Да ли постоје у ЦГ (и шире) племенска предања, да два наводна брата као нпр. Руђо и Бранило (Пива) од самог почетка имају две славе? Или је у питању класично саплеменивање?
Постоји, али је са овим о Руђу и Бранилу испреплетано. Наиме, постоји предање код Гаговића из Пиве како су они од једног брата и славе Никољдан, а Петровићи-Бањани од другог и славе Јовањдан (а трећи брат Ђуро прешао у ислам и од њега су Звиздићи-Гацко). Међутим, видели смо да неколицина породица "од Бранила и Руђа" заиста јесу од истог претка (Н1а), док за ово предање Гаговића (које је само једно од неколико предања која имају) не знамо има ли генетског основа - Гаговићу су Н1а, док Петровићи-Бањани нису тестирани (бар не да сам ја успео да сазнам), али ускоро ћемо и то видети.Постоји и једна средњевјековна повеља из које можемо закључити да Радич и Бељак Санковић прослављају различите светитеље. Један Светог Ђорђа а други Светог Арханђела Михајла.
Да ли је неко упознат постоје ли нека ограничења код избора Крсне славе?
Може ли неко изабрати Светог Николаја Жичког за славу или на пример Свету Пелагију Тарсијску?
Не постоје.
Наравно да може.
Знате ли која му је слава? Васкршњи Понедељак... ??? :o Одговарало му тако јер је нерадан дан. Отишао у цркву код локалног пароха да пита јел' то може и добио благослов. Ја и даље не могу да верујем да је то могуће и коректно...
Уопште није немогуће.
Ја једино не знам да ли сам дан Васкрса може да се слави као крсна слава.
Мислим да може, али нисам сасвим начисто.
Читајући предање о братству Пековића наишао сам на податак да су некада славили Вјетрени Дан или Вјетрену Петку. Нигде нисам нашао податке о слави под тим именом, зна ли неко о којој се слави ради?
По звучности можда "Мијољдни" - Михољдан?То је и мени прво пало на памет, али завршетак ице се никако не уклапа.
То је и мени прво пало на памет, али завршетак ице се никако не уклапа.
Није баш да су славе у питању, али да не отварам нову тему за један пост:
Данас православна и католичка црква обележавају успомену на двоје људи који су свој живот потпуно посветили вери.
Православна црква данас слави Светог Мартина Исповедника, епископа римског. Овај свети владика је живео у 7. веку, у време јеретичких византијских царева (монотелита) од којих је био прогањан, и на крају је скончао у изгнанству на Криму. Римљанин по пореклу и римски папа (додуше, тада је Црква још увек била јединствена), скончао је бранећи и исповедајући православну веру и не пристајући од ње да одступи.
С друге стране, католици данас славе Озану Которанку (1493 - 1565). Била је велика испосница, затворница (припадница реда девица које су се добровољно затварале у ћелије). Озана је рођена као Катарина Косић, од православних родитеља у Релези у Горњој Зети (данас Љешанска нахија). Због немаштине и немирних времена, родитељи су је склонили у Котор, где је дата да ради као служавка код Александра Буће (тада као 14-годишња девојчица). Кад је одрасла (23), решила је да се зареди. У међувремену је, свакако, прешла у католичку веру, да ли добровољно или на наговор Бућа, не зна се. Остатак живота, наредних 50 година провела је у строгом редовништву.
Тако имамо занимљив случај: с једне стране папе Римљанина, ревнитеља за изворну православну веру, с друге - Србкињу из православног миљеа, која је живот провела као католичка редовница у латинском Котору.
Причао ми је о Озани један мештанин када сам био у Котору пре 2 године. Сећам се да сам се баш зачудио њеној занимљивој животној причи, и да сам тада први пут чуо за тај случај, да православка пређе у католицизам и зареди се у католичком монашком реду.
