Манастир Лешок или Лешак је православни средњовековни манастир у близини села Лешок, поред Тетова. "Лешак" је српска, првобитна варијанта тог имена села и манастира.
Манастир се налази поред македонског села Лешок, на падинама Шар-планине, на надморској висини од 610 м. Унутар манастирског комплекса налазе се на извесној удаљености локалитети два храма: први - посвећен Успењу Пресвете Богородице, и други посвећен светом Атанасију Александријском. Према запису на старој манастирској каменој чесми, произилазило је да је опустели манастир ("доњи" - погрешно називан Св. Атанасија) са Богородичином црквом, обновио српски кнез Лазар Хребељановић (1329—1389) у своје време, подарио му велика имања и саградио тај источник (чесму).[5] Игуман манастира Кирил Пејчиновић је у вези са тим, пре 1845. године написао књигу посвећену ктитору кнезу Лазару, која је међутим остала у рукопису. У том рукопису се иначе и помињу обе цркве истог манастира, али то није било познато црквеним властима. Манастир се 1899. године налазио под бугарски Егзархатом, јер су га "бугараши" силом преотели 1880. године. Они су узалуд брисали спомене српских ктитора, јер је кључни доказ остао баш у храму, и то на Св. Проскомидији.[6] Бугарски егзархисти су 1898. након свирепог убиства игумана Србина хаџи Језекиља, првобитни ктиторски запис на чесми као "српски траг" - уништили, и нови са савременим неадекватним текстом поставили. Коначно је са уличне стране манастирског конака, игуман Сава Митровић 1923. обновио успомену на градитеља, и саградио нову (са натписом) "Чесма кнеза Лазара", уместо претходне, која се налазила у порти. Уследило је затим 1927. године зидање нове, треће садашње манастирске цркве Лазарице, посвећене косовском великомученику - освећена је 21. септембра 1936.[7] Постојала су два извора киселе воде у манастиру.
Историјски гледано заиста постоје два дела српског православног манастира Лешак: горњи (старији) и доњи (млађи). Оба се налазе на манастирском земљишту. Доњи манастир је из незнања, дуго погрешно називан по Св. Атанасију, мада је имао црквицу посвећену Пресветој Богородици.
Горњи манастир је старији средњовековни, положен ниже једне од кула старог разореног града Лешка, познатог у народу под именом Леђенград. Тај град Лешак у Доњем Пологу, је заузео 1180. године Стефан Немања српски владар. Мада се понешто знало о постојању тог старог манастира, о њему није било поузданих података до 1927. Те године је монах манастира Лешак Теодорит Кирски (Рус) открио рушевине порушене цркве, посвећене Св. Атанасију Александријском.[8][9] Било је то повише данашњег манастира, изнад самог пута Лешок - Брезно. Побожни становници суседног села Брезно, су одувек показивали пијетет према једној зидини на том месту, за коју се по предању веровало да је манастириште. По рашчишћавању рушевина откривени су заиста темељи невелике троделне камене црквице (основне дужине 8 и ширине преко 3 метра - без избочина наоса), и уз њу делови мермерног иконостаса са једном оштећеном фреском, архијерејски трон такође од мермера, те остаци басамака (степеника) који су лево водили навише ка хору, а са десне стране отвор као улаз у крипту, са костима преминулих епископа. Најинтересантнији је био налаз очуваног мермерног жућкастог саркофага (са поклопцем), који је био не померен уз јужни зид. На финој површини предње плоче, сачувао се уклесани натпис који сведочи да је ту гроб ктиторов. Горе, на поклопцу, уз ивицу примећен је очуван натпис мајсторски урађен лепим, ситним а читким рукописом. Из садржаја тог натписа могло се сазнати много тога. Ктитор тог храма био је јеромонах Антоније, који је почео градити цркву испод града, на месту које је заравнио, у време српског краљ Милутин (1253—1321). Сматра се да је то било пре 1321. године. Манастир је под његовим настојатељством дочекао и сазивање великог српског сабора у Скопљу, где је [1346] године пред бугарским патријархом и српским археепископом Јоаникијем, донето више важних одлука. Српски краљ [Стефан Душан] (1308—1355) је крунисан за првог цара, како се ту каже - "Српској земљи, и Грчкој и Приморској". Даље, архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх, а заслужни ктитор манастира Лешак, монах Антоније - први епископ Полошки, чија је дијецеза тада установљена, али под новим именом - Јоаникије. Манастир са свим околним зградама је трајао до турских пустошења. Када је дефинитивно опустошен и разрушен, остао је скривен под земљом неколико векова. Монах Теодорит је 1927. године поред откривених рушевина, саградио малу чуварску кућицу, у којој је боравио као пустињак, и чувао драгоцене остатке, до своје смрти 1939. године.
