Порекло српског етнонима

[сɣнце]

присутно само у украјинском и то у речима за које се претпоставља да су изведенице

Да је само украјински није тачно,  а и да јест не би било ништа мање важно. Ријеч пасрб присутна је у украјинском, бјелорусском и пољском. Ово троје често имају сличну лексику.
Посебност ријечи pasierb у пољском је, да осим "пасинак" значи још бочни изданак на стаблу; ко је садио воћке, биће му познато, да постоје гранчице за које се сматра да су неродкиње и да само залуд црпе снагу биљци, па их се реже. Е то се у њих исто зове pasierb или ако бисмо ми имали ријеч за то онда паизданак или лош изданак а енглесски epicormic shoot.








Удаљиш ли оно па- онда се губи значење лош, некористан, нежељен или псеудо- те остаје право значење sierb = изданак. У том смислу и пасрб као пасинак и јест син који је изданак другога човјека, а срб би онда био просто (свој) изданак.

Не будите лијени, натисните на спону и провјерите, право ли зборим.  https://sjp.pwn.pl/slowniki/pasierb

Ово за "присербити" је твоја претпоставка, нисам видео да се неки лингвиста позива на тај глагол у тумачењу српског етнонима.

Проф.др. Ковалев Г.Ф. који се је обавио много публикација из поља етнонимије. https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D1%91%D0%B2,_%D0%93%D0%B5%D0%BD%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%B9_%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87

Највећа сметња овде је што би се очекивало да један такав стари облик буде присутан у старословенском, најраније забележеном словенском говору који је временски најближи прасловенском, а тога нема.

Погрешно видиш старословијенски језик. То је књижни облик словијенскога језика са простора Бугарскога царства на који је превођена црквена литература. Познато је тек 17 списа и из њих 10.000 ријечи, али велика количина тих ријечи представљају калке са грчкога, а постоји велики број народних ријечи које нису забиљежене.Тако да црквенословијенски никако није мјеродавнији индикатор од народних говора који су потомак живога прасловијенскога у непрекидивом временском континуитету. Ријечи пасерб и присербитися нису унесене са стране а такођер нису могле настати ни из чега, него имају свога предка и свједоче о његову постојању као што ти и ја свједочимо о постојању особе с I-Y3120 мутацијом.


Баци поглед овамо https://ruslang.ru/doc/etymology/1975/07-tseitlin.pdf


Пошто су ријечи сродне нашему етнониму тек реликти и њихов положај на грани сродства не може се одредити прецизно, тако се и значење етнонима Срби не може изразити прецизно него се оно наслућује из онога што је оквирно заједничко свим реликтима. Је ли значење паизданак у пољском мотивисано  значењем пасинак или обратно не знамо; то јест у ком смијеру је ишао семантички помак, не знамо, али то не значи да требамо не хајати за саму веза, јер та веза је преочигледа, да би била случајност.  Којим редослиједом се је развијао семантички помак између србати (увлачити, усисавати усвајати), пасрб (усвојак и изданак) и присрбити се (присисати се, присајединити се) на садашњем стадију истраживања немам одговор, као што не могу тачно одредити које из континуа значења је послужило мотивацијом за придавање етнонима, је ли "изданак" или "ујединити се" или је изданак мотивисао етноним а етноним мотивисао значење присајединити се. Какав год редослијед, ипак знамо у који семантички кластер можемо уврстити наш етноним и то је велик успијех што се мене тиче.

[НиколаВук]

Да је само украјински није тачно,  а и да јест не би било ништа мање важно. Ријеч пасрб присутна је у украјинском, бјелорусском и пољском. Ово троје често имају сличну лексику.
Посебност ријечи pasierb у пољском је, да осим "пасинак" значи још бочни изданак на стаблу; ко је садио воћке, биће му познато, да постоје гранчице за које се сматра да су неродкиње и да само залуд црпе снагу биљци, па их се реже. Е то се у њих исто зове pasierb или ако бисмо ми имали ријеч за то онда паизданак или лош изданак а енглесски epicormic shoot.








