Свакодневни живот у Османском царству

[Мића]

Шеријат је, поред ислама, дозвољавао и немуслиманима подаништво у муслиманској земљи, али само, мислим да је израз „народима књиге" - мисли се на хришћане и јевреје, пре свега (мислим да ово значи да нису све религије толерисане). У сваком случају, сви немуслимански поданици су поданици подређени у односу на муслимане у свим сферама живота.
Шеријат прописује да се не смеју обнављати цркве без изричите царске дозволе (о градњи нових да и не причамо), и тада се прописују димензије и да се укопају у земљу (рецимо метар) да не смеју упадати у очи муслиманима, да не буду у главној улици. Такође, немуслиманима се наређује да не могу становати у градовима у близини џамија.
Даље, немуслимани су се морали скањати муслиманима са пута, нису смели носити муслиманску одећу (сембуз посебну дозволу када су путовали у караванима и то им је било дозвољено због њихове безбедности).

[Мића]

Из тог разлога се чак и подстиче да немуслимани користе свој језик.

[Мића]

Када Османлије освоје нову територију (ово важи и за побуњене па поново освојене крајеве), сви његови становници имају статус робља.
Њима султан посебном наредбом даје статус слободних поданика немуслимана  - статус зимије.

У овом инсерту, после Првог српског устанка, Милош са осталим Србима прихвата статус зимије па кажу "Бићемо цару покорни (6:55)"

<a href="https://youtube.com/v/ilLzYbFWnGY" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://youtube.com/v/ilLzYbFWnGY</a>
https://youtu.be/ilLzYbFWnGY

Било је и робова муслимана, с тим што никако немуслиман није могао поседовати роба муслимана.
Посебна врста су царски робови (кога занима нек прочита).

[сɣнце]

Vezir Ibrahim paša serdar nad Bosanskom vojskom piše vojvodi Marku Serdanoviću, kako je čuo, da se Primorje caru odmentulo i predalo Latinom; navodi posljedice ovakvog pos tupka, i naredjuje, da mu javi, jeli to istinito.

Od nas vezir Ibrahim paše, serdara nad vojskom bosanskom. Dajemo na znanje vojvodi Marku Serdanoviću: neka znate, kako nam listi dohode od sandžaka hercegovačkoga Ahmet paše. Piše nam, da se Primorje odnevirilo i Latinom pridalo, a mi tomu ne mogosmo sa svim virovati. Kad bi tako bilo, valjalo bi, da izgubite sva svoja dobra i starine; zašto, ko ima pamet, dobro zna, da vi to ne morete živiti, ni u rat ni u mir, priko volje čestitoga Otmanovića. Ako se župa po sili i po ričih latinskih za nevolju pridala, u sili sramote nije, to vam se neće za zlo primiti, biti ćete opet pomilovani s carske strane, bolje odsele nego dosele. To je čas i kiler črstitoga cara, na sramotu niko ne može s tim voljan biti, niti je dosele carsko ništo ostalo u Latinih, niti će to ostati. Zato nam istino pišete i dajte na znanje, je li istina kako piše Ahmet paša; sebi život ni počtenje ne gubite, niti nas tamo trudite. Što se dosele zgodilo, moremo vam razumiti, da vam nije po dobroj volji bilo; i dosele se tako nahodilo i prašćalo (sa) strane čestitoga cara, i vi ćete biti opet ki ste i bili, i svim bolje pomilovani, i s carevim hlibom usamlini biti. Na vrime vašu pravu misal nam kažite, da i mi istini glas u Portu pišemo i nastojimo čestitoga cara prave sluge odpraviti i pomilovati a ko bi nevirni bio i njega čim je dostojan narediti, i ne drugo. Nadamo se, da ćete poći onom stazom, kako vam su i otci hodili i na vrime nam istini glas dali, i ne drugo.

Na hrbtu: Da se dade u ruke vojvodi Maru Serdanoviću u Kučiće, iliti di se naše.

Izvornik u S. Ljubiša. Na početku listine lijevo u polju turski pečat, a pod njim kifra pozlaćena. I zada stoji i italianska suvremena bilježka: “littera del bassà al conte Mano Sardanovich”.

[сɣнце]

Шта се дешавало, ако се умре током боравка у иностранству?

