеној творбеној структури ове именице.
Та реч такође носи и дубоку симболику рађања, почетка и наде.
У образложењу одлуке ученици су писали да им се чини као „да пуца, уз прасак, љуска дана који се рађа”, да реч означава „почетак нечег новог, лепог и искричавог”, као и да се праскозорје односи на „нови дан, нови почетак и повратак светлости након таме”, док су неки запазили да та „једна реч описује толико много”.
У ужем избору нашле су се и речи благодат, благоухан, благовање, јер су због узвишености придева благ у њиховом саставу биле међу најбројнијим твореницама у српскословенском језику.
Нигденигдина се нашла због великог експресивног набоја, ватра, зато што спада у именице са највише значења у српском језику, преумљење јер следи након искреног покајања, мркосвестица, зато што се разликује од општепознате несвестице.
Међу речима које су много пута поновљене као најлепше налазе се љубав, породица, мајка, што, како оцењују у Друштву за српски језик, сведочи о томе да наша деца, упркос свему, држе до правих вредности...
-
https://www.politika.rs/scc/clanak/502681/Praskozorje-je-najlepsa-srpska-rec (https://www.politika.rs/scc/clanak/502681/Praskozorje-je-najlepsa-srpska-rec)
Стварно је лепа и сликовита реч. А и она је некад била нова и можда страна уху слушаоца. Зато не треба бежати од творења наших нових речи.
-
Праскозорје = прасак зоре, онај први зрак сунчеве светлости који бљесне (прасне) са хоризонта.
Реч је предивна, мада мене увек подсети на мучни филм код нас врло умесно преведен као "Операција у праскозорје" ("Operation Daybreak" - daybreak је енглеска кованица буквално истог значења као и наше праскозорје):
https://sh.wikipedia.org/wiki/Operation_Daybreak
-
Одувек ме фасцинирала реч "наравоученије". Па затим и лепе старе речи "созерцање", "озарење", "смиреноумље".
-
Мени је лепа реч благополучије.
-
Одувек ме фасцинирала реч "наравоученије". Па затим и лепе старе речи "созерцање", "озарење", "смиреноумље".
Послао: Ивица Јовановић
« послато: данас у 05:09:13 поподне
Мени је лепа реч благополучије.
Рекао бих да су наведене речи преузете из црквено-словенског језика. А то нам говори да је црквено-словенски био узвишенији у односу на народни разговорни језик, намењен за изражавање апстрактних појмова.
Претпостављам да је то био језик који се развијао унутар цркве, у слоју учених људи, и да представља пример језичког инжењеринга: речи ми изгледају као сложенице и тадашњи неологизми, настале, вероватно, по аналогији са старогрчким?! Можда лупам, нисам никакав лингвиста, немам ја те школе, само покушавам да схватим како је настао овај узвишенији слој језика у то давно време. Или су их наши преци већ имали у својим речницима (као што су "реч двојину стари Словени имали у свом речнику", ЕКВ група, Љубав)?!. Можда краљ лингвиствике -Сунце Ра- има одговор на ово моје питање?
-
https://rs.rbth.com/arts/2017/05/01/crkvenoslovenski-jezik-u-rusiji-nove-tehnologije-prouchavanja_754136 (https://rs.rbth.com/arts/2017/05/01/crkvenoslovenski-jezik-u-rusiji-nove-tehnologije-prouchavanja_754136)
Црквенословенски језик у Русији: Нове технологије проучавања
КУЛТУРА01 МАЈ 2017, ИВАН МОРОЗОВ
У Русији је објављен први том „Великог речника црквенословенског језика Новог доба“. То је први академски опис језика на коме се сада врше богослужења у Руској, Српској и Бугарској православној цркви. Научници и уредници новог речника, др Александар Кравецки и др Александра Плетњова, написали су чланак за лист „Коммерсант“ у коме су објаснили зашто је потребно описивати црквенословенски језик и због чега је сада то лакше него икада. Russia Beyond преноси основне тезе тог чланка.
У чланку „Савремено разумевање веома старих речи“ филолози Кравецки и Плетњова из Института руског језика „Виноградов“ Руске академије наука пишу да се истраживачи језика савременог богослужења стално морају оправдавати и објашњавати какав је то чудан језик и зашто га треба проучавати. Својевремено се црквенословенски језик нашао изван сфере културе и интересовања научника.