Удаљиш ли оно па- онда се губи значење лош, некористан, нежељен или псеудо- те остаје право значење sierb = изданак. У том смислу и пасрб као пасинак и јест син који је изданак другога човјека, а срб би онда био просто (свој) изданак.

Не будите лијени, натисните на спону и провјерите, право ли зборим.  https://sjp.pwn.pl/slowniki/pasierb



Проф.др. Ковалев Г.Ф. који се је обавио много публикација из поља етнонимије. https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D1%91%D0%B2,_%D0%93%D0%B5%D0%BD%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%B9_%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87



Погрешно видиш старословијенски језик. То је књижни облик словијенскога језика са простора Бугарскога царства на који је превођена црквена литература. Познато је тек 17 списа и из њих 10.000 ријечи, али велика количина тих ријечи представљају калке са грчкога, а постоји велики број народних ријечи које нису забиљежене.Тако да црквенословијенски никако није мјеродавнији индикатор од народних говора који су потомак живога прасловијенскога у непрекидивом временском континуитету. Ријечи пасерб и присербитися нису унесене са стране а такођер нису могле настати ни из чега, него имају свога предка и свједоче о његову постојању као што ти и ја свједочимо о постојању особе с I-Y3120 мутацијом.


Баци поглед овамо https://ruslang.ru/doc/etymology/1975/07-tseitlin.pdf


Пошто су ријечи сродне нашему етнониму тек реликти и њихов положај на грани сродства не може се одредити прецизно, тако се и значење етнонима Срби не може изразити прецизно него се оно наслућује из онога што је оквирно заједничко свим реликтима. Је ли значење паизданак у пољском мотивисано  значењем пасинак или обратно не знамо; то јест у ком смијеру је ишао семантички помак, не знамо, али то не значи да требамо не хајати за саму веза, јер та веза је преочигледа, да би била случајност.  Којим редослиједом се је развијао семантички помак између србати (увлачити, усисавати усвајати), пасрб (усвојак и изданак) и присрбити се (присисати се, присајединити се) на садашњем стадију истраживања немам одговор, као што не могу тачно одредити које из континуа значења је послужило мотивацијом за придавање етнонима, је ли "изданак" или "ујединити се" или је изданак мотивисао етноним а етноним мотивисао значење присајединити се. Какав год редослијед, ипак знамо у који семантички кластер можемо уврстити наш етноним и то је велик успијех што се мене тиче.

Сад је све доста јасније, хвала на исцрпном објашњењу. Црпети,црпсти/србати. 

[Lajbnic]

Лајбниц, драго ми је да се расходимо тек у потанкостима, а да нам је правац колико-толико једнак. Зашто ја не поддржавам *сърб је, јер би он у Лужичана дао облик Sjarby по истом закону по којем гърдло*, гърньць и гърдъ* дају gjargawa,gjarnc и gjardy. Имаш ли за то неко објашњење?

Да, тај део етимолошког пута где се поклапамо није био споран ниједног тренутка у овој нашој расправи. Мада, скоро сам нашао један нови корен у једном раду који би можда могао да уздрма ово ПИЕ *sr̥bh, па не би било лоше да продискутујемо и о томе, али касније о томе.

Што се тиче овог *Sjarby / gjardy, ту си већ на кривом трагу. Прво, облик gjardy је доњолужички облик, док је код горњолужичана то hordy. Већ се овде види да је у питању палатализација g -> gj (тзв. меко g) код доњолужичког и g -> h код горњолужичког, тако да је ово *Sjarby фонетски неправилан облик.

Друго, не треба да изводиш лужички облик Serb- од *сърб, већ од *сьрб. У периоду од неке 600. г., када су Лужичани усвојили етноним од Сурба/Сорба, па у наредних неколико векова, долази до смицања ъ -> ь. Ова промена је могућа и о њој је писао Шустер-Шевц. Дакле, овај унутрашњи лужички развој би изгледао овако: *сърб -> *сьрб -> Serb-. Временом, овај ендоним је превладао и потиснуо старији облик Сурб/Сорб који је, по Шустер-Шевцу, постојао код Сурба/Сорба на реци Сали (ово би требало да су изворни Сурби/Сорби, јел' те) све до 9. или 10. века - овај податак сам видео код једног уређивача Википедије па ћу поставити цитат:

The actual Sorbs, living along Saale (Solawa) river in the 9th and 10th century, were already then called "Surbi". Schuster-Šewc suggests, that there was some kind of u or o between the S and the rb. So the o in Sorbs is no German invention.

