Нацистичка агресија на Југославију, први дани рата, разрушен Београд и први таласи заробљеника на путу ка нацистичким логорима. Међу њима и мој прадеда, Никола Мајсторовић. Никакве информације о њему наредних година, све до 1944. или 1945. Затим следи пуштање из логора, заједно са пријатељем из суседног села, на транспорту у возу ка Србији, прадеда који предаје војничку књижицу свом другу да проследи његовој жени, мојој прабаби, уз констатацију да се он жив неће вратити.
И то је прича која се врти у мојој породици од како знам за себе. Прабаба је покушавала преко црвеног крста да сазна било шта, међутим све што је добила је споменица палог борба и пензија на прадедино име.
Касније су поједини чланови породице давних 60-их година покушавали да пронађу било какав траг, и најдаље до чега је се стигло је да је прадеда стигао са возом до Загреба, наишао на групу усташа и да су га заклале и оставили тако у возу, или чак га оставили само на шинама. А негде су чули и верзију да су му усташе одсекле главу и само избацили из воза.
Е сада мене занима пар ствари, пошто је у питању крај рата и пуштање из логора, а и лично кроз разне архиве, нисам нашао довољно информација, занима ме да кренем хронолошким путем од тренутка када је уследило пуштање из логора, до транспорта преко свега осталог, хаотичног стања у НДХ, Србији и осталим земљама које је погодио рат, како бих сложио целу слику и покушао да решим мистерију.
Јер и ако је његов пријатељ присуствовао његовој егзекуцији од стране усташа а није хтео да пренесе мојој прабаби све детаље, мора постојати неки запис из тог времена или било какво сведочење, јер неко је морао то тело и да склони негде, пријави, сахрани или како је већ процедура налагала ако знамо да се то дешава у време пораза нациста, где су већ победници успоставили контролу над ослобођеним територијама, а да су те усташе само заостале снаге изгубљене стране у бекству или повлачењу.
