ГРАДЊА ХРАМА СВЕТОГ САВЕ НА ВРАЧАРУ Патријарх српски Герман (Хранислав Ђорић), устоличен је за патријарха 1958. године, као 43. српски патријарх и тај посао обављао пуне тридесет две године. Живео је у време великих изазова – комунизма, а животно дело му је било борба за изградњу Храма Светог Саве на Врачару у Београду. Поред тога, патријарх Герман је успео да пренесе посмртне остатке цара Душана и похрани их у Цркви Св. Марка, на Ташмајдану у Београду. Одбио је захтев државних органа да Црква подржи предлог да се Јосипу Брозу Титу додели Нобелова награда за мир за 1973. годину.
Прва црквица (12 x 5,30 м) довршена је за само шеснаест дана, а освећењу је 1895. присуствовао и краљ Александар Обреновић. Затим је, на 100 – годишњицу Карађорђевог устанка, 1904. године, објављен конкурс за скицу новог већег храма, у српско - византијском стилу. 1931. године, на инсистирање тадашњег патријарха Варнаве, од пет приспелих радова, изабран је пројекат архитекте Богдана Несторовића, са допуњеним детаљима архитекте Александра Дерока. 1932. године је почела изградња, тако што је најпре срушена привремена црквица из 1895. године. Ова нова Црква изграђена је за 57 дана а патријарх Варнава ју је осветио 1935. године.
Темељи Новог Храма на основу пројекта Несторовић – Дероко, освећени су 1939. године. Грађење је трајало до 6. априла 1941. године, када је због бомбардовања Београда обустављено. Од зидова Спомен – Храма окупатор је створио депо за возни парк, што наслеђују Руси и партизани, затим разне привредне организације и то пуних 40 година. Иначе, сам Хитлер је забранио радове на подизању Храма. Тек након 26 година пошто је био на месту патријарха, после 88 покушаја код представника разних органа власти и после њиховог убеђивања да то не буде Храм, него музеј Српске православне цркве са галеријом, што патријарх Герман није прихватио, 19. јуна 1984. године, Душан Чкребић је дао дозволу за наставак зидања Храма. Патријарх је, буквално, молио и кога је требало и кога није (Петра Стамболића, Драгишу Стаменковића, Немању Марковића, Мику Шпиљака, Ђурицу Јојкића и водио разговоре о питањима Цркве са Добривојем Видићем, Митјом Рибичичем, Миленком Бојанићем, Николом Љубичићем, Душаном Чкребићем, Веселином Ђурановићем, Иваном Стамболићем, Дражом Марковићем...).
За наставак изградње садашњег Храма Светог Саве на Врачару, требало је обезбедити огромна материјална средства, а прва цифра са којом се рачунало (у предрачуну) била је 15.000.000 америчких долара. Сви парохијски свештеници су дали свој прилог од 20.000 ондашњих динара, а највише су давали верници, поготово наши људи из дијаспоре, као што је инж. Коста Папић. Тако је једна породица из СЕНТЕ поред новчаног прилога од 100.000 динара, поклонила и надпрестолни филигрански крст у вредности од 200.000 динара. А само у једном дану, у Алхамбри у Калифорнији, 16. марта 1986. је скупљено 146.606,85 америчких долара. Злато за позлату Великог Крста на куполи Храма обезбедили су Срби из Женеве. Сам крст Св. Саве, тежак је 4 тоне, висок 12 метара, а позлаћен у површини 50 метара квадратних листићима дебљине 1,25 микрона.
Храм Светог Саве је дугачак 91, широк 81 и висок 80 метара. Висина куполе је 37 метара, а заједно са Крстом од 12 метара има тежину 4.000 тона. Овакав елеменат је подигнут на висину од 43 метра. Радове на изградњи Храма Светог Саве на Врачару, водио је протомајстор архитекта Бранко Пешић, а изградњу је изводило предузеће „Трудбеник“. Храм Светог Саве на Врачару је највећа православна црква на свету. Крст на Храму Светог Саве значи: три краја крста завршавају се на три полиране кугле. Три Сунца. Велико Свето Тројство. Средиштем Крста протиче сјајни Унутрашњи Крст. У угловима, између страна Крста су четири форме Оцила. То су конкавна исполирана поља која се унутрашњим странама преламају у четири слова „С“.
Прва литургија у новосаграђеном Храму је била 25. јуна 1989. године и њој је присуствовало око 150.000 људи из целе земље и дијаспоре. Тек недавно су постављена и велика и мала звона која су изливена у најпознатијој светској ливници у Аустрији. Сва звона су даровали појединци из нашег народа.
(Из књиге „Патријарх Герман у животу и борби за Спомен – Храм“, од Милана Д. Јанковића, Каленић, издавачка установа Српске православне епархије Шумадијске, Крагујевац, Београд 2001)
Приредио: Војислав Ананић
