Жупа Имота заиста чисто географски гледано улази "иза леђа" Паганији. Међутим, постоји читав један појас који је изворима веома слабо покривен у раном средњем вијеку, а који се налази између српских и хрватских подручја (бар оних који се помињу код Порфирогенита),а то су управо Имотски, Дувно, Купрес, па и Плива донекле. Имота и Плива су код Порфирогенита поменуте као хрватске жупе, али већ у каснијим изворима видимо да су биле у Босни (Плива- помиње се као дио босанске територије већ код Дукљанина) или Хуму (Имотски- у српској држави у 13. вијеку). Ливно и Цетина (Сињ) не би требале бити спорне као хрватске у средњем вијеку, јер је доста извора која говоре детаљано о земљама, племству и становништву на подручју тих жупа. А то је све оно што нам недостаје за Дувно, Купрес, Гламоч, Имотски.
Први поуздан помен Имотског као тврђаве је тек из половине 13. вијека, а тада је то већ увелико штокавско подручје под управом хумског жупана Радослава, унука Немањиног брата Мирослава.
Питање је такође колико је тај међупростор између Хрвата и Срба око поменутих подручја суштински био насељен. Можда се Срби и Хрвати у почетку нису сукобљавали јер је постојао нешто шири појас ничије земље између њих. На том простору ће касније штокавци издоминирати као експанзивнији.
Moje perspektiva na te stvari je sasvim drugačiji. Nije važno ni plemstvo ni pripadnost nekim krovnim srednjovjekovnim "državnim" institucijama. Za mene na prvom mjestu dolazi međusobna povezanost ljudi na određenom mikroprostoru koja se ostvaruje kroz razne vidove komunikacija, bili privatni, gospodarski ili kulturni. Granice takvih komunikacijskih prostora su određeni i prostornom logikom i prometnom infrastrukturom. U tom smislu prostor Biokova, preko Imotske krajine do Posušja i Duvna su jedan komunikacijski prostor. Kako to na primjeru jedne scene iz Benetovićeve "Hvarkinje" (oko 1600g.) izgleda lijepo se vidi i na primjeru vlaja Radoje koji je zaljubljen u plemkinju Goju i koji zamišlja svoje svatove i koga će sve pozvati:
„Aj, što mi zatvori vrata u obraz. Ne čini se tako, tako mu kruha! Kako ću sest ovde prid vrata, i ne dilih se dočim gospodin ne dojde da imam već ta odgovor. Naaa, vira t' i duša Radoje, nikako je ovo čeljade prihirno, mila lišca a male pameti. Daj srićo, stoj bolje, ništo mi se uzdrima; nisam spao ovih noći misleći ob ovomu da bi se već spirilo ovo. Zvati ću na pir
iz priko vrha, čak
od Cetine, rodbinu; istom da mi se je vina dobaviti. Ubit ću desetero goved i najmanje četrdeset ovan i zaoblice. Staroga ću svata Vuletu Jugovića
Podgornjanina; kume venčane Miloša Planinčića i Grgura Dorotića Bilajane; vojvodu prid svatove Radosava Oblačinovića
Dumnjanina; bandiraša Dragića Vojkovića; i ostale svatove po izboru
Primorjane i
za gorom vladike. Uz nevistu Barbara i Madalena Zoričića, Milica Miličića, Stanuša Petkovića, Ana Vinovića, Ljubuša Vojkovića, Dorotija Vučića i neviste
po izboru od Imotskoga do Radoboljice. Haj, haj, haj! Goje, lipa mi te čast čeka!“