Срби се сматрају Словенима, ну нема спора. Са те тачке никад нису имали проблем као рецимо Хрвати и Бошњаци, мада и код њих се данас не бежи од словенства бар је то сигурно за Хрвате.
Служимо се ријечју и схваћамо је овлаш. У прошлости је било тако, да си у мирна времена сједио са својим племеном у једној долини и ту ти се цио живот одиграва. Обрадујеш се када видиш којекаква пастира или путника, који ће ти описати што се "тамо далеко" налази и збива. Радовало се госту издалека и старо и младо.
Што су времена бурнија, то је више кретања, бјежања, прелажења граница, упознавања сусједних племена, склапања савеза ради заједничке одбране и како би било наугод свима. Понајвише у таква времена се јавља свијест о том ко су ти сусједи, па ако нађете да говорите истим или сличним језиком и увидите да имате исте обичаје, онда се и роди притча о истом поријеклу и заједничким митским предцима, што и намеће здрава мисао. Тако схваћаш, ови су једни рођаци или племеници, а други пак су туђини, другога језика и обичаја. То схваћање је вазда постојало, само није имало имена. То да се "своји" зову именом Словени није дио наше народне традиције, него је ствар коју су у Средњем Вијеку знали само људи од књиге, многопутници који су много видјели и са многими разговарали. И сам факт, да једни данас говоре Сл
авени, други Сл
овени, трећи Слав
јане, четврди Слов
јане је показатељ, да су настали из разних књижних традиција. И људи су толико тврдоглави, да не могу увидјети и признати, да употребљавају искварен облик тога назива и у знак почитовања својих праотаца прилагодити га сви исконому облику и свому изговору, тако да екавци кажу Словени, икавци Словини, а ијекавци Словијени. И овдје на бесједишту, само ја тврдоглаво не пишем по школској навици, него ми је важније, да буде смислено и поправљено по здраву разуму и новим сазнањима.