ПОЛИТИКА: Звоник крије највеће тајне СПЦ
Стари фрижидер аутоматик „обода” из Цетиња, из оног времена када је и Монтенегро имао електроиндустријског гиганта, сада служи као ваздушна комора у којој се дезинфикују непроцењиво вредни списи из историје СПЦ.
Фрижидер-комора је препун избледеле хартије с почетка 19. века, која се, после дезинфекције и хемијске обраде, одлаже на централно место монументалног звоника, где струји највећа промаја, како би се пожутела хартија најмање 24 часа проветравала, а потом преселила у собу за аналитику.
Звоник цркве Светог Марка на београдском Ташмајдану крије највеће тајне Српске православне цркве у последња два века. За сада, само бог зна шта се налази у тим папирима, наслаганим у хиљаде картонских кутија или повезаних танким конопцима које се, потом, као старе новине, складиште у просторијама која штите гломазна гвоздена врата с решеткама, стилизована крстовима.
Донедавно, непроцењиво вредна документа била су прекривена прашином и птичјим изметом, али се сада убрзано ради на сређивању Архива СПЦ. Ни сада, звоник с неколико сређених радних просторија-комора не изгледа нарочито репрезентативно, већ делује као складиште старог издавачког завода уочи приватизације, које не зна шта ће с толико документације.
Нема чувара, алармних система или видео-надзора, око просторија где се налазе неке од кључних црквених и државних тајни од времена вођења централног архива, од 1831. године, када је потписан уговор с Портом о аутономији наше цркве.
– Ту се налазе пописи становништва парохија и епархија, преписка највиших црквених великодостојника с представницима других верских конфесија. Ту су документа о односу власти Кнежевине Србије са Србима у окружењу, али и списи који говоре о односу народа и цркве – набраја в. д. директора Архива СПЦ Радован Пилиповић, који са својим саветницима, бившим директором Војног архива и Војноисторијског института, пензионисаним пуковником Милојем Пршићем и архивским стручњаком, историчарем Јованом Пејином, свакодневно ради на сређивању и класификовању грађе.
Исувише дуго запуштен, још од 1989. године, када је из зграде београдске Патријаршије измештен у звоник, архив је сада добио привремено седиште, у згради старог Богословског факултета. Десет одсто грађе из звоника већ је премештено у нови депо, некадашњу библиотеку Богословије, која се налази преко пута патријаршије.
– Те 1989. године указала се потреба да се, на месту архива, постави штампарија, па су у врху цркве одлучили да целокупни архив преместе у звоник цркве Светог Марка. Звоници великих храмова имају довољно простора за смештање архива. То је случај са звоником манастира Марча код Загреба, где су чуване привилегије које је Србима дао цар Рудолф Други – прича Пилиповић, док у хируршким рукавицама показује неке од старовременских књига које су пребачене из звоника.
Архив, заправо, почиње озбиљније да ради тек од 2008. године, пошто су годину дана раније Свети архијерејски Синод, Архив Србије и Министарство културе потписали протокол о сарадњи. Тада су се држава и Црква коначно сетили да историјске драгоцености труну у звонику и хорској галерији, јер су и световне и духовне власти биле забављене такозваним важнијим националним пословима.
Али, боље икад, него никад. Није био проблем што се историјска грађа налази у звонику, већ што је била заборављена у звонику. Патријарх Иринеј је неколико пута обилазио складиште црквене историје и био је озбиљно забринут, свестан да је стара идеја о архиву у звонику ипак неизводљива.
Пре неколико дана, академик Драгољуб Живојиновић је разговарао с патријархом Иринејом, предложивши му дигитализацију архива Светог Синода и осталих црквених архива.
– То је неопходно за проучавање историје СПЦ у 19. и 20. веку. Тамо се налазе документа Сабора, Синода, преписке патријарха с великодостојницима разних конфесија, с државницима. Али, не постоји тачан увид у те списе. Ти списи су непроцењиво благо за историчаре: све што се догађало у Србији и на Балкану, свуда где је била СПЦ, сви извештаји митрополиту и патријарху говоре о црквеном животу, али и много више од тога. Ту, рецимо, постоји низ преписки око Конкордата и питања односа СПЦ с Католичком црквом. Свакаква изненађења су могућа, кад се среди архив – каже академик Живојиновић и подсећа да то већ чине архиви Србије, Матице српске, Југославије…
Већ је дигитализовано два милиона докумената из разних српских архива. Академик Живојиновић је с патријархом Иринејом разговарао и о могућој наменској згради, као трајном седишту архива.
Садашњи в. д. директора сматра да би то био кључни корак у фази коначног сређивања синодске грађе.
Међутим, Пилиповић није сигуран да је идеја о дигитализацији могућа у скорије време, иако је свестан значаја тог подухвата, који би, према његовом виђењу, за сада футуристичком, изгледао као микрофилмски дигитални центар, смештен у добро чуваном подземном депоу, какав је, рецимо, ташмајдански мистериозни подземни свет пећина и ходника, који су Римљани користили као каменолом, Срби као склониште од Турака, док је током Другог светског рата подземље Београда било ратни штаб немачког генерала Лера.
То је већ филмска верзија с драматургијом историјског трилера јер, осим чињенице да се мрежа ходника налази управо испод цркве Светог Марка, и Пилиповић и његова два саветника, Пршић и Пејин, слажу се у једном: да у звонику постоје документа која могу судбински осветлити последња два века наше прошлости.
Изложба у мају
– Центар за мултидисциплинарне студије при Београдском универзитету могао би да помогне при дигитализацији архива СПЦ. То је моја идеја, као човека из САНУ – каже Драгољуб Живојиновић.
Директор архива СПЦ каже да ће се грађани уверити од каквог су значаја документа из депоа Цркве, на изложби „Српски духовни простор и београдска митрополија 1804–1918”, која се припрема за мај ове године.