Читајући Ковијанића (Помени Црногораца у которским документима), закључио сам да је оваквих случајева било подоста у 15. и 16. веку.
Црногорци су се досељавали у Боку под млетачком влашћу, давали су синове и кћери тамо на службу, а притисак католичке цркве је био стално присутан.
Имамо случај Николе Маињанина из 15. века, који је рођен у православној породици, а касније је постао католички бискуп.
Имамо и случај Руђера Бошковића...
Откуд толики католици у Перасту, Тивту, Котору? Данас се, на срамоту, називају Хрватима...
Ако се добро сећам, тај мештанин је био светао пример што се тога тиче, за себе није рекао да је Хрват већ Бокељ. :) Опет та чувена регионална одредница, али боље ишта него ништа...
Католички и Православни штокавци су се раздвојили 1054 године кад је била "Велика Шизма", а добар део католичких штокаваца је преведен из Православља у католичку веру од 16-ог до 19-ог века.Tacno ! Vecini se moze ući u trag I slavi koju su slavili. Dakle zasto bi rimokatolici slavili slavu u istom izvornom smislu I formi kao pravoslavci? Logicno zato sto su do "skora " I sami bili pravoslavni
Хрватско име међу католичким штокавцима се јавља тек од 17-ог века, а коначно преовладава тек у 19-ом веку.
Tacno ! Vecini se moze ući u trag I slavi koju su slavili. Dakle zasto bi rimokatolici slavili slavu u istom izvornom smislu I formi kao pravoslavci? Logicno zato sto su do "skora " I sami bili pravoslavniЕво један пример слављења славе код Католика.
Ко слави крсну славу, тај дефинитивно има српско поријекло. Али то опет не мијења чињеницу су основу тог западноштокавског становништва одувијек чинили католици у вјерском смислу, без обзира на њихово национално изјашњавање. Код данашњих Евроамериканаца, њемачки преци су процентуално можда заступљени колико и англосаксонски, али то не мијења чињеницу да је основа тог становништва у континуитету англосаксонска, па се за Американце ипак не може рећи да су англизицирани Њемци, барем не као цјелина.Људи немачког порекла у Америци има више него оних англосаксонског порекла.
Лингвистика доказује да су јако ријетко велике масе Срба прелазиле на католичанство. У огромној већини случајева, католичење Срба западно од Дрине ишло је дифузно, тј. на нивоу појединаца и породица. Изузеци су Бела Крајина и Жумберак, те засигурно Крашовани, пошто код свих тих група преовлађују дијалекти карактеристични за православне Србе (намјерно овдје не помињем Дубровник, јер је то становништво већином католичко од искона, иако по сопственом изјашњавању српског поријекла). За Јањевце не знам, сами Хрвати их већином одбацују и тврде да су за себе измислили да су поријеклом из Дубровника и Босне. Прије ће бити да су то већином римокатолички Албанци који су прихватили српски језик него Срби који су се покатоличили. Не видим који би разлог имали Срби да на сред доминантно исламског Косова приме католичанство, а знамо и да католика на Косову има само међу Албанцима.
Немци су појединачно најбројнији народ у Америци, и за длаку да немачки не постане званични језик у Америци, кад се гласало у вези тога у 19-ом веку, енглески је победио за само 1 глас.
Енглеза нема више од Немаца у Америци, једино ако се Енглезима придодају Шкоти, Ирци и Велшани онда оних чији је матерњи језик енглески има више. Познато је да су Ирци, Шкоти и Велшани изгубили свој језик још у средњем веку и да од тад говоре енглески.
Ко слави крсну славу, тај дефинитивно има српско поријекло. Али то опет не мијења чињеницу су основу тог западноштокавског становништва одувијек чинили католици у вјерском смислу, без обзира на њихово национално изјашњавање. Код данашњих Евроамериканаца, њемачки преци су процентуално можда заступљени колико и англосаксонски, али то не мијења чињеницу да је основа тог становништва у континуитету англосаксонска, па се за Американце ипак не може рећи да су англизицирани Њемци, барем не као цјелина.A kako gledas na to da je ozbiljan broj Srbi pokrsten I u vreme 2 svetskog rata. Danas je u zapadnoj hercegovini teze naci Hrvata koji nije imao slavu nego onoga koji je nikada nije praktikovao tj imao u svojoj familijarnoj tradiciji.
