Што се тиче језика, језик нпр. Пољичана из Пољичкога статута из 14. стољећа један је језик с језиком Захумљана или Бошњана, а једини значајан биљег му је, да по правилу има звук "и" тамо гдје други имају "је", а остали биљези су:
- ки, ка, ко намјесто који, која, које; и ту црту су имали и Бошњани и Захумљани раније, но су је изгубили; доказ тому је да се и данас каже неки, нека, неко а не некоји, некоја, некоје. Оно представља правилно развиће из прасловенских кии, каја, које; У повељи Кулина стоји "власи, кире ходе по мојему владању"
- честица -ре, која је се пристављаше замјеницама када су оне односне или поричне; ниткоре, никогаре, никомуре; исту су до дан данас најбоље задржали Словенци, а у данашњем стандартном језику је исчезла осим у реликтима, како сам чуо у Босни од старијих, да кажу ондар, кадар и сл. намјесто онда, када. У рашким списима она често гласи -зе / зи, па су говорили ктози, когази, комузи, ондази, а данас је једини реликт њојзи. И -ре и -зи су настали из прасловенскога -же.
- правилан развој ђ>ј, па међа, међу, свађа итд гласе меја, меју, сваја.
Ово чини штокавски и чакавски, јекавски и икавски не разним језицима, а двома облицима или варијантама једнога те истога језика, јер се један у други дају преобратити (конвертирати) само измјенивши два звука ђ = ј, је = и. Иако је случај, да и Бугари и источни Срби кажу "што" и "млеко", србски се не да преобраћати у бугарски и бугарски у србски; Једини узрок зашто ове двије варијанте нијесу именом један језик је социјалне природе, а никако лингвистичке. Иста ствар је била јасна ученијем људима Средњевјечја, који су га зато називали просто словинским језиком.
Један примјер из Пољичкога статута писанога на кирилици:
Да бенефицији и очестја црикве имају се сабљусти и право дати прије свих иних ствари и да никтор не мози приузети али посести цриковнога али узрдржати оно ча је цриквено, а десетине да се имају плаћати онако, како је нарејено ( наређено ) са светим отцем и записано. Толико је тко би се нашао грихом проклет очито и навишћен за проклета, да не мози обћити ни живити с иними људми, одложе чељади од оне куће гди стоји. И ако би га у том проклетству достигла смрт, нима се укопати с иними крстјанами, него инди. И они тко би се нашао очит ожурник, и они ки би се не хтио исповидити да и једноч на годишће, тер га у том смрт нашла, и кто би, ча бог упаси, сам себи учинио смрт ли, такојер.