Прочитао сам добрим дијелом уводник. Интересантан садржај, доста нових ствари, за које нисам знао. Рецимо, нисам знао за цинцарска насељавања у источној Србији. Нисам знао ни за заиста лоше ствари које је Тихомир Ђорђевић писао о Власима.
Ипак, чини ми се да је у неким дијеловима стил аутора могао бити одмјеренији и са више одмака (чак и кад се бива у праву). Није само српска политика и научна заједница могла бити узрок губљења идентитета и језика код Влаха, нешто је морало бити и до самих Влаха.
Паун Дурлић. Колико год је допринео да се неке ствари забележе и отргну од заборава толико је зглајзнуо у нешто што је апсолутно контрапродуктивно и не доприноси ничему. Тешко бих њега, на жалост, могао сместити у категорију објективних истраживача и као таквога га не препоручујем. Постао је мргуд који би се посвађао и са каменом да може, то је тако. Не знам разлоге нити улазим у њих. За Цинцаре је у праву, с тиме што би пре ту могло да се говори о каракачанима или моровласима него Цинцарима који су суштински представљали градски слој исте, романофоне, популације Грчке, Македоније, Албаније и тако даље.
По мом мишљењу бих као главне позитивне доприносе (који доприносе истини) у овом уводу издвојио:
- осветљавање порекла Влаха - да су Власи дошли са леве обале Дунава, колонизацијом и пребегавањем, углавном из Олтеније ("Царани"), Баната и Ердеља ("Унгурјани") после 1690. године (за разлику од Гацовића који је одбранио докторат у Румунији на тези о аутохтоности Влаха у североисточној Србији повезујући појмове влах и Влах).
-прикупљање језичке грађе и његова родословна истраживања Горњег Пореча и других области (која на жалост нису објављена, а налазе се у Музеју у Мајданпеку)
- осветљавање односа Влаха према свом етничком идентитету , однос Влаха према Србији и Србима и истицање чињенице да је асимилација у Србе углавном извршена добровољно и без принуде. Посебно ми је интересантно како се језик губио постепено, тако што се користио само у приватној сфери (ово је видљиво код свих исељеника, рецимо код Срба у САД)
- истицање чињенице да је током 18. и 19. века било препања и Срба у Влахе и Влаха у Србе, као и да је у скоро сваком селу била по нека кућа Цинцара (ово последње мени није било познато)
- рекао бих критички став и према румунској и према српској науци и политици (изузетак је што Дурлић здраво за готово узима да су Румуни потомци Дачана, а с обзиром да је Римско цартсво кратко владало левом обалом Дунава, мора бити да је језгро румунског етноса настало знатно раније јужно од Дунава, па да се померило у данашњу Румунију о чему је НиколаВук већ писао на нашем форуму). Указао је, рекао бих с правом, на пристрасности код неких српских научника, иако бих му замерио на стилу.
Не слажем се:
- са стилом аутора, који јесте на неким местима свађалачки и екстреман (помињање нацизма) и где је Дурлићева аргументација непотпуна
- са потпуно непотребном и натегнутом тезом да је култ Краљевића Марка трачког порекла
- са тврдњом да су Румуни директни потомци Дачана
- са констатацијом да је асимилација Влаха у Србе јединствени случај у свету. Мислим да има много сличности са другим случајевима асимилације, и односом елита-плебс (рецимо Словена у Мађаре, Словенаца у Немце и друго)