Лингвистика доказује да су јако ријетко велике масе Срба прелазиле на католичанство. У огромној већини случајева, католичење Срба западно од Дрине ишло је дифузно, тј. на нивоу појединаца и породица. Изузеци су Бела Крајина и Жумберак, те засигурно Крашовани, пошто код свих тих група преовлађују дијалекти карактеристични за православне Србе (намјерно овдје не помињем Дубровник, јер је то становништво већином католичко од искона, иако по сопственом изјашњавању српског поријекла). За Јањевце не знам, сами Хрвати их већином одбацују и тврде да су за себе измислили да су поријеклом из Дубровника и Босне. Прије ће бити да су то већином римокатолички Албанци који су прихватили српски језик него Срби који су се покатоличили. Не видим који би разлог имали Срби да на сред доминантно исламског Косова приме католичанство, а знамо и да католика на Косову има само међу Албанцима.
Ко слави крсну славу, тај дефинитивно има српско поријекло.
Крсна слава је особеност србског православног народа, али се не може везивати и за србско порекло, јер је било случајева да православна већина упије у себе неког иноверног и иноплеменог, посрби га и преведе у православну веру, па по неком аутоматизму тај узме себи крсно име и почне га славити.
A kako gledas na to da je ozbiljan broj Srbi pokrsten I u vreme 2 svetskog rata. Danas je u zapadnoj hercegovini teze naci Hrvata koji nije imao slavu nego onoga koji je nikada nije praktikovao tj imao u svojoj familijarnoj tradiciji.Хрвати у Херцеговини нису покрштени за вријеме Другог свјетског рата. Већ, много, много раније! И ја нисам баш сигуран да је слава везана искључиво за православну традицију!
Ау Небо, где ти оде. Па значи и по овој реченици Одисеј је погодио поенту, везује се за Србе (илити особеност је србског православног народа) :)
Неће баш бити.
Одисеј је рекао да "ко слави крсну славу, тај дефинитивно има српско поријекло".
Ја сам рекао да је крсна слава особеност православних Срба (вероватно од времена покрштавања), што не значи да свако ко данас слави славу има изворно србско порекло (дакле, ипак сам морао да се вратим у рани средњи век), већ има и оних иноплемених који су посрбљени и узели да славе славу као и Срби.
Мислим да то нису исте ствари.
Обичај слављења славе је искључиво српска трдиција (не чак ни православна традиција), славу немају Руси, Бугари, Грци и остали Православци.
То што су неки који су посрбљени почели да славе славу уопште није аргумент да слава није српски обичај, они су управо и почели да славе славу да би се идентификовали са Србима. Например посрбљени Власи из источне Србије славе славу, а управо су је и узели да би се идентификовали са Србима, као што су узели и српска имена и презимена. Власи сигурно нису донели славу из Олтеније и Влашке одакле су дошли у 18-ом веку у источну Србију, њихови рођаци Румуни не славе славу.
Обичај слављења славе је искључиво српска трдиција (не чак ни православна традиција), славу немају Руси, Бугари, Грци и остали Православци.
То што су неки који су посрбљени почели да славе славу уопште није аргумент да слава није српски обичај, они су управо и почели да славе славу да би се идентификовали са Србима. Например посрбљени Власи из источне Србије славе славу, а управо су је и узели да би се идентификовали са Србима, као што су узели и српска имена и презимена. Власи сигурно нису донели славу из Олтеније и Влашке одакле су дошли у 18-ом веку у источну Србију, њихови рођаци Румуни не славе славу.
