Видљиво је да је у најранијој фази додира Словена са Романима постојала јасна етничска подела на Србе и Влахе. Живот на заједничском простору, трговина, касније и заједничски језик, култура, обичаји, вера, братимљење, женитбе довеле су до сближавања (конвергенције). Још од 9. века западнобалканске Влахе и Србе делио је једино традиционални начин живота; иста имена, иста вера, но један је традиционално словенски пољанин, ратар, трговац и занатлија, док је други горанац, сточар и трговац својим продуктима. Ово је време када су Влах и Србин постали влах и србин, сточар и пољеделац. Били су ту и трећи, тзв. Каравласи, који су Цигани из Румуније, али нису никакви сточари него занатлије, који су били ковачи и израђивали дрвене судове, те тесно сарађивали са власима, који су им били клијенти. Етничка, полуетничка, културна, сталежска или каква год била али подела на Хрвата, Србина, Влаха и Арбанаса била је присутна у средњем веку макар у областима сапостојања.
Гргур Николић 6. јула 1418, издаје повељу којом укида царину пред Стоном на Заблатку:
сваком тко годи греде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини и такође из Стона.
Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи:
и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах
Када долази турска власт, уводе се и турски термини. Израз србљин или меропх - завистни грађанин, замењује се називом "раја".
Запажа се настојање османске власти, у суштини бошњачске властеле, да помоћу влаха населе пусте крајеве Херцеговине, пре свега западне.
Када је споменути војвода Владимир на дату реч и на веру дошао, Хамза бег му је дао баштине на мезрама Добро Село и Бухово у околини тврђаве Љубушки, баштине на мезри Мокро у околини Мостара, баштине на мезри Лединац у околини тврђаве Имотски, и на мезрама Конгора, Хумљани и Цраштани и две мезре Шал и Турјак које обе представљају читлуке… Синан бег му је такође дао тапију на земљу звану Ракит с тим да се у царској земљи настани и у њој борави и настани на споменуте земље оне који их обрађују и невернике који су са њим стигли и да даје наведене земље особама колико год их сад дође са стране.
Тако да ми се чини, да су србљи који нису побити већином постали раја, те се у њих задржало разлика "ми наспрам влаха", а они који су сада Срби, бар ијекавски, посматрају реч влах неутрално, јер су делом и сами од њих, за разлику од рецимо Поморавља и Смедерева, где се влах, иако има и србско име и православну веру, опет сматра нечим погрдним и другачијим.