Код Шустер-Шевца то стоји овако:

Oblik prihvaćen u današnjem govornom nemačkom jeziku sa vokalom o- (takođe i starija forma sa -u), nepoznat je lužičkosrpskom jeziku u Gornjoj i Donjoj Lužici, a prema izvorima bio je ograničen samo na zapadni deo starolužičkog, zapadno od reke Mulde i Saale. Odavde je ovaj oblik dospeo u srednji vek i u latinske i nemačke hronike, a kasnije je odatle prenesen na istočnije naseljena starolužička plemena (Glomaci, Nisani, Milzani), ostajući međutim i dalje ograničen samo na izvore na nemačkom i latinskom jeziku

Дакле, Срби на реци Сали себе су изворно звали Сурби, док су старолужичани, који су то име усвојили, то променили у Serby који је временом постао и једини облик за Лужичке Србе, док је облик Сорб остао код Немаца као егзоним. Прилично је јасно да су Франци у Фредегаровој хроници ипак добро записали оно што су чули: "Dervanus dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant"

[сɣнце]

Друго, не треба да изводиш лужички облик Serb- од *сърб, већ од *сьрб. У периоду од неке 600. г., када су Лужичани усвојили етноним од Сурба/Сорба, па у наредних неколико векова, долази до смицања ъ -> ь.

Дакле, Срби на реци Сали себе су изворно звали Сурби, док су старолужичани, који су то име усвојили, то променили у Serby који је временом постао и једини облик за Лужичке Србе, док је облик Сорб остао код Немаца као егзоним. Прилично је јасно да су Франци у Фредегаровој хроници ипак добро записали оно што су чули: "Dervanus dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant"

Добро. И наш етноним и овај лужичана своди се на изворни облик сьрби. Свеједно ти тврдиш да је бар у Лужичана био сърби из разлога что су Њемци записали на латинском Surbi. На правом си путу што тврдиш да су тај етноним Њемци чули у самих Словијена да тако себе зову, а не да је било обратно.


Ја тврдим да је тај облик од самога почетка био сьрби* само њемачко ухо ономадне није чинило разлику између ь и ъ те их је оба вокализовала с помоћу "u" или "ü" у транскрипцији. То свједоче ријечи које су њемци преузели од Словијена:
кързнарь > kürsner, kürschner
чьбьръ > zuber ( чабар се у литавском зове kibiras )


Како објашњаваш то?


Мислим да је Шустер-Шевц измислио тај пренос етнонима и прелаз из сърб у сьрб тек да објасни облик surbi али за то нити има доказа нити потребе јер zuber показује да њемачко ухо није подешено да чује разлику између редукованих [и] и [у].

[Ⰹⱐⰸ ⰽⱁⱀⰻ ⰱⱑ ⱄⰾⱁⰲⱁ]

Друго, не треба да изводиш лужички облик Serb- од *сърб, већ од *сьрб. У периоду од неке 600. г., када су Лужичани усвојили етноним од Сурба/Сорба, па у наредних неколико векова, долази до смицања ъ -> ь. Ова промена је могућа и о њој је писао Шустер-Шевц. Дакле, овај унутрашњи лужички развој би изгледао овако: *сърб -> *сьрб -> Serb-.

Извини, ако си то вещ нѣгде у вашой дугой прѣдходной разправи навео, али мене би занимало у коєм гласовном окруженю се та наводна прѣмѣна *u → *i по Шустер-Шевцу зби, будущи да се вальда не свако *u (каснѣє ъ) помѣри напрѣд у *i (каснѣє ь), но само на одрећених положайих, проузроковано одрећенами сусѣднами гласками. Є ли Шустер-Шевц дао йоште вещма примѣра освѣн¹ *сърбъ → *сьрбъ, с койими се дотична поява лагкше може схватити?