И ја сам тако схватио Одисејев пост.О околини Книна постоје 2 презимена која потичу од Наполеонових војника који су заостали после повлачења Француза из Далмације 1814 године и оженили се са српкињама, те прешли у Православље и почели да славе славу.
Било занимљиво да се тестира неко од Дондура, Гамбирожа и Тркуља.
Дондури и Гамбирожа сигурно имају неку атипичну ХГ за ове просторе, вероватно неку западну R1b, а Тркуље ми некако не делују да имају француско порекло.
Има таквих предања по Лици и Далмацији, али питање колико ту има истине. И за личке Блануше се каже да су "Французи".Накићеновић сматра да су Гамбироже, Дондури, Конфорте и Тркуље остаци Наполеонове војске.
Конкретно за род Тркуља вероватно знамо хаплогрупу, зато што су тестирани Петковићи из Дрвара (I2-PH908), а они су огранак Тркуља, даље Чегара.
Људи, ја сам говорио о већим скупинама стационираним на једном подручју, не о појединцима. Погрешно сам формулисао све то. И мислио сам на подручје западног Балкана, првенствено на католике који славе породичног свеца. Која хрватска католичка породица слави крсну славу или ју је славила, дефинитивно мора бити српског поријекла, јер код Хрвата тог обичаја нема. Мада сумњам да је данас могуће срести такве случајеве, сигурно су ти обичаји под утицајем РКЦ нестали.Ево ти списак покатоличених српских породица из Херцеговине, тачно се зна одакле су дошли (ако су од некуд некад дошли) и коју славу су славили док су били Православци. www.poreklo.rs/2012/06/04/pokatoličene-srpske-porodice-u-hercegovini/ (http://www.poreklo.rs/2012/06/04/pokatoličene-srpske-porodice-u-hercegovini/)
Да ли се неке славе могу повезати са одређеним географским подручјем у смислу да се јављају чешће на некој територији у односу на другу и да се те области могу сматрати извориштем?За Св. Николу је јако тешко одредити извориште, јер је најчешћа слава код Срба...А нисам сигуран да ли је баш на приморју она процентуално највише заступљена, ја бих пре рекао у јужној Србији, нисам упознао неког из тог дела Србије а да не слави Св. Николу...Врање, Лесковац...И у списима Шумадијских села, већина родова који за које се наводи место порекла Врање, Пирот, Бугарска (Видин) већина слави Св. Николу...Мислим да је то подручје испред приморја по проценту оних који славе ту славу...Али има слава где може да се повеже евентуално неко извориште, а то је слава Св. Лука...Најстарија православна црква која је у континуитету посвећена једном свецу, на нашим просторима, је црква Св. Луке , на полуострву Луштица, у месту Кртоли, из времена цара Јустинијана...А с обзиром на предање о пореклу племена Никшићи, да су са Грбља, конкретно Луштице и да славе ту славу, могуће је повезати ту племенску славу са тим местом, где је и та најстарија црква...Црква светог Луке се налази и у Котору, који је на 10 км од старе цркве на Луштици, као и манастир Св. Луке у Жупи Никшићкој, из подручја одакле су се касније расељавали родови племена Никшићи...Али верујем да има још слава које имају неко извориште негде, можда они приморски родови који славе Св. Николу вероватно из неких разлога које си навео су прихватили ту славу, али они из југоисточне Србије вероватно не из тог разлога :)
Негде сам прочитао да се св.Никола,иако једна од најчешћих ако не и најчешћа слава ,јавља највише у приморским крајевима јер је св.Никола заштитник помораца и рибара. :)