Један од родитеља савременог руског језика
Аутори чланка подсећају да се славистика бави проучавањем савремених језика или најстаријег периода у историји словенских језика. Слависти и русисти проучавају старословенски језик, тј. језик најстаријих књига које су у 9. веку на словенски језик превели Ћирило и Методије. Затим у процесу наставе они проучавају и староруски језик. Међутим, како кажу Кравецки и Плетњова, прелазећи на 18. век слависти заборављају шта је било пре њега и помињу само руски књижевни језик који се тада појавио и о коме су дискутовали Ломоносов, Тредијаковски, Сумароков, Карамзин и Шишков. „А откако је Пушкин на том језику написао своје изванредне текстове, нови језик је почео да се доживљава као датост која је постојала одувек“, закључују аутори.
Историја руског књижевног језика у таквом виђењу изгледа овако: у Русији се појављују књиге које су Ћирило, Методије и њихови следбеници превели после примања хришћанства, преписују се и редигују, а затим се црквенословенска писменост шири да би почетком 18. века негде „нестала“. Уместо ње се појављује нови књижевни језик са новом књижевношћу. Аутори речника наглашавају да је на таквој поједностављеној схеми заснована већина историјских студија о руском језику, и тврде да је у стварности све било далеко сложеније.
„Нови књижевни језик је постојао напоредо са црквенословенским богослужењем, а током дужег периода за сељаке и грађане црквенословенски је био и језик основног образовања. Уосталом, црквенословенски је веома снажно утицао и на руски књижевни језик“, пишу Кравецки и Плетњова. Не треба губити из вида да је позната Ломоносовљева теорија о три стила изложена у чланку који се звао „Предговор о користи црквених књига у руском језику“. У њој је описана изузетно велика улога коју је црквенословенска писменост одиграла у формирању руског књижевног језика. У суштини, црквенословенски језик је темељ на коме се развио савремени руски језик и који је фактички заслужан за хиљадугодишњи континуитет писмене традиције у Русији. У савременом руском језику има толико много црквенословенских елемената, нарочито у лексици (на пример, црквенословенског порекла су тако честе и обичне речи као што су „праздник“, „среда“, „одежда“, „общий“, „награда“, „время“, „воздух“, „вещь“, „враг“ и многе друге), што русистима даје право да говоре о моћном јужнословенском слоју у генези руског језика, или чак да га називају источнословенско-јужнословенским језиком. Руски језик је органски апсорбовао вишевековну црквенословенску писмену традицију и принципијелно се разликујеод два друга источнословенска књижевна језика - белоруског и украјинског који су били нормирани у 19. веку на бази усмених локалних дијалеката историјских територија Беле и Мале Русије.
И поред очигледног утицаја на руски језик, црквенословенски је од 18. до 20. века у неком смислу потиснут из видокруга истраживача. На њему су написане стотине нових текстова (пре свега црквених служби, песама и акатиста), али су научници њега доживљавали само као искварену варијанту старословенског језика, пишу Кравецки и Плетњова, мада је руска редакција црквенословенског језика најпре удахнула живот руском књижевном језику на коме су у 19. и 20. веку написана ремек-дела светске књижевности, а затим је наставила да функционише и да се развија.
....
„Велики речник црквенословенског језика Новог доба“, пишу аутори чланка и уредници речника, описује лексику књига по којима се врши богослужење у РПЦ и неким другим православним црквама. При састављању речника аутори су се запитали треба ли у двојезични црквенословенско-руски речник уврстити речи које постоје и у руском језику. Дошли су до закључка да је то неопходно учинити јер ће тако речи бити разумљивије (на пример, црквенословенска реч „гнати“ значи „следити нешто“, а у руском „гнать“ значи гонити нешто од себе).
На пример, црквенословенска реч „безкнижный“ значи „неучен, неписмен, који не уме да чита“, реч „безбедный“ значи „безбедан, успешан“, „безвозрастный“ значи „новорођени“, „безгодно“ значи „у невреме“, итд. Руски језик има блиско али ипак другачије значење. Треба рећи да су током 19. века уредници богослужбених књига улагали напоре да смање број таквих „лажник преводиочевих пријатеља“. Конкретно, из црквенословенских књига су удаљаване речи које Рус доживљава као рђаве или непристојне. Такве су, на пример, речи „воня“ (у црквенословенском језику значи „мирис, миомирис“), „поносный“ („достојан презрења, осуде“), „изблевати“ („испљунути, извргнути“), идр. „И у савременим богослужбеним књигама такве речи се срећу ређе него у књигама штампаним у ранијим периодима“, истичу руски научници.
-
Једна лепа двозначна реч је гордост. У народном језику она има позитиван смисао, означавајући поноситост, достојанственост. Међутим, у црквеном смислу, гордост је изразито негативна реч, и њен смисао је претерана самоузвишеност, а у крајњем означава и неку врсту духовне побуне против Бога.
У руском језику реч гордост има позитивно значење - поноситост, док се она негативна духовна гордост код Руса назива - грдиња. Нека ме Синиша исправи ако грешим.
