Људи се већином, осим у некој бежанији, нису селили стихијски. Увек би се прво испитао терен и правац којим ће селидба ићи. Свако је имао у успутним крајевима неког сродника, кума, побратима, пријатеља,... код кога се могла направити пауза и одморити за даљи пут. То важи за смишљене сеобе у неку "обећану земљу", када се исељавало због сиромаштва, глади, немаштине.
У случајевима када се склањало "од крви", све је то морало ићи брже. Тада се обично склањало код најближег ближњег, на кратко, па затим даље, и тако етапно, до неког подручја где би уживали какву такву безбедност.
Сеоба из Мораче у Метохију ни у једној ни у другој варијанти нити је немогућа, нити дуготрајна мисија. Неколико дана, уз одморишта код успутних ближњих или негде у скровиштима, а таквих је на северу Црне Горе на сваком кораку.
Иначе, данас су људи већином лењи и размажени, па то делује као неки немогуће дуг пут. Знам да су моји преци, без проблема, одлазили пешке из Шекулара у Пећ. Успут би одморили негде на катунима на Капама Калудерским, Јаворку, Мургашу или негде на граници са Руговом. Завршили би посао којим су пошли и враћали се следеће ноћи, до првих кућа у Калудри, где би, опет, одморили код фамилије. Ако су коње и водили, они су били натоварени разном робом, тако да су људи ишли пешке.