Зачто питам за окруженє? Зато что на примѣр знамо да се у прасловѣнском послѣ првога узнебченя (palatalizacije) али прѣће своћеня двогласника на єдногласнике (monoftongizacije diftonga) заиста догоди гласовна промѣна *u → *i, али само у одрећеном гласовном окруженю. Наиме, како ти є зацѣло познато, у поздном прасловѣнском нѣгде мећу четвртим и шестим столѣтєм се зби гласован прѣвой зван на енглезском «vowel fronting» или «fronting of back vowels», на нашем можда «помак самогласника (заднєга реда) напрѣд», или «напрѣћенє самогласника (заднєга реда)».

То значи да прасловѣнски самогласници заднєга реда *a, *ā, *u, *ū као и двогласи *ai, *au и дуго носно у, *ų̄ налазещи се послѣ небчаних или узнебчених сугласника

   *х = {*j, *ň, *ľ, *ď, *ť, *ř, *š, *č, *ž, *c}

прѣйдоше у самогласнике прѣднєга реда, наиме

    *хa → *хe
    *хā → *хē
    *хu → *хi
    *хū → *хī
    *хai → *хei (позднѣє → *хī)
    *хau → *хeu (позднѣє → *хū)
    *хų̄  → *хį̄ (позднѣє → *хę̇)

Као примѣр узмимо развой наше рѣчи «отац» из прасловѣнскога у общесловѣнски:
 *atikus → *atiku → треще узнебченє → *aticu → напрѣћенє самогласника → *atici → *otьcь

Поготово услѣд гласовне промѣне *хa → *хe, и узев у обзир да у врѣме прѣлаза из прасловѣнскога у общесловѣнска нарѣчя свако кратко [а] постаде [о], у србском ми данас велимо
   с отцем, с приятелєм, конєм
, а не
    с отцом, с приятелём, конём.
(и до недавно такоће полєприврѣда умѣсто полёприврѣда, као и срѣднєвѣкован умѣсто срѣднёвѣкован, ...).

Али доста скретаня, останимо код прасловѣнскога. Како видиш, прѣвой *хu → *хi се само зби под условом да *u слѣди небчане или узнебчене сугласнике, что пак нѣ случай за твоє прѣдпоставлєно *surbu (→ *сърбъ), тако да га оно горѣ описано «напрѣћенє» самогласника не би захватило. Из тога повода питам за гласовно окруженє илити чим та од тебе наведена промѣна *ъ → *ь бѣ условлєна, єре ми освѣн¹ овога изнад описанога нѣ познат такав прѣвой самогласника заднєга реда у самогласнике прѣднєга реда у прасловѣнском раздоблю.

¹ освѣн → осѣм / сѣм (икавизм: осим)

[Lajbnic]

Добро. И наш етноним и овај лужичана своди се на изворни облик сьрби. Свеједно ти тврдиш да је бар у Лужичана био сърби из разлога что су Њемци записали на латинском Surbi.

Не. Дерванови Срби или тириншки Срби или Срби око реке Сале, себе су звали крајем 6. века *Сурби или *Сърби. Чак је правилније рећи да су били *Сурби зато што у овом периоду питање је да ли је дошло до формирања полугласа. Према томе, изворни облик не може никако бити *сирб/*сьрб већ *сурб/*сърб и изворну реч за исходиште српског етнонима треба тражити у овом корену. Да се овај облик *Сурби очувао још пар векова у Старој Лужици, сведоче и пољски топоними са основном Sarb- и чешки облик Sirbia у старочешкој хроници Козме (11., 12. век) који се могу добити само из корена  *сурб/*сърб.

Ја тврдим да је тај облик од самога почетка био сьрби* само њемачко ухо ономадне није чинило разлику између ь и ъ те их је оба вокализовала с помоћу "u" или "ü" у транскрипцији

њемачко ухо није подешено да чује разлику између редукованих [и] и [у]

Немачко уво је итекако разликовало редуковане 'i' и 'u' тј. полугласе ь и ъ, доказ ти је за то у топономији Bavaria Slavica:

1. Wurbotin записано [1332–1340] као Wu/e/rbotin где је 'e' записано изнад старијег 'u'. Словенски *Vъrbotin-, а изводи се од словенксог личног имена *Vъrbota.