-
Једно мало скретање: примећујем како се прилог "врло" веома често у медијима користи у негативном смислу, па тако можемо чути да неки тим игра "врло лоше" или да су приноси неке биљне културе "врло мали", или да су "економски трендови" - "врло негативни". Користити прилог "врло" у оваквом смислу је сасвим неприкладно, с обзиром да је исти изведен од придева "врл", тј. од именице "врлина". Врлина (нешто врлинско) је, за разлику од мане (нечег мањкавог), позитивна особина, па не може нешто бити "врло лоше". Може бити "врло добро", а "веома лоше" (веома / велма, нешто количински много).
Ако грешим, очекујем да ме мој далеки рођа Солнце, звани "Ра", исправи :D
-
Я се не могу одлучити коя йе найлѣпша између трийу наших рѣчий: "кетеринг", "транспарентан" и "дестинация". Ове три су ми найлѣпше.
А има йош на тисуште дивних срПских рѣчий: "парламент", "адекватан", "футбал", "реконвалесцент", "пройекат", "ниво", "прогноза" итд.
-
Једно мало скретање: примећујем како се прилог "врло" веома често у медијима користи у негативном смислу, па тако можемо чути да неки тим игра "врло лоше" или да су приноси неке биљне културе "врло мали", или да су "економски трендови" - "врло негативни". Користити прилог "врло" у оваквом смислу је сасвим неприкладно, с обзиром да је исти изведен од придева "врл", тј. од именице "врлина". Врлина (нешто врлинско) је, за разлику од мане (нечег мањкавог), позитивна особина, па не може нешто бити "врло лоше". Може бити "врло добро", а "веома лоше" (веома / велма, нешто количински много).
Ако грешим, очекујем да ме мој далеки рођа Солнце, звани "Ра", исправи :D
Врло драги племениче, хвала за повјерење.
Прилог "врло" првобитно не значаше што данас значи. Прво ваља знати, да правоискони облик коријена гласи "хврли-" (Loma 1993: 230; ERHSJ III 1973: 628) и ако нам је правило биљежити глас "х" по потеку и постанку, те пишемо "хвала", било би дослиједно писати и "хврло".
Исконо значење ријечи "хврло" је нагло, енергично, великом силом; у Тимочкијех говоријех врл значи стрм, а тако и врлет значи стрмина; глагол "хврлити" значио је првобитно приближно катапултирати; у русском језику аналогна је ријеч швырять - бацати из замаха; истога коријена је врцати < хврцати (када комадићи нечега летају понаоколо великом брзином као из катапулта); тако се и копље које се његда катапултирало називало (х)врлац, (х)врлика или (х)врлина.
У Дубровнику и по Приморју је из хврлити постало хрлити - ити енергично, те је хврло постало хрло = енергично;
Његда се у пјеснах пјевало "врли јунак" али то је значило "енергичан јунак, силан јунак". С временом је та ријеч пала у заборав и по слушању се закључило, да врли значи "добар" те је таковом погрешним везом постала савременим ријеч "врлина", искона се то казивало "добрина", црквенослов. "добродјет" ( добро дијати ), а у Хрвата "крипост".
Како годи се развијала та ријеч, по закону дослиједности било би најправље не користити је у смислу "веома", јер за то значење већ имамо ријеч "веома" - дријевнога коријена "вели" (вељи, велик ...) ; но свјетујем писати је с "х" и користити у значењу енергичан, силан, те глагол хврлити користити умјесто иностранога катапултирати или енергично бацити. Онда ће све дојти на своје и хврлити, хрвло, хврлет, хврлац / хрвлика, хврцати, хврљав, одхврље ( штоно кажу офрље).
Надам се да бијах на помоћи и теби и осталијем драгијем нам саплемеником.
-
Врло драги племениче, хвала за повјерење.
Прилог "врло" првобитно не значаше што данас значи. Прво ваља знати, да правоискони облик коријена гласи "хврли-" (Loma 1993: 230; ERHSJ III 1973: 628) и ако нам је правило биљежити глас "х" по потеку и постанку, те пишемо "хвала", било би дослиједно писати и "хврло".
Исконо значење ријечи "хврло" је нагло, енергично, великом силом; у Тимочкијех говоријех врл значи стрм, а тако и врлет значи стрмина; глагол "хврлити" значио је првобитно приближно катапултирати; у русском језику аналогна је ријеч швырять - бацати из замаха; истога коријена је врцати < хврцати (када комадићи нечега летају понаоколо великом брзином као из катапулта); тако се и копље које се његда катапултирало називало (х)врлац, (х)врлика или (х)врлина.
