Не треба овакве ствари генерализовати.
И међу Цуцама има ванредно добрих Срба, као што и међу Васојевићима или Кучима има задртих Дукљана и Монтенегрина.
Може се, евентуално, говорити о некој већини у одређеним крајевима, и ту стоји закључак (Симов) да су Катунска нахија и Црмница области где претеже црногорско национално опредељење, док код брдских и старохерцеговачких племена и на северу ЦГ, преовлађује србско опредељење. Између ове две тврдо црногорске нахије, уклињена је Ријечка. Морам овде рећи да познајем много Ријечана и да код њих (барем ових које ја познајем) нема двојбе о србској народности. Из личног искуства, исто могу рећи и за Пјешивце и Љешњане (Љешанска нахија) које познајем.
Бока је специфична, због различитог порекла становништва (јуче је писано о томе на теми о "српско-хрватском језику"), где практично постоји једна гранична линија досељеника из Херцеговине и оних из Катунске нахије. Логично је да се становништво новске (ХН) општине не осећа Црногорцима, јер то никад нису ни били. Исто важи и за Паштровиће, Грбљане, Кртољане и Луштичане. Становништво которског, врмачког, тиватског и будванског краја, са друге стране, логично гаји то црногорско осећање, јер већином и потиче из Старе Црне Горе.
У овом контексту је занимљиво поређење између Подгорице и Никшића. Мимо очекивања, због порекла становништва, Подгорица представља (уз Цетиње) главни монтенегрински стожер, док је у Никшићу знатно присутније србско осећање. Можда се у случају Подгорице ради о неким модерним тековинама и чињеници да је ту државно седиште, док је код Никшићана данас вероватно присутна једна доза револта што је овај град прилично скрајнут у данашњој ЦГ.
Понављам, ово су све релативне ствари. Ради се о личном опредељењу, мишљењу које може бити последица неких догађаја из личног живота појединца, па не треба ствари гледати кроз племенску припадност.