2. Schirnaidel 1348 Schirneidling, 1361, 1400 Schirneitel, словенски *Čьrnidlo (Црни дол)

3. Wirbenz 1218 Wirbivntz, 1390 Wyrwencz, словенски *Vьŕbьnica од *vьŕba

Ја тврдим да је тај облик од самога почетка био сьрби* само њемачко ухо ономадне није чинило разлику између ь и ъ те их је оба вокализовала с помоћу "u" или "ü" у транскрипцији. То свједоче ријечи које су њемци преузели од Словијена:
кързнарь > kürsner, kürschner
чьбьръ > zuber ( чабар се у литавском зове kibiras )

Како објашњаваш то?

Нигде нисам могао да нађем да zubar или zwibar потиче од словенског корена, ти ако имаш неки извор пусти овде. Управо супротно, дуго се мислило да је *čьbьrъ германска позајмица због истоветног значења али је то касније напуштено због фонетских нерегуларности ова два облика. У сваком случају, zubar/zwibar има германски етимологију од прото-германског *twai (два) и *beran (носити) у значењу 'кадица са две дршке'. То је народна етимологија која се изводи аналогијом од NWGmc. *aimbara (кофа) од латинског amphora (амфора) што је, због сличности, у народу добило форму *ein-bar (*eins 'један' и *beran 'носити') дакле 'кофа, кадица са једном дршком'. Тако да је *čьbьrъ / zubar-zwibar  непримењиво за ову нашу причу. Извор: The Germanic loanwords in Proto-Slavic, Origin and accentuation, Saskia Pronk

Мислим да је Шустер-Шевц измислио тај пренос етнонима и прелаз из сърб у сьрб тек да објасни облик surbi али за то нити има доказа нити потребе јер zuber показује да њемачко ухо није подешено да чује разлику између редукованих [и] и [у].

Што баци камен на човека, лингвисте и експерта за лужичкосрпске језике и члана двеју академија наука, који је и поред све ове аргументације коју је сам изнео, 'патриотско-пансловенски' и даље остао при словенској етимологији коју и ти подржаваш. 

[Lajbnic]

Извини, ако си то вещ нѣгде у вашой дугой прѣдходной разправи навео, али мене би занимало у коєм гласовном окруженю се та наводна прѣмѣна *u → *i по Шустер-Шевцу зби, будущи да се вальда не свако *u (каснѣє ъ) помѣри напрѣд у *i (каснѣє ь), но само на одрећених положайих, проузроковано одрећенами сусѣднами гласками. Є ли Шустер-Шевц дао йоште вещма примѣра освѣн¹ *сърбъ → *сьрбъ, с койими се дотична поява лагкше може схватити?

Шустер-Шевц наводи само да је "у питању старији превој ъ : ь". Није ми познато да ли је он то негде другде елаборирао.

Оно што сам успео да пронађем је да се ради о недоследној промени предњих јера за задње пред тврдим сугласником и промене задњих јера за предње пред сугласником, макар и само незнатно фонетски ублаженим.

Па би тако по промени задњих јера у предње имали:

1. vъně у vьně у црквено-словенском

А код промене предњих јера у задње би  имали:

1. *dьska у *dъska у руском. Да је dьska старији облик сведочи латински dĭscus
2. *orьlъ у *orъlъ/orol у словачком.
3. *ovьsъ у *ovъsъ/ovos у словачком.
4. vьdova у vъdova у црквено-словенском

Помињао сам ово сунцу раније, не овако у детаље, да би могао да искористи ово као неки аргумент у дискусији око првенства корена *сьрб али се он није потрудио да пронађе. Међутим, ово би лако побио Фредегаров облик *сурб из 630./640. јер ово је толико стар запис да је питање да ли је тада било јера и да су Франци вероватно чули *Сурб са кратким 'у' а не полуглас 'ъ'.

