Најлепша српска поезија

Вјера и култура Срба > Културно наслеђе

<< < (30/31) > >>

Ojler:
Јован Дучић

НОСТАЛГИЈА

Јесење поподне мре у завесама,
Тужно цвили ветар из далеког грања.
Мир. То је свечани тренут кад се сања,
И кад душа хоће да остане сама.

Често у те сате са сузом у оку,
Ја осећам тихо у болима дугим:
Све је покидано са мном и са другим,
И чекам однекуд нову реч дубоку.

И докле се деле светлости и тмине,
И ноћ пада као паучина мека:
Све натпêва хучна музика тишине!
Све надвиси неми глас који се чека!…

Јовица Кртинић:
Милутин Бојић (1892-1917)

ВРАНЕ

Гледао сам дуго како лете вране.
Црне као младост кад у неврат тоне.
У даљини запад каткад блеском плане,
А над њиме сиви облаци се гоне.
Без крика, без циља летеле су вране.

Црне, истоветне, страшну причу зборе,
Како је ужасно с другим једнак бити.
Тишина: пролазност и вечност се боре.
Све крај мене пада у њихове нити.
Ала је ужасно с другим једнак бити!

Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.
То вран један крикну. Јато за њим грну.
А он је кликтао, свестан своје моћи,
И водио циљу браћу своју црну.
Ћутећи су вране летеле у ноћи.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада
Да сам био сличан каквој чедној жени,
Што, пошавши стазом на којој се пада,
Трза се, а стид јој образе црвени.
Те вечери Воља роди се у мени.

(1910)

Срки Вук:
Иван Лаловић

МИЛОЧАНЕ

Дивно ли си ноћас, Милочана,
жутим прахом купају те звезде.
Вироштак у зеленилу спава,
Благи снови кроз шљивике језде.

Под крошњама светлуцају свици,
мир зрикавци преливају смехом.
Под стопалом месеца жар дана,
дуси танго играју над реком.

Југо грли орах, а чежњом, као
што се љубав пољупцем продаје.
Септембар је, трава росу чека.
На луну и судбу псето лаје.

Ojler:
Васко Попа

ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није
Не би било неба
У слепом нашем стану.

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали.

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле.

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило.

https://www.youtube.com/v/r_Kd3u79peQ

Ojler:
Бранко Ковачевић

ТЕШКО САМУ И НА САНУ

Тешко земљи куда војска прође,
И ђевојци која сама дође!

Сватовима без Старога свата,
Тешко сестри без иједног брата!

Није лако "саму ни на сану",
Ни чобану на кишноме дану!

Тешко глави без заврате капе,
Катулику вишему од папе!

Тешко селу без праведног кнеза,
И мјешини без сигурног веза!

А љепоти тешко без доброте,
Тешко кући ђе се миши коте!

Тешко старцу кој са ђецом спава,
И просјаку коме чифут дава!

Тешко мајци коју снаје 'ране
И овцама које вуци бране!

Навигација