Ову причу сам саставио од постова које је корисник под шифром "Дјед" качио на форуму сајта „Kraina forces.“ Нажалост форум је пре више од годину угашен.
Сјећање старог дједа на Банију
„Шта ми недостаје? Све! Деси се тако да шетам Кнез Михајловом, у неке хладне јесење дане... а онда са неког ћошка допре до мене мирис печеног кестења, а мене душа заболи. Неђе близу моје Живаје у брдима, био је кестењар... е а кад би моја мати отишла нама накупит кестења неби се враћала без десет кила, а ми онда удри, пеци, једи.
Чудноваст ти је старији народ, ако му неко не оправи писмо, не јави се телефоном, мам почне промишљати да се ђе коме или коме његову није шта ружно десило. Удаљени смо многи једни од других. На едној страни родитељи, дјеца на другој, рођаци и комшије јопе на трећој...Само Господ свемогући јопет нас скупит море.
Неђе неку ноћ сам пробаза тамо нашим крајем. Иша сам ка тражити лугара да ми дознаку за дрва направи, а он јопе, врази шњим, умака прије но што сам стига. Изода сам се за њим по цијелој Банији. Многе чобане видијо, начинили оне колибе, замаскирали се свежом бујади, и олисталим грабовим гранчицама. Сиђа на оном пању у Гају и гледа доље на баре и ко зна колико би трајало да се не чу воз уз тријесак и не пусти писак те ме разбуди.
Некако сам најволио, кад оно код нас баш припече, извалити се под орај. Некако ми пода њим био најдебљи лад. Начинио сам био и сто пода њим погдјекаде сам и жгањце под њим поијо, а кад оно озго упече, ондак баба изнесе подмете да се разгалимо, а кувала је баба малтене од Ђурђевдана до Митровдана, сва су је чељад вољела. Кад би се оклен скаква пута вратио прва окрепа ми је била подмета у љетном периоду, а ако би киша искренила, тад сам се ја зна испети на штагаљ и мирисати траву.Вирно би ондак кроз расушена брвна есул се тежаци у пољима на вријеме склонили од љетна пљуска.
Чим се извалим и прео очију метнем шкрљак, мам сам тамо, ил под орајом јал под крушком иза кулице... Погдјекаде седим на сточићу у башчи док се баба бочи са травом у гредици. Дочекујем школарце подбочен на стакете... Погдјекаде испраћам пијаног кумића Илију... Зна је, јадан сам ти зањим, чим ме спази да сам боље воље, сврати да ме штагођ ка приупита. Каки гођ да је одговор, он и даље замајава све док га не приупитам дал би попио коју. Није никада дозвољава да га поново исто приупитам. Још би ми река да гледам да у влаши не буде една чаша. Дава сам ја њему и више да попије ал је зна бити наврзан и тешко сам га се рјешава кад више увати.
Штаб ви сад ћели од мене? Да вам ја сад ође диваним како сам се са бабом доманђава. Давно је то било остарјело се па се заборављело.
А било је тога па да. Романтично ал на други начин. Кад је носила кетен и конопље намакати у ријеку, а ја озго с косице провирива ел сама ил јој мати шњоме. Ма нећу више ни ријечи о томе.
Сједимо тако око казана, гледамо едни у друге, сјетимо се сретније дана и времена... Како кои казан изађе и кад кушамо оно зера да дадемо оцјену ишћераном казану, тако почнемо и гласније диванити. Чудо Божје је та наша ракија. Свађе је приспјела. С њоме чељаде море и у радости и у жалости. Јал се пиле излегло, јал овца ојагњила, јал кобила ождријебљела, наздрављало се њоме. Вамо јопе, ако се женило, удавало, рађало јопе се с њоме наздрављало. И о укопу, за покој душе, јопе брез ње није ишло. Ондак се још знало и споменути, да ет један није ни слутио кад је пека да ће се за душу његову пити. Кад чељаде треба каке куражи, ваља зера ракије кушати. Кад јопе треба души смираја, и туј је ракија... Сјетимо се тако и Бранина казана и његову судбину опричамо. А лако је разазнати његов казан. Дела га је чувени Сисачки мајстор Милардовић и на сваки је, по жељи домаћина, исцрта и исписа нешта по домаћиновој жељи. На Бранином казану, својијем сам очима гледа, писало: Своме Средњем Сину Савану. Биле су туј још исцртане шљиве, а винта за окретање је била месингана. Ма позна би га међ иљаду другије казана. Неко је река да није било онога натписа, моребит да би га и вратили... А ракија у њему печена, вавије је била укусна.
Сјетимо се и гарава тигања из кога смо јели прженије јаја на продимљеној сланини, и жгањаца из велике дрвене здјеле зачињене са врелом масти или врућом вареником.Сјетимо се својије урамљених војничких слика и слика са друговима из завршних разреда из школе и са зборова код нашије цркава. Ријека и потока и свега што се око њих догађало. Млинова на које сам џакове жита на парипу возио... Недам ја, да оно све у купине зарасте, да је паветина и автовина прекрију. Сјетимо се и сјећамо и старије заната и алата. Старије банијских кућа са баџама и оније плејнатије пјетлова на крововима што су показивали смјер вјетра. Сјетимо се дрвеније кола са гобељама, на којима смо љетину кући довозили, а у задње вријеме нам служила ка драги сувенири на којима смо држали цвијеће и по коју жуту и зрелу мисирачу. Сјетимо се наших старих јела, наше попаре, цицваре, жгањаца, крпица, таране, врскије жмара..."
Наставак у следећој поруци.