Узорак: 628
I2-Y3120 35.66%
I2-PH908 23.40%
Север 12.26%
E-V13 13.37%
E-Z1057 7.47%
E-Z5018 2.71%
E-Z5017 2.55%
E-Y37092 0.48%
E-L540>A6295 0.16%
R1a-Z282 13.21%
R1a-Z280 10.98%
R1a-M458 2.23%
R1b-M269 9.24%
R1b-Z2103 3.98% (R1b-Z2705 3.18%)
R1b-P312 2.23% (R1b-U152 1.27%)
R1b-U106 1.59%
R1b-PF7563 0.96%
R1b-L51 0.32%
R1b-L23 0.16%
J2b-Z534 6.85%
J2b-M205>Y22059 3.82%
J2b-M241>L283 3.03%
J2a-M410 4.78%
J2a-L24 2.07%
J2a-M67 1.59%
J2a-M319 0.48%
J2a-Z6055 0.32%
Ј2а-L581 0.32%
G2a-P15 4.78%
G2a-PF3345>L497 2.87%
G2a-PF3345>CTS342 0.80%
G2a-M406 0.80%
G2a-L91 0.16%
G2a-BY63384 0.16%
J1-M267 3.18%
J1-Z2313 1.59%
J1-PH128>FT19410 0.64%
J1-ZS4393>ZS9949 0.64%
J1-ZS4393 0.16%
J1-M267 0.16%
I1-M253 2.55%
I1-P109 1.27%
I1-Z63 0.64%
I1-M253 0.48%
I1-Z58>A480* 0.16%
Q-L332 1.11%
E-M123 1.11%
E-V22 0.80%
I2-M223 0.80%
I2-P78>A427 0.64%
I2-L801>CTS6433 0.16%
I2-Y16419 0.48%
T-M70 0.48%
G2b-M3124 0.32%
E-Y182141 0.32%
R1a 0.32%
N2-FT182494 0.32%
N1-TAT>L1026 0.16%
G1-M342 0.16%
Значајна разлика у присуству I2-PH908 постоји између ове зоне југоисточне Србије која би се збирно могла назвати торлачком и Македонаца из оног раније објављеног истраживања Македоније (Мекдонци, Турци, Албанци). Док је овдје I2-PH908 и даље сразмјерно висок, у Македонији он пада за скоро 10%. При томе, треба имати у виду да је у генетичком истраживању Макеоднаца једним дијелом кориштен и узорак из торлачке, сјеверне зоне, па је проценат I2-PH908 у неторлачком дијелу Македоније још нижи од 14,5% колико износи у том истраживању.
Вјероватно у том контексту има смисла оно што је Павле Ивић својевремено записао:
"Пажњу истраживача привлачи нарочито једна велика скупина очигледно давнашњих изоглоса које иду углавном заједно од ушћа Тимока преко источних подножја планина дуж српско-бугарске границе до Осогова, а затим у широком луку кроз североисточну Македонију до Овчег Поља и Скопља и даље јужно од Тетова ка албанској етничкој граници око Шар-планине."
Затим даље пише: "Нигде на јужнословенском тлу нема тако густог снопа тако старих и тако значајних изоглоса као што је овај о којем овдје расправљамо. Штавише, нема тако дубоке језичке пукотине ни у севернословенском свету, ако изузмемо линију коју раздваја Западне од Источних Словена (конкретно Пољаке и Словаке од Руса и Укрјаинаца). Откуда толика пукотина, како је она настала?"
Ова језичка "пукотина" се данас налази на подручју бугарских и македонских говора. Она је могла настати у раном средњом вијеку као посљедица зоне несловенског становништва у том подручју. Међутим, рекло би се да је и по језику и по генетици (ако ништа друго, а оно по присуству I2-PH908), оно словенско становништво које је ту живјело у раном средњем вијеку ипак било ближе везано уз словенско становништво западног него источног и централног Балкана.
Пренијећу поново оно што је Окука написао о торлачким говорима:
"Prostor srednjoštokavskih govora u srpskoj dijalektologiji poznat je pod imenom prizrensko-timočka dijalekatska oblast. Ona je specifična po tome što ulazi u balkanski jezički savez. To znači da njeni govori imaju nekih zajedničkih osobina sa susjednim bugarskim i makedonskim govorima i da su doživjeli neke procese koji su ostvareni i u grčkom i albanskom jeziku.
No govori prizrensko-timočke zone od samog početka osjetno su se razlikovali o bugarskih i makedonskih. "U njima su po pravilu zastupljene sve štokavske inovacije iz vremena do XlV veka.
Izmene u glasovnom sistemu s kraja XIV i početka XV stoleća ili izostaju ili, pak, daju druge rezultate» (S. Remetić). Tek u srednjem vijeku, u vrijeme koje još nije precizno utvrđeno, dijelom su izašli iz opštih štokavskih razvojnih procesa i ušli u neke razvojne sfere balkanskog jezičkog saveza."
Из овога што је написао Окука, јасно је да повезаност торлачких говора са штокавским не може бити посљедица некаквих миграција или ширења из периода државе Немањића, већ да је та веза знатно старија, вјероватно из периода насељавања Балкана Словенима, а да је након тог насељавања била прекинута и да су се тад торлачки говори самостално развијали уз балканске и утицаје источнобалканских словенских говора.
Укратко, по досељавању били су дио исте словенске масе као и Срби у провинцији Далмацији, али су због чињенице да су били ван граница првобитне Србије Властимировића и касније Војисављевића, имали другачији језички развој.