Мислим да смо на добром путу. Питање је само из ког најранијег периода датира састав староседелачког становништва Пељешца, тачније Стона одн. да ли се некадашње српско становништво након турбулентних догађаја у 14. и 15. века одржало на том простору или се селило. Уколико успемо неке од ових породица да анимирамо за тестирања, можда и откријемо евентуалну даљу везу са њима. Лучиндан заиста може представљати јак индикатор али и Петровдан, јер не треба заборавити да порушена црква Св. Петра и Павла у Стону датира из 10. века као и на култ овог свеца који је тамо очигледно био развијен (у то се можемо уверити и на последњој страници књиге Бјеливуковића, где је приказан кип Светог Петра из 12. века са ћириличним писмом а осим тога, кнез Мирослав, који је столовао у Стону је подигао Манастир око 1190. године ма Лиму управо посвећен овом свецу).
Оно што мени привлачи посебну пажњу јесте помињање двојице досељених стонских властелина у Полимље, у старијој Стонској повељи из 1252. године то су
Грде с децом и
Грдоман Драгославић, а у десетак година млађој Лимској повељи поново се јавља
Грде с децом и овог пута
Добрихна Грдоманчић с децом (вероватно је Добрихна био син тада покојног Грдомана). Осим двојице Грдомана, у Лимској повељи откривамо и једно место на Стону,
Грдан дол.
Познато је да је
војвода Грдан био Требјешанин и вођа Херцеговачког устанка 1597. године. У књизи "
Родослов братства Грдинића" аутор Велизар-Веко Д. Грдинић (2001, стр. 17) објашњава значење имена војводе: "..а Турци су га Грданом прозвали јер је за њих бијо грдан баш зато јер је сваком ко се крсти изгледао лијеп и паметан". Јасно је да се овде ради о произвољној, измишљеној констатацији и да је име Грдан скраћени облик имена Грдоман. Не знам да ли је ово име у 12. и 13. веку забележено још негде осим на приморју, с обзиром да је било заступљено у Дубровнику (документ "Наредба краља Стефана Уроша I властелину Грдоману Шуметићу" (Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, 2011, стр. 189-190.)), као и у Боки Которској. У раду Милоша и Саше Кривокапића:
https://www.researchgate.net/publication/317107219_Prilog_proucavanju_porijekla_stanovnistva_i_antroponimije_Orahovca_Boka_kotorska, на стр. 269. помињање: "Prvi poznati stanovnik Darantuma, koji je obuhvatao i Orahovac, je
magister Radosta Kovač (1326), sin pokojnog Miška (Misco) de Daranto.
Iste godine je registrovan i Radovan, sin Gerdomana..";
стр. 285. значење: "G(e)rdoman (1326), Grdoman, izvedeno od korijena grd+oman kao Vukoman..
*Grd: sveslov. i praslov. gьrdь: ohol (samo u književnosti pisanoj crkvenim jezikom), strašan
(kod dubrovačkih pisaca)."
Да ли ово име међу стонским досељеницима на Лиму представља још један јасан показатељ матице племена Никшић? Требјешки војвода Грдан рођен је око 1560. године, дакле (само) 300 година након помена двојице Грдомана у хрисовуљама краља Уроша I. "Тренд" традиционалног давања (ретког) имена је у једној или више братсвеничких, родословних линија, и у то време лако је замислив одн. сигурно је био устаљен. Таквих примера је иначе пуно, а недавно сам навео пример
братства Војиновић и имена Добрица, које се помиње у берату издатом 1565. године, издатом "кнезу Војину, сину недавно преминулог кнеза Добрице..", као и у млађим, родословним гранама овог братства. Кнез Добрица и Војин, могући родоначелник Војиновића, су кнежевали над селима Јавор, Бурен и Котражић у Нахији Никшић, која су припадала царским хасовима рудника Брсково. Интересантан је податак и из дефтера 1455. године у којем је уписан ешкинџија Добрица за село Лепенац, које је удаљено свега 5 километара од Брскова. Да ли је у овом случају име Добрица настало од имена Добрихна (Добрихна Грдоманчић са децом) и да ли је Добрихна заправо био ктитор Добрихнине цркве, на чијем месту је касније 1594. године саграђен Манастир Добриловина?
У књизи "
Српски манастири у Херцеговини" (1999, стр. 190-192) Владимир Ћоровић наводи села која су поклоњена Богородичином Манастиру на Стону (Стонска повеља) и села која су касније пренесена на Манастир Св. Петра и Павла (Лимска повеља) а затим закључује следеће:
"Највећи део тих места очуван је све до данас; углавном с истим
именима: Прошћење, Бистрица, Стричина, Гостиловина и Бје-
лојевина и сва су мање-више у непосредној близини
Добрило-
вине. Гостиловина и Бјелојевина припадају извесним делом још
и сада манастиру као његова имања. Намеће се с тога питање, да
ли данашње име Добриловина није мало измењено, у више на–
родном облику,
раније име Добрихнина, чије се значење, по ли–
чном власништву, временом заборавило. Мени ствар изгледа
потпуно вероватна, тим више што се Бистрица и Добриловина,
које се у обе повеље вежу заједно (у Лимској чак Бистрица До-
брихнина), налазе на левој страни Таре, једна иза друге, док су
Прошћење и Стричина преко пута, на десној обали?".
При том на 192. страници имамо податак да су
1673. године Радоје, Вукоје и Томаш Војиновићи приложили су манастиру (Добриловини) Доњу Луку, али су се после покајали: "
узеше Луку под своју руку и не би има добро". По речима тестираног Војиновића, место Лука и данас постоји близу Добриловине и оно је заиста и било у власништву Манастира, све до 1945. године.