Средњовјековни православни манастир Лабостин на Дувањском пољу

[роквић]

СРЕДЊОВЈЕКОВНИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР ЛАБОСТИН НА ДУВАЊСКОМ ПОЉУ

Mанастир Лабостин датира, на основу пронађених материјалних доказа за период XII или почетка XIII вијека. Српска - православна митрополија и архидијецеза херцеговачко - захумска (даље у тексту Херцеговачко - захумска митрополија), у чијем је саставу већим дијелом била и данашња Милешевска епархија, објавила је 1890. године свој први шематизам гдје су побројани сви њени манастири и дата њихова историја. Међу 16 наведених манастира на том великом простору, који су били живи или у рушевинама на 11. месту био је манастир Ваведења пресвете Богородице на Дувањском пољу. Разликовао се од осталих манастира по томе што су његови темељи били преорани, али се зна где су били, камен од кога је био сазидан још постоји - уграђен је у једну стару дувањску џамију, а сачувао се кључ и манастирски печат.
Манастирски печат, који му је био уступљен, обрадио је Вид Вулетић - Вукасовић, прочитавши и легенду са печатника: †.Манастирь Лабостјань* храмь* Вьведение* Престие* Бце*. При томе је унеколико урађена ревизија првобитне легенде која је била објелодањена у Шематизму из 1890. године. Та измена се односила на назив манастира који је у првом читању гласио као ЛМОСТИН (Мостине), што је исправљено у Лабостјань (Лабостин). Име манастира - Лабостин прихватио је и Владимир Ћоровић.
Бронзани печат и кључ средњовековног манастира Лабостин са Дувањског поља, те древне православне богомоље са крајњег северозападног дела Херцеговачко - захумске митрополије уклиње дубоко у Босну, стицајем срећних околности доспјели су у резиденцију митрополита херцеговачко - захумског Серафима Перовића у Мостару који је заслужан што су у Шематизму из 1890. објелодањени до тада прикупљени подаци о овој богомољи. Захваљујући митрополитовом разумијевању манастирски печат је уступљен Виду Вулетићу Вукасовићу да га проучи и опише.
Манастир Ваведења пресвете Богородице, како стоји у Шематизму из 1890. године, уздизао се поред пута који са југа Дувањског поља, од Кома - Либа водио на север у варошицу Дувно, десет минута пјешице од Мандиног Села, наспрам Рашћана, поред Градине која се помиње под именима Миркова, Маркова, или Мандине градина. Поред манастира било је и гробље на коме су Турци порушили крстове.
У Шематизу Херцеговачко - захумске митрополије из 1890. године објелодањен је податак који свједочи и о томе како се стекло сазнање о манастиру Лабостину. Наведено је да је печат овог манастира нашао “прије 60 година (око 1830., прим. Ј.Б.) неки тежак Вујин Билановић на мјесту гђе је манастир постојао - орући онуда земљу. Он је печат предао некаквом пивском калуђеру Сочивици који се случајно тада код његове куће десио. Затим је од руке до руке ишао печат докле је ове (1890., прим Ј.Б.) године из куће Џонлиза у Мостару избављен и сада се налази, као што је поменуто, у мостарској митрополији... На мјесту гђе је печат нађен, нашао се у земљи 1880. године и један кључ - сигурно од цркве, који израдом такође показује старину, а начињен је од бронзе”.

У рукописној заоставштини архимандрита Нићифора Дучића, пријатеља и блиског сарадника митрополита Серафима Перовића, постоји једна необјављивана биљешка, по свој прилици начињена прије 1890. године, гдје се помиње српска православна црква Јабука на сред Дувањског поља, чији су се темељи у другој половини деветнаестога вијека видјели изнад земље и он гласи: “Жупањац варошица у Дувну. Јабука црква на сред поља Дувањскога виде се развалине поред земље. У џамији у Жупањцу има један камен са написом ћирилским из те срушене цркве Јабуке.Мостина манастир у Дувну. Раскопан му је темељ, те се сада сије и оре туда. Печат је тога манастира у Џонлиза у Мостару, тако и кључ. По печату се зна да је црква била Ваведења”. Поред те цркве Дучић помиње и манастир Мостину (Лабостин, прим Ј. Б.) на Дувањском пољу чији се темељи не виде и гдје се простор на коме се он налазио оре. Пошто се, у народним пјесмама о Мијату Томићу, опјевана Јабука ливада, одмах иза Градине, или мјеста гдје Шематизам из 1890. помиње манастир Мостину, онда је, очигледно је, ријеч о једној истој богомољи. Дучић по свој прилици, није добро разумио казиваче који су му саопштили податке о дувањском манастиру.
И Вид Вулетић - Вукасовић покушао је да на Дувањском пољу нађе потврду о постојању овог манастира. Посредством Мостарца Тоше Иванишевића он је дошао до свједочења Саве Вукановића из Дувна који му је потврдио да постоји предање да је код Мандиног Села постојао православни манастир који се звао Лабостин или, како су га неки звали, Хлабостин. Нешто више података о манастиру Лабостину тридесетак година касније покушао је да прикупи Владимир Ћоровић, али његова настојања нису донијела резултате. Бавећи се Лабостином Ћоровић се није позивао на запис о овом манастиру објелодањеном у Шематизму из 1890. године, а није знао ни за поменути запис Нићифора Дучића