За Св. Николу је јако тешко одредити извориште, јер је најчешћа слава код Срба...А нисам сигуран да ли је баш на приморју она процентуално највише заступљена, ја бих пре рекао у јужној Србији, нисам упознао неког из тог дела Србије а да не слави Св. Николу...Врање, Лесковац...И у списима Шумадијских села, већина родова који за које се наводи место порекла Врање, Пирот, Бугарска (Видин) већина слави Св. Николу...Мислим да је то подручје испред приморја по проценту оних који славе ту славу...Али има слава где може да се повеже евентуално неко извориште, а то је слава Св. Лука...Најстарија православна црква која је у континуитету посвећена једном свецу, на нашим просторима, је црква Св. Луке , на полуострву Луштица, у месту Кртоли, из времена цара Јустинијана...А с обзиром на предање о пореклу племена Никшићи, да су са Грбља, конкретно Луштице и да славе ту славу, могуће је повезати ту племенску славу са тим местом, где је и та најстарија црква...Црква светог Луке се налази и у Котору, који је на 10 км од старе цркве на Луштици, као и манастир Св. Луке у Жупи Никшићкој, из подручја одакле су се касније расељавали родови племена Никшићи...Али верујем да има још слава које имају неко извориште негде, можда они приморски родови који славе Св. Николу вероватно из неких разлога које си навео су прихватили ту славу, али они из југоисточне Србије вероватно не из тог разлога :)
Негде сам прочитао да се св.Никола,иако једна од најчешћих ако не и најчешћа слава ,јавља највише у приморским крајевима јер је св.Никола заштитник помораца и рибара. :)
Још неки исјечци из чланака:
Према неким историјским изворима, прва слава датира из времена покрштавања Јужних Словена у време владавине кнеза Мутимира, крајем 8. века. Првобитно је успостављена као храмовна слава у част светитеља којем је подигнута црква. Век касније, хришћански мисионари Ћирило и Методије и први словенски архијепископ Климент, који су у хришћанство преводили словенска племена, понашали су се прагматично. У замену за кућне богове - кумире , нудили су хришћанске светитеље као заштитнике лозе или бртства. Слава као појам први пут се помње 1018. године у Охриду.
Крсна слава је догађај којим се обиљежава најзначајнији датум у породици. Слави се дан када је породица у далекој прошлости примила хришћанство и крштена у хришћанској вери и када је као "домаћа црква" постала део "васељенске цркве". Назива се и "крштено име", јер се у светој тајни крштења добија лично име и назив "хришћанин", као опште име и верска одредница.
Прва крштена Европљанка Лидија из Тијатире , примивши крштење, позвала је у свој дом апостола Павла да га радосно угости.
Погрешно је мишљење да је крсна слава паганско наслеђе и да је заменила слављење домаћих божанстава из словенске митологије... Може се рећи да је крсна слава икона ранохришћанске вечере љубави - агапе.
У традицији и наслеђу хришћанског света Истока и запада нема крсне славе... Српски народ је по феномену крсне славе познат у хришћанском свету.
Академик професор др Веселин Чајкановић, легенда српске етнологије, је читав свој век посветио етнологији српског народа. Оставио је и импозантан опус чији је значајан део посвећен управо слави, обичајима приликом Божића и Васкрса. Научник Чајкановић је доказао да ови српски обичаји јесу паганског порекла. Сматрам да сваки озбиљан учесник у дискусији треба прво да прочита научне публикације овог великана.
Занимљиво је и само порекло славе код Срба. Ту је она дефиниција да је то заправо христијанизовани облик неког старословенског обичаја, а опет је интересантно што се јавља малтене само код Срба.
Неде сам прочитао још раније, не знам колико је то тачно, да се Св. Никола најчешће слави зато што пада у време великог поста. Наводно је Србима под Турцима било тешко да праве велике мрсне славе, зато што је то захтевало доста новца (а вазда је била мука овде), док је за Св. Николу било довољно да се изнесе колач, жито, риба, чега је било у изобиљу.Источна Херцеговина већином није имала рибе, па се опет славио Никољдан! Нешто је ту друго посреди.
