Крајем 19. и почетком 20. века наша земља, после САД, имала највећи проценат усељавања у свету. Били смо уређена земља у којој је човек могао да живи од свог рада и да успе. Врхунац прилива имиграната у периоду 1903-1914. године...
Србија је у првој половини 19. вијека уживала статус аутономне кнежевине, да би 1878. године стекла статус независне државе. Промјеном династије 1903. године - мајски преврат (у чланку се наводи атрактивност војног позива) улази у фази истинске парламентарне демократије.
Одлика српског друштва у 19. и 20. вијеку, без обзира да ли на власти били Обреновићи или Карђорђевићи, је да сељак ни код под којим условима (дугови) није могао изгубити земљишни минумум. Ове чињенице (аграрни односи и
слобода) Србију чине јаким имиграционим подручјем, и то прије свега за Србе из крајева под османском влашћу.
Павле Јуришић Штурм, Ђорђа Вајферт или ненаведени Матије Бана су појединци у односу на масу станвништва из осталих крајева насељених српским живљем.
Озбиљне анализе указују да је почетком 19. вијека
било више Срба у Босанском пашалуку (заједно са Новопазарским санџаком) него у
Београдском или још тачније, како је то једном Амикус
исправно написао, Смедеревском.