На основу овога што је Петар пронашао, постоји вероватноћа да су Благојевићи са Косова.
Према неким подацима, Благојевићи могу бити из југозападне Србије, или са севера Црне Горе. Слава Св. Лазар ми се некако више уклапа у те крајеве.
Ко је дошао у Страгаре
Досељене породице често су се делиле и разилазиле
Очито, као што се са више страна стекну различите породице у једном селу, тако се једна породица раслојава и дроби насељавајући се у неколико места. Понекад је томе разлог бројност породице и величина сточног иметка, кад је тешко сместити се у неко насеље где већ постоје старе породице па је недовољно слободне земље за придошлице, понекад и то што се селило у млазевима и поступно, понекад што су у самом путу искрсавале различите прилике које су утицале на поделе и разилазак породица у потрази за новим стаништима.
У овако подељеним породицама су памћени порекло и сродство и чувана иста крсна слава као њихова залога и доказ.
Попут Спасића, Симића и Благојевића, насељавала се и група фамилија Карајовића. Карајовићи су матично насељени у Гледић, где су дошли пре Првог српског устанка из Ибарског Колашина, од њих су Карајовићи у Бајчетини (дошли ту крајем прошлог века), а род су са Косовцима, Ивановићима, Богдановићима и Јовановићима у Милаковцу и Милетићима и Божовићима у Годачици. Ове фамилије имају још једне заједничке сроднике – Карапанџиће у Ерчегама у Моравици (Драгачево), што само потврђује правац њиховог досељавања у Шумадију. Осим породичног сећања, које је почетком овог века било још свеже, све ове фамилије су очувале и исту славу – Митровдан.
У Страгарима је 1735. године свештеник Веселин Борисављевић, пореклом из Трудова, код Нове Вароши. Од Нове Вароши, из села Косатице, потиче и стара страгарска породица Рајића, досељена почетком XVIII века. По другој верзији су од Пипера, а били су пре доласка у Страгаре насељени у Велењу (?) у околини Новог Пазара. Рајићи у Страгарима имају сроднике у Гледићу (1921. је девет кућа Рајића у овом селу), у Бањици код Чачка и у Гучи. По овом размештају се најбоље види правац њиховог насељавања у Шумадију. Од ове фамилије су Танаско Рајић, барјактар Првога српског устанка (погинуо у боју на Љубићу 1815), и значајни српски песник Велимир Рајић (1879-1915).
У Страгаре су, кад и Рајићи, дошли од Сјенице преци Цицића (17 кућа) и Марковића (3 куће). Тад долазе и Вересићи, чији се предак Петар Вересија помиње у Карађорђевом Деловодном протоколу 1812. године. У исто време (око 1735) долази и Павле Гужва, родоначелник Гужвића (од којих је чувени тополски свештеник Стеван Гужвић и аранђеловачки лекар Милан Гужвић). И знаменити страгарски Тодоровићи, чији су данашњи огранци Богојевићи, Јевтићи, Марковићи и Миловановићи (1923. укупно 11 кућа), такође су дошли кад и Рајићи, али из Вранеша код Пријепоља. Из ове породице је Марко Тодоровић, буљукбаша у Првом устанку, а од њиховог сродника, одсељеног у Паланку, потичу чувени новинар и књижевник Пера Тодоровић (1852-1907), сарадник Светозара Марковића, ухапшен због Црвеног барјака у Крагујевцу (1876), а због Тимочке буне (1883) осуђен на смрт, па помилован, и хумориста Миодраг Тодоровић (умро 1995).
Стање и састав становништва Шумадије под аустријском окупацијом (око 1735. године) су врло важни да би се разумео данашњи његов састав. Јер ово, претежно досељеничко, становништво је, уз малоброј но староседелачко становништво, основа на којој ће настати савремени тип Шумадинца.
Предео Лепенице је познат по врло разноликом саставу становништва, које потиче из многих области. Најактивнија област за насељавање Лепенице, према истраживању Тоше Радивојевића (1911. године), била је Стара Србија, која је дала петину становништва Лепенице, док од осталих области Тимок има 8,5 одсто, а друге мање од по пет одсто удела у становништву.
ИЗВОР: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“
Следећа породица која је, приближно у исто време кад и поп Филип, дошла из правца Сјеница-Бијело Поље у околину Жабара су Благојевићи (старо презиме Величковићи), којих је 1923. године било 17 кућа. Из ове породице је Десимир Благојевић (рођен 1905. у Тополи), један од највећих српских песника овог века. Родоначелник Благојевића се, заправо, прво населио у Горович и од њега је тамо фамилија Пиштољевића (1923. било 16 кућа), од којих једни почетком XIX века пређу у Јунковац (18 кућа Пиштољевића 1923. године), а други у Жабаре (данашњи Благојевићи). Родоначелник Благојевића и Пиштољевића се доселио са два брата. Од једног брата су Спасићи у Тополи и Крћевцу (1923. године укупно 29 кућа), а од другог Симићи у Божурњи (1923. године 30 кућа). По породичном предању, које је записао Дробњаковић, „кад су Симићи дошли у Божурњу, кмет Савко (родоначелник данашњих Савковића) није им дао да се настане, те се они крену натраг и дођу до Лужница (Лепеница). На наваљивање осталих сељака Савко се предомисли, пошље човека те их врати, и да им земљиште да подигну куће и да се настане.“ Доказ сродства и заједничког порекла ових родова у Горовичу, Јунковцу, Жабару, Божурњи, Тополи и Крћевцу је и иста слава (Св. Стеван).
Ови Благојевићи се помињу на почетку текста о Страгару. Не знам да ли могу бити у некој вези са овима из Маслошева. Слава није иста, као ни миграциони пут, па се не може ништа конкретно тврдити.
Није јасно зашто их Недељковић помиње када говори о становништву Страгара.
Такође, није прецизирано из које Трнаве је тај ђед Благоје. Трнава има више по Србији. Мени на ум пада она код Чачка, а тамо (Драгачево) има Благојевића који славе Лазаревдан и пореклом су из околине Пријепоља.
За сада су ове две опције у игри, Косово и северна Црна Гора/југозападна Србија.
