Имам једно необично питање; двоумио сам се да ли пре припада овом подфоруму или подфоруму културног наслеђа, али пошто је везано за верски обичај, ставих овде, па нека неко премести ако другачије процени.
Наиме, покојни деда је увек након ломљења чеснице, пошто би сваком од укућана поделио по један комад, преостали комад стављао у сито изговарајући реченицу: "Ово ђаку што иде по мраку". По начину на који је то изговарао, увек ми се чинило да је у питању нека дужа "формула" коју је у међувремену заборавио па је остао само ђак и мрак. Међутим, колико год причао са људима о томе, никада нисам срео некога коме би ово било и најмање познато.
Да ли неко зна о чему се ради, тј. каква је позадина ове бајалице - не знам ни како би то назвао, да ли се стварно ради о једном стиху неке дуже формуле, зашто баш ђак, откуда уопште идеја о овоме?
Ако је можда од неке важности, деда и сви његови преци од почетка презимена су били пореклом из Љубића код Чачка.