7. Тукић, Аранђеловдан, Батковић, Бијељина
Припада хаплогрупи I2-PH908, роду А7 у табели СДП. Овај род који обухвата три тестирана Драпића из Жабице код Љубиња и Врпоља код Требиња и Николића из Тодорин дола код Мионице, карактеришу сљедеће карактеристичне вриједности маркера DYS391=10, DYS439=10, DYS635=21. Посебно је карактеристична вриједност DYS439=10. Поред ових вриједности Тукић има и неке своје карактеристичне вриједности DYS19=15, DYS385ab=15-15, DYS392=12. Слава Тукића Аранђеловдан би можда могла бити повезана са славом Драпића у Жабици, Михољданом, јер се ради о прослављању истог свеца. Свакако везу Тукића са Драпићима требало би потврдити и SNP тестом. неки Драпићи у Херцеговини тестирани су позитивно на Z16983, па би било да и Тукић провјери овај SNP.
Велибор Лазић је оставио детаљније податке о овој породици:
"Тукић – крсна слава Свети архангел Михаил, 21.11. (08.11) – Батковић, засеок Липовица. Тукићи су по много чему специфична породица у оквирима Батковића, али и шире. По досељењу нису међу најстаријима, јер се, угрубо, њихово досељење може смјестити у период 1840-1842, али су једини са предањем о поријеклу из босанске Крајине, а не из Херцеговине или Црне Горе. Шта више, по једној верзији потичу из села Градина, недалеко од Верића, јужно од пута Бања Лука – Приједор, док по другој потичу из околине Кључа. Занимљиво је и да умјесто стандардне верзије о херојском убиству бега и тиме изазваном бјегству, имају релативно прагматичније предње о пљачкању бега и потоњем бјегству. Као посљедица тога, по једној верзији, неки од оних који су остали у старом крају прешли су на ислам. Ова легенда би могла крити и податак о томе да су у старом крају на неки начин припадали вишем слоју кметова, можда давали сеоске кнежеве, па чак и субаше, задужене за прикупљање дажбина од осталих Срба (што не би био јединствен случај). Већ приликом аусторугарске упоставе земљишних књига они су једини Срби у Батковићу и шире, који посједују земљу у власништву (остали власници су углавном бегови из Бијељине, Брчког и Зворника). Ово је био темељ каснијег развоја породице, накратко заустављеног након 1945. из разлога које је могуће претпоставити. Тукићи су једни од ријетких који и данас располажу са пар старих приповједача који могу рећи доста тога о породичној прошлости. Према породичном предању, „први Тукић није имао дјеце“. Шок након те реченице је тешко описати, али је још већи шок када попис из 1851. то потврди и појасни. Наиме, најстарији припадник породице пописан 1851. у Батковићу је Саво Тукић, рођен 1781. године, а данашњи Тукићи су потомци сина његовог брата, који се доселио са њим, или непосредно након њега. Интересантно је да у близини поменуте Градине, у селима Верићи и Ламовита, данас живе Тукићи, али славе Ђурђевдан. Свакако би било занимљиво провјерити да ли постоји повезаност ових породица, јер се ради о заиста ријетком презимену. Тукићи, што се самог Батковића тиче, не дијеле поријекло по мушкој линији ни са једном другом породицом (о томе не говори ни предање, нити писани извори), а евентуалним истраживањима даљег поријекла у Крајини на пут стаје веома слаба очуваност писаних извора."
Генетички резултати Тукића упућују више на херцеговачко поријекло, али није искључено ни кретање на правцу Херцеговина-Крајина-Семберија.