[роквић]

Са нешто више основа могло би се створити представа о томе како је изгледала црква манастира Лабостина, на што нам указује печат ове богомоље. На основу печата може се претпоставити да је манастирска црква могла имати три куполе што, уосталом, каже и Вид Вулетић - Вукасовић , “ у пољу је на печату урезан храм са три кубета, тј. два побочна мања, а по сриједи велико кубе. На побочном кубету с десне је стране, као у спакату живопис сприједа. Уз кубе је с десне и лијеве по један крст, а с десне се стране иза истог кубета спушта анђео, као у храм. На кубету су, с лијеве стране, сприједа два прозора, а тако је и на храму на прочељу с десне код врата, прозор, а један с лијеве код олтара... Код олтара је у храму (храм је у пресјеку) с десне стране старац свештеник под брадом у владичанској орнаментисаној столици те прима Богородицу (у млађахној доби) која је пред њиме према десној, а старац је (Симеон?) окренут пут лијеве. Из Богородице су два лица, с десне Јосиф, а с лијеве Ана. Иза Јосифа и Ане налазе се три женска лица. Сви су обучени у дугим хаљинама попут далматике, а на глави им је светитељски торац (ауреола). Просто поље пред Богородицом испуњено је цвијећем, а тако је малко цвијећа и под ногама. У ријечи ЛАБОСТИЊ је А окренуто урезано с наопако”.

И Шематизам Херцеговачко - захумско митрополије, а и биљешке Нићифора Дучића помињу податак да су манастир разорили Турци, а да су камен од кога је био грађен одвезли у оближње Дувно и од њега сазидали џамију. Поред тога Дучић помиње да је том приликом однесен камен са ћириличним написом који је затим уграђен у спољашни зид дувањске џамије гдје су се ћирилична слова разазнавала на камену. Поред тога Дучић је записао да су се сачували печат и кључ овог манастира и да та два предмета чува српска мостарска породица Џонлизи.
На простору где се налазио манастир у подножју Градине у Рашћанима, на рубу Јабуке ливаде, до данашњих дана сачувало се неколико скупина стећака, што потврђује правило да су се око манастира, у чијој су близини била насеља, формирала гробља. На јужној падини Градине је 20 стећака, на југоисточној падини су три велика украшена стећка на којима доминирају крстови са једнаким краковима који се проширују при крајевима. Четири стотине метара на сјеверу према Дувну, у пределу Јабуке ливаде, је 30 стећака. Сви ти гробови постављени су у правцу југоисток - сјеверозапад (исток - запад) што је карактеристично за сахрањивање православних хришћана.
На узвишењу Градина код Рашћана и Мандиног Села које се уздиже изнад Јабуке ливаде, налазе се остаци праисторијског утврђења. Градина је, како каже Алојз Бенац, “једно невелико узвишење које се како неки пупак уздиже изнад равног терена у источном дијелу поља. Изванредно је добро повезана - у визуелном смислу - са градином на Либу, тако да изгледа да се налази под њеном непосредном заштитом... Само узвишење је неједнако уздигнуто, углавном је овалног облика и оријентисано по дужој основи у правцу исток запад. Обиљежено је са неколико тераса на различитим нивоима, али се ипак истичу двије основне терасе: једна на сјеверној старни која је знатно виша, и друга на југозападној страни, нижа и равнија” . На источној страни градине постоји огромни тумул, на коме су нађени гробови са остацима дрвених сандука, који потичу ис средњег вијека или турских времена. На градини је српска православна црквица.
На југоисточном дјелу Дувањског поља на 1023 метра над морем уздиже се узвишење Либ који доминира и стражари над Дувањским пољем, на чијем врху су трагови велике праисторијске далматске градине, за коју је Константин Пач изнео тврдњу да су то остаци далматског Делминијума, што су прихватили још неки историчари.
Очигледно је да топоним Либ, кога народ зове и Хлиб одише далматском древношћу. Негде у близини, у једној варијанти Летописа попа Дукљанина, помиње се планина Хливај (Хиливај - Хлив - Лив) па се може претпоставити да је ријеч о истом локалитету. Само одгонетање значење имена манастира Лабостин могло би се можда довести у везу са висом Либ ( Либ - Лив - Хлив - Лабостин - Хлабостин).
До данас није познат, или бар није сачуван извор који би посвједочио када је манастир Лабостин тачно подигнут. Вид Вулетић - Вукасовић је закључио да његов печат потиче из тринаестог вијека. У том вијеку широм Босне подигнуто је доста православних манастира на просторима српских средњовековних земаља међу које прота Светислав Давидовић, убраја манастир Озрен, Трескавац, Гостовић, Ловницу, Папраће, Тавну, Крупу, Липље, Ступље, Возућу, Добрићево, Медну, Завалу, цркву Светог Петра у Чичеву, манастир Бањску код Пријепоља, Милешеву. Овај узлет православља повезан је са успоном српске немањићке државе. Из тога времена вјероватно је и Заострог код Макарске, манастир у коме су били српски калуђери реда Светог Василија Великог - василијанци. Манастир су касније отели римокатолици, порушили га, и крај њега од истог камена, сазидали самостан.
Седиште Захумске епархије било је у манастиру Пресвете Богородице у Стону или, што неки тврде, у истоименом манастиру у невесињском селу Залому. Постоји увјерење да је Дувањско поље одувијек било у саставу Захумско - херцеговачке епархије чија се граница простирала северном страном дувањског краја, а у историјским изворима Дувно се као саставни дио Захумско - херцеговачке епархије први пут помиње почетком осамнаестога вијека, то је остало и после реорганизације ове епархије у деветнаестом вијеку.