Босански господар даје Махмуту попратно писмо којим моли Дубровчане, да даду имовину умрлога босанскога трговца Дели Хамзе брату му Махмуту и ортаку Јусуфу. Писмо гласи овако:

Од господара босанскога Феризбега у свем много почтованому и сваке части и високе фале од Бога дарованому а нашему драгоме пријатељу кнезу изабранијем властелом дубровничкијем од Бога да имате велику милост а од нас ви много љубимо поздрављење.
Паке да ви је у знање, како је био овдје један наш трговац, име му Дели Хамза, и био пош тамо у град тргом да тргује и тамо је сга умро а овамо му је остао један брат Махмут и што му је био ортак у тргу, Јусуф. И они пред нас дођоше и књижицу од нас вашој милости искаше и ми им књижицу дадосмо, да зга се такој надамо од ваше милости, покле нашу њижицу примите, што годе буде пратежи Хамзине или готове, све да се липо види и да му се преда брату му Махмуту и ортаку му Јусуфу, да им не мањка ниједна аспра, него да их лијепо намирите из наше воље ради и каконо бисмо учинили вашијем трговцем, ко би пред нас дошо. Умножи ви Бог све дане у части. Амин. Писа се мјесеца дећеврија 27 дан у Сарају 1512.

Занимљив је и језик и како се за савремену ријеч "колега" користи турско "ортак".

[сɣнце]

Један примјер како се правично рјешава међународни судски спор. Босански господар сам преговара с Дубровачким властима, али напомиње, да ако се Дубровчани замјере Босни, да су се замјерили самому Цару у Стамболу. Писмо писано 1486.


 Занимљиво је колико је језик с краја 15. вијека налик данашњему с покојом староликом рјечју, каконо је "одвјет" што се у других словјенских језика и данас користи у смислу "одговор".


Од мене Скендербаше, господара босанскога, племенитијем и мудријем и всаке хвале и части богом дарованијем нашијем почтенијем пријатељем и сусједом обраному кнезу и властелом град Дубровника много здравје и хертизање да прим племенство би паке а то ћете видети што ви пише големи господин и велик амир султан-цара Фајазитбег и посила (шаље) свога цклава Ехтимана за цијећ (цијећ=ради) Марка Кожишића да га дадете на суд преда ме и пред кадију да стане на суду Саари Јакуфом да видимо судом божијим ако му буде дужан како Јакуф говори тијехе тридесет и три тисуће и четири стотине аспри да му даде јере то и није имање Саари Јакуфа, имање је господина цара и да знате племенства ви, дошао ми је барат, а у њем пише господин цар како је слао к вам и писао пређе да дадете реченога Марка на суд Саари Јакупом или да дадете имање царево које повједа Јакуф и Марка. А ви ни Марка дајете ни имања царова. Да знате а то је послал к вам цклава Ехтимана и своју књигу царству да такој ви заповједам заповјестју и страхом господина цара или дајте реченога Марка на суд преда ме и пред кадију Врхбосанскога или дајте цклаву имање царево које повједа Јакуф и Марка јере од ти двоје, ако једну не намирите цклаву, да знајете рекао ми је господин цар и књигу писао, да тој имање наплатимо на вашијех слугах које стоје на Врхбосању. Како ви не морете наћи свога грађанина који је у вашијех руках и његов дом. Друговја да таки одвјет не пишете господину цару, пазит се, јере господин цар море узети своје имање. Дајте Марка да стане на суд с Јакуфом. Ако буде дужан хоће платити, ако ли не буде, хоће поћи здраво-весело к свому дому каконо и инијем слугам вашијем правда и одправа у русагу господина цара на все стране. То ли не усхоћете веће ви немамо ни слати ни писати него учинити што нам је заповјед големога господара. Да знате такој!
Написа божијом помоћу Скендер.

[Ⰹⱐⰸ ⰽⱁⱀⰻ ⰱⱑ ⱄⰾⱁⰲⱁ]

Занимљиво је колико је језик с краја 15. вијека налик данашњему с покојом староликом рјечју, каконо је "одвјет" што се у других словјенских језика и данас користи у смислу "одговор".

Слажу се с тијем да разлике међу ондашњим и данашњим језиком нијесут големе и да се лијепо даје читати ... поње [1] оному који зна об тијех њеколико језичских измјенах и који је свјестан тога что се је все сбркало, одбацило, упростило те изједначило од тада до данас (тај се читајући радјеје увијек поново чуди колико је заправо мањих или већих измјен било, иако нам је ондашњи језик јешче разумљив). Но, кто је пак толико смјел илити дрзак па се у ово доба усуди писати на такав начин или можеда трун веће древнолико, убрзо ће добити одвјет да то "није српски", да је "савсијем неразумљиво" и да се такав гнусан облик језика не чита.

Упадљиво ми је на примјер да се тада у придјевијех и замјеницах, у једнини падежа родовника одређенога облика оно задње писме односно звук -а јешче храњаше (кога? чега?), а то повсе досљедно, на примјер «свога цклава» а не «свог цклава», или «дајте реченога Марка» умјесто данас уобичајено «дајте реченог Марка». Задњи примјер родовника: «заповјед големога господара». Облик придјева всагда лијепо праћаше облик именовице, како би уствари требало всегде бити (исто тако неодређено: человјек добра срдца).