[сɣнце]

Ево да учиним њешто неочекивано. Посластица за оне који воле чепркати у непровидним маглинама далеких кутова васељене у потрази за извором србскога имена. 


https://en.wikipedia.org/wiki/Kamadhenu

[Dule1984]

Под претпоставком да је реч Срб имало значење "посинак, изданак" чији су Срби онда посинци или изданци?

[Lajbnic]

Ево да учиним њешто неочекивано. Посластица за оне који воле чепркати у непровидним маглинама далеких кутова васељене у потрази за извором србскога имена. 


https://en.wikipedia.org/wiki/Kamadhenu

Аух сунце, одличан налаз, свака част!

Шта мислиш, каква је етимологија ове Хинду богиње Surabhi?

Колико сам могао да видим овако на брзака требало би да се изводи из санскрита као सौरभ्य (saurabhya, “мирис, арома”), тј. सुरभि (surabhi, “мирисан, ароматичан”). Мада у Хинду има многострука зачења, ево неких:

придев

(1.1) ароматично , мирисно , мирисно [ 1 ] [ 2 ]
(1.2) шармантан [ 2 ]
(1.3) пријатно [ 1 ] [ 2 ]
(1.4) пријатељски [ 1 ] [ 2 ]
(1.5) познат , славан [ 1 ] [ 2 ]
(1.6) мудар , учен [ 1 ]
(1.7) добро , тачно [ 1 ] [ 2 ]

именица, мушки род

(2.1) пријатан мирис , мирис [ 1 ]
(2.2) мускатни орашчић [ 1 ] [ 2 ]
(2.3) врста јасмина [ 1 ] [ 2 ]
(2.4) опруга [ 1 ] [ 2 ]
(2.5) назив многих мирисних биљака , нпр. (Magnolia champaca) champaca , (Neolamarckia cadamba) kadamba[ 2 ]

именица, женски род

(3.1) алкохолно пиће [ 1 ]
(3.2) земља , свет [ 1 ]
(3.3) крава [ 1 ]

именица, средњег рода

(4.1) сумпор [ 1 ] [ 2 ]
(4.2) злато [ 1 ] [ 2 ]

Ово јако личи и на санскрит शुभ्र (śubhrá, “сјајно, лепо”) а што је повезано са старо-јерменским սուրբ • (surb) “чист, ослобођен, беспрекоран, божански, побожни, свети” или սուրբն սրբոց ― surbn srbocʻ ― Светиња над светињама, дакле још један религијски контест као код Хиндуа.

За сада се види јасан семантички развој ка терминологији за биљни свет и религиозни контекст. Да ли би онда ово могло да буде повезано са латински sorbus ("оскоруша") за који је етмилогија непозната? Sorbus се доводи у везу са руским соробали́на (sorobalína), сорбали́на (sorbalína, “шипак, купина”) и литвански serbentà, serbeñtas (“црвена рибизла, црна рибизла”). Де Ван овде мисли да нема ИЕ етимологије и да је корен неиндоевропска основа *sVrb- (“бобица”). Међутим, да ли је тако кад се погледају све ове речи у различитим гранама ИЕ језика који имају солидну семантичку везу и јако сличну фонетику? Ово све упућује на јасан ИЕ корен *surbh. Сад се сетих, да ли је чак чешко и руско сруб ("балван, облица, пањ, колиба") можда изведено из овог корена, иако се данас сматра да је ове етимологија из глагола срубити (с+рубити [пасти, посећи, градити (од трупаца)])?

Много питања и мислим да је прича о српском етнониму далеко од краја и да има много посла за лингвисте.

[нцп]

https://www.shabdkosh.com/dictionary/hindi-english/surabhi/surabhi-meaning-in-english

овде има изговор у 2 варијанте:
срби (тако се чује) и сурби

[сɣнце]

Аух сунце, одличан налаз, свака част!

Много питања и мислим да је прича о српском етнониму далеко од краја и да има много посла за лингвисте.