[роквић]

Без конкретних података тешко је одредити када је срушен овај манастир, је ли се то десило једном или више пута, и је ли, прије него што га је сасвим нестало, неки пут обнављан? Не знамо ко га је први срушио: Турци или римокатолици - Мађари. Десило се то прије 1660. године када је Дувно посетио Евлија Челебија, који тврди да је у то вријеме ово насеље бројало око 400 кућа гдје је била једна велика џамија. Претпостављамо да би то могла бити Ђуђ - Џаферова џамија у Дувну подигнута у старом језгру овог мјеста.. Ако се прихвати податак Нићифора Дучића да је дувањска џамија направљена од камена од срушене цркве Јабуке, онда се рушење ове богомоље, или манастира Лабостина догодило прије доласка Евлије Челебије.
За географски и духовни простор у чијем је средишту био манастир Лабостин на Дувањском пољу, посвећен Ваведенију пресвете Богородице могло би се везивати и Дивошево јеванђеље пронађено 1960. године у православној цркви у селу Подврху код Бијелог Поља у Старој Херцеговини. Ова богослужбена књига, према запису који је у њој оставио непознати преписивач, писана је по наруџбини босанског велможе Дивоша Тихорадића, који се помиње у двема повељама босанског бана Стефана Котроманића, из 1332. и 1333. године. У првој повељи Дивош се помиње међу сведоцима из Завршја , што значи из данашњег Дувна, Ливна и Гламоча, из ширег залеђа Сплита, а могло је бити написано око 1330. године. Данас се чува у Музеју Митрополије црногорско приморске на Цетињy.
Ова богослужбена књига рађена је по обрасцу источне цркве. Ријеч је дакле о православној богослужбеној књизи која се користила у Српској православној цркви све док није откривена, и не може послужити у католичкој, ни једној другој цркви. Преписана је са предлошака са кога је преписано и Мирослављево јеванђеље према обрасцима Православне цркве.
У везу са традицијом коју је иза себе оставио манастир Ваведеља пресвете Богородице са Дувањског поља могао би се довести и запис из једног рукописа манастира Хиландара из XVI или XVII вијека: Приложи са и написа са сь грецкаго на словенскїи џзик годнымь отцем Виталїемь в Дувна. Помен имена монаха Виталија из Дувна могао би на посредан начин да укаже да се монашка ватра из манастира Лабостин, после рушења ове богомоље, разгорјевала на њеним рушевинама, у близини или на неком другом мјесту на Дувањском пољу. Овај запис јасно говори да је међу дувањским црнорисцима било и учених монаха који су преводили са грчког језика, што би могло да наведе на закључак да је Дувањско поље било центар духовности и писмености за шире подручје.
Према Општаку манастира Завале у Поповом пољу, међу приложницима из прве половине осамнаестога вијека који су давали прилоге овој богомољи било је и оних из Дувна (ДувЪно) и дувањског села Бришника (БришникЪ). Међу њима налазимо монаха Пајсеја и монахињу Анастасију. По овоме би се могло закључити да је и у то време на Дувањском пољу још било монашког жара манастира Лабостина, на старом или неком новом месту, који је настављао традицију ове древне богомоље. Међу дародавцима који су у то вријеме долазили у манастир Завалу било је и православних Срба из сусједног Ливањског поља.