Чтовише, у једнини се даре [2] и падеж мјестовник (о / на / у  ком? чем?) јешче колико толико разликоваше од дановника (кому? чему?). Даклије мјестовник:

, а у њем пише господин цар ...

, без дановничскога дометка -у, «у њему» попут данашњега стања, и такође без -е, «у њем"е" / у великом"е" граду / на чврстом"е" столу». Досљедно и повјестно мало изворњеје всакако јест:

мјестовник:  о(б) / на / у  ком? чем?
> у њем, о великом царји / градје / на чвстом стоље
(а јешче веће изконски: на чьрствѣ[јемь] столѣ, объ велицѣ[јемь] царји).

дановник: кому? чему?
поклон добру человјеку (неодређено), енгл. a gift for a good man.
поклон доброму человјеку (одређено), engl. a gift for the good man.

Данас се мјестовник и дановник у стандардном српском углавном јуре не [3] разликујут, ни у једнини а камоли у множини, ни у случаји именовиц, ни замјениц ни придјев, па се на оба падежа квачи дометак -у или -е или се изоставља, како се кому свиђа и како је кому разположење, без устројења и свијести.

А о падежих множине да и не почнемо, то јест, о њиховом непостојањи илити изједначености оруђавника, мјестовника и дановника множине, о том се овде на бесједишчи до сада јуре безброј пута писало. Но, лијепо их јест видјети у датом списје. Ако бисмо се у оно вријеме обаче кретали већма ка југо-изтоку, један по један падеж би и онда одпадал, Блгари тада јуре оддавно хитаху плноју брзиноју ка обезпадежености, која у јужних Словијен представљаше и идаље представља континуум, растећ стрмо од сјеверо-запада (Словенци) ка југо-изтоку (Блгари).

        . . . . . . . . . . . . . . .

Наша стара, читалцем можеда непозната словеса
[1] екав. поне; по турски: барем
[2] даре, дори; по туркси: чак
[3] јуре = већ = енгл. already; јуре не = више не
 

[сɣнце]

Слажу се с тијем...

Почтовани друже, колико годје имам разумијевања за твоју страст, не смије се чинити неред на бесједишту не држећи се задатога подлога (теме). С полога се кућа зиђе, а с подлога благородна бесједа. Нека свему буде своје вријеме и мјесто. Остај ми добро!

[ДушанВучко]

Баш је ближи језик с краја 15. века данашњем него што се опште мисли. Треба вероватно имати у виду и да је ово у званичној форми обраћање, тј. службено, и пази се на начин писања, па зато претпостављам да је спонтана и непосредна комуникација тог времена још ближа, тј. непосредније би је доживели. Ако је тако мала разлика од краја 15. века до данас, претпостављам да би и напр. и комуникација из 13. века била јако разумљива. (негде сам видео поређења енглеског из разних епоха и чини ми се да је тамо већа разлика између енглеског из 15. века и данашњег, него што је то код српског случај)

[Христифор]

Словенски језици су и данас јако блиски, доста ближи од германских и романских између себе.  Може се доста похватати и старословенског камоли српског старог неколико векова.

[ДушанВучко]

Словенски језици су и данас јако блиски, доста ближи од германских и романских између себе.  Може се доста похватати и старословенског камоли српског старог неколико векова.

Овде се ради о конкретно језичком континуитету српског народног говора кроз векове. Овај извор који је сунце поставио с краја 15 века није нешто што би било напр. нешто што се подразумева или да изнесемо оцену да је то нешто што је тако како јесте. Ради се о открићу, о нашем језику, и то износи на видело тадашњи говор, преко турско дубровачке преписке. Свакако је ексклузивно откриће које износи на видело народни говор, јер је претходна епоха у званичним списима доносила црквенословенски, па шира јавност мисли да је то био језик народа . Ми немамо световну литературу из тог периода, па нам посредно ови извори износе говор народа . У супротном би могли да изнесемо такве опште оцене, у смислу, "па добро, па то је нормално, словенски језици су ближи итд", али ово су конкретни примери које немамо прилике у школама да нађемо , тј да ово што је сунце поставио, нешто опште познато

[ДушанВучко]

Онај коме је ово нормално да је народни језик из средњег века био толико сличан данашњем, он би могао да се телепортује у 13, 14ти век и да нормално разговара са тадашњим Србима , без икаквог личног изненађења, а ја бих напр. био изненађен и одушевљен . Ајде мало да се одушевимо

[Христифор]

Нисам рекао да би се разумели 100%, већ да се доста тога може похватати. Упоредити старословенски, староруски, старочешки и старопољски истовремено са прaгерманским, староенглеским и пранордијским и све ће се казати.