Постоји и она прича да је то једна од тзв. сточарских слава, па је, с обзиром на вишевековни начин привређивања већине Срба, можда и то један од одговора.
Занимљиво је и само порекло славе код Срба. Ту је она дефиниција да је то заправо христијанизовани облик неког старословенског обичаја, а опет је интересантно што се јавља малтене само код Срба.
Источна Херцеговина већином није имала рибе, па се опет славио Никољдан! Нешто је ту друго посреди.
Кад погледам у својој породици са мајчине стране су углавном сви из Крајине и готово да нико и не слави св.Николу већ углавном св.Архангела Михаила,св.Лазара,док су са очеве стране сви лале староседеоци и скоро свака породица слави Никољдан.Рецимо Стојков-Ненадови из Долова,Бугарин-Ћирићеви из Црепаје и ми Панчевачки из Панчева славимо Никољдан,а нико од поменутих породица нема забележено предање одакле су пореклом пре доласка у Банат.Интересантно па имам у стаблу Стојанов(ић)-Качарове који славе св.Луку ,колико сам разумео у питању је ретка слава ,па не знам колико се може очекивати да староседелачка фамилија тог свеца слави. :)
Зна ли се нешто више о родовима који славе славу Св. Срђ-Свети Сергије и Вакхо?
Ево једне странице која се баш тиме бави:Хвала Небо. Доста је ретка слава. У мојој општини само две породице славе ту славу, а једна је наведена на овом списку. Породица Маринковић из Кончарева, која је наведена на списку, је досељена из околине Пирота, по ономе што је Станоје Мијатовић записао али није забележио да славе Срђевдан. Питаћу их јер познајем неколико њих. Ових других нема на списку, они су сасвим из другог краја општине и имају предање да су дошли из Зете преко Метохије на планину Црни Врх, између Јагодине и Крагујевца.
http://www.srdjevdan.org/cir/index.html
Војиновићи из Трепчке код Берана славе Св. Јевстатија
Иван Ковачевић - Зборник радова - О крсном имену
(http://www.pravoslavlje.net/images/c/c7/Slavski.motivi.jpg)
Линк:
http://www.scribd.com/doc/82482593
Зна ли се нешто више о родовима који славе славу Св. Срђ-Свети Сергије и Вакхо? Знам да је култ био раширен у Зети, тј. у Приморју на потезу од Скадра до Дубровника. Где је највећа концентрација родова који славе ову славу?
Хвала Небо. Доста је ретка слава. У мојој општини само две породице славе ту славу
Не видим ништа германско у наставку -штак (ако се на то мислило). Као у речима горштак, планинштак, итд.
Овај наставак је нарочито заступљен (или барем - био заступљен) у ЦГ, како би се означила славска припадност:
Ђурђевштак, Никољштак, Јовањштак, итд.
Својевремено је на форуму било дискусије о називима за славску припадност.
Већина на форуму користи називе са наставком -штак, и ту не видим ништа неправилно. Ипак, вероватно се ти називи користе по инерцији и аналогији са називима других слава.
За неке славе постоје и други називи, који се такође могу употребљавати. Написаћу овде све називе које је користио Радослав Љ. Павловић у радовима „Сеобе Срба и Арбанаса у ратовима 1876. и 1877-1878. године“ и „Жалица, Сеоце, Штава, Мрче, Луково и Требиње“, међу има и оних са наставком -штак:
• Св. Врачи – врачевци
• Никољдан - никољштаци
• Св. Тома – томинчани
• Лучиндан – лучинци
• Св. Ђорђе – светођорци (није јасно да ли се мисли само на оне које славе и преслављају Ђурђевдан и Ђурђиц, или који славе бар једну од ових слава)
• Ђурђевдан – ђурђевштаци
• Илиндан – светоилинци
• Св. Мина – светоминци
• Арханђеловдан - светоарханђелаци
Ово су и други називи слава које је аутор користио:
Св. Агатоник, Ђурђиц, Андријевдан, Петровдан, Марковдан, „Вељи Госпођиндан“, Св. Петка, Богојављање (назив за славу „Богојавци“), Митровдан, Св. Пантелејмон, Св. Јован Милостиви, Св. Ћирик.