Каних показати, да се спој сугласника с-р-б  може десити у многом језику, од јапанскога (surubi популарна риба), преко монголскога сäрби, до хинду surbhi (света крава) до арабскога serbi (налити пиће) али је јалово успоставити везу само на основу сазвучности. Будући словијенским племеном, Срби су били највеће изложени словијенскому језику и највећи су изгледи, да су у њем нашли назив за своје племе. Не смије се нехајати (игнорисати) за вријеме настанка племена или мјесто настанка, те за историјске везе нпр. то да су Срби дошли у ове крајеве по налогу те да су у овијех крајевих затекли друга племена пострадавша од Авара, која су им се прикључили у тој борби, дјелом словијенска, дијелом влашка удружена истим страдањем.
Што се оно каже у народу "све има своје".

[Lajbnic]

Каних показати, да се спој сугласника с-р-б  може десити у многом језику, од јапанскога (surubi популарна риба), преко монголскога сäрби, до хинду surbhi (света крава) до арабскога serbi (налити пиће) али је јалово успоставити везу само на основу сазвучности.

Добро, ајмо сад трпати у исту корпу и јапански и монголски и хинду који је ипак из групе индоевропских језика и то конкретно индо-аријански -> индо-ирански. Нико не имплицира да је ова хинду реч извориште српског етнонима, али зар не треба погледати фонетски и семантички сличне речи из осталих грана ИЕ језика, наравно сагледаних у одговарајућем историјском контексту, ено их у горњем посту пола туцета.

Будући словијенским племеном, Срби су били највеће изложени словијенскому језику и највећи су изгледи, да су у њем нашли назив за своје племе. Не смије се нехајати (игнорисати) за вријеме настанка племена или мјесто настанка, те за историјске везе нпр. то да су Срби дошли у ове крајеве по налогу те да су у овијех крајевих затекли друга племена пострадавша од Авара, која су им се прикључили у тој борби, дјелом словијенска, дијелом влашка удружена истим страдањем.
Што се оно каже у народу "све има своје".

Колико је уопште релевантан утицај словенског језика тј. дужина његовог утицаја на формирање етнонима, или другачије речено, да ли су Источни Словени били под мањим утицајем истог па су, добијајући туђицу за име, прошли у релативно кратком времену кроз лингвистичи ролерокостер од прото-финског *roocci/*Ruotsi "становник Родена", а од старо-источно-скандинавског  *roþs- "веслач", а ово од старо-скандинавског róðr "кормило", па све до прото-германског *rōþrą "весло, кормило"? Нормално је прво потражити етимолошки корен у "матерњим језицима", али ево у овм случају код српског етнонима после 200 година потраге, нема консензуса и све опције остају у игри.

Шта ако је Де Ван у праву и ако је заиста идентификовао, преко латинског sorbus ("оскоруша"), руског соробали́на , сорбали́на ( “шипак, купина”) и литванског serbentà, serbeñtas (“црвена рибизла, црна рибизла”), неиндоевропски корен *sVrb- (V означава вокал)? Можеш ли да искључиш, чак и не-ИЕ етимоглогију српског етнонима? У овом случају би романски и балто-словенски језици сведочили о корену који би највероватније потицао из неких језичких остатака Старе Европе, а колико је мени познато, до данас су идентификована бар три стратума: "језик староевропске хидронимије", "језик назива птица" и "језик удвојених сугласника". Можда је оволика И2 генетика код Срба и мање-више код осталих словенских народа, генетски траг говорника ових језика који су временом преузели словенски језик али при том остављајући и сопствени лингвистички маркер у виду неких позајмљених речи.

[сɣнце]

Добро, ајмо сад трпати у исту корпу и јапански и монголски и хинду ...

Ништа се не трпа у исти кош, но се чини један важан исказ, ─ сазвучност краћих ријечи у разнородним језицима нериједка је појава и што је најважније,  ─ при одсуству поклапања бар оквирнога значења нема разлога успостављати везу; не почита ли се то правило, може се залутати пратећи хлабаве звучне асоцијације, што може узродити лажне везе присуствујуће у, примјера ради, Деретића находећега траг Срба од Индије до Египта. Овај исказ бијаше упућен прије свега лаику, да буде опрезан, да га лажизналице не уведу у засјење и заблуду.