Још један податак свједочи о побожности дувањских Срба који су духовно стасали у озрачју које је могао да шири православни манастир Вазнесења пресвете Богородице на Дувањском пољу. То је запис са плаштенице израђене 1754 године, који се чувао у Дабробосанској митрополији у Сарајеву. На плаштаници је записано : Откупи же Господи раба божија анатемис Симо Јелица, Перо Митрић и Лазо Дувњак. Писа Илија и Радич, АоД јереја Симона. У препису овог записа који је урадио Љубомир Стојановић уместо Илије Радича стоји Илија Обрад, а име другог приложника Јелице, Стојановић напомиње да би се могло прочитати и као Јелић или Јелича. Овај запис за Дувно је везан презименом Дувњак, што значи да породица приложника Лазе Дувњака не живи више на Дувањском пољу, него се са њега иселила. Пошто се презиме Дувњак јавља уз презиме Митрић онда би православне хришћане чији се спомен сачувао у овом запису могли тражити негде у сусједству, негдје на сусједној Купрешкој висоравни, у Равањској парохији у којој се једно поред другог среће презиме Митрић и Дувњак.;
Није случајно ни то што су дувањски Срби црквицу Ваведенија пресвете Богородице 1891. године подигли на вису Маркова градина, гдје су остаци средњевековних грађевина, али и грађевина из римских и старијих далматских времена. Још је међу православним Србима тада било присутно предање о срушеном манастиру који се уздизао на том мјесту или у непосредној близини. Због тога су се дувањски Срби одлучили да богомољу граде не у насељу , поред гробља у селу Рашћанима, него изван села на бријегу. Богомоља је зидана од тесаног камена који, уверени смо, није вађен из мајдана и обрађиван, него је ископан са темеља старе богомоље. Онда је и разумљиво што је новоподигнута црква, као и манастир који је претходно овде постојао, био посвећен Ваведенију пресвете Богородице .
Један од важних узрока што се о Православни манастиру Лабостин на Дувањском пољу, мало зна је у томе што су током XIX и XX вијека археолошка истраживања Дувањског поља углавном обављали археолози, ревносни службеници аустроугарске државе и њене политике у Босни и Херцеговини. Они су, због вјерских и политичких интереса, настојали да умање значај и затру сваки податак који свједочи о ранијем присуству Срба у Босни и Херцеговини, а поготово на Дувањском пољу. Тога става придржавали су се и каснији истраживачи.

Рад Вида Вулетића - Вукасовића, Стари манаст. печат из Дувна (Жупањца) објелодањен је у вријеме када су Римокатоличка црква, али и поједине хрватске политичке партије и покрети почели да шире и утврђују мит о томе како је хрватски краљ Томислав 925. године крунисан на Дувањском пољу, па је и шире географско подручје претварано у изузетно значајан хрватски историјски простор. У тај оквир се није уклапала прича о српском православном манастиру Лабостин.

[Amicus]

Роквићу, мораш оставити неки свој уводни коментар, да објасниш људима зашто покрећеш тему, и шта је значајно у тексту који је заузео три стандардне поруке. Овако, само затрпавамо форум, јер текстове који немају пропратну поруку поставиоца, углавном нико не чита, изузев ретких случајева кад се претражујући нешто специјално, налети на тражени део у тексту. Тако да, скуцај неки текст, па ћемо поставити у прву поруку.

[роквић]

Обришите слободно, није вама спорно како сам писао, него мјесто о коме сам писао.

[Бакс]

Обришите слободно, није вама спорно како сам писао, него мјесто о коме сам писао.

Наравно. Сви овде мрзимо Србе и покушавамо да себи затремо траг.

Баш на овом форуму који носи име "Порекло".