Добра тема, Роквићу.
У истом крају постојало је још једно, веће и познатије село -
Велико Набрђе. Налазило се између данашњег села Мандићевац и Боровичког језера о којем је писао Роквић. Заправо је Мандићевац био заселак где су били виногради мештана Великог Набрђа.
Србска села у овом делу Славоније су била посебно трн у оку хрватским властима. Вероватно због тврдог Србства њихових мештана. И док су у Другом светском рату усташе дошли у црним униформама, са камама, у комунистичкој Југославији су смислили много перфидније начине да искорене Србе одавде. Брозови високи официри осмислили су изградњу војног полигона баш у подручју села Велико Набрђе. Није било никаквог нарочитог техничког оправдања да се баш ту гради полигон, чак је и у ближој околини било много погоднијих места.
Становништво које се тек стварно скућило после повратка (ко из шуме ко из логора), обавештено је 1963. године да ће морати да се сели. За своја имања добили су некакво обештећење, од којег су могли да се скуће негде друго. Последњи пут су се окупили и сликали код старог храста у центру села, а затим пошли на разне стране. Неки Набрђани су тада отишли у ближе градове (Ђаково, Осијек), неки у друга славонска села, а велики део њих тада је отишао у Срем. Након ратова 1990-их, већина оних што су се раније раселили по Славонији прешли су у Србију (Бачку, Срем, Београд, по неко у Шумадију) или отишли у иностранство.
Црква у Великом Набрђу посвећена Успењу Пресвете Богородице (Велика Госпојина), што је и сеоска слава, подигнута је 1776. године. Изграђена је у барокном стилу са високим звоником, остала је на свом месту, али не задуго.
Полигон укупне површине 30 квадратних километара је отворен крајем те године. Дали су му упечатљив назив "Сутјеска" (од 1991. године то је војни полигон хрватске војске под називом „Гашинци“). Од почетка употребе полигона, као мете су служиле и куће Набрђана. Оно кућа што је било квалитетније је разграђено, а материјал однет за друге потребе. Велико Набрђе је полако нестајало. Остала је црква. Нису је смели разградити, јер је, тобож, званично била под заштитом државе. Али се зато догодило, више пута, да су лоши стрелци артиљерије ЈНА "случајно" погађали црквени звоник. Од једног поготка у унутрашњости цркве избио је пожар и тада је изгорео барокни иконостас непроцењиве вредности. На крају, у тако демолирану грађевину чобани из околних села почели су утеривати стада у случају невремена.
Цркву су, колико толико, обилазили Набрђани окупљајући се у завичају за Велику Госпојину. Од 1991. године престали су и ови скупови, а црква је потпуно уништена.
Оштећена црква, снимак из 1983. године