Колико је уопште релевантан утицај словенског језика на формирање етнонима

Није тежко замислити: рани средњи вијек, насеље у једном шумовитом долу подно планина; по нагорју станују људи који говоре истим језиком и који се понекада спуштају у дол на трговиште да продају своја добра, иначе их зову горјанима; када ти је дошло вријеме женити се, пошао си у те горе просити руку у дјевојке коју си видио на тргу; с горе се у недоглед пружају далека поља; оне које тамо живе зову пољанима, а њих је баш много; долазе и они понекада на трг; прича се да су њих замучили неки дивљаци са мора, људи сасвијем нијеми и чинећи чудне звуке када говоре, зашто их пољани зову нијемцима; ти горјани нас зову подољанима и понекада се женимо међу се - имају они лијепијех дјевојака; Причају старци по селу, да је једном давно с те горе спустио змај и насиловао једну нашу дјевојку док је пригледала за кравама у пољу и да је она доцније родила чедо чудновато, које је силом змајском надвладало свакога дива али душа му човјечија па је волио и штитио наш крај и био једини који се могао сносити с љутим змајем градоносцем; Радомирићи тврде да су изданци тога кнеза и зову се по старини србима, али тим се бусају и једни од Пољана, који су отјерали оне Нијемце, тврдећи да су сви змајевити људи; не знаш чијој ријечи вјеровати.


Горали, Подолињани, Пољаци, Дријевљани, Нијемци, Радимићи, Ветићи, Вислани - толико је био релевантан свој језик на самоназвање;

да ли су Источни Словени били под мањим утицајем истог па су, добијајући туђицу за име, прошли у релативно кратком времену кроз лингвистичи ролерокостер од прото-финског *roocci/*Ruotsi

Више није 4. вијек него 13. Област Кијева зове се Русском земљом и одтуда родови русски владају другим кнежевствима. Русска земља прозвала се од времена Олега који је сјео у Кијев. "И седе Олегъ, княжа в Киеве, и рече Олегъ: «Се буди мати городом русскымъ». И беша у него словени и варязи и прочии и прозвашася русью".


Етноним "русских (људи)" не стоји у вези са прахвенским Rootsi или с норманским roþs него стоји у вези с етнонином варешких завојевача руси. А одкуда су се они, дио варега, прозвали руси, то је сасвим друго питање и нема везе са словијенима. Када се истражује поријекло поријекло етнонима визуализује се ријеч која је директни тригер,, а не прадавни коријена самога тригера.

Тригер етнонима русские је русскаја земља, а тригер назива русска земља је етноним рус, а етнонима рус је теоретизовано rods итд. но етноним русские не стоји у изравној вези с rods; исто тако и етноним срби не стоје у изравној вези с глаголом србати кога словијенски има од када зна за себе; још горе је посматрати ПИЕ коријен srebh и доводити у везу с нашим етнонимом, јер је то жестоки анахронизам.

Правилно је рећи, да је наш етноним мотивисан коријеном "срб" у значењу "изданак, пород" и ту је тачка; како је дошло до развоја тога значења унутар прасловијенскога је сасвим одвојена тема; за нас је важно, да се из те везе може одредити вријеме настанка тога етнонима;

То што је ријеч срб обамрла, па шта, трагови свједоче о њој. Невезано са "срб" али аналогно имамо предмет"срп" а немамо друге ријечи с тим коријеном; та ријеч је сродна с прагерм. sarph - оштар и лат. sarpo - подрезивати. Иако је тај коријен замро у прасловијенском, сам назив оруђа свједочи о том, да је тај коријен био активан у вријеме када је словијенски народ примио то оруђе од земљорадничких култура; У кијевској култури користи се срп из гвожђа, а назив му потиче вјеројатно из доба каменога српа (Тшеницке културе ).

[Гргур]

Срби су аланско племе са делте Волге у Каспијско море а за Алане је Амијан Марселин писао :
"Као своје божанство рата су обожавали голи мач (српа) пободен у земљу.
Нико Жупанић је лепо написао : срп+би (плурални префикс за множину) карактеристичан за кавкаске народе = СРБИ

[сɣнце]

[Gorance]

;DФали му пљуга. Која беше хаплогрупа у Алана-Осета?Још да има везе с нама

[Милан Петровић]

Можда да примените систем елиминације?