Могуће да су потомци Требјешана исељених у Одесу (Херсон је близу)
Јесу:
У Одеској вароши Молдованки су се скрасили, где су начинили конаке. Помогао им је својим везама тамошњи угледни грађанин Лука Љесар Црногорац, богати и уважени трговац. Неки од њих добили су од руског цара, дан хода "лежећу" земљу од 12.000 "десетина земље", од Одесе, на север. Ту су у "Славено-сербском селу" или "Српском селу", поред кућа подигли 1807. године православну цркву. Храм је био "посвећен" 1815. године, празнику Св. јеванђелисте Луке. Када је 1789. године страдала православна црква током рата на Требјеси, спашене су неке драгоцености. Остале су исте годинама у Рисну, а њихов чувар капетан се није одазвао тражењу Бошка Бућића из Одесе, да буду однете у Русију, и припадну поменутој цркви Св. Луке. Међутим нису то дозволили преостали Требјешани у Херцеговини, мислећи да ће им требати за нови храм када га буду подигли.
Професор Симоновић је 1837. године као предавач на Одеском лицеју, био међу само неколико пренумерата књиге Симе Милутиновића Сарајлије. Сима се свуда па и ту потписивао са псеудонимом "Чубро Чојковић Црногорац", а у Одесу је отишло 10 егземлара, код професора скупљача претплате.[19] Исте године професор узима дело истог аутора о историји Србије, и наводи се у списку пренумераната да је он: императорски саветник, инспектор школа и наставник предмета политичке економије и финансија. Уз њега иду и други претплатници из Одесе: Филип Лучић комерцијални саветник родом из Херцеговине, Михаил Милутин Савић руски капетан пловидбе родом из Херцеговине, Христифор Никшић капетан Бокељ,
Јован Драгићевић жандарм Бокељ ...
.
Претплатници српски читаоци из Одесе наручили су примерак своје књиге 1842. године. Били су то редом образовани људи коју је привукла народна традиција Херцеговаца који су се иначе, населили почетком 19. века на руској ненастањеној земљи. Судбину тих Срба у Одеси и околини, читали су интелектуалци Одески: Платон Алекс. Симоновић "статски саветник и кавалир",
Иван Драгићевић - Никшић штабс-капитан , Соловјек професор, Николај Мурзакевић професор и секретар Одеског друштва историји и древности и Матеј Лучић трговац.
Вукова збирка српских народних јуначких песама привукла је 1845-1846. године бројне наше родољубе, читаоце у Одеси. Направили су пренумерантски пункт у који су ушли претплатници: Платон Симоновић "статски савјетник" и друго, Г. Глигоријевић народни советник,
Драгичевић Никшић капетан, и трговци - Ђурановић Никола и Ђорђије, Лучић Матија, Скулић Михаило, Перазић, Милутиновић, Јелић, Липавац, Квекић, Поповићи Марко и Јован те Милановић.
https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8_%D1%83_%D0%9E%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B8Што се тиче Драгићевића Никшића, овде могуће да се у ова три пасуса може видети хронологија исте особе:
1837 Јован Драгићевић жандарм Бокељ
1842 Иван Драгићевић Никшић штабс капетан ( чин између поручника и капетана у руској царској војсци, вероватно је у међувремену ступио у војну службу и од Јована се уписивао на руском-Иван)
1845-46 Драгићевић Никшић капетан (у међувремену је унапређен у чин капетана)