На крају да напоменем називи слава могу бити различити у одређеним нашим крајевима, као и да овај списак није нешто што је обавезујуће за све да користе, већ само као једна од могућности.
Данас сам тражећи у Дигиталној неке податке наишао и на сљедећи текст, који би се укратко могао назвати: Римокатоличка црква у борби против крсне славе.
"DEKRET ZABRANE BISKUPA ALOJZIJA MIŠIĆA
Da je slavljenje ,,slava“ bilo izašlo ispod svakog nadzora, kako usljed velikih financijskih troškova tako i po raspojasanom načinu slavljenja,jasno se vidi po dekretu biskupa Alojzija Mišića, izdanom 15. listopada 1932.godine“.Kako je to najvažniji dokument u pravcu dokidanja ,,slave“ u trebinjskoj biskupiji, smatram potrebnim navesti ga u cijelosti:
Biskupski ordinarijat — Mostar
Broj: 1405.
Župskim uredima trebinjskog i stolačkog Dekanata
U Našim župama preko Neretve od davnina postoji običaj krsne slave. Taj običaj poprimili su katolici - pomiješani s pravoslavnima - od pravoslavaca ili je to možda_još ostatak iz poganskih vremena. Običaji, koji su se uvriježili kod krsnih slava, sve su prije nego kršćanski običaji. Ne samo da se kod njih uludo rasipa teško stečeni novac, nego se još krše i crkveni i Božji zakoni: ne drži se post ni svetkovanje nedjelja, opija se, psuje i druge nepodobštine događaju se. Crkva nije nikad odobravala krsnih slava. Za nevolju tolerirala je, što nije mogla dokinuti, gledajući da bar zlo zapriječi ili na minimum svede. Crkva je čekala samo zgodnu priliku, da ove slave potpuno dokine. Takva prilika, izgleda, da se je sada pružila. Teška ekonomska kriza pritisla je cijeli svijet, pa inaš narod. Sami seljaci uviđaju, da bi trebalo u ova teška vremena okaniti se svih nepotrebnih troškova, a u prvom redu da bi trebalo potpuno dokinuti u svakom pogledu nezgodne krsne slave, jer od njih nema nikakve koristi a ima mnogo štete.
Ovu priliku treba iskoristiti. Ogriješili bismo se prema Bogu i narodu, kad ne bismo stali na put jednom teškom zlu, kad to lako možemo. Radi toga naredjujemo Vam, da s oltara proglasite narodu, da je zbog naprijed iznesenih razloga preuzv. g. Biskup zabranio svim katolicima svoje biskupije, da ne smiju više slaviti na dosadašnji poganski način krsnu slavu. Ako hoće netko da to slavi crkveno, naime: da taj dan sluša sv. misu /ali u crkvi, a ne kod kuće/, da se ispovjedi i pričesti, to mi samo preporučiti možemo. Ali da se drže gozbe i pijanke, mi to zabranjujemo i tko ne bude htio drage volje slušati, postupićemo proti njega po crkvenom zakonu.
Mostar; 15. oktobra 1932. (biskupski pečat) (Potpis:) O. Alojzije, biskup"
Даље се у тексту каже:" Učinci dekreta, uz svo nastojanje svećenika, bili su polovični. Ali, ,,slava“ je bila dobrano poljuljana pogotovo Drugim svjetskim ratom nakon kojeg se u prijašnjem obliku nikad nije ni obnovila."
Иако се економски моменат помиње као пресудан у овој забрани, јасно је да се настојала на сваки начин пресјећи било каква веза са православним сусједима.
Pozdrav, jel mi možeš dati točan izvor ovoga i original članak?
Hvala unaprijed