Па није јасно (мени) зашто само римски папа може да ти да круну, а ниси његов духовни поданик, зашто су православне цркве пристајале на то, зар није, шта ја знам, васељенски патријарх такође могао да да круну. Мислим, очито да није, али ето, нелогично ми је.
Послато са SM-A715F помоћу Тапатока
Мислим да се на ту титулу треба гледати само политички. Папа је био главни не само духовни већ и свјетовни ауторитет Запада. Имати статус краљевства признат од Папе, у сфери западне васељене тог времена, је било исто као и данас бити признат у УН. Немањићима је требало то прије свега политичко признање, ако ништа друго,а оно због Мађара, који и данас мислим да држе титулу краљева Србије у насловној титулатури својих краљева и који су тад показивали значајне претензије према Србији.
Однос са папама првих Немањића била је игра мачке и миша. Пуни вијек су Немањићи "завлачили" папе у томе да ће постати католици, само што нису, и опстали као јединствено православно краљевство у Европи (мислим једино да је постојалоу Галицији још). Папе су се надале католичењу Срба, али од тога није било ништа. Увијек је у односу на папство у Србији постојао добри (Драгутин) и лоши полицајац (Милутин). Али земља је остајала православна. Зато су се папе коначно у 14. вијеку окренуле, дотад махом православним, Албанцима и њима дали провизорну Regnum Albaniae али под директном контролом католичких Анжујаца.
Од византијских царева Срби су неку врсту званичног признања добили тек у 15. вијеку, кад је Стефан Лазаревић добио титулу деспота, највишу византијску титулу испод цара. Наравно да Византинци нису признавали ни немањићку краљевску (која у Византијском ситему није ни постојала), а поготово царску титулу.
Свети Сава и св. Стефан Првовјенчани су признање духовног суверенитета добили са истока, а политичког са запада.