У Дубровнику и по Приморју је из хврлити постало хрлити - ити енергично, те је хврло постало хрло = енергично;
Његда се у пјеснах пјевало "врли јунак" али то је значило "енергичан јунак, силан јунак". С временом је та ријеч пала у заборав и по слушању се закључило, да врли значи "добар" те је таковом погрешним везом постала савременим ријеч "врлина", искона се то казивало "добрина", црквенослов. "добродјетељ" а у Хрвата "крипост".
Како годи се развијала та ријеч, по закону дослиједности било би најправље не користити је у смислу "веома", јер за то значење већ имамо ријеч "веома" - дријевнога коријена "вели" (вељи, велик ...) ; но свјетујем писати је с "х" и користити у значењу енергичан, силан, те глагол хврлити користити умјесто иностранога катапултирати или енергично бацити. Онда ће све дојти на своје и хврлити, хрвло, хврлет, хврлац / хрвлика, хврцати, хврљав, одхврље ( штоно кажу офрље).
Надам се да бијах на помоћи и теби и осталијем драгијем нам саплемеником.
Претпостављам да је од хврлити дошла и реч фрлити у македонском, као и наше фрљнути?
-
Я се не могу одлучити коя йе найлѣпша између трийу наших рѣчий: "кетеринг", "транспарентан" и "дестинация". Ове три су ми найлѣпше.
Моји миљеници из новосрбскаго јазика су кованице "одрживи развој" и "људски ресурси", као и древна србска реч "омбудсман" :D
-
Врло драги племениче, хвала за повјерење.
Надам се да бијах на помоћи и теби и осталијем драгијем нам саплемеником.
Захваљујем на овом лепом и поучном језичком предавању, добри мој племениче :)
-
Можда би тема могла да се преименује у "Најлепше српске речи"
Углавном би се то односило на нешто узвишено, паде ми на памет реч "надахнуће"(мада се код нас користи и страна реч "инспирација"). . Надахнуће ми звучи узвишеније, полетније, као да лети на "даху", а инспирација је унутар духа (спиритус
) Мислим да надахнуће има активнији и живљи моменат од њеног синонима који се користи - "инспирација", у корену речи (прво је "на", друго је "у")
-
Једна лепа двозначна реч је гордост. У народном језику она има позитиван смисао, означавајући поноситост, достојанственост. Међутим, у црквеном смислу, гордост је изразито негативна реч, и њен смисао је претерана самоузвишеност, а у крајњем означава и неку врсту духовне побуне против Бога.
У руском језику реч гордост има позитивно значење - поноситост, док се она негативна духовна гордост код Руса назива - грдиња. Нека ме Синиша исправи ако грешим.
"гордост" јје русизам придошао у 19. в. Србски облик те ријечи је грдост, грдиња а тако и грдан, грђи, нагрдити и значи што је значила и у старословијенском. А оно што сада Руси називају "гордость" наша је дика и понос.
Ја нијесам противник, да нам русски језик које-када послужи узором, али мора се ријеч прилагодити, да се благозвучно уклопи у србски говор. Мним, да је грдно дјело што наша црква користи русско обличје црквенословијенскога језика, тим сасвијем убивши језик, који су вјековма стварали наши духовни отци за Србље, да боље разумију бога.
Ва име отца и сина и светаго духа или смртју смрт сатре, васкрс звучи много разумљивије него
во имја отца и сына и свјатаго духа. и смертију, смерт сотре, воскрес
(https://sesdiva.eu/media/k2/galleries/169/dragolov-sbornik-videnie-danilovo.jpg)
-
Говорећи о праскозорју, нађох негде да се у неким нашим крајевима дан делио у 15 делова, у зависности од присуства или одсуства сунчеве светлости. Ти делови се називаху:
праскозорје - зора - свануће - јутро - преподне - подне - поподне -сутон - сумрак - предвече - вече - мрак -некодобаноћи - поноћ -глуво доба ноћи
-
Једна лепа србска реч: развигор. Назив за ветар који дува са пролећа, као и за једну врсту лептира.
-
Једна лепа србска реч: развигор. Назив за ветар који дува са пролећа, као и за једну врсту лептира.
Зар не би разбигор или по значењу исто ломигор?
-
Зар не би разбигор или по значењу исто ломигор?
Колико ме памћење служи - разВигор.
Кажу, дува у пролеће, развија се гором и буди природу...
Овај твој разБигор је можда нека друга сорта ветра, који разбија, ломи гору, неки јесењи северац...
-
Ево одгонетке:
(https://i.postimg.cc/Y9dJpZWN/razvigor.png)
("Иванградска / Беранска котлина", М. Лутовац)
-
Мени је, ипак, лепши овај